Satjađit Raj

Satjađit Raj
Satjađit Raj
Datum rođenja	(1921-05-02)2. maj 1921.
Mesto rođenja	Kolkata, Britanska Indija
Datum smrti	23. april 1992.(1992-04-23) (70 god.)
Mesto smrti	Kolkata, Indija
Supružnik	Bijoya Ray
Roditelji	Sukumar Ray Suprabha Ray
Veb-sajt	www.satyajitray.org

Satjađit Raj (engl. Satyajit Ray; Kolkata, 2. maj 1921 — Kolkata, 23. april 1992) je bio indijski filmski reditelj, ilustrator, grafički dizajner i filmski kritičar. Bio je jedan od najvećih filmskih stvaralaca 20. veka. Režirao je ukupno 37 igranih, dokumentarnih i kratkih filmova. Za svoje debitantsko ostvarenje, film Pesma malog puta iz 1955. godine, dobio je 11 međunarodnih nagrada uključujući i jednu sa Kanskog festivala. Tokom karijere je primio veliki broj nagrada i priznanja, uključujući i Oskara za životno delo koga je dobio tri nedelje pre smrti.

Život i karijera

Mladost i pozadina

Satjađit Raj kao dete

Satjađit Rajovo poreklo se može pratiti unazad najmanje deset generacija. Rajov deda, Upendrakišore Raj Čovhuri je bio pisac, ilustrator, filozof, izdavač, amaterski astronom i vođa Brahmo Samaja, religioznog i društvenog pokreta u Bengalu devetnaestom veku. Takođe je upostavio štampariju pod nazivom U. Raj i sinovi, što je bio ključni uticaj u Satjađitovom životu. Sukumar Raj, Upendrakišorov sin i Satjađitov otac, je bio pionirski bengalski pisac besmislene rime (Abol Tabol) i literature za decu, ilustrator i kritičar. Sukumar i Suprabha Raj su dobili sina Raja u Kolkati.

Sukumar Raj je umro kad je Satjađit jedva imao tri godine, i familija se izdržavala od malog prihoda Suprabhe Raj. Raj je pohađao državnu srednju školu Baligandž u Kolkati, i završio je ekonomski fakultet na Predsedničkom koledžu u Kolkati koji je tada bio u afilijaciji sa univerzitetom u Kolkati, mada ga je uvek prevashodno interesovala umetnost. Godine 1940. je njegova majka insistirala da on studira na Visva-Bharati univerzitet u Santiniketanu, koji je osnovao Rabindranat Tagor. Raj je bio nevoljan zbog svoje ljubavi prema Kolkati, i niskog mišljenja o intelektualnom životu Santiniketanu. Ubeđivanje njegove majke i njegovo poštovanje za Tagora su konačno prevagnuli. U Santiniketanu, Raj se upoznao sa orijentalnom umetnošću. Kasnije je priznao da je mnogo naučio od poznatih slikara Nandalala Bosea i Benoda Beharija Mukerdžija. Kasnije je snimio dokumentarni film, The Inner Eye o Mukerdžiju. Njegove posete Adžantskim, Elorskim i Elefantskim pećinama su stimulisale njegovo obožavanje Indijske umetnosti.

Sukumar Ray and Suprabha Ray, parents of Satyajit Ray (1914)

Godine 1943, Raj je počeo da radi za D.J. Kejmera, Britansku oglasnu agenciju, kao „juniorski prikazivač“, zarađujući osam rupija mesečno. Mada je on voleo grafički dizajn i uglavnom je dobro podnosio put, postojala je netrpeljivost između britanskih i indijskih zaposlenih u firmi. Britanci su bili bolje plaćeni, i Raj je smatrao da su „klijenti bili generalno glupi“. Kasnije je Raj takođe radio za Signet Press, novu izdavačku kuću koju je osnovao D. K. Gupta. Gupta je tražio da Raj kreira dizajne naslovnih strana za knjige koje je firma objavljivala i dao mu je kompletnu umetničku slobodu. Raj je dizajnirao naslovne strane za mnoge knjige, uključujući Džibanananda Dasovu Banalata Sen, i Rupasi Bangla, Bibhutibhušan Bandiopadjajev Čander Paher, Džim Korbetov Ljudožderi Kumaona, i Džavaharlal Nehruovo Otkriće Indije. On je radio na dečijoj verziji Pater Pančalija, klasičnoj Bengalskoj noveli Bibhutibhušan Bandjopadjaja, preimenovanoj kao Aam Antir Bhepu (Zvižduk manga). Dizajnirajunje naslovnih strana i ilustrovanje knjiga je ostavilo dubok uticaj na Raja. On je koristio ta istkustva kao predmet svog prvog filma, a u filmu se mogu videti i neke od njegovih ilustracija.

