Sedmogodišnji rat

Sedmogodišnji rat
Smrt generala Volfa, slika Bendžamina Vesta koja dočarava bitku na Abrahamovoj zaravni
Vreme 1756—1763. Mesto Evropa, Afrika, Indija, Severna Amerika, Južna Amerika, Filipini Ishod Mir iz Sankt Peterburga Mir iz Pariza Mir iz Hubertusburga Mir iz Hamburga Teritorijalne promene Vraćene su predratne granice i uslovi u Evropi. Velika Britanija je anektirala Kanadu, Bengal i Floridu. Francuska je predala Luizijanu Španiji
Sukobljene strane
Pruska Velika Britanija Hanover Braunšvajg-Volfenbitel Portugal (od 1762) Hesen-Kasel Šamburg-Lipe	Francuska Austrijsko carstvo Ruska Imperija Španija Švedska Saksonija Bengalska suba

Sedmogodišnji rat je vođen od 1756. do 1763. godine između Austrije, Francuske, Rusije, Švedske, Španije i Saksonije sa jedne, i Pruske, Velike Britanije i Portugalije sa druge strane.

Glavni protivnici na evropskim bojištima bili su Austrija i Pruska (Fridrih II) koje su se borile oko Šleske, a na moru i kolonijama Velika Britanija i Francuska koje su ratovale za prevlast u Severnoj Americi i Indiji.

Najizdašniju pomoć Austriji u borbi protiv Pruske pružila je Rusija, čija je vojska zauzela čak i prusku prestonicu Berlin. Kada je Rusija potpisala primirje 1762. godine sa Pruskom, Pruska se oporavila i uspjela da sačuva Šlesku, ranije otetu od Austrije. Istovremeno je Velika Britanija porazila Francusku na moru i u kolonijama. Mirom u Parizu 1763. Pruska je zadržala Šlesku i stekla položaj velike sile, a Francuska je Velikoj Britaniji ustupila Kanadu, zemlje istočno od Misisipija i Floride, i gotovo se sasvim povukla iz Indije. Po broju angažovanih snaga i prostoru na kojem je vođen, Sedmogodišnji rat bio je do tada najveći sukob.

Pozadina

Glavni članak: Diplomatska revolucija

Za ovaj rat se često kaže da je nastavak Rata za austrijsko nasleđe koji je trajao od 1740. do 1748, u kojoj je kralj Fridrih II Veliki, osvojio bogatu pokrajinu Šlesku od Austrije. Carija Marija Terezija je potpisala Ahenski mir 1748. da bi dobila na vremenu da obnovi svoje vojne snage i sklopi nove saveze, što joj je u znatnoj meri u uspelo. Politička mapa Evrope je bila ponovo podeljena u narednih nekoliko godina pošto je Austrija napustila svoj dvadesetpetogodišnji savez sa Velikom Britanijom. Tokom Diplomatske revolucije iz 1756, viševekovni zakleti neprijatelji: Francuska, Austrija i Rusija su napravile jedan savez protiv Pruske.

Svi učesnici Sedmogodišnjeg rata.

  Velika Britanija, Pruska, Portugalija sa saveznicima

  Francuska, Španija, Austrija, Rusija, Švedska sa saveznicima

Jedina značajna pomoć Pruskoj došla je od Velika Britanije, njenog novog saveznika, čija je vladajuća dinastija smatrala njene stare hanoverske posede u Nemačkoj ugroženim od Francuske. U mnogim pogledima dve saveznice su odlično nadopunjavale jedna drugu. Britanija je imala najveću, najefikasniju mornaricu na svetu, dok je Pruska imala najmoćniju kopnenu vojsku u kontinentalnoj Evropi. Ovo je omogućilo Britaniji da usredsredi svoje vojne resurse na kolonijalne ekspedicije. Britanci su se nadali da će novi niz savezništava stvorenih tokom Diplomatske revolucije održavati mir, ali se ispostavilo da su oni bili katalizator izbijanja neprijateljstva u Evropi 1756.

Austrijska vojska je pretrpela promene po ugledu na pruski sistem. Marija Terezija, čije je poznavanje vojnih pitanja moglo posramiti mnoge njene generale, je bezobzirno sprovodila reforme. Njeno interesovanje za dobrobit njenih vojnika joj je zadobilo njihovo neupitno poštovanje. Austrija je doživela nekoliko ponižavajućih poraza od Pruske u prethodnom ratