Sahara

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Sahara
Sahara
Administracija
Država  Alžir
 Libija
 Mauritanija
 Tunis
 Egipat
 Maroko
 Zapadna Sahara
 Mali
 Niger
 Čad
 Sudan
Geografija
Površina 9.200.000 km2
Širina 1.800 km
Dužina 4.800 km
Koordinate 20°22′33″ SGŠ; 11°07′20″ IGD / 20.3758° SGŠ; 11.1222° IGD / 20.3758; 11.1222
Tip peskovita i kamenita
Prirodne odlike
Maksimalna visina 3.415 m (Emi Kusi)
Minimalna visina -130 m (Katara)
Maksimalna temperatura 58 °C
Minimalna temperatura -18 °C
Padavine 25 mm/god.
Mineralni resursi nafta, mangan, gas, gvožđe, fosfat, uranijum
Demografija
Stanovništvo 3.000.000 (2010)
Gustina stanovništva 0.3 stan./km2
Naselja Sebha, Adrar, Tinduf

Sahara (arap. الصحراء الكبرى, aṣ-ṣaḥrāʼ al-kubrá — „velika pustinja”) najveća je vruća pustinja i treća najveća pustinja na svetu posle Antarktika i Arktika.[1] Obuhvata površinu od 9.200.000 km2 (3.600.000 sq mi)[2] i može se porediti sa površinom cele Kine ili Amerike.

Sahara obuhvata većinu severne Afrike, izuzev plodne regije na obali Sredozemnog mora, Atlaskih planina Magreba i doline Nila u Egiptu i Sudanu. Ona se proteže od Crvenog mora na istoku i Mediterana na severu do Atlantskog okeana na zapadu, gde se pejzaž postepeno menja iz pustinje na priobalne ravnice. Na jugu je ograničena Sahelom, pojasom polupustinjske tropske savane oko doline reke Niger i regije Sudan u podsaharskoj Africi.

Sahara se može podeliti na nekoliko regija, uključujući: zapadnu Saharu, centralne ahagarske planine, planine Tibesti, airske planine, pustinju Tenere i Libijsku pustinju.

Klima Sahare nije oduvek bila aridna. U prošlosti se na osnovu pronađenih fosila zaključuje da je ovde vladala izuzetno vlažna klima i vegetacija je bila bujna. Krajem poslednjeg ledenog doba, pre oko 8.000 godina, u pustinji su kiše bile česte, danas je ona jedno od najsušnijih predela na svetu. Prosečne padavine u Sahari su manje od 20 mm godišnje. Dnevno kolebanje temperature vazduha iznosi oko 35 °C, dok su sezonska kolebanja čak 56,5 °C. Temperatura peska u pustinji dostiže 81 °C. Najviša temperatura na Zemlji izmerena je u oazi Azizi, u Libijskoj pustinji i iznosila je 57,8 °C. U Sahari duvaju snažni vetrovi koji formiraju peščane oluje. Karakteristični lokalni vetrovi su gibli, samum i sarat u Alžiru i Tunisu, hamsin u Egiptu i šerguj u Maroku. U Sahari je pao sneg januara 2012. godine, prvi posle 1978. godine.[3]

Naziv „sahara” je nastala od dijalektične arapske reči za pustinju – ṣaḥra (صحرا).[4][5][6][7]

Geografija[uredi]

Oaza u Libiji
Kamile u Egiptu
Tibesti, snimak iz svemira
Dine u Maroku

Sahara pokriva velike delove Alžira, Čada, Egipta, Libije, Maloga, Mauritanije, Nigera, Zapadne Sahare, Sudana i Tunisa. Ona pokriva 9.000.000 km2 (3.500.000 sq mi), odnosno 31% cele Afrike. Ako bi bile obuhvaćene sve površine sa godišnjim padavinama manjim od 250 mm, Sahara bi obuhvatala 11.000.000 km2 (4.200.000 sq mi). To je jedna od tri izrazite fiziografske pokrajine Afričke masivne fiziografske podele.

