Sahalin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sahalin
Sea of Okhotsk map ZI-2b.PNG
Sahalin na mapi Rusije
Sahalin
Sahalin
Geografija
Koordinate51° SGŠ; 143° IGD / 51° SGŠ; 143° IGD / 51; 143 Koordinate: 51° SGŠ; 143° IGD / 51° SGŠ; 143° IGD / 51; 143
Površina76.600 km2
Visina1.609 m
Najviši vrhLopatin
Administracija
RUS
Demografija
Stanovništvo497.973  (2010[1])
Gustina st.0,01 stan./km2
Ostrvo Sahalin

Sahalin (rus. Сахалин, jap. 樺太島) ostrvo je u Pacifiku, na dalekom istoku Rusije, severno od Japana. Na severu od Sahalina je Ohotsko more, dok je na jugu Japansko more. Od obale kontinentalne Rusije razdvaja ga uski moreuz Mamija koji se zimi ledi. Od japanskog ostrva Hokaido Sahalin razdvaja moreuz La Peruz. Ostrvo je dugo oko 948 kilometara u pravcu sever-jug, a široko između 26 i 160 kilometara. Površina mu je 76.400 km², i po tome je Sahalin najveće ostrvo Rusije.[2][3] Najviši vrh je na 1.609 metara. Ostrvo je uglavnom pokriveno četinarskim šumama. Životinjski svet je bogat, a najviše ima: medveda, lisica, vidri, samura, irvasa i lososa.

Po popisu iz 2010. na ostrvu je živelo 497.973 ljudi. Od njih, 85% je Rusa, a ostalo su Korejci (5,6 %), Ukrajinci (4,0 %) i drugi. Autohtoni narodi ostrva su Aini (jug), Oroci (središnji deo) i Nivhi (sever).[4] Administrativno, ostrvo predstavlja najveći deo Sahalinske oblasti, čiji je glavni grad Južno-Sahalinsk (181.727 stanovnika 2010). Na ostrvu se nalaze veoma značajne rezerve nafte i zemnog gasa.

Sahalin su prisvajali Rusija i Japan tokom 19. i 20. veka. Ovi sporovi su ponekad uključivali vojne sukobe i podele ostrva između dve sile. Godine 1875, Japan je ustupio svoje zahteve Rusiji u zamenu za severni deo Kurilskih ostrva. Godine 1905, nakon Rusko-japanskog rata, ostrvo je podeljeno, pri čemu je jug pripadao Japanu. Rusija je uspostavila kontrolu nad čitavim ostrvom zauzimanjem japanskog dela - kao i svih Kurilskih ostrva - u posljednjim danima Drugog svetskog rata 1945. godine. Japan više ne polaže pravo ni nad jednim delom Sahalina, mada još uvek smatra da su četiri južna Kurilska ostrva njegova teritorija. Kada su Japanci iseljeni sa ostrva 1949. godine, većina ainskog stanovništva sa Sahalina, preselila se na Hokaido, japansko ostrvo koje se nalazi južno od Sahalina i udaljeno samo 43 km.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Od 19. veka Sahalin je bila ruska kažnjenička kolonija. Zatvorenici i njihovo potomstvo su formirali glavninu stanovništva ostrva.

Do 1855. nije se postavljalo pitanje suvereniteta nad Sahalinom. Te godine je sklopljen ugovor o miru i trgovini između Japana i Rusije, po kome je ovo ostrvo ostalo zajedničko mešovito područje na kome su živeli Japanci, Rusi, i domorodački narodi Aini i Oroci.

Japan i Rusija su 1875. sklopili Ugovor iz Sankt Peterburga. Po ovom sporazumu, Rusija je stekla suverenitet nad Sahalinom, a Japan nad Kurilskim ostrvima, sve do Kamčatke.

Kao posledica poraza Rusije u Rusko-japanskom ratu iz 1904-1905, 1905. zaključen je Ugovor iz Portsmuta, po kome je oblast južno od 50-e paralele pripala Japanu. Grad Tojohara (Južno-Sahalinsk) je bio glavni grad japanskog južnog Sahalina (prefektura Karafuto).

