Samuraj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Samuraj u oklopu. Slika iz 19. veka
Samuraji, slika iz 1860 god.

Samuraji su bili privilegovana plemićka vojnička kasta feudalnog Japana do revolucije 1868. godine. Nosili su daišo-dva mača tj. katana i vakizaši. Sledili su put bušida. Morali su počiniti sepuku/samoubistvo ako im je povređena čast. Čast je bila centar života, koji im je bio posvećen odbrani svog gospodara; bio to plemić, feudalac ili car lično. Samuraj koji je izgubio gospodara ili koji ga nikada nije imao, a bio je samuraj, zvao se ronin. Mnogi su ronini postali senseji (učitelji), banditi ili lutalice (komuso). Samuraji su jedini imali prezime i oružje.

Na kulturu i disciplinu samuraja je poseban uticaj imao zen budizam.[1]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Na japanskom se obično nazivaju buši (武士, [bɯ.ɕi]), što znači „ratnik“ ili buke (武家). Prema prevodiocu Vilijamu Skotu Vilsonu: „Na kineskom je slovo 侍 prvobitno bilo glagol koji znači 'čekati na', 'pratiti osobe' u višim društvenim slojevima, i to se odnosi i na originalni izraz na japanskom jeziku, saburau. U obe zemlje izrazi su vremenom poprimili značenje „oni koji služe u bliskoj pratnji plemstva“, a japanski izraz saburai je nominalni oblik glagola“. Prema Vilsonu, rano pozivanje na reč samuraj pojavljuje se u Kokin Vakašu, prvoj carskoj antologiji pesama, dovršenoj u 10. veku.[2]

Krajem 12. veka, samuraji su postali gotovo u potpunosti sinonimni sa bušima, a reč je bila usko povezana sa srednjim i gornjim ešalonima klase ratnika. Samuraji su obično bili povezani sa klanom i njihovim gospodarom, a bili su obučeni za oficire u vojnoj taktici i široj strategiji. Iako su samuraji činili manje od 10% tadašnjeg japanskog stanovništva, njihova učenja se i danas mogu naći i u svakodnevnom životu i u modernim japanskim borilačkim veštinama.[3]

Tihi ratnik[uredi | uredi izvor]

Evropske predodžbe samuraja[uredi | uredi izvor]

U XX veku nije bilo političkog ili društvenog koncepta koji bi bio manje aktuelan od jedne nasledno ratničke vladajuće klase. I zaista, većina ljudi već pri pomenu „elitnog društva” oseti silnu i neprijatnu odbojnost. To potvrđuju istorijski primeri normanskih barona, španskih plemića (hidalgo) i pruskih oficira. Njima treba dodati i klasu buši ili, kako je još nazivaju, japansku ratničku klasu, poznatiju kao - samuraji. Ponekad ima nesporazuma u shvatanju istorije, karaktera, vere i položaja samuraja, posebno u društvima koja se prilično razlikuju od japanskog. Ova iskrivljena shvatanja su plod dubokih emocija i često su to bile dve krajnosti — obožavanje i gnušanje.

Zahvaljujući živom sećanju na Togovo uništenje Ruske carske flote i Nogijevo osvajanje Port Artura, poraslo je interesovanje celog sveta za tu malo poznatu zemlju, čiji su ratnici i mornari pokazali i viteštvo i hrabrost u ratu protiv Rusa. Moglo se očekivati da će Englezi, vezani ugovorom o savezništvu s Japanom, pozdraviti ishod borbe i Japanu dodeliti naziv „Britanija Dalekog istoka”. Takođe je bilo prirodno da azijski narod, od Žutog mora do Persijskog zaliva, oseti duboko zadovoljstvo što se bela rasa više ne može hvalisati, bar ne s takvom sigurnošću, svojom nepobedivom vojnom moći. Amerikance je jako uznemirila japanska pobeda; carska vlada je zbog mnogih razloga, i ne samo zbog surovog zlostavljanja ruskih i poljskih Jevreja, već dugo trpela pritisak Sjedinjenih Država.