Sahara je uglavnom kamenita pustinja (hamada, kamena visoravan), peskovite pustinje (peščana mora – velike površine pokrivene pečanim dinama) formiraju samo manji deo, ali mnoge od peščanih dina su više od 180 m (590 ft).[8] Vetar ili retke kiše oblikuju pustinjske karakteristike: peščane dine, polja dina, peščana mora, kamene visoravni, ravnice šljunka (reg), suve doline (wadi), suva jezera (oued) i slane površine (shatt ili chott).[9] Neuobičajene oblike zemljišta uključuju strukturu Ričata u Mauritaniji.

Planine[uredi]

Na severozapadu Afrike, u Alžiru i Maroku, uzdižu se planine Atlas, koje predstavljaju barijeru između mediteranske i aridne klime. Najviši vrh je Tubkal – 4.165 metara. U unutrašnjosti Sahare uzdižu se dve ostrvske planine, Ahagar u Alžiru (najviši vrh Tahat – 3.005 metara) i Tibesti u Čadu (Emi Kusi – 3.415 metara). Obe planine su vulkanskog porekla.

Reljef[uredi]

Sahara je najveća pustinja na svetu, sa površinom od oko 9 miliona km². Oko 1,2 miliona km² je peskovita, dok je ostatak kamenit i šljunkovit. U Africi se peskovite pustinje nazivaju ergovi, kamenite su hamade, a šljunkovite, kojih ima u plitkim depresijama u Libiji, poznate su pod imenom — seriri.

Erozivni oblici[uredi]

U alžirskom delu Sahare u hamadama se javljaju stenoviti ostenjaci, formirani delovanjem peska nošenog vetrom. Ovi oblici se u Alžiru nazivaju – „gur“. Brojne su i suve rečne doline – uadi, ostaci nekadašnjih reka, kojima samo nakon iznenadnih pljuskova poteče voda. U delovima pustinje gde je vetar pojačanog intenziteta, a podloga slabije vezana javljaju se tzv. „izduvne (deflacione) kotline“. Jedna od najvećih na svetu nalazi se jugoistočno od planine Tibesti i zahvata površinu od oko 90.000 km².

Akumulativni oblici[uredi]

Na mestima gde je izdanska voda u blizini površine dolazi do formiranja slanih jezera u depresijama. Ona su brojna i nestalna, ima ih oko 1.000 širom Alžira i Tunisa. Nazivaju se šotovi, a najpoznatiji takvi su Šot Džerid i Šot-eš-Šergi. Najkarakterističniji oblici su, svakako, dine koje dostižu značajne dimenzije (do 180 metara) i barhani (srpaste dine), kojih najviše ima u Libijskoj pustinji. Dostižu visine oko 30-40 metara. Poseban oblik dine – sif, karakterističan je za Saharu, nastaje delovanjem vetra promenljivog pravca i brzine kretanja.

Hidrografija[uredi]

Najveća i jedina prava reka u Sahari je Nil. Protiče kroz Sudan i Egipat i uliva se u Sredozemno more, praveći veliku deltu. Podzemne izdan i formiraju oaze, koje su okružene bujnim rastinjem. Takve su Baharija, Dakla i Siva u Egiptu, zatim Kufra u Libiji, Tidikept i Gurara u Alžiru. Brojna su i povremena slana jezerašotovi, kojih ima najviše u Alžiru i Tunisu. Najpoznatiji su Šot Džerid, Šot-eš-Šergi i Šot el Hodna. U koritima nekadašnjih reka – uadima mestimično se nakon iznenadnih pljuskova javljaju povremeni tokovi.