Za vreme Drugog svetskog rata Japanci su na ostrvu izgradili železnicu i drugu infrastrukturu. Sovjetski Savez je objavio rat Japanu 8. avgusta 1945. Carska japanska vojska je kapitulirala 15. avgusta, ali je na frontu ka sovjetskim snagama ova kapitulacija kasnila. Crvena armija je do 5. septembra zauzela ceo Sahalin i Kurilska ostrva. U ovom napredovanju je poginulo oko 8.000 sovjetskih vojnika i oficira. Oko 400.000 Japanaca je deportovano sa ostrva nakon rata, uključujući narod Ainu. Od avgusta 1948. do novembra 1954. na ostrvu je postojao logor za zarobljenike (do 15.900 ljudi), koji su radili na gradnji naftovoda.

Mirovnim ugovorom iz San Franciska, od 8. septembra 1951, Japan je prepustio suverenitet nad Sahalinom i većim delom Kurilskih ostrva Sovjetskom Savezu.

Sovjetski avioni lovci su 1. septembra 1983. nad Sahalinom oborili južnokorejski civilni avion Boing 747 (let KAL 007), jer je povredio sovjetski vazdušni prostor. Tada je poginulo 240 putnika i 29 članova posade.

Do 1991. ostrvo je bila specijalna vojna zona, sa ograničenim pravima pristupa. I danas se izdaju posebne dozvole za posetu određenim delovima ostrva.

Dana 28. maja 1995, zemljotres jačine 7,5 stepeni pogodio je grad Neftegorsk na Sahalinu. Tada je poginulo 2.000 do 3.500 ljudi.

Privreda[uredi | uredi izvor]

Godine 1996, otkriveno je da u obalnom području Sahalina, na površini od 20.000 km², postoje zalihe od 700 miliona tona nafte i 2,500 milijardi m³ zemnog gasa, što je slično rezervama u Severnom moru. Rusija je 2004. sa Japanom potpisala ugovor o prodaji zemnog gasa u tečnom stanju.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Federalьnaя služba gosudarstvennoй statistiki (Federalni zavod za statistiku) (2011). „Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2010 goda. Tom 1 (Nacionalni popis stanovništva 2010, 1. svezak)”. Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2010 goda (Nacionalni popis stanovništva 2010) (na jeziku: ruski). Federalni zavod za statistiku. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  2. ^ „Islands by Land Area”. Island Directory. United Nations Environment Program. 18. 2. 1998. Pristupljeno 16. 6. 2010. 
  3. ^ CNN, Miquel Ros (2. 01. 2019). „Russia's Far East opens up to visitors”. CNN Travel (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 01. 2019. 
  4. ^ „The Sakhalin Regional Museum: The Indigenous Peoples”. Sakh.com. Arhivirano iz originala na datum 17. 03. 2009. Pristupljeno 16. 6. 2010. 
  5. ^ Reid, Anna (2003). The Shaman's Coat: A Native History of Siberia. New York: Walker & Company. str. 148—150. ISBN 978-0-8027-1399-5. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Reid, Anna (2003). The Shaman's Coat: A Native History of Siberia. New York: Walker & Company. str. 148—150. ISBN 978-0-8027-1399-5. 
  • C. H. Hawes, In the Uttermost East (London, 1903). (P. A. K.; J. T. BE.)
  • A Journey to Sakhalin (1895), by Anton Chekhov, including:
    • Saghalien [or Sakhalin] Island (1891–1895)
    • Across Siberia
  • Sakhalin Unplugged (Yuzhno-Sakhalinsk, 2006) by Ajay Kamalakaran
  • John J. Stephan, (1971). Sakhalin: a History. Oxford: Clarendon Press. .
  • Globetrotting for Love and Other Stories from Sakhalin Island, by Ajay Kamalakaran . Times Group Books.2017.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]