Apostol Pavle

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Свети Павле)
Idi na: navigaciju, pretragu
Sveti apostol Pavle
Sveti Pavle, rad El Greka

Sveti apostol Pavle (grč. Παύλος), rođen je kao Jevrejin, a postao je hrišćanski apostol, svetitelj, propovednik i književnik. Autor je 14 knjiga i poslanica Novoga Zaveta.[1]

Rođen je u Tarsu u jevrejskoj porodici Venijaminovog plemena. Najpre se zvao Savle, učio kod Gamalila i bio farisej i progonitelj prvih hrišćana koji su takođe bili jevrejskog porekla. Kada se čudesno obratio u hrišćansku veru postao je apostol i vatreni pobornik i propovednik Jevanđelja, od granica Arabije do Španije. Stradao je zbog propovedanja Jevanđelja i strpljivo podnosio muke, čvrst i stamen u svojoj veri u Gospoda dostigavši takvo savršenstvo da je mogao reći: „Ne živim ja, nego Hristos u meni“. Posečen je u Rimu u vreme cara Nerona kao i apostol Petar.

Od svog oca, učenog rabina, Pavle je stekao prvo obrazovanje u Tarsu, gde je pored Mojsijevog zakona učio i tkački zanat; izrađivao je ćilime i vojničke šatore, što će mu kasnije, na misionarskim putovanjima, biti jedan od načina izdržavanja. Tars je u to vreme bio čuven po svom univerzitetu, trećem po ugledu posle Atinskog i Aleksandrijskog. Školovanje je nastavio u Jerusalimu kod tada čuvenog fariseja Gamalila (Dap 22,3; 5,34). Grčki jezik i grčku književnost znao je od rane mladosti.

U Svetom pismu spominje se u priči o kamenovanju đakona Stefana. U samom kamenovanju, nije učestvovao, ali ga je odobravao (Dap 7,60). Iz neobuzdane mržnje prema novoj veri, tražio je od jevrejskih duhovnih vlasti da u Damasku pronalaze i hvataju njene privrženike i bacaju ih u tamnicu (Dap 9,1-2). Na putu za Damask, posle čudesnog božanskog čina, doživeo je obraćenje i tada se krstio i postao hrišćanin (Dap 9,1-20; 22,5-16; 9-18). U Damasku i Arabijskoj pustinji, Sv. Pavle je proveo tri godine. Pošto je doznao da Judejci uz pomoć namesnika navatejskog, cara Arete IV, u čijoj se oblasti nalazio Damask, hoće da ga ubiju, vratio se u Jerusalim da bi s tim upoznao Apostole (Dap 9,23-26).

Posle petnaest dana boravka u Jerusalimu (Dap 9,23-26; 2 Kor 11,32-33; Gal 1,18), otišao je u svoje rodno mesto (Dap 9,30; Gal 1.18.20). Odatle je sa Varnavom došao u Antiohiju gde se već bila obrazovala prva hrišćanska opština. Tu su obojica uspešno propovedala. Godine 44. odlaze zajedno u Jerusalim, u kome nisu zatekli nijednog od Apostola. Odatle se Sveti Pavle sa Markom, Varnavinim nećakom, vraća u Antiohiju, a kasnije je u pratnji svojih saradnika tri puta putovao radi širenja hrišćanske vere. U Pravoslavlju su ova putovanja poznata kao misionarska putovanja Sv. Pavla.

Na prvo putovanje od 45.-48. godine išli su preko Selevkije na Kipar, odakle je Varnava bio rodom (Dap 4,36). Najpre je propovedao u Salamini i u drugim mestima i, najzad, u Pafu, gde obraća u hrišćanstvo prokonzula Sergija Pavla. Odatle odlaze u Pergu Pamfilijsku (Mala Azija), a zatim u Listru gde je Pavle bio kamenovan. Potom idu u Dervu, i u povratku obilaze ista mesta koja su posetili, pa preko primorske varoši Atalije dolaze najzad u Antiohiju (Sirijsku). (Dap 13 i 14; 2 Tim 3,11). Četrnaest godina kasnije, posle prve posete Jerusalimu (Gal 2,1; 1,8) godine 49. Pavle sa Varnavom, Titom odlazi u Jerusalim na Apostolski sabor.

Drugo (49/50-52/53)

Na drugo putovanje 49.-53., Pavle je išao sa učenikom Silom (Dap 15,22-40). Proputovali su Siriju, Kilikiju, Frigiju, Galatiju, Makedoniju.

