Свилена буба

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Svilena buba
Bombyx mori
Pripitomljen
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Arthropoda
Klasa:
Insecta
Potklasa:
Pterygota
Red:
Lepidoptera
Natporodica:
Bombycoidea
Porodica:
Bombycidae
Rod:
Bombyx
Vrsta:
B. mori
Binomno ime
Bombyx mori
Sinonimi
Spisak
    • Phalaena mori Linnaeus, 1758
    • Bombyx arracanensis Moore & Hutton, 1862
    • Bombyx brunnea Grünberg, 1911
    • Bombyx croesi Moore & Hutton, 1862
    • Bombyx fortunatus Moore & Hutton, 1862
    • Bombyx meridionalis Wood-Mason, 1886
    • Bombyx sinensis Moore & Hutton, 1862
    • Bombyx textor Moore & Hutton, 1862

Svilena buba (lat. Bombyx mori) je leptir iz porodice svilaca (lat. Bombycidae). Poznat je po tome što se njegova gusenica zakukulji u čauru koju isplete od vrlo tankog (10-20 mikrona) neprekinutog svilenog vlakna, dužine do 2 km, koju proizvede jakim slinjenjem. Odmatanjem tih čaura (kokona, galeta) dobija se vlakno za proizvodnju svile. Gusenica svilene bube hrani se dudovim listom. Najbliži srodnik dudovog svilca je divlji svilac (lat. Bombyx mandarina), ali njegova vlakna imaju grublju tvrđu strukturu i smeđe su boje. Divlji svilac živi i hrani se na hrastovom drvetu, po Indiji, Kini i Japanu. Bliski srodnici dudovog svilca su i leptiri; Saturniidae (noćna paunčad), Apatelodidae (američki svilac) i moljci; Oxytenidae, Carthaeidae i Lemoniidae. Svilarstvo i uzgoj svilene bube uvršteni su 2009. godine na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[1]

Svilarstvo, praksa uzgoja svilenih buba za proizvodnju sirove svile, postoji najmanje 5.000 godina u Kini,[2] odakle se proširila na Indiju, Koreju, Nepal, Japan i Zapad. Domaći svileni moljac je pripitomljen od divljeg svilenog moljca Bombyx mandarina, koji ima raspon od severne Indije do severne Kine, Koreje, Japana i krajnjih istočnih regiona Rusije. Domestikovani svileni moljac potiče od kineskih, a ne japanskih ili korejskih sojeva.[3][4]

Malo je verovatno da su svileni moljci uzgajani pre neolita. Pre toga, alati za proizvodnju količina svilenog konca nisu bili razvijeni. Domestivani B. mori i divlji B. mandarina se još uvek mogu ukrštati i ponekad proizvoditi hibride.[5]‍:342

Domaći svileni moljci se veoma razlikuju od većine pripadnika roda Bombyx; ne samo da su izgubili sposobnost letenja, već su im se izgubili i pigmenti boje.[6]

Tipovi[uredi | uredi izvor]

Dudove svilene bube mogu se kategorisati u tri različite, ali povezane grupe ili tipa. Glavne grupe svilenih buba spadaju u univoltne („uni-”=jedan, „voltine”=učestalost legla) i bivoltne kategorije. Univoltni tip je generalno vezan za geografsko područje u okviru šire Evrope. Jaja ove vrste se hiberniraju tokom zime zbog hladne klime, a unakrsno oplođuju tek do proleća, stvarajući svilu samo jednom godišnje. Drugi tip se naziva bivoltan i obično se nalazi u Kini, Japanu i Koreji. Proces uzgoja ove vrste odvija se dva puta godišnje, što je podvig omogućen malo toplijom klimom i sa rezultirajuća dva životna ciklusa. Polivoltni tip dudove svilene bube može se naći samo u tropima. Jaja polažu ženke moljca i izlegu se u roku od devet do 12 dana, tako da dobijeni tip može imati do osam odvojenih životnih ciklusa tokom cele godine.[7]

Uzgoj svilene bube[uredi | uredi izvor]

U Kini svilarstvo (uzgajanje svilene bube zbog proizvodnje svile) postoji najmanje 5.000 godina.[8] Iz Kine se svilarstvo proširilo u Koreju, Japan i Indiju, a kasnije i u Evropu.