Zajedno da Čidananda Dasguptom i drugima, Raj je osnovao Filmsko društvo Kolkate 1947. godine. Oni su prikazili mnoštvo stranih filmova, mnoge od kojih je Raj gledao i ozbiljno studirao. On se sprijateljio se sa američkim vojnicima stacioniranim u Kolkati tokom Drugog svetskog rata, koji su ga informirali o najnovijim američkim filmovima koji se se prikazivali u gradu. On se upoznao sa RAF službenikom, Normanom Klarom, koji su dielio Rajovu strast za filmove, šah i zapadnu klasičnu muziku.

Godine 1949, Raj je oženio Bijoju Das, njegovu rođaku i dugogodišnju devojku. Par je imao sina, Sandipa, koji je sada filmski režiser. Iste godine, fransuski režiser Žan Renuar je došao u Kolkatu da snimi svoj film Reka. Raj mu je pomogao da nađe lokaciju na selu. Raj je pomenuo Renuaru svoju ideju o snimanju Patera Pančalija, koja je dugo bila na njegovom umu, i Renuar ga je ohrabrio do to uradi. Godine 1950, D.J. Kejmer je poslao Raja u London da radi u sedištu firme. Tokom tri meseca u Londonu, Raj je gledao 99 filma. Među njima je bio neorealistički film Ladri di biciclette (Kradljivci bicikla) (1948) režisera Vitoria de Sika, koji je ostavio veoma dubok utisak na njega. Raj je kasnije kazao da je izašao iz bioskopa odlučan da postane filmski stvaralac.

Apu godine (1950–59)

Vidi još: Apu trilogija i Satjađit Rajova filmografija

Raj u svojoj 22 godini u Santiniketanu

Raj je odlučio da koristi Pesmu malog puta (1928), klasični obrazovni roman bengalske literature, kao osnovu za svoj prvi film. Semi-autobiografski roman opisuje odrastanje Apua, malog dečaka u bengalskom selu.

Raj je sakupio neiskusan tim, iako su njegov kamerman Subrata Mitra i umetnički direktor Bansi Čandragupta kasnije postali poznati. Postava se uglavnom sastojala od amaterskih glumaca. On je počeo sa snimanjem krajem 1952 koristeći svoju ušteđevinu, nadajući se da će moće da sakupi još novca nakon što se neki delovi snime, ali nije uspeo u tome. Posledica toga je bila da je Raj snimio Pesmu malog puta tokom perioda od tri godine, što je neobično dug period. Segmenti su snimani nakon što bi on ili njegov voditelj proizvodnje Anil Čovdhuri uspeli da prikupe dodatna sredstva. On je odbijao finansiranje iz izvora koji su želeli da promene scenario ili da nadziru produkciju. On je ignorisao savete vlade da inkorporira srećan kraj, mada je primio finansijsku pomoć koja mu je omogućila da završi film. Raj je pokazao jedan rani filmski odlomak američkom reditelju Džonu Hjustonu, koji je bio u Indiji u potrazi za lokacijama za film Čovek koji je hteo da bude kralj. Odlomak je bio vizija koju Apu i njegova sestra imaju u vozu koji prolazi kroz seoski predeo, jedina sekvenca koju je Raj do tada snimio usled svog malog budžeta. Hjuston je napomenuo Monrou Vileru u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MOMA) da je veliki talenat bio na horizontu.

Ostavština

Satjađit Raj je kulturna ikona u indijskim i bengalskim zajednicama širom sveta. Nakon njegove smrti, u gradu Kolkati je došlo do virtualnog zastoja, pošto su se stotine hiljada ljudi okupile oko njegove kuće da odaju poslednju počast. Satjađit Rajov uticaj je bio širok i dubok u bengalskoj kinematografiji; brojni bengalski režiseri, uključujući Aparna Senaja, Rituparno Goša i Gutama Gusa, kao i Višal Bardvaj, Dikabar Banerđi, Šjam Benegal i Suđoj Goš iz hinduske kinematografije u Indiji, Tarik Mesud i Tanvir Mokamed u Bangladešu, i Anil Ahmed u Engleskoj, su bili pod uticajem njegovog filmskog doprinosa. Širom spektra, filmski stvaraoci kao što su Budhadeb Dasgupta, Mrinal Sen i Adur Gapalakrišnan su priznali njegove seminalne doprinose indijskoj kinematografiji. Izvan Indije, filmski stvaraoci kao što su Martin Skorseze, Fransis Ford Kopola, Džejms Ajvori, Abas Kjarostami, Elija Kazan, Fransoa Trufot, Karlos Sora, Ajsao Takahata, Ves Anderson, Dani Bojl i mnogi drugi zapaženi filmski stvaraoci širom sveta su bili pod uticajem njegovog filmskog stila, a mnoštvo drugih, poput Akire Kurosave, hvalili su njegov rad. Film Gregora Nave iz 1995. godine Moja familija ima finalnu scenu koja ponovila scenu iz Apura Sansara. Rad Ajre Saksa iz 2005 godine Forty Shades of Blue je bio slobodna prerada filma Charulata. Niz drugih referenci na Rajove filmove je isto tako dostupan, na primer, u nedavnim radovima kao što su Sacred Evil, Trilogiji elemenata Dipa Mehte. Prema Majklu Sragovu iz časopisa The Atlantic Monthly, mladalačke adolescentne drame koje su preplavljivale umetničke kuće od sredine pedesetih su u znatnoj meri sledbenici stila uvedenog radom Apu trilogija. Ta trilogija je takođe uvela tehniku odbijenog osvetljenja. Filmom Kanchenjungha (1962) je uvedena narativna struktura koja podseća na kasniju hiperpovezanu kinematografiju. Film Pratidwandi (1972) je doprineo začetku foto-negativskih, retrospekcijskih i digresijskih X-zračnih tehnika. Zajedno sa Madabijem Mukerjiom, Raj je bio prva indijska filmska figura koja se pojavila na stranim poštanskim markama (Dominika).