Treće Pavlovo putovanje se zbilo u periodu od 53.-58. godine. Krenuo je iz Antiohije, kroz Galatiju i Frigiju i stigao u Efes. Tamo je propovedao u sinagogi, nakon čega je došlo do pobune efeskih zlatara predvođenih izvesnim Dimitrijem, jer je Pavlovo propovedanje indirektno bilo usmereno protiv njihovog izvora prihoda - prodaje kipova (statua) efeske boginje zaštitnice Artemide (Dijane) i njenog hrama. Nakon toga odlazi u Troadu, zatim Makedoniju, u Filipi, i Korint (2 Kor 12,14; 13,1), u kome je proveo tri zimska meseca (Dap 20,1-3). Za vreme ove treće posete 58. godine, odavde piše poslanicu Rimljanima (Rm 16,23). Pri povratku, posetio je Filipe u Makedoniji, gde se susreo s jevanđelistom Lukom. Zatim je posetio Troadu, As, Mitilinu, ostrvo Lezbos, Samos i Milit.

U Jerusalimu je Pavle optužen da je uveo sa sobom u hram svog pratioca Trofima, neznabošca. Neznabošci pod pretnjom smrtne kazne nisu smeli da uđu u jevrejsko svetilište. Zbog toga je proteran u Kesariju, gde su ga izveli pred rimskog namesnika Feliksa i njegovu ženu Druzilu, pred kojima je održao upečatljiv govor. Saslušavan je u više navrata u toku dve godine (58-60), u Festu, ga je saslušao judejski car Agripa II. Kao nepokolebivi misionar, Apostol je i ovog puta propovedao, iznevši svoju biografiju i velika dela Hristova učinjena na njemu - obraćenje (Dap 23,12-26,32).

Nakon toga Pavle, u pratnji rimske straže, plovi u grad Mir u Likiji, a odatle na Krit, pa ka Malti, gde se njegova lađa nasukala na sprud. 61. godine odlazi u Rim gde je propovedao tamošnjim Judejcima. U Rimu je proveo dve godine, od proleća 61. do proleća 63. godine (Dap 27,1-18,15).

Iz Rima odlazi u Španiju (63/64), zatim u Dalmaciju, pa u Efes, gde je Timoteja postavio za prvog episkopa Efesa (64/45). Zatim je preko Troade (1 Tim 4,13) otputovao u Makedoniju (1 Tim 3,14). Neko vreme proveo je na Kritu, gde je Tita postavio za Episkopa (Tim 1,5) pa odatle u Nikopolj u Epiru. 66. godine, ponovo je zatvoren u Rimu (2 Tim 4,16-18).[2]

Postradao je mučenički, 67. godine. Posečen je mačem kao rimski građanin.

Pravoslavna crkva ga proslavlja 29. juna po julijanskom kalendaru.[3]

„Dobar rat izratovah, veru sačuvah.“

Biografija[uredi]

Pavle se rodio i živeo, bar u prvim godinama svog života, u Tarzu kilikijskom (u današnjoj Turskoj, tada u Rimskom carstvu). Tars, sedište poznatog univerziteta u to vreme,[4] i centar stoičke filozofije, prednjačio je u Pavlovo vreme po helenskom obrazovanju, čak i u odnosu na Atinu i Aleksandriju.[5] Pavle je bio židovski student Talmuda. Osnov i centar njegovog obrazovanja bila je svakako, kao i za sve judejske mladiće, sinagoga sa izučavanjem Tore i judejske pobožnosti. Činjenica da Pavle poznaje Stari zavet i da ga u svojim poslanicama upotrebljava po grčkom prevodu.[5] Izučio je zanat za izrađivača šatora.

Mrzeo je hrišćane, čak je pomagao pri ubojstvu sv. Stepana. Savle je gonio Crkvu, upadao je u domove verujućih, hvatao ih i slao u zatvor.[6] Na putu u Damask, da uhapsi grupu hrišćana, doživeo je svoje preobraćenje. Prema sopstvenim rečima, oslepio je od jakog nebeskog svetla i čuo Isusove reči : ”Pavle, zašto me progoniš? ” To iskustvo je na njega tako uticalo,da se preobratio na hrišćanstvo, bio je kršten i počeo proklamovati Evanđelje. U Jerusalemu, u početku su bili sumnjičavi prema njemu, dok se nisu uverili da se stvarno preobratio. Po prelasku Pavla u hrišćanstvo Barnaba ga je prvi uveo među apostole i postao mu dobar prijatelj.

Prvo putovanje[uredi]

Varnava i Pavle u Listri.