Čaura[uredi | uredi izvor]

Čaura vrste B. mori

Čaura je napravljena od niti sirove svile dužine od 300 do oko 900 m (1.000 do 3.000 stopa). Vlakna su veoma fina i sjajna, prečnika oko 10 μm (0,0004 in). Za izradu 1 funte svile (0,4 kg) potrebno je oko 2.000 do 3.000 čahura. Svake godine se proizvede najmanje 70 miliona funti (32 miliona kg) sirove svile, za šta je potrebno skoro 10 milijardi čahura.[9]

Istraživanje[uredi | uredi izvor]

Studija o jajetu svilene bube iz Hukove Mikrografije, 1665

Mnogi istraživački radovi su se fokusirali na genetiku svilenih buba i mogućnost genetskog inženjeringa. Održavaju se mnoge stotine sojeva, a opisano je preko 400 Mendelovih mutacija.[10] Drugi izvor sugeriše da se širom sveta čuva 1.000 inbred domaćih sojeva.[11] Jedan koristan razvoj za industriju svile su svilene bube koje se mogu hraniti biomasom koja nije lišće duda, uključujući veštačku ishranu.[10] Istraživanje genoma takođe podiže mogućnost genetskog inženjeringa svilenih buba za proizvodnju proteina, uključujući farmakološke lekove, umesto proteina svile. Ženke Bombyx mori su takođe jedni od retkih organizama sa homolognim hromozomima koje drži zajedno samo sinaptonemski kompleks (a ne ukrštanja) tokom mejoze.[12]

Krajg Biokraft Laboratorije[13] je preduzeće koje je koristilo istraživanje sa Univerziteta Vajoming i Notr Dam u zajedničkom naporu da stvori svilenu bubu koja je genetski izmenjena da bi proizvela paukovu svilu. U septembru 2010. godine, ovaj poduhvat je najavljen kao uspešan.[14]

Istraživači iz Tuftsa razvili su osnove napravljene od sunđeraste svile koje izgledaju slično ljudskom tkivu. One se ugrađuju tokom rekonstruktivne hirurgije da podrže ili restrukturiraju oštećene ligamente, tetive i drugo tkivo. Oni su takođe napravili implantate napravljene od svile i jedinjenja lekova koji se mogu ugraditi pod kožu radi postojanog i postepenog oslobađanja lekova.[15]

Svilene bube su korišćene u otkrivanju antibiotika, jer imaju nekoliko prednosti u poređenju sa drugim modelima beskičmenjaka.[16] Antibiotici kao što je lizocin E,[17] neribozomalni peptid koji sintetiše Lysobacter sp. RH2180-5[18] i GPI0363[19] su među značajnim antibioticima otkrivenim korišćenjem svilenih buba. Pored toga, odabrani su antibiotici sa odgovarajućim farmakokinetičkim parametrima koji su u korelaciji sa terapijskom aktivnošću u modelu infekcije svilene bube.[20]