Flora i fauna[uredi]

U priobalnim područjima Sahare, na obalama Mediterana i Atlantika, javlja se žbunoliko rastinje, garig i makija. U njegovom zaleđu su oblasti prekrivene sukulentnim biljkama i lišajevima. U podgorinama planina Ahagar i Tibesti javljaju se palme i srodne vrste, dok se u povremeno vlažnim i slanim područjima oko šotova formiraju halofitne biljke. U samom središtu pustinje nema nikakve vegetacije usled vrlo nepovoljnih uslova za razvoj života.

Uprkos negostoljubivosti prostora, Sahara je dom za brojne životinjske vrste prilagođene pustinjskom načinu života. Brojne su jednogrbe kamile, zatim koze i škorpioni. U Sahari žive tri vrste pustinjskih lisica i mali sisari, nalik glodarima, poznati kao damani. Kamenite prostore nastanjuje nekoliko vrsta otrovnih zmija. Karakteristične su i adaks antilope, zatim afrički divlji psi i gepardi. Ovde žive i gazele, a nekada veoma brojna vrsta – nojevi, danas se retko viđa u Sahari.

Klima[uredi]

Sahara je najveća nisko-latitudna topla pustinja na svetu. Ova oblast je locirana na konjskim latitudama pod subtropskim grebenom, znatnim pojasom semi-permanentnog subtropskog toplog jezgra visokog pritiska, gde vazduh iz gornjih nivoa troposfere ima tendenciju potanjanja ka površini. Ovo stalno spuštanje vazdušnog protoka uzrokuje efekte zagrevanja i isušivanja u gornjoj troposferi. Potanjajući vazduh sprečava podizanje isparene vode, i stoga sprečava adijabatsko hlađenje, što čini formiranje oblaka ekstremno teškim do skoro nemogućeg.[10]

Permanentno razlaganje oblaka omogućava neometan pristup svetlosnom i toplotnom zračenju. Stabilnost atmosfere iznad pustinje sprečava bilo kakvo konvektivno mešanje, što čini kišu virtualno nepostojećom. Posledica toga je da je vreme sunčano, suvo i stabilno sa minimalnim rizikom od pojave kiše. Slegajuće, divergentne, suve vazdušne mase povezane sa subtropskim sistemima visokog pritiska su ekstremno nepovoljne za razvoj konvecionalnih kiša. Subtropski greben je preovlađujući faktor kojim se objašnjava topla pustinjska klima (Kepenova klasifikacija klimata BWh) ovog ogromnog regiona. Spuštanje vazduha je najizraženije i najefektivnije na istočnom delu Velike pustinje, u Libijskoj pustinji koja je najsunčanije, najsuvlje i skoro potpuno „beskišno” mesto na planeti, čak i u odnosu na Atakama pustinju, koja se prostire u Čileu i Peruu.

Inhibicija padavina i rasipanje oblaka su najizraženije na istočnom delu Sahare, a u nešto manjoj meri na zapadu. Prevalentna vazdušna masa koja leži nad Saharom je kontinentalno tropska (cT) vazdušna masa, koja je topla i suva. Tople, suve vazdušne mase prvenstveno se formiraju nad severno-afričkom pustinjom usled zagrevanja ogromne kontinentalne kopnene površine, i to utiče na celokupnu pustinju tokom najvećeg dela godine. Zbog ovog procesa ekstremnog zagrevanja, termalno snižena područja se obično zapažaju u blizini površine, a najjača i najrazvijenija su tokom leta. Oblasti visoke temperature predstavljaju istočnu kontinentalnu ekstenziju Azorskog anticiklona, centriranog nad severnim Atlantskim okeanom.