Novi preobraćenik Pavle i vođa antiohijskih hrišćana Varnava postaju bliski saradnici u misionarskom radu. Prvi prijem „nejevreja“ u jevrejsku hrišćansku zajednicu dogodio se sa saglasnošću vođstva hrišćanske zajednice u Jerusalimu pre 4647. godine, kada su Pavle i Varnava posetili Jerusalim da bi doneli pomoć zajednice u Antiohiji za zajednicu u Jerusalimu.[5] Nakon prihvatanja prvih "inoveraca" u hrišćansku zajednicu, oni čine dalji korak u traženju „neznabožaca” misionarskom metodom. Pavle, zajedno sa Varnavom, predstavlja možda inicijatora ovog plana.[5]

Varnava i Pavle su krenuli na prvo misionarsko putovanje (4748) koje počinje u Antiohiji i obuhvata Kipar, Pergu i Pamfiliju, Antiohiju Pisidijsku, gradove Likaonije (severna Galatija), kao Ikoniju, Listru i Derve. Varnava je bio veoma uticajan među hrišćanima. U gradu Listri, ljudi su prozvali Varnavu Zevsom (vrhovno božanstvo), dok su za Pavla odabrali ime Hermes (glasnik bogova) (Dela 14:12). U svim ovim gradovima i oblastima Galatije osnivane su zajednice koje čine hrišćani Jevreji i nejevreji, koji u početku žive harmonično bez naročitih problema, kao što je bio slučaj u Antiohiji.[5]

Jeruzalemski sabor[uredi]

Prva ozbiljna kriza položaja „nejevreja“ u zajednici nastaje u Galatiji i Antiohiji 49. godine, po pitanju obaveznosti obrezanja hrišćana.[5] Među hrišćanima su se razvile dve struje. Judeohrišćani su verovali u obaveznost Mojsijevog zakona, dok je Pavle govorio da su nejevreji slobodni od njega. Pavle je želeo da ukine obrezivanje i ostale zakone kojih su se oni pridržavali (Dela 21:21), zbog čega je sav Jerusalim bio u pometnji (Dela 21:31). Varnava je verovao da ljudi neće zaslužiti spasenje ukoliko se ne obrežu po jevrejskom običaju. Između njih dvojice “...dođe do zaoštrenosti, tako da se rastaše jedan od drugoga” (Dela 15:39).

Radi rešavanja spora, da li je nejevrejima koji su prihvatili Isusovo učenje obavezan Mojsijev Zakon, sazvan je sabor ranih hrišćanskih vođa u Jerusalimu oko 49. godine.[5] Pavle je bio glavni zastupnik stava da nejevreje treba osloboditi od poštovanja jevrejskog zakona. U početku se mnogi apostoli, uključujući i Petra, nisu slagali sa tim. Pavle je na saboru postavio sledeće pitanje Petru: „Kada ti koji si Jevrejin živiš neznabožački a ne judejski, zašto prisiljavaš neznabošce da žive judejski?“ (Gal. 2, 14). Nakon toga, sabor je delimično podržao Pavlovo gledište. Odlučeno je da se nejevreji preobraćeni na hrišćanstvo ne moraju držati Mojsijevih zakona, uključujući obrezivanje muške dece, ali su zadržane zabrane konzumacije krvi, krvavog mesa, mesa nepravilno zaklanih životinja, bluda i idolatrije.

Drugo putovanje[uredi]

Drugo Pavlovo misionarsko putovanje (49–52. godine) počinje u Antiohiji u pratnji Sile — ovaj put bez Varnave. Posle posete crkvama Likaonije i pridruživanju Timoteja u Listri, odlazi u Frigiju i galatijsku zemlju i u nastavku u Troadu, posle koje, nakon jedne vizije, ide u Makedoniju. Tu mu se priključuje i Luka, koji u Delima apostola od tada opisuje događaje u prvom licu množine. U Filipima u Makedoniji se osniva prva Crkva na tlu Evrope. U nastavku putovanja Pavle stiže preko Amfipolisa i Apolonije u Solun, koji zbog progona brzo napušta, te stiže do Bera — gde iz istih razloga ostaje kratko — i odatle u Atinu, gde nije imao uspeha.[5]

Dela apostolska navode govor u Atini i navodi dva imena, Dionisija Areopagita i Damaru koji su plod ove posete. Atinjani su posmatrali Pavla sa sumnjom i stavom „da čujemo opet o tome“. Čini sa da je, po Luki, propoved o vaskrsenju mrtvih, bila glavni kamen spoticanja za atinske filosofe. Sledeća stanica na putovanju bio je trgovački grad Korint, u kome Pavle ostaje godinu i po dana u društvu Akile i Priskile i piše dve poslanice Solunjanima. Iz Korinta, zajedno sa Akilom i Priskilom, odlazi u Efes, iz koga posećuje Kesariju u Palestini i možda zakratko Jerusalim, da bi se vratio u Antiohiju, u kojoj ne ostaje dugo i napušta je jednom za svagda.[5]