Stoga se u Evropi, Aziji i Americi, u sveopštoj zbunjenosti, nametnulo pitanje tajne japanskog uspeha. Najubedljiviji odgovor na ovo pitanje, čini se, daje jedna knjižica pod nazivom Bušido — duša Japana, koju je napisao profesor Tokijskog carskog univerziteta, dr Inazo Nitobe. Ova knjiga, koja je danas skoro zaboravljena, bila je u svoje vreme pravi bestseler u Britaniji i Americi. Prvi put je štampana 1900. godine, a izašla je ni manje ni više nego u 17 izdanja za narednih dvanaest godina. Dr Nitobe je studirao u SAD, gde se pridružio sekti kvekera. Nakon povratka u Japan, ubrzo je stekao glas hrišćanskog učitelja i pisca, ali i osobe koja je bez obzira na sve, okrenula leđa tradicionalnim religijama i japanskoj etici. Na primer, u jednoj od njegovih knjiga pod nazivom Ići-nići ići-gen (Po jedna reč na dan), on jednako hvali poruke budizma, konfučijanizma i stare japanske poezije, kao i poruke Biblije.

Bušido - duša Japana[uredi | uredi izvor]

Bušido — duša Japana veliča tradicije, načela i stil samuraja. Nitobe je dao sjajnu, idealizovanu sliku, koja je trebalo da probudi romantična razmišljanja čitalaca. Njegovi samuraji su vitezovi bez straha i mane. Pošto je ovo shvatio, edvardijanski čitalac dolazi do jezgra Nitobove poruke: bušido, etički kodeks samuraja - još je živ. On nije više ograničen samo na staru ratničku klasu, nego je proširio svoj uticaj na celo japansko društvo. Sve ovo je objašnjavalo heroizam i požrtvovanje koje su pokazivali na borbenom polju, i stoicizam kojim su porodice ispraćale svoje muškarce u rat. Još više od toga, Nitobeovi čitaoci su mogli sebi stvoriti sliku japanskog samuraja iz drevnih vremena, koji se u potpunosti može poistovetiti s hajlendskim lordovima i južnjačkim džentlmenima, s veoma malo specifičnih osobina, koje su se odnosile, uglavnom, na izgled.

Ovaj laskavi pristup njihovoj tradiciji i još posebno uticajnoj vodećoj klasi ne bi želeo da porekne nijedan Japanac. Ali, do sada, pošto je bio prilično neosnovan, mogao je izazvati i neka oprečna shvatanja. Očekivanja su se nekada završavala grubim razočaranjima. I manje od 30 godina nakon Rusko-japanskog rata, iz razloga u koje ne treba dublje ulaziti, Japan - zemlja heroja, zamenjen je Japanom -- imperijalističkim, kapitalističkim skorojevićem. A onda dolazi nešto još gore. Rat na Pacifiku, njegove neposredne posledice i oslobađanje ratnih zarobljenika i interniraca iz logora u jugoistočnoj Aziji uspeli su da od piščeve poruke načine pravu, okrutnu farsu. U prvim godinama posle rata i sama reč bušido budila je gnusna sećanja. Ovo nisu osećali samo bivši japanski neprijatelji — veliki deo japanskog stanovništva izgledao je isto tako neprijateljski raspoložen prema samurajskoj tradiciji. Oni koji su pokušali da ovo poreknu, mogli su samo da prigovore da su njihovi savremeni naslednici uprljali jedno lepo naslede svojom brutalnošću i glupošću.

Do 1958. godine Japan je bio vrlo blizak saveznik Amerike i filmu „Sedam samuraja” aplaudirali su u bioskopima od Londona do Los Anđelesa. Te iste godine izašla je iz štampe i knjiga koja bi se mogla nazvati antitezom Nitobeove publikacije, pod nazivom Vitezovi bušida, čiji je autor bio lord Rasel iz Liverpula. U njoj je, s osvrtom na ratne grozote, duh samuraja opisan kao izdajnički i sadistički, čak im je pridodat naziv „nacisti Dalekog istoka”. Knjiga lorda Rasela nikada nije postigla takav uspeh kao Nitobeova, ali uticaj koji je tada imala, nije zanemarljiv. Ona je podsticala, posebno na evropskoj strani Atlantika, antipatiju koja je gajena prema japanskim carskim snagama, i još više prema svemu što je bilo povezano sa samurajskom tradicijom.