Efekti lokalnih površinskih niskih pritisaka su izuzetno ograničeni jer slezanje gornjih slojeva i dalje nastavlja da blokira bilo kakvu formu podizanja vazduha. Isto tako, osim što je zaštićena od kišnih vremenskih sistema samom atmosferskim cirkulacijom, pustinja je postala još suvlja usled svoje geografske konfiguracije i lokacije. Ekstremna aridnost Sahare ne može se objasniti samo suptropskim visokim pritiskom. Atlas planine, smeštene u Alžiru, Moroku i Tunisu takođe doprinose suvoći severnog dela pustinje. Ovi veliki planinski venci deluju kao barijera koja uzrokuje jak efekat kišne senke na zavetrinskoj strani zadržavanjem velike količine vlažnosti izazvane atmosferskim poremećajima duž polarnog fronta koji utiče na okolne mediteranske klime.

Primarni izvor kiše u Sahari je Intertropska zona konvergencije, kontinuirani pojas sistema niskog pritiska u blizini ekvatora koji donosi prolaznu, kratku i iregularnu kišnu sezonu u Sahel i južnu Saharu. Kiša u ovoj gigantnoj pustinji mora da prevaziđe fizičke i atmosferske barijere koje obično sprečavaju formiranje padavina. Oštra klima Sahare je karakterisana: izuzetno niskim, nepouzdanim i veoma neredovnim padavinama; ekstremno visokim vrednostima trajanja sunčanih perioda; visokim temperaturama tokom cele godine; neznatnim stopama relativne vlažnosti; znatnim dnevnim temperaturnim varijacijama; i ekstremno visokim nivoima potencijalne evaporacije koji su najviši poznati na svetu.[11]

Temperatura[uredi]

Pustinja Sahara

Nebo je obično jasno iznad pustinje i trajanje sunčevog svetla je ekstremno dugo bilo gde u Sahari. Veći deo pustinje ima više od 3.600 h svetlog sunca godišnje ili preko 82% vremena, a široke oblasti istočnog dela doživljavaju preko 4.000 h jakog sunca godišnje ili preko 91% vremena. Najviše vrednosti su veoma blizo teorijskim maksimalnim vrednostima. Vrednosti od 4.300 h ili 98% vremena su zabeležene u Gornjem Egipatu (Asuan, Luksor) i u Nubijskoj pustinji (Vadi Halfa).[12] Godišnji prosek direktne solarne iradijacije je oko 2.800 kWh/(m2 godina) u Velikoj pustinji. Sahara ima ogroman potencijal za produkciju solarne energije.

Konstantno visoka pozicija sunca, ekstremno niska relativna vlažnost, i odsustvo vegetacije i kiše čine ovu veliku pustinju najtoplijom kontinuiranom oblasti na svetu, i najtoplijim mestom na Zemlji tokom leta na nekim mestima. Prosečna visoka temperatura premašuje 38 do 40 °C tokom najtoplijeg meseca skoro svuda u pustinji izuzev veoma visokih nadmorskih visina. Najviša zvanično zabeležena visoka temperatura je 47 °C (116,6 °F) u udaljenom pustinjskom gradu u Alžirskoj pustinji zvanom Bou Bernous na nadmorskoj visini od 378 m (1.240 ft) metara.[12] To je svetski rekord za prosečnu visoku temperaturu i jedina rivalna lokacija je Dolina smrti u Kaliforniji.[13] Druge tople lokacije u Alžiru kao što su Adrar, Timimun, In Salah, Oalen, Aulef, Regan sa elevacijom između 200 i 400 m iznad nivoa mora imaju nešto niže letnje visoke temperature od oko 46 °C tokom najtoplijih meseci godine. Salah, je dobro poznat u Alžiru po svojim ekstremnim temperaturama, ima prosečnu visoku temperaturu od 43,8°C, 46,4°C, 45,5°C i 41,9°C u junu, julu, avgustu i septembru respektivno. Postoje i toplija mesta u Sahari, ali su ona locirana u ekstremno udaljenim oblastima, posebno u Azalaju, u severnom Maliju. Glavni deo pustinje doživljava oko tri do pet meseci kad prosečna visoka temperatura striktno prevazilazi 40 °C (104 °F). Južni centralni deo pustinje doživljava šest do sedam meseci tokom kojih visoka prosečna temperatura striktno premašuje 40 °C (104 °F) što pokazuje konstantnost i dužinu zaista tople sezone u Sahari. Neki primeri su: Bilma, Niger i Faja-Laržu, Čad. Godišnja prosečna dnevna temperatura premašuje 20 °C (68 °F) svuda i može da bude oko 30 °C (86 °F) u najtoplijim regionima tokom cele godine. Međutim, najveći deo pustinje ima prosečnu dnevnu temperaturu od preko 25 °C (77 °F).