Treće putovanje[uredi]

Treće Pavlovo misijsko putovanje

Treće misionarsko putovanje (52–56. godine) ima za cilj Efes, odakle Pavle posećuje Malu Aziju i Grčku. Tada, najverovatnije u Efesu, gde je Pavle zatočen, nastaju sve ili neke od Poslanica iz sužanjstva (Filipljanima, Kološanima, Filimonu, Efescima), iako ih predanje smešta u vreme kasnije Pavlovog sužanjstva u Rimu.[5] Od Pavlovih delatnosti tokom ovog putovanja izdvajaju se odnosi sa Crkvom u Korintu. Plod tog odnosa je nekoliko putovanja tamo, kao i sačuvana prepiska (1. i 2. Korinćanima), a možda i treća poslanica (po nekima i četvrta) koje nisu sačuvane.[5] Prilikom treće posete Pavla Korintu, nastaje Poslanica Rimljanima, teološki tekst koji će između ostalog otkriti i Pavlov stav o položaju „neznabožaca“ u hrišćanstvu.

Dalja putovanja[uredi]

Zabeleženo je i četvrto putovanje apostola Pavla (62–64. godine), posle njegovog boravka i dvogodišnjeg zatočeništva u Rimu, koje pokriva zapad, možda sve do Španije. Po Pastirskim poslanicama (1. i 2. Timoteju i Titu) ovo putovanje obuhvata i ponovni put na istok, uglavnom u Malu Aziju, Krit, Makedoniju i Ilirik, da bi se ponovo završilo u Rimu.[5]

Pavle je osnivao crkve po čitavom istočnom Sredozemiju, uglavnom u urbanim centrima. On je od svojih preobraćenika stvorio čvrsto povezane zajednice koje Vejn Miks naziva „prvim gradskim hrišćanima". Bile su to socijalno i etnički raznovrsne skupine u kojima su bili izmešani trgovci, robovi i bogati pokrovitelji, čija je dužnost bila da pomažu i podržavaju jedan drugog, očekujući Hristov trijumfalni povratak.[7]

Smrt[uredi]

Pavle je, po predanju, u Rimu stradao mučeničkom smrću u toku Neronovog progona. Prema predanju, odrubili su mu glavu mačem oko 65. godine.

Dela[uredi]

Pavle je napisao najveći deo Novog Zaveta, odnosno pripisuje mu se četrnaest poslanica koje podrobno izlažu njegovo viđenje hrišćanstva. Pavlove poslanice su bile napisane pre Matejevog, Markovog, Lukinog i Jovanovog evanđelja. On je imao ključnu ulogu u pisanju Novog zaveta, jer su čak i četiri jevanđelja napisana pod uticajem njegovih poslanica, kako sam ističe: “Po blagodati Božijoj koja mi je dana, ja sam kao mudri neimar postavio temelj, a drugi naziđuje.” (1 Korinćanima 3:10).

Sledeće poslanice se tradicionalno smatraju Pavlovim:

Među poslanicama koje se tradicionalno nazivaju Pavlovim, biblijska kritika razlikuje autentične i neautentične, to jest one kojima je autor Pavle, te one kojima je autor neki drugi hrišćanski pisac. I jedne i druge smatraju se u hrišćanstvu nadahnutima.

Jedan od najpoznatijih njegovih tekstova je "Hvalospjev ljubavi" iz Druge poslanice Korinćanima.

Učenje[uredi]

Pavle mnoge jevrejske i grčke pojmove puni novim značenjem.[5] On široko primenjuje helensko obrazovanje u svome učenju. Pavle citira izreku „loše društvo kvari dobre običaje“ (1. Kor 15, 33), koju su koristili Menandar i Euripid. Takođe, neke stoičke ideje iznosi kao hrišćanske, na primer pojam „vrline“ (Fil 4, 8), naročito „dovoljnosti“ (Fil 4, 11) i „saobraznosti“ (1. Kor 7, 35). Pavle pribegava „prirodi“ kao učiteljici dobra (1. Kor 11, 14) i pozajmljuje šire forme iz helenskog pogleda na svet, kao što je polarizovanje idejnog i iskustvenog sveta, „bića“ i „nebića“, „tela“ i „duha“ itd. (up. Rim 1, 20; 4, 17 i 8, 3–4).[5]

Gnosis[uredi]

Pavle piše svoje poslanice.

