Svetozar Popović-Milić

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
svetozar popović-milić
Svetozar Popović-Milić
Lični podaci
Datum rođenja(1901-10-08)8. oktobar 1901.
Mesto rođenjaGornji Milanovac, Kraljevina Srbija
Datum smrti6. maj 1944.(1944-05-06) (42 god.)
Mesto smrtiJelova gora, kod Užica, Srbija
Profesijanovinar
Delovanje
Član KPJ od1925.
Učešće u ratovimaŠpanski građanski rat
Narodnooslobodilačka borba
SlužbaInternacionalne brigade
NOV i PO Jugoslavije
Heroj
Narodni heroj od9. oktobar 1953.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem

Svetozar Sveta Popović—Milić (Gornji Milanovac, 8. oktobar 1901 — Jelova gora, kod Užica, 6. maj 1944) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 8. oktobra 1901. u Gornjem Milanovcu. Poticao je iz učiteljske porodice. Njegovi roditelji Jovo i Mileva bili su pravi narodni učitelji, posvećeni svome poslu, ali i porodici. Na Svetozarovo vaspitanje, posebno je uticala njegova majka Mileva Mila, koju je neizmerno voleo, i u znak pažnje prema njoj, svom prezimenu je dodao i Milić.[1]

Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Gornjem Milanovcu, a potom se 1915. godine sa roditeljima preselio u Beograd, gde je njegovo dalje školovanje prekinula austrougarska okupacija. Posle završetka Prvog svetskog rata, gimnaziju je završio kroz osamnaestomesečni kurs. Još kao učenik dosta je čitao i zanimao se za literaturu, što mu je probudilo interesovanje i simpatije za nova revolucionarna dešavanja u Evropi.[1]

Poseban uticaj na njega ostavila je Velika oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji, 1917. godine, pa je prilikom polaganja maturskog ispita, 1920. godine, na temu „Moj ideal“ na pismenom ispitu iz srpskog jezika pisao o vođi Oktobarske revolucije Vladimiru Lenjinu. To je u školi izazvalo neviđeni skandal, kod profesora, a naročito direktora škole. Od strane profesora je bio obeležen kao „crveni“, što ga je još više opredelilo za omladinski revolucionarni pokret.[1]

Nakon mature, otišao je u Prag, gde je po želji roditelja upisao mašinsku tehniku, ali je iz ličnog interesovanja za novinarstvo, odlazio na Filozofski fakultet i slušao predavanja iz žurnalistike. Nakon završenih studija, 1925. vratio se u Beograd i posvetio se novinarstvu. Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[1]

Kao novinar, ali i politički radnik, učestvovao je u mnogim akcijama, koje je pokretala KPJ. Bio je jedan od osnivača lista Živa revija, koji je izlazio na Beogradskom univerzitetu i tehnički urednik humorističko-satiričnog lista Ošišani jež, od njegovog osnivanja, 1935. godine. Takođe je učestvovao u organizovanju i pokretanju lista Nedeljne informativne novine (NIN), čiji je bio glavni urednik. Zajedno sa njim, u Redakciji ovog lista su bili i istaknuti revolucionari Veselin Masleša, Vojislav Vučković, Jovan Popović, Ognjen Prica i dr. Na žalost, ovaj list je bio zabranjen posle svega 26 izdatih brojeva, septembra 1935. godine.[1]

Zbog svog revolucionarnog rada, kao jedan od rukovodilaca beogradske partijske organizacije i učestvovanja u mnogim akcijama i demonstracija, bio je više puta hapšen i proganjan od polcije. Prvi put je bio uhapšen 1926. godine, kada je bio zatvoren u poznatom zatvoru „Glavnjača“. Kada je 1936. izbio građanski rat u Španiji, na poziv KPJ, sa drugim antifašistima oktobra 1937. pošao je u Španiju, gde se borio protiv fašizma. Pošto je za vreme služenja vojnog roka, završio Školu rezervnih oficira i potom bio rezervni atiljerijski oficir, u Španiji je bio postavljen za komandanta artiljerije u jednoj Internacionalnoj brigadi. U toku rata je bio nekoliko puta ranjavan, a jednom teško.[1]

Nakon završetka građanskog rata u Španiji, 1939. zajedno sa drugim borcima Internacionalnih brigada prebacio se u Francusku, gde se nalazi u koncentracionim logorima, najpre u Girsu, a potom u Argeles sur mire. Pošto je i u logoru vršio revolucionarnu aktivnost, bio je premešten u kažnjeničko odeljenje. Iz logora je uspeo da pobegne, tek krajem 1942. godine, uz pomoć jednog člana Komunističke partije Francuske, koji mu je pozajmio odelo molera i izveo ga iz logora. Uz pomoć francuskih komunista, uspeo je da se u jednoj lokomotivi prebaci od Pariza do Beča. Odakle je došao u Zemun, pa se 9. februara 1943. prebacio u okupirani Beograd, gde se povezao sa partijskom organizacijom. Iz Beograda je otišao u Bosnu, gde se tada nalazio Vrhovni štab NOV i POJ, a odatle je bio upućen u Prvi šumadijski partizanski odred „Milan Blagojević“.[1]

Kada je 5. oktobra 1943. godine, na Rudniku, formirana Prva šumadijska brigada, Svetozar je bio postavljen za političkog komesara brigade. Učestvovao je u mnogim borbama ove brigade, a kasnije je prešao u Glavni štab NOV i PO Srbije, gde je bio postavljen za načelnika. Poginuo je 6. maja 1944. godine, od avionske bombe, bačene iz bugarskog aviona, na Đakovom kamenu, na Jelovoj gori, u blizini Užica.[1]

Prvobitno je bio sahranjen u blizini mesta pogibije, a 1954. njegovi posmrtni ostaci su preneti i sahranjeni na partizanskom groblju na Brdu mira u Gornjem Milanovcu. [2]

Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod prvog reda.[3] Ukazom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita 9. oktobra 1953. proglašen je za narodnog heroja.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z Narodni heroji 2 1982.
  2. ^ Popović 1981.
  3. ^ „Službeni list DFJ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. str. 974. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светозар_Поповић-Милић&oldid=27672864”