Svetozar Marković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Svetozar Marković
Svetozar Markovic.jpg
Svetozar Marković
Biografija
Datum rođenja(1846-09-21)21. septembar 1846.
Mesto rođenjaZaječar
 Kneževina Srbija
Datum smrti10. mart 1875.(1875-03-10) (28 god.)
Mesto smrtiTrst
 Austrougarska
DržavljanstvoKneževina Srbija
Politička
partija
Srpska socijalistička stranka

Svetozar Marković (Zaječar, 21. septembar 1846Trst, 10. mart 1875) bio je srpski publicista, socijalista, književni kritičar, filozof i politički aktivista iz druge polovine XIX veka.[1]

Biogpafija[uredi | uredi izvor]

Bista Svetozara Markovića ispred istoimene univerzitetske biblioteke u Beogradu

Rođen je u Zaječaru, od oca Radoja, sreskog načelnika, i majke Stane koji su imali još petoro dece, ćerke Katarinu, Persidu, Hristinu i Milicu i sina Jevrema. Radoje se kao udovac oženio 1853. Marijom - Macom (1822—1905), rođenom Rajić, udovicom Pantelejmina - Pante Perišića (1817—1852). Radoje Marković je umro 1854. godine, o deci se starala njegova druga žena Marija.[2]

Gimnaziju je učio u Kragujevcu i u Beogradu, godine 1863, gde je započeo studije tehnike, koje je kasnije nastavio u Petrogradu kao stipendista srpske vlade. U Beogradu je počeo da se zanima za politiku i književnost, a na njega su uticali Vuk Karadžić, kao i ideolog Liberalne stranke, Vladimir Jovanović. Docnije je prešao da studira u Cirih.

U Petrogradu je bio uključen u rad ruskih revolucionarnih kružoka, koji su umnogome bili sledbenici ruskog agrarnog socijaliste Nikolaja Černiševskog, usled čega je bio primoran da napusti Rusiju, vrativši se u Švajcarsku gde je počeo da proučava naučni socijalizam. Nakon što je izneo oštre kritike na račun Jovana Ristića i Blaznavca, Marković je izgubio pravo na stipendiju, te se vraća u Srbiju, gde upoznaje novinara Peru Todorovića, budućeg osnivača Narodne radikalne stranke, kao i njegovu suprugu, takođe novinarku, Milicu Ninković.

Kao veoma mlad je počeo da se bavi publicistikom. Zbog članka Srpske obmane, objavljenog u novosadskoj Zastavi izgubio je stipendiju, pošto je u ovom napisu napao ceo državni sistem u Srbiji, a posebno birokratiju. Ostavši bez sredstava, vratio se u Srbiju gde je počeo da izdaje list Radenik, (1871—1872), a potom je 1873. u Kragujevcu izdavao list Javnost.

Svetozar Marković bio je prvi pobornik realističkog pravca u književnosti i socijalistički teoretičar. Svu svoju delatnost usmerio je u pravcu rešavanja političkih problema i pripreme masa za ostvarivanje građanskih prava revolucionarnim putem. Njegovo glavno delo, Srbija na istoku, raspravlja o društvenim, ekonomskim i političkim problemima Srbije sa socijalističkih pozicija. Vrlo rano je pokazao interesovanje i za književne probleme, obrazujući se pod uticajem Černiševskog, Hercena i Dobroljubova.

Marković je zastupao ideju o balkanskoj konfederaciji, kao alternativu nacionalnim ekspanzijama novostvorenih država.

U jeku procvata romantizma u srpskoj književnosti, objavio je članak Pevanje i mišljenje, i potom raspravu Realni pravac u nauci i životu, (1871—1872), kojima je pokušao da izazove preokret u srpskoj književnosti. Po Markoviću, pesnici su bili krivi za rđav ukus publike, sujeverje naroda i odsustvo jasnih socijalnih i kulturnih perspektiva tadašnjeg srpskog društva. On pritom nije štedeo ni najveće pesnike srpskog romantizma, Lazu Kostića i Đuru Jakšića, dok je prema Jovanu Jovanoviću Zmaju imao više obzira.

Uz kritiku tadašnjeg pesništva, Marković je oštro kritikovao i ondašnju proznu književnost, pri čemu je njegov članak Realni pravac u nauci i književnosti bio široko zasnovana i utemeljena rasprava, zasnovana na naučnom socijalizmu, o istorijskim zakonitostima u društvu i o društvenim procesima koji su doveli do trijumfa naučnog gledanja na te zakonitosti i procese. Po njemu ti naučni zakoni i procesi važe i za umetnost, pa prema tome i za poeziju. Njegovi članci imali su veoma veliki uticaj na dalji tok razvoja srpske književnosti, a posebno na stvaralaštvo mlade generacije književnika.

Đura Jakšić je počeo da piše pesme sa socijalnom sadržinom. Zmaj, koji je u svojoj političkoj poeziji imao mnogo elemenata realizma je u potpunosti podržavao pokret nove omladine, a od Markovićeve pojave na književnoj sceni sve manje su se javljali pesnici, a sve više prozni pisci, gotovo uvek sa vrlo kritičkim stavom prema savremenim društvenim zbivanjima.