Razlika između običnih hrišćanskih „vernika" i onih koji poseduju „gnosis" javlja se već u Pavlovim poslanicama. Pavle kaže da se jednom prilikom „našao na trećem nebu — da li telom ili dušom, to ne znam”. Tamo je u zanosu mistične ekstazečuo stvari koje se ne mogu saopštiti, koje čovek ne sme izreći”.[8] Pavle kaže da je kroz duhovno opštenje sa Isusom otkrio »skrivene misterije« i »tajnu mudrost«, koje ne deli sa svima nego sa hrišćanima koje smatra zrelim.[9]

U Prvoj poslanici Korinćanima (poglavja 8 i 9), Pavle kaže da je on, zbog sopstvene gnose, slobodan da jede i pije šta želi, slobodan da putuje sa sestrom hrišćankom kao sa suprugom i slobodan da živi kao evanđelista na račun zajednice.[10] Ipak, kaže Pavle, „pošto nema svako gnosu" (Prva Korinćanima 8: 7-13), on se dragovoljno odriče tih sloboda, u korist čovekoljublja, kako ne bi uvredio potencijalne probraćenike ili nezrele hrišćane.[10]

U Poslanici Efešanima se govori o različitim kosmičkim silama, vlastima i poglavarstvima (vidi arhonti) što obitavaju „ispod neba”, u „tami ovoga sveta”, i s kojima treba voditi neprekidnu metafizičku borbu. Pavlova teologija izložena u Efešanima je, bar u nekim svojim elementima, bliska gnosticizmu.[11]

Hristologija[uredi]

Pavle je važna ličnost hristologije apostolskog doba. Kod njega je pojam „Sin Božji” već poprimio drukčije značenje, te se Isus navodi kao Sin Božji od samog početka. Centralne teme njegove hristologije su ideja o p. n. e. i slavljenje Hrista kao Kiriosa (gospodina).[12] Isus više nije bio čovek uzvišen do boga, već je bio bog sišao da postane čovek.[13]

Položaj žena[uredi]

„Ako jezike čovečije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.

I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.

I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.“

Prva poslanica Korinćanima 13:1-8

Pavlove poslanice pružaju obilje dokaza da su žene imale istaknutu ulogu u hrišćanskim zajednicama tog vremena.[14] Pavle u poslanici Galaćanima navodi stariju izreku da »u Hristu nema ni muškog ni ženskog« i odobrava rad žena koje on priznaje kao đakonese i saradnike.[15] U poslanici Rimljanima, on, na primer, pominje Febu, koja je đakonesa (ili sveštenica) u crkvi u Cenkri i pokroviteljka samog Pavla, kojoj on poverava zadatak da odnese njegovu poslanicu u Rim (stihovi 1-2). I tu je Priska, koja je zajedno sa svojim mužem Akvilom odgovorna za misionarski rad među neznabošcima i koja izdržava hrišćansku zajednicu u svojoj kući (stihovi 3-4; zapaziti da se ona pominje prva, a ne muž). Tu je Marija, Pavlova koleginica koja radi među Rimljanima (st. 6); tu su takođe i Trifena, Trifoza i Persis, žene koje Pavle naziva svojim „saradnicama" u evanđelju (st. 6, 12). A tu su i Julija i majka Rufusova i Nerejeva sestra, koje sve izgleda imaju istaknut položaj u društvu (stihovi 13, 15). A najupečatljivije od svega je što on pozdravlja jednu ženu, Juniju, kao istaknutog apostola, starijeg od njega u pokretu.[16]

Međutim, u Pavlovim poslanicama postoje i drugačiji pasusi. U Poslanici Korinćanima stoji: »... žene treba da ćute u crkvama. Jer se njima ne dozvoljava da govore, nego treba da budu potčinjene. Sramotno je za ženu da govori u crkvi.« (I 14, 34) Zbog ne slaganja sa Pavlovim kontekstom, ovo neki proučavaoci smatraju za kasniji pisarski umetak.[14]

Pavlova ambivalentnost je dvojako uticala na položaj žena u ranom hrišćanstvu. U nekim crkvama se nakon njega naglašavala jednakost u Hristu; u drugim potreba da žene ostanu potčinjene muškarcima.[14]

Propoved narodima[uredi]