Mnogi književni radovi sadrže reference na Raja ili njegov rad, uključujući Sol Belouov roman Herzog i J. M. Kucijev roman Mladost. Salman Rušdijevo delo Haroun and the Sea of Stories sadrži karaktere riba sa imenima Gupi i Baha, što je vid odavanja poštovanja Rajovim fantazijskim filmovima. Godine 1993. je univerzitet Santa Kruz je uspostavio Satjađit Rajovu filmsku i studijsku kolekciju, a 1995 godine je vlada Indije uspostavila Satjađit Rajov filmski i televizijski institut za studije vezane za film. Godine 2007. je BBC objavio da će dve Feluda priče biti prerađene u radio programe. Tokom Londonskog filmskog festivala, regularna „Satjađit Rajova nagrada“ se dodeljuje za debitantske filmske direktore čiji je film najbolje zabeležio „umetnost, saosećanje i čovečanstvo Rajove vizije“. Ves Anderson je izjavio da je Raj imao uticaj na njegov rad; njegov film iz 2007. godine, The Darjeeling Limited, postavljen u Indiji, bio je posvećen Raju. Raj je isto tako bio grafički dizajner, te je dizajnirao većinu svojih filmskih postera, kombinujući narodnu umetnosti i kaligrafiju radi obrade tema u širokom opsegu od misterioznih, nadrealističnih do komičnih; jedna izložba njegovih postera je održana na Britanskom filmskom institutu 2013. godine.

Godine 2016, tokom snimanja filma Double Feluda, Satjađitov jedini sin, Sandip Raj, je snimio poznatu biblioteku svog oca.

Literatura

• Biswas, M, ur. (2006). Apu and after: Revisiting Ray's cinema. Seagull Books. ISBN 978-1-905422-25-8. 
• Cooper, D (2000). The Cinema of Satyajit Ray: Between Tradition and Modernity (PDF). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62980-5. 
• Dasgupta, C (1996). The cinema of Satyajit Ray. Penguin India. ISBN 978-0-14-024780-0. 
• Ganguly, S (2001). Satyajit Ray: In search of the modern. Indialog. ISBN 978-81-87981-04-6. 
• Y, Ishaghpour (2002). Satyajit Ray, l'Orient et l'Occident. Volume 24 of Les essais. Différence. ISBN 978-2-7291-1401-5. 
• Mitra, S (1983). „The Genius of Satyajit Ray”. India Today. 
• Nandy, A (1995). „Satyajit Ray's Secret Guide to Exquisite Murders”. The Savage Freud and Other Essays on Possible and Retrievable Selves. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04410-1. 
• Nyce, B (1988). Satyajit Ray: A Study of His Films. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-92666-3. 
• Ray, S (1993). Our films, their films (3 izd.). Asia Book Corp of Amer. ISBN 978-0-86311-317-8. 
• Ray, S (1994). My Years with Apu. Viking. ISBN 978-0-670-86215-3. 
• Ray, S (2005). Speaking of films. Penguin India. ISBN 978-0-14-400026-5. 
• Robinson, A (2003). Satyajit Ray: The Inner Eye: The Biography of a Master Film-Maker. I. B. Tauris. ISBN 978-1-86064-965-3. 
• Robinson (2005). Satyajit Ray: A Vision of Cinema. I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-074-1. 
• Rushdie, S (1992). Imaginary Homelands. Penguin. ISBN 978-0-14-014036-1. 
• Santas, Constantin (2002). Responding to film: A Text Guide for Students of Cinema Art. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8304-1580-9. 
• Seton, Marie (1971). Satyajit Ray: Portrait of a director. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-16815-3. 
• Wood, R (1972). The Apu trilogy. November Books Ltd. ISBN 978-0-85631-003-4. 

Spoljašnje veze

• Satyajit Ray Foundation
• SatyajitRay.org
• Satyajit Ray Film and Study Center: University of California – Santa Cruz Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. mart 2007)
• Satyajit Ray society Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2023)
• Satyajit Ray na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• „Satyajit Ray: A Vision of Cinema”. Arhivirano iz originala 4. 1. 2006. g.  article by W. Andrew Robinson