Zbog napada na vlast, godine 1874. osuđen je na devet meseci zatvora, iz kojeg je izašao teško narušenog zdravlja.[3]

Bolest i smrt Svetozara Markovića[uredi | uredi izvor]

Kada je izašao iz požarevačkog zatvora Svetozar Marković je već bio teško bolestan.

Krajem januara 1875. godine ozbiljno narušenog zdravlja predaje redakciju lista "Oslobođenje" lista svome prijatelju i jednomišljeniku Sreti Anđelkoviću. Odlazi u Jagodinu, gde se poslednji put vidi sa bratom Jevremom i ostalim članovima svoje porodice. Brat ga je tom prilikom nagovorio da ode prvo u Beč, da konsultuje specijaliste. Iako ni sam nije bio imućan, brat mu je dao izvesnu sumu novca za put i lečenje. Isto je tako učinio i njegov drug i prijatelj Pera Todorović.

O Markovićevom dolasku obavešteni su drugovi koji su studirali u Beču. Možda ni u jednoj svetskoj metropoli nije u to doba studirao tako veliki broj srpskih omladinaca kao u Beču. Tu se odmah našlo nekoliko mladih socijalista koji su ga dočekali na železničkoj stanici. Oni su ga odveli najčuvenijim bečkim profesorima, koji su konstatovali akutnu tuberkulozu i savetovali da što pre ode na jug, gde će mu klima bolje prijati.

Pre nego što će napustiti Beč, Marković je napisao opširno pismo prijateljima u Srbiji. On ih moli da održe “Oslobođenje” u životu bar godinu dana i daje im direktive za dalji rad.

Tek u Trstu, na putu za Dalmaciju, i njemu samom postaje jasno da je katastrofa neizbežna. Umro je u potpunoj samoći, u tršćanskoj bolnici, u sredu 10. marta 1875. godine oko 4 časa ujutru.

Kada je sutradan mlađi đakon Bogoljub Toponarski pristupio njegovoj postelji, on je već bio sasvim hladan. Pao je jedan predlog “da se svi tršćanski Srbi pozovu na pogreb ovog znamenitog čoveka”. Međutim, predsednik srpske pravoslavne crkvene opštine klerikalac, odbio je ovaj predlog kao tobože neumesan, jer pokojnika u Trstu “niko nije poznavao”, a “potrošiće se 2-3 forinte na pozive”. Marković je u Trstu sahranjen sasvim nečujno, samo u prisustvu đakona i crkvenog tutora, bez i jednog cveta, bez i jednog govora, i bez i jednog prijatelja.

Beogradska vlada doznala je još istoga dana za Markovićevu smrt. Ministar inostranih dela Srbije, Milan Bogićević austrougarskom generalnom konzulu Benjaminu Kalaju, s molbom da se svi spisi  koji se budu našli u Markovićevoj zaostavštini konfiskuju o zvaničnim putem dostave srpskoj vladi pošto “postoji sumnja” da se među tim spisima nalazi i spisak “zaverenika” protiv kneza Milana.

Prepiska po ovoj stvari čuva se u Državnom arhivu u Beču, među aktima Informacionog biroa. Bogićević je bio kod Kalaja 10 marta, a već sutradan poslao je Kalaj iz Beograda u Beč austrougarskom ministru inostranih dela grofu Đuli Andrašiju jedan šifrovani telegram koji jasno otkriva šta je sve Bogićević napisao Kalaju o tobožnjoj zaveri Svetozara Markovića protiv kneza Milana i čitavog “postojećeg poretka” u Srbiji. Kalajev telegram Andrašiju u prevodu glasi:

“Srpski ministar inostranih dela zamolimo me je da Vašoj Ekselenciji uputim ovu molbu: srpski podanik Svetozar Marković, koga tereti sumnja zbog zavere protiv kneza Milana, umro je navodno u bolnici u Trstu. Srpska vlada naslućuje da se se kod njega nalazili kompromitujući dokumenti o zaverenicima te molim Vašu Ekselenciju za ljubaznost da naredite, da ti dokumenti ne dospu u strane ruke, i da ih zvanično dostave Kneževskoj vladi.”

Grof Andraši je ceo ovaj predmet prepustio na dalju nadležnost ministru unutrašnjih poslova baronu Laseru, koji je odmah izdao telefonsko naređenje šefu policije u Trstu da postupi po zahtevu srpske vlade.

Već sutradan, (12. marta 1875), stigao je iz Trsta telegram ove sadržine: “Svetozar Marković je 10. o. m. ovde umro: U njegovoj zaostavštini nema nikakvih spisa. Njegov notes je uzapćen i biće poslat uz pismeni izveštaj”.