Isus je propovedao evanđelje Jevrejima govoreći: „Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izraelova” (Matej 15:24, 10:5-6). Prvobitni učenici su takođe propovedali evanđelje samo Jevrejima (Dela 11:19). Pavle je proširio hrišćanstvo na nejevreje, počevši da propoveda svim narodima.[14] On je tvrdio da je njemu „povereno evanđelje za neobrezane kao Petru za obrezane” (Galatima 2:7), podrazumevajući pod obrezanima Jevreje, a pod neobrezanima ostale narode. Pavle objavljuje jednakost Jevreja i nejevreja, robova i slobodnih ljudi, muškaraca i žena u novoj veri:

„„Nema više Jevrejina ni Grka; nema više roba ni slobodnjaka; nema više muškoga ni ženskoga: jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu.”[17]

Pavle je ubeđivao pripadnike politeističkih religija Rimskog carstva da je jevrejski Bog jedini kome se treba moliti i da je Isus njegov sin koji je sve grehe ovog sveta uzeo na sebe i umro zbog njih, i koji će se uskoro vratiti radi suda na zemlji (vidi 1 Sol. 1:9-10).[14]

Odvajanje od judaizma[uredi]

Pavle je želeo da ukine post, obrezivanje i ostale zakone kojih su se prvobitni jevrejski hrišćani pridržavali. U svojim poslanicama (kao što su Rimljanima i Galatima), Pavle piše da spasenje dolazi pomoću vere u Hrista, a ne obavljanjem radnji koje propisuje jevrejski zakon.[14] Zajednice koje su sledile učenja Pavla uveliko su prisvojile njegovo ubeđenje da je „Hrist kraj zakona za svakoga ko veruje, bio on Jevrejin ili nejevrejin”. Većina vernika tumačila je tu Pavlovu izjavu kao tvrdnju da su obrezivanje i poštovanje košer zakona i jevrejskih festivala u suprotnosti sa evanđeljem.[10]

U Delima apostolskim se spominje ta Pavlova nova doktrina i veli: „O tebi (Pavlu) su obavešteni da sve Judejce, koji su među mnogobošcima, učiš i odvraćaš od Mojsija, govoreći im da ne obrezuju svoju decu i da ne žive po svojim običajima” (21:21), dodajući da je sav Jerusalim bio u pometnji zbog Pavla (Dela 21:31).

Apostol Pavle i njegovi učenici su polemisali s Isusovim učenicima okupljenim u Jerusalimu oko grupe predvođene Jakovom. Pavle i njegovi pratioci bili su pobornici kulta vaskrslog Hrista, i svojim su mitološkim interpretacijama neposredno doprineli formiranju nove religije, hrišćanstva, kao svojevrsnog teološkog otklona u odnosu na eshatološki judaizam Isusa, Jakova i njihovih prvih pristalica.[18]

Odavanje poštovanja[uredi]

Pavlova freska iz Katalonije, 12. vek.

Pavle danas ima veoma istaknutu ulogu u hrišćanstvu i smatra se zaslužnim za njegovo globalno širenje. Spomendan mu je 29. jun, zajedno sa sv. Petrom.

Zaštitnik je pisaca, novinara, glasnogovornika, biskupa, misionara, izrađivača šatora, protiv zmijskog otrova, članova pokreta Cursillo, grada Rima, Malte i mnogih drugih mesta širom sveta.

Kritike[uredi]

Propovedanja Petrova, ranohrišćanski spis s početka 2. veka, prenosi da Pavle među poganima naučava nauku koja nije u skladu sa Zakonom, te Mojsijev zakon odbacuju oni pokršteni pogani koji su prihvatili učenje od »čovjeka neprijatelja«, tj. Pavla.[19] Spis je izložen u vidu propovijedi koje apostol Petar šalje jeruzalemskom biskupu Jakovu, koji je pravi poglavar čitave hrišćanske Crkve (episcopus episcoporum).

Novoplatonski filozof Porfirije (oko 233-309) kritikuje apostole, posebno Pavla, jer su pisali izmišljene laži i pripisali Isusu stvari koje nikada nije radio. Porfirije ocenjuje da je Pavlova nedosljednost „proračunata lukavština, svjesna dvoličnost”, kojom se želi svima dodvoriti:

„Pavle želi biti svima sve, Židov sa Židovima, Grk s Grcima, barbarin s barbarima, a sve je to laskanje požudama ljudi u želji za taštom slavom i za dobrim parama.[19]

— Porfirije

Euzebije početkom 4. veka piše o postojanju judeo-hrišćana ebionita, koji smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice apostola Pavla, nazivajući ga odstupnikom.[20]

Novovekovni filozof Fridrih Niče smatra da je Pavle, „taj užasni varalica” krivotvorio Isusovu poruku, i istorijsku istinu Evanđelja. Niče smatra da nisam Pavle nije verovao u laž o „uskrslom” Isusu koju je širio, već je to činio iz koristoljublja:

„„Radosna vest” u stopu je pratila ono najgore od svega: ono Pavlovo. U Pavlu se otelovljava tip suprotan „radosnom vesniku”, genije u mržnji, u viziji mržnje, u nezahvalnoj logici mržnje. Šta sve za mržnju nije žrtvovao ovaj disangelist! Pre svega, iskupitelja... Život, primer, poruka, smrt, smisao i pravo celog Jevanđelja — ništa više nije postojalo kada je ovaj krivotvoritelj shvatio da je mržnja jedino što bi mogao da upotrebi. Ni realnost, ni istorijska istina! ... I ponovo je sveštenički instinkt Jevrejina počinio isti veliki zločin nad istorijom — jučerašnjicu, prekjučerašnjicu hrišćanstva on jednostavno precrtava i za sebe izmišlja istoriju pravog hriščanstva... Pavle je jednostavno pomerio težište tog ukupnog postojanja iza tog postojanja — u laž o „uskrslom” Isusu. U osnovi, on uopšte nije mogao da upotrebi život iskupitelja — trebala mu je samo smrt na krstu i još nešto više... Jedan Pavle, čiji je zavičaj bio sedište prosvećenog stoicizma, držao je za časno da od jedne halucinacije napravi dokaz za iskupiteljevo nadživljavanje... Pavle je hteo cilj, dakle hteo je i sredstva... Ono u šta on sam nije verovao, idioti među koje je širio svoje učenje verovali su.[21]

Niče smatra da je Pavlu trebala moć, a to je mogao postići samo konceptima, doktrinama, simbolima kojima se tiranišu mase, formiraju stada.[21] Pavle je izumeo boga koji „sramoti svetovnu mudrost”, da bi objavio rat dobrim filolozima i lekarima aleksandrijske škole.[21] On je otkrio kako može pomoću malog sektaškog hrišćanskog pokreta na rubu jevrejstva zapaliti „svetski požar”, kako se simbolom „boga raspetog na krstu” mogu sva skrivena komešanja u Carstvu koncentrisati u ogromnu moć. Pavle je iskoristio hrišćanstvo kao formulu za podizanje podzemnih kultova svih vrsta - na primer Ozirisov, velike Majke, Mitrin — i njihovo sabiranje. On je predstave kojima su te religije opčinjavale mase, „surovo, bez ikakvog obzira prema istini”, stavio u usta njegovom izmišljenom „spasitelju”.[21]

Reference[uredi]

  1. Pavlovi spisi čine 14 od 27 knjiga Novog zaveta
  2. https://sr.wikisource.org/sr/Историја_Новог_завјета_(Р._Доброта)_4 Radoslav Dobrota, ISTORIJA NOVOGA ZAVJETA, V. dio, IV. DIO ISTORIJA HRIŠĆANSKE CRKVE, Apostol Pavle
  3. SPC, Sveti apostoli Petar i Pavle - Petrovdan
  4. Tars, Biblijski rečnik - Radomir Rakić, Zlatousti, Beograd. 2002. ISBN 978-86-83623-07-5.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 Јован Зизијулас, Јелинизам и хришћанство
  6. Eusebije, Istorija crkve (scribd)
  7. Wayne Meeks, The First Urban Christians: The Social World of the Apostle Paul. New Haven: Yale University Press, 1983.
  8. Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  9. Druga poslanica Korinćanima 12 : 2—4.
  10. 10,0 10,1 10,2 Elejn Pejgels - Poreklo Satane (scribd)
  11. Milan Vukomanović, Religija i politika u najranijem hrišćanstvu
  12. Christ in Christian Tradition: From the Apostolic Age to Chalcedon' by Aloys Grillmeier, John Bowden. pages 15-19 [1]
  13. Erich Fromm, Dogma o Hristu (scribd)
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 Bart Ehrman - Isus to nije rekao (scribd)
  15. Wayne Meeks, »The Image of the Androgyne«, pp. 180 i dalje.
  16. Bernadette Brooten, »Junia... Outstanding Among the Apostoles«, u: Women Priests ed. L. and A. Swidler (New York, 1977), pp. 141—144.
  17. Посланица Галатима 3:28.
  18. Intervju – Milan Vukomanović
  19. 19,0 19,1 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  20. Еузебије, Историја Цркве, III, 27
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 Friedrich Nietzsche – Antikrist

Литература[uredi]