Svilene bube su takođe korišćene za identifikaciju novih faktora virulencije patogenih mikroorganizama. Urađen je prvi veliki skrining korišćenjem biblioteke transpozon mutanta Staphylococcus aureus USA300 soja koji je identifikovao 8 novih gena sa ulogama u punoj virulenciji S. aureus.[21] Druga studija istog tima istraživača otkrila je, po prvi put, ulogu YjbH u virulenciji i toleranciji na oksidativni stres in vivo.[22]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Sericulture and silk craftsmanship of China”. Intangible Cultural Heritage. UNESCO. Pristupljeno 10. 2. 2021. 
  2. ^ E. J. W. Barber (1992). Prehistoric Textiles: the Development of Cloth in the Neolithic and Bronze Ages with Special Reference to the Aegean. Princeton University Press. str. 31. ISBN 978-0-691-00224-8. 
  3. ^ K. P. Arunkumar; Muralidhar Metta; J. Nagaraju (2006). „Molecular phylogeny of silkmoths reveals the origin of domesticated silkmoth, Bombyx mori from Chinese Bombyx mandarina and paternal inheritance of Antheraea proylei mitochondrial DNA” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 40 (2): 419—427. PMID 16644243. doi:10.1016/j.ympev.2006.02.023. 
  4. ^ Hideaki Maekawa; Naoko Takada; Kenichi Mikitani; Teru Ogura; Naoko Miyajima; Haruhiko Fujiwara; Masahiko Kobayashi; Osamu Ninaki (1988). „Nucleolus organizers in the wild silkworm Bombyx mandarina and the domesticated silkworm B. mori”. Chromosoma. 96 (4): 263—269. S2CID 12870165. doi:10.1007/BF00286912. 
  5. ^ Brian K. Hall (2010). Evolution: Principles and Processes. Topics in Biology. Jones & Bartlett Learning. str. 400. ISBN 978-0-7637-6039-7. 
  6. ^ „Captive breeding for thousands of years has impaired olfactory functions in silkmoths”. 
  7. ^ Trevisan, Adrian. „Cocoon Silk: A Natural Silk Architecture”. Sense of Nature. Arhivirano iz originala 7. 5. 2012. g. 
  8. ^ Barber, E. J. W. (1992). Prehistoric Textiles: the Development of Cloth in the Neolithic and Bronze Ages with Special Reference to the Aegean. Princeton University Press. str. 31. ISBN 978-0-691-00224-8. 
  9. ^ „faostat.fao.org”. 
  10. ^ a b Goldsmith, Marian R.; Shimada, Toru; Abe, Hiroaki (2005). „The genetics and genomics of the silkworm, Bombyx mori”. Annual Review of Entomology. 50 (1): 71—100. PMID 15355234. doi:10.1146/annurev.ento.50.071803.130456. 
  11. ^ The International Silkworm Genome Consortium (2008). „The genome of a lepidopteran model insect, the silkworm Bombyx mori”. Insect Biochemistry and Molecular Biology. 38 (12): 1036—1045. PMID 19121390. doi:10.1016/j.ibmb.2008.11.004. 
  12. ^ Gerton and Hawley (2005). „Homologous Chromosome Interactions in Meiosis: Diversity Amidst Conservation”. Nature Reviews Genetics. 6 (6): 477—487. PMID 15931171. S2CID 31929047. doi:10.1038/nrg1614. 
  13. ^ „Kraig Biocraft Laboratories”. 13. 10. 2014. 
  14. ^ „University of Notre Dame”. 
  15. ^ „Wolchover, Natalie”. Arhivirano iz originala 26. 3. 2017. g. Pristupljeno 1. 5. 2012. 
  16. ^ Panthee, S.; Paudel, A.; Hamamoto, H.; Sekimizu, K. (2017). „Advantages of the silkworm as an animal model for developing novel antimicrobial agents”. Front Microbiol. 8: 373. PMC 5339274 Slobodan pristup. PMID 28326075. doi:10.3389/fmicb.2017.00373 Slobodan pristup. 
  17. ^ Hamamoto, H.; Urai, M.; Ishii, K.; Yasukawa, J.; Paudel, A.; Murai, M.; Kaji, T.; Kuranaga, T.; Hamase, K.; Katsu, T.; Su, J.; Adachi, T.; Uchida, R.; Tomoda, H.; Yamada, M.; Souma, M.; Kurihara, H.; Inoue, M.; Sekimizu, K. (2015). „Lysocin E is a new antibiotic that targets menaquinone in the bacterial membrane. Nat”. Chem. Biol. 11 (2): 127—133. PMID 25485686. doi:10.1038/nchembio.1710. 
  18. ^ Panthee, S.; Hamamoto, H.; Suzuki, Y.; Sekimizu, K. (2017). „In silico identification of lysocin biosynthetic gene cluster from Lysobacter sp. RH2180-5”. J. Antibiot. 70 (2): 204—207. PMID 27553855. S2CID 40912719. doi:10.1038/ja.2016.102. 
  19. ^ Paudel, A.; Hamamoto, H.; Panthee, S.; Kaneko, K.; Matsunaga, S.; Kanai, M.; Suzuki, Y.; Sekimizu, K. (2017). „A novel spiro-heterocyclic compound identified by the silkworm infection model inhibits transcription in Staphylococcus aureus”. Front Microbiol. 8: 712. PMC 5403886 Slobodan pristup. PMID 28487682. doi:10.3389/fmicb.2017.00712 Slobodan pristup. 
  20. ^ Paudel, A.; Panthee, S.; Makoto, U.; Hamamoto, H.; Ohwada, T.; Sekimizu, K. (2018). „Pharmacokinetic parameters explain the therapeutic activity of antimicrobial agents in a silkworm infection model.”. Sci. Rep. 8 (1): 1578. Bibcode:2018NatSR...8.1578P. PMC 5785531 Slobodan pristup. PMID 29371643. S2CID 3328235. doi:10.1038/s41598-018-19867-0. 
  21. ^ Paudel, A.; Hamamoto, H.; Panthee, S.; Matsumoto, Y.; Sekimizu, K. (2020). „Large-Scale Screening and Identification of Novel Pathogenic Staphylococcus aureus Genes Using a Silkworm Infection Model.”. J. Infect. Dis. 221 (11): 1795—1804. PMID 31912866. doi:10.1093/infdis/jiaa004. 
  22. ^ Paudel, A.; Panthee, S.; Hamamoto, H.; Grunert, T.; Sekimizu, K. (2021). „YjbH regulates virulence genes expression and oxidative stress resistance in Staphylococcus aureus.”. Virulence. 12 (1): 470—480. ISSN 2150-5594. doi:10.1080/21505594.2021.1875683 Slobodan pristup. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Svilena buba na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свилена_буба&oldid=27672777”