Još istoga dana šef tršćanske policije dostavio je, po specijalnom kuriru ministru Laseru Markovićev notes sa iscrpnim zvaničnim izveštajem, koji javlja pojedinosti o Markovićevoj smrti i o pokušaju policijskog komesara Budina “da pronađe zatražene dokumente” u njegovoj zaostavštini, koju je preuzeo na čuvanje đakon Toponarski. Šef policije između ostalog javlja:

“Budin mi je referisao da je paroh sasvim otvoreno izjavio da on ne veruje da se u Markovićevoj zaostavštini nalaze spisi i onda je u prisustvu komesara ceo kofer otvorio i pretražio, ali u njemu nije bilo spiska. Paroh je našao i predao komesaru svega jedan notes sa beleškama, čiji značaj ne mogoh proceniti i meni je čast da ga u prilogu dostavim na dalje raspoloženje. Ukoliko sam mogao da utvrdim, Marković ovde ni sa kim nije dolazio u obzir, osim sa spomenutim parohom.”

Ministar Laser dostavio je odmah dobiveni izveštaj šefa tršćanske policije, zajedno sa Markovićevim notesom, ministru Andrašiju, uz ovo propratno pismo u Beču 15. marta 1875:

“Pozivajući se na želju kneževske srpske vlade, koju mi je Vaša Ekselencija kratkim putem saopštila, radi dobijanja konkretnih obaveštenja o navodnoj smrti srpskog podanika Svetozara Markovića u bolnici u Trstu i radi službenog preuzimanja spisa koji su se nalazili u njegovom vlasništvu, čast mi je Vašoj Ekselenciji staviti na raspolaganje, u vezi sa poslatim telegramom šefa policije iz Trsta, priloženi izveštaj istoga, zajedno sa notesom, nađenim u zaostavštini pšreminulog Svetozara Markovića”.

Već 13. marta poslao je grof Andraši iz Beča u Beogradu konzuku Kalaju šifrovan telegram ove sadržine: “Prema telegramu šefa policije iz Trsta, Svetozar Marković je tamo umro 10. marta. U njegovoj zaostavštini nema nikakvih spisa. Notes je uzapćen i biće dostavljen.”

Posle desetak dana, dobivši iz Trsta još jedan sličan izveštaj da su i dalja traganja ostala bez razultata, Andraši je po kuriru poslao Kalaju u Beograd Markovićev notes, prepis izveštaja šefa tršćanske policije sa propratnim pismom u kome službeno javlja “da se kod Svetozara Markovića nisu našli nikakvi kompromitujući spisi, niti pisma.” Istovremeno, Andraši javlja Kalaju: “Markovićev leš ekspedovan je medicinaru Mihailu Spiridonoviću u Beč, u koju je svrhu brat preminulog uplatio 200 forinata”.

Kalaj je o svemu ovome službeno izvestio ministra unutrašnjih dela Milana Bogićevića u Beogradu i dostavio mu i Markovićev notes.

Kada je stigao u Trst, Svetozarev brat Jevrem Marković doznao je od Toponarskog između ostaloga, i sve pojedinosti o istrazi šefa policije i komesara Budina, o policijskom pregledu zaostavštine i o oduzimanju notesa. Vrativši se u Beograd, Jevrem Marković je pokušavao da dobije oduzeti notes, ali je upravnik grada Beograda to odbijao, upućujući ga na predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova Danila Stefanovića. No sve je bilo uzalud. Stefanović je uvek nalazio izgovore da stvar odloži, a posle je došla promena vlade, prvi srpsko-turski rat, Topolska buna i streljanje Jevrema Markovića kao tobožnjeg učesnika u buni. Docnije se na ovaj notes zaboravilo. Ali, već sama činjenica da je on zadržan, svedoči možda o značaju njegove saržine. Šta je u njemu bilo, ostalo je nepoznato.

Dok su se u Srbiji vršile pripreme za sahranu, posmrtni ostatci velikog socijalističkog borca putovali su iz Trsta, preko Beča i Pešte, za otadžbinu, u njegov zavičaj.

Sahranjen je u rodnoj Jagodini. Spomenik na grobu Svetozara Markovića u Jagodini sa crvenim buktinjama, podignut je 22. septembra 1946. godine, na 100-godišnjicu rođenja "lučonoše socijalizma u Srbiji i na Balkanu".

Posle Drugog svetskog rata Jagodina je preimenovana u Svezorarevo gde su potpom održavani su "Svetozarevi susreti" od 1975. godine do sredine 80-tih godina prošlog veka.

Kuća novosadskog trgovca Dimitrija Stanišića u kojoj je stanovao Svetozar Marković tokom izgnanstva u Novom Sadu, ulica Zlatne grede br. 21

Postoji Kuća Svetozara Markovića u Kragujevcu.

Na kući u kojoj je tokom izgnanstva u Novom Sadu živeo postoji spomen ploča. Kuća je bila u vlasništvu trgovca Dimitrija Stanišića, nalazi se u ulici Zlatne grede broj 21.

Godine 1981. snimljena je televizijska serija "Svetozar Marković".

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Biografija: Svetozar Marković”. Opušteno. Pristupljeno 2. 2. 2020. 
  2. ^ Ninoslav Stanojlović: „General Ljubivoj G. Perišić (1846—1921) - život i profesionalni put“, pp. 83-84, u publikaciji „Glasnik“, broj 34, Istorijski arhiv Valjevo, 2000. godine.
  3. ^ „Svetozar Marković”. Biografija. Pristupljeno 23. 1. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]