Temperature peska i zemljišta su čak još ekstremnije. Tokom dana, temperatura peska je izuzetno visoka, i može lako dostići 80 °C (176 °F) ili više.[14] Temperatura peska od 83,5 °C (182,3 °F) je zabeležena u Port Sudanu.[14] Temperatura zemljišta od 72 °C (161,6 °F) je bila zabeležena u Adraru Mauritanije, a vrednost od 75 °C (167 °F) je bila izmerena u Borkou, u severnom Čadu.[14]

Usled odsustva pokrivača oblaka i veoma niske vlažnosti, pustinja obično ispoljava visoke dnevne temperaturne varijacije između dana i noći. Međuti, mit je da su noći hladne nakon ekstremno toplih dana u Sahari. Prosečni dnevni opseg je tipično između 13 i 20°C. Najniže vrednosti su nađene duž obalskih regiona usled visoke vlažnosti i često čak niže od 10 °C (18 °F), dok su najviše vrednosti utvrđene u ostrvskim pustinjskim oblastima gde je vlažnost najniža, uglavnom u južnoj Sahari. Zimske noći mogu da budu hladne, i temperatura može da padne do tačke smrzavanja, pa i niže, posebno u oblastima na visokoj nadmorskoj visini. Frekvencija zimskih noći sa temperaturama ispod nule u Sahari je pod snažnim uticajem Severno atlanske oscilacije (NAO), sa toplijim zimskim temperaturama tokom negativnih NAO događaja i hladnijim zimama sa više mraza kad je NAO pozitivan.[15] To ovoga dolazi zbog slabijeg protoka u smeru kazaljki na satu oko istočne strane subtropskog anticiklona tokom negativnih NAO zima, mada je suviše suv da bi se proizvelo više od zanemarljive precipitacije, on znatno redukuje protok suvog, hladnog vazduha sa višikh latituda Evroazije u Saharu.[16]

Društvene odlike[uredi]

Istorija[uredi]

Najstarijim narodima u Sahari smatraju se Berberi i Tuarezi, koji ove prostore naseljavaju od njenog postanka. Pre 9.000-6.000 godina ppre nove ere u slivu reke Nil razvila se civilizacija starih Egipćana i Nubijaca, a oko 1200. p. n. e. i Feničana. Pred početak nove ere Saharom su zavladali Grci, Rimljani i Kartaginjani. U VII veku u ove prostore prodire islam. Do XIX veka većinu prostora današnjeg Egipta, Libije i Sudana držalo je Osmansko carstvo, kada otpočinje evropska kolonizacija. Francuzi su zauzeli Alžir, Tunis, Maroko, Niger, Mali i Čad. Španci su osvojili Zapadnu Saharu, a Italijani Libiju. Velika Britanija uspostavila je svoju vlast na prostoru Egipta i Sudana. Prvi se za nezavisnost izborio Egipat, 1922. godine, a ostale zemlje Sahare u periodu 1951—1975. godine.

Stanovništvo[uredi]

Zbog loših klimatskih uslova u Sahari nema velikih naselja. Sve ukupno u pustinji živi oko dva miliona ljudi, pretežno po oazama ili u njihovoj blizini. Najviše je Berbera, Tuarega, Kopta i Beduina. Najveći gradovi svih država saharske podoblasti su raposređeni po obalama Sredozemlja i Atlantika.

Slike[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. „Largest Desert in the World”. Pristupljeno 7. 3. 2018. 
  2. Cook, Kerry H.; Vizy, Edward K. (2015). „Detection and Analysis of an Amplified Warming of the Sahara Desert”. Journal of Climate. 28: 6560. doi:10.1175/JCLI-D-14-00230.1. 
  3. U Sahari pao sneg („Blic“, 20. januar 2012), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  4. „Origin and meaning of Sahara”. Etymonline.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 3. 2018. 
  5. „English-Arabic Online Dictionary”. Online.ectaco.co.uk. 28. 12. 2006. Pristupljeno 12. 6. 2010. 
  6. Wehr (1994). str. 589.
  7. al-Ba'labakkī, Rūḥī (2002). al-Mawrid: Qāmūs ‘Arabī-Inklīzī (na jeziku: arapski) (16 izd.). Beirut: Dār al-‘Ilm lil-Malāyīn. str. 689. 
  8. Strahler, Arthur Newell (1987). Modern physical geography (3 izd.). New York: J. Wiley. OCLC 14357841. ISBN 0-471-85064-0. 
  9. „Sahara desert”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund. Pristupljeno 30. 12. 2007. 
  10. „Home - Institute Water for Africa”. www.water-for-africa.org. 
  11. Griffiths, Ieuan L. l. The Atlas of African Affairs (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 9781135855529. 
  12. 12,0 12,1 Oliver, John E. Encyclopedia of World Climatology (na jeziku: engleski). Springer Science & Business Media. ISBN 9781402032646. 
  13. Griffiths, John F.; Driscoll, Dennis M. Survey of Climatology (na jeziku: engleski). C.E. Merrill Publishing Company. ISBN 9780675099943. 
  14. 14,0 14,1 14,2 Nicholson, Sharon E. Dryland Climatology (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 9781139500241. 
  15. See Visbeck, Martin H.; Hurrell, James W.; Polvani, Lorenzo and Cullen, Heidi M.; ‘The North Atlantic Oscillation: Past, Present, and Future’; Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, vol. 98, no. 23 (2001); pp. 12876-12877
  16. Hurrell, James W.; Kushnir, Yochanan; Ottersen, Geir and Visbeck, Martin; An Overview of the North Atlantic Oscillation, pp. 17-19. Geophysical Monograph 134; published 2003 by the American Geophysical Union

Literatura[uredi]

  • al-Ba'labakkī, Rūḥī (2002). al-Mawrid: Qāmūs ‘Arabī-Inklīzī (na jeziku: arapski) (16 izd.). Beirut: Dār al-‘Ilm lil-Malāyīn. str. 689. 
  • Wehr, Hans (1994). A Dictionary of Modern Written Arabic (Arabic-English) (4. izd.). Wiesbaden: Otto Harrassowitz. str. 589. ISBN 0-87950-003-4. 
  • Brett, Michael; Prentess, Elizabeth (1996). The Berbers. Blackwell Publishers. 
  • Bulliet, Richard W. (1975). The Camel and the Wheel. Harvard University Press.  Republished with a new preface Columbia University Press, 1990.
  • Gearon, Eamonn (2011). The Sahara: A Cultural History. Signal Books (UK), Oxford University Press (USA). 
  • Julien, Charles-Andre (1970). History of North Africa: From the Arab Conquest to 1830. Praeger. 
  • Kennedy, Hugh (1996). Muslim Spain and Portugal: A Political History of al-Andalus. Longman. 
  • Laroui, Abdallah Laroui (1977). The History of the Maghrib: An Interpretive Essay. Princeton. 
  • Scott, Chris (2005). Sahara Overland. Trailblazer Guides. 
  • Wade, Lizzie (2015). Drones and Satellites Spot Lost Civilizations in Unlikely Places. Science (American Association for the Advancement of Science). 

Spoljašnje veze[uredi]