  • Aulén, Gustaf. Christus Victor (SPCK 1931)
  • Brown, Raymond E (1997). An Introduction to the New Testament. Anchor Bible Series. ISBN 978-0-385-24767-2. 
  • Brown, Raymond E. The Church the Apostles left behind (Chapman 1984)
  • Bruce, F.F. "Is the Paul of Acts the Real Paul?" Bulletin John Rylands Library 58 (1976) 283–305
  • Bruce, F.F., Paul: Apostle of the Heart Set Free. ISBN 978-0-8028-4778-2.
  • Carson, D.A.;Moo, D.J. An Introduction to the New Testament. ISBN 978-1-84474-089-5.
  • Conzelmann, Hans, The Acts of the Apostles – A Commentary on the Acts of the Apostles (Augsburg Fortress 1987)
  • Davies, W.D (1970). Paul and Rabbinic Judaism: Some Rabbinic Elements in Pauline Theology. S.P.C.K., 3rd ed. ISBN 978-0-281-02449-0. 
  • Davies, W.D. "The Apostolic Age and the Life of Paul" in Matthew Black, ed. Peake's Commentary on the Bible. London: T. Nelson. 1962. ISBN 978-0-8407-5019-8.
  • Dunn, James D.G., Jesus, Paul, and the Gospels (Grand Rapids (MI), Wm. B. Eerdmans, 2011)
  • Dunn, James D.G.. Jesus, Paul and the Law Louisville, KY: Westminster John Knox Press. 1990. ISBN 978-0-664-25095-9.
  • Hanson, Anthony T (1974). Studies in Paul's Technique and Theology. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-3452-2. 
  • Holzbach, Mathis Christian, Die textpragmat. Bedeutung d. Kündereinsetzungen d. Simon Petrus u.d. Saulus Paulus im lukan. Doppelwerk, in: Jesus als Bote d. Heils. Stuttgart 2008, 166–72.
  • Horrell, David G. "An Introduction to the Study of Paul". T&T Clark Approaches to Biblical Studies. 2nd edition. London: T&T Clark, 2006
  • Irenaeus, Against Heresies
  • Kim, Yung Suk (2011). A Theological Introduction to Paul's Letters. Eugene, Oregon: Cascade Books. ISBN 978-1-60899-793-0. 
  • Langton, Daniel R. (2010). The Apostle Paul in the Jewish Imagination. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51740-9. 
  • Maccoby, Hyam (1986). The Mythmaker: Paul and the Invention of Christianity. New York: Harper & Row. ISBN 978-0-06-015582-7. 
  • MacDonald, Dennis Ronald, 1983 (1983). The Legend and the Apostle: The Battle for Paul in Story and Canon. Philadelphia: Westminster Press. ISBN 978-0664244644. 
  • McRay, John (2007). Paul: His Life and Teaching. Grand Rapids, MI: Baker Academic. ISBN 978-1441205742. 
  • Murphy-O'Connor, Jerome, Jesus and Paul: Parallel lives (Collegeville, Minn.: Liturgical Press. ). 2007. ISBN 978-0-8146-5173-5.
  • Murphy-O'Connor, Jerome, Paul the Letter-Writer: His World, His Options, His Skills (Collegeville, Minn.: Liturgical Press. ). 1995. ISBN 978-0-8146-5845-1.
  • Murphy-O'Connor, Jerome, Paul: A Critical Life (Oxford: Clarendon Press. ). 1996. ISBN 978-0-19-826749-2.
  • Ogg, George. "Chronology of the New Testament". Matthew Black, ed (1962). Peake's Commentary on the Bible. Nelson. ISBN 978-0-8407-5019-8. 
  • Rashdall, Hastings, The Idea of Atonement in Christian Theology (1919)
  • Ruef, John, Paul's First letter to Corinth (Penguin 1971)
  • Sanders, E. P., Paul and Palestinian Judaism (1977)
  • Segal, Alan F. Paul, the Convert, (New Haven/London, Yale University Press. ). 1990. ISBN 978-0-300-04527-7.
  • Segal, Alan F., "Paul, the Convert and Apostle" in Rebecca's Children: Judaism and Christianity in the Roman World (Harvard University Press ). 1986. ISBN 978-0674750760.
  • Spong, John Shelby, "The Man From Tarsus", in Rescuing the Bible From Fundamentalism, reprint ed. (New York: HarperCollins, 1992).
  • Waardenburg, Jacques, ur. (1999). Muslim Perceptions of Other Religions: A Historical Survey. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-535576-5. 
  • White, L. Michael (2007). From Jesus to Christianity. San Francisco, CA: HarperCollins. ISBN 978-0-06-081610-0. 

Spoljašnje veze[uredi]