Sankin kotai
Sankin kotai (参勤交代) je zakon koji je Tokugava šogunat praktikovao tokom većine Edo perioda,[1] zahtevajući obavezan godišnji boravak daimjoa u gradu Edu. Ovo je bila obaveza svih oblasnih gospodara i njihovih porodica koji su morali da poseduju kuću u blizini zamka Eda i da redovno dolaze šogunu i iskažu svoje poštovanje.[2] Svrha ove politike bila je da se ojača centralna kontrola nad daimjoima i tako spreči moguća pobuna.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Slična praksa je već ranije bila uspostavljena od strane Tojotomi Hidejošija koji je od feudalnih gospodara, kao vrstu taoca, zahtevao da mu se ustupe porodice, žene ili naslednici koji bi zatim živeli u Osaka zamku. Ovakvom praksom kontrolisao je lokalne daimjoe i sprečavao moguće pobune a posle bitke kod Sekigahare i uspostavljanje Tokugava šogunata, ova praksa se nastavila samo sa promenom mesta, u Edu. U početku se odnosila samo na tozama daimjoe (1635. godine), da bi se 1642. proširila i na fudai daimjoe. Osim tokom perioda osmogodišnje vladavine Tokugave Jošimunea, ovaj zakon je ostao na snazi sve do 1862. godine.[3]
Opis[uredi | uredi izvor]
Detalji i uslovi ovog sistema su se menjali tokom godina ali je centralna ideja ostala ista, a to da daimjo svakog hana (feudalne oblasti) mora konstantno putovati između svoje oblasti i prestonice kako na oba mesta proveo određeni propisani period. U trenucima kad se daimjo nalazi u svojoj oblasti, žena i naslednik bi ostajali u Edu. Obaveza putovanja, pogotovo kod daimjoa koji su bili udaljeniji od Eda, zahtevala je određene troškove koje su opterećivale budžet hana (što je daimjoa sprečavalo da organizuje i finansira moguće pobune). Ipak zahvaljujući čestim putovanjima daimjoi su ohrabrivali i podržavali izgradnju puteva i otvaranje gostionica što je aktiviralo lokalni turizam.
Određeni fudai daimjoi imali su povlastice i poverenje šoguna pa nisu imali potrebe da toliko često dolaze u Edo kao ostali. Takođe putovanje se moglo odložiti u slučaku bolesti ili nekog drugog događaja.[3]
U teoriji sankin kotai je vojni poziv šoguna prema daimjou. Svaki daimjo je morao da sa sobom povede određeni broj ratnika (samuraja) u skladu sa veličinom/količinom finansiranja oblasti. Ovi ratnici služili su kao pratnja daimjoa do i od Eda ali i kao obezbeđenje ili vojska u slučaju iznenadnih potreba.
Sa stotinu daimjoa koji su dolazili i napuštali Edo svake godine, skoro se svakog dana dešavala neka povorka u gradu. Glavni putevi za ostale provincije zvali su se kaido a specijalne gostionice koje su na putevima primale takve važne goste zvale su se hondžin (本陣).
Povorka daimjoa i njegove svite tokom sankin kotai obaveze, česta su tema ukijo-e slika, a pominju se i u pozorištima poput kabuki i bunraku.
Slične prakse[uredi | uredi izvor]
Kralj francuske, Luj XIV, uspostavio sličnu praksu nakon završetka izgradnje Versajskog dvorca, zahtevajući od francuskih plemića, ponajviše od starog plemstva od mača (Noblesse d'épée) da provede šest meseci svake godine u palati. Od plemstva se očekivalo da pomažu kralju u njegovim dnevnim rutinama, državnim ali i ličnim poslovima, kao i da mu budu pratnja i družbenici tokom obeda, zabava, odlaska u crkvu i dr.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Jansen 2000, str. 127–141.
- ^ Istorija Japana: iz Kondanšine istorije Japana. Beograd, Srbija: Zavod za udžbenike. 2003. ISBN 978-86-17-15867-3.
- ^ a b Beasley, William G (1972). The Meiji Restoration. Stamford University Press. str. 17–18. ISBN 978-0-8047-0815-9.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Beasley, William G (1972). The Meiji Restoration. Stamford University Press. str. 17–18. ISBN 978-0-8047-0815-9.
- Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674003347. OCLC 44090600.
- Kenkyusha's New Japanese-English Dictionary, Tokyo. 1991. ISBN 978-4-7674-2015-8.
- Constantine Nomikos Vaporis. Tour of Duty: Samurai, Military Service in Edo, and the Culture of Early Modern Japan. University of Hawaii. 2008. ISBN 978-0824834708.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