Do sedamdesetih godina XX veka bilo je različitih mišljenja koja su se našla negde između suprotnosti datih u obe ove knjige, mada slika još nije jasna. Pre svega, samuraj je figura iz prošlosti, koja se, izgleda, skoro nikako ne uklapa u predstavu moderne japanske scene. On je, naravno, mačevalac, s repom kose vezanim na vrhu glave, spreman da se sam bori s desetinom neprijatelja. On je ratnik sa slike ili ekrana, u crnom oklopu, s kacigom na glavi, ukrašenom krilima, i s maskom na licu. On se vidi kako se bori do poslednjeg daha, dok zamak nestaje u plamenu, ili kako smireno kleči na bezgrešnom tatamiju da bi otrovni bodež zabio u levu stranu svoje utrobe. Gledajući ga danas očima ljudi sa Zapada, on nam izgleda sasvim egzotično i toliko daleko, čak više nego neki paladin iz doba evropskog viteštva, još čudniji od mandarina carske Kine ili šamana iz tatarskih stepa.

Ipak, tri neobična događaja sedamdesetih godina XX veka podsetila su da duh samuraja još živi. Novembra 1970. godine jedan od najvećih japanskih romanopisaca izvršio je harakiri u tradicionalnom buši stilu. Marta 1974. jedan poručnik Carske armije pojavio se iz džungle Lubanga, na Filipinima, posle nekih tridesetak godina upornog sakrivanja. Marta 1976. jedan mladi glumac namerno je uništio avion udarivši u kuću u predgrađu Tokija, želeći da ubije ne samo sebe nego i vlasnika kuće koga je mrzeo i prezirao zbog navodne korupcije. Bila je to svesno sprovedena operacija, kao što su u ratu činili tokotaji, piloti-kamikaze, koji su se svesno ugledali na heroizam samuraja. Nijedan od ova tri događaja ne može da se shvati bez poznavanja samurajskog kodeksa.

Ovakvi događaji ističu srž tradicije, kao što čine i ćanbara eiga, samurajske melodrame, koje su danas glavna tema japanske televizije i bioskopa. Ove priče su japansko viđenje „vesterna”, analogija koja se može i drugačije tumačiti kao uloga koju igra Jul Briner u Sedam veličanstvenih, a koja predstavlja samuraja sa sombrerom na glavi.

Kultura[uredi | uredi izvor]

Kao aristokrati tokom vekova, samuraji su razvijali sopstvene kulture koje su uticale na japansku kulturu u celini. Kulturu povezanu sa samurajima, kao što su čajna ceremonija, monohromno slikanje mastilom, kamene bašte i poezija, prihvatali su ratnički pokrovitelji tokom vekova 1200–1600. Ove prakse su prilagođene iz kineske umetnosti. Zen monasi su ih uveli u Japan i dozvoljeno im je da cvetaju zbog interesa moćnih ratničkih elita. Muso Soseki (1275–1351) je bio zen monah koji je bio savetnik cara Go-Dajga i generala Ašikage Takaudžija (1304–58). Muso, kao i drugi monasi, služio je kao politički i kulturni diplomata između Japana i Kine. Muso je bio posebno poznat po svom dizajnu bašte. Još jedan Ašikaga pokrovitelj umetnosti bio je Jošimasa. Njegov savetnik za kulturu, zen monah Zeami, predstavio mu je čajnu ceremoniju. Ranije su čaj uglavnom koristili budistički monasi da bi ostali budni tokom meditacije.[4]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Koan Ogata, samuraj, lekar i rangaku naučnik u kasnom Edo periodu Japana, zapažen po osnivanju akademije koja se kasnije razvila u Univerzitet u Osaki.

Generalno, samuraji, aristokrati i sveštenici imali su vrlo visoku stopu pismenosti u kadžiju. Nedavna istraživanja su pokazala da je pismenost u kadžiju među ostalim grupama u društvu bila nešto viša nego što se prethodno shvatalo. Na primer, sudski dokumenti, matične knjige rođenih i umrlih, i podaci o venčanjima iz perioda kamakura, koje su podneli zemljoradnici, pripremljeni su u kadžiju. Stopa pismenosti u kadžiju i matematičke veštine poboljšale su se pred kraj kamukara perioda.[5]

Neki samuraji su imali buke bunko, ili „ratničku biblioteku“, ličnu biblioteku koja bi sadržavala tekstove o strategiji, nauci o ratovanju i druge dokumente koji bi se pokazali korisnim tokom ratne ere feudalnog Japana. Jedna takva biblioteka imala je 20.000 tomova. Viša klasa je imala Kuge bunko, ili „porodične biblioteke“, koja su sadržale klasike, budističke svete tekstove i porodične istorije, kao i genealoške zapise.[6]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jevtić 2002, str. 345-351.
  2. ^ William Scott Wilson, Ideals of the Samurai (1982) p. 17
  3. ^ "Samurai (Japanese warrior) Arhivirano 2009-09-29 na sajtu Wayback Machine". Encyclopædia Britannica.
  4. ^ R. H. P. Mason; John Godwin Caiger (1997). A history of Japan. Tuttle Publishing. str. 152. ISBN 978-0-8048-2097-4. 
  5. ^ Matsura, Yoshinori Fukuiken-shi 2 (Tokyo: Sanshusha, 1921)
  6. ^ Murray, S. (2009). The library : an illustrated history. New York, NY : Skyhorse Pub. ; Chicago : ALA Editions, 2009. pg.113

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Jevtić, Miroljub (2002). Religija i politika: uvod u politikologiju religije. Beograd: Institut za političke studije. 
  • Absolon, Trevor. Samurai Armour: Volume I: The Japanese Cuirass (Bloomsbury Publishing, 2017).
  • Anderson, Patricia E. "Roles of Samurai Women: Social Norms and Inner Conflicts During Japan's Tokugawa Period, 1603–1868". New Views on Gender 15 (2015): 30–37. online
  • Ansart, Olivier. "Lust, Commerce and Corruption: An Account of What I Have Seen and Heard by an Edo Samurai". Asian Studies Review 39.3 (2015): 529–530.
  • Benesch, Oleg. Inventing the Way of the Samurai: Nationalism, Internationalism, and Bushido in Modern Japan (Oxford UP, 2014). ISBN 9780198706625
  • Benesch, Oleg. "Comparing Warrior Traditions: How the Janissaries and Samurai Maintained Their Status and Privileges During Centuries of Peace." Comparative Civilizations Review 55.55 (2006): 6:37-55 Online.
  • Clements, Jonathan. A Brief History of the Samurai (Running Press, 2010) ISBN 0-7624-3850-9
  • Coleridge, Henry James. the Life and Letters of St. Francis Xavier. Forgotten Books. ISBN 978-1-4510-0048-1. 
  • Cummins, Antony, and Mieko Koizumi. The Lost Samurai School (North Atlantic Books, 2016) 17th century Samurai textbook on combat; heavily illustrated.
  • Hubbard, Ben. The Samurai Warrior: The Golden Age of Japan's Elite Warriors 1560–1615 (Amber Books, 2015).
  • Jaundrill, D. Colin. Samurai to Soldier: Remaking Military Service in Nineteenth-Century Japan (Cornell UP, 2016).
  • Kinmonth, Earl H. Self-Made Man in Meiji Japanese Thought: From Samurai to Salary Man (1981) 385pp.
  • Ogata, Ken. "End of the Samurai: A Study of Deinstitutionalization Processes". Academy of Management Proceedings Vol. 2015. No. 1.
  • Sharf, Robert H. (avgust 1993). „The Zen of Japanese Nationalism”. History of Religions. University of Chicago Press. 33 (1): 1—43. S2CID 161535877. doi:10.1086/463354. 
  • Thorne, Roland. Samurai films (Oldcastle Books, 2010).
  • Turnbull, Stephen. The Samurai: A Military History (1996).
  • Kure, Mitsuo. Samurai: an illustrated history (2014).
  • Wilson, William Scott (1982). Ideals of the Samurai: Writings of Japanese Warriors. Kodansha. ISBN 0-89750-081-4. 
  • Howland, Douglas R. (2001). „Samurai Status, Class, and Bureaucracy: A Historiographical Essay”. The Journal of Asian Studies. 60 (2): 353—380. JSTOR 2659697. S2CID 161207724. doi:10.2307/2659697. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Samuraj na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самурај&oldid=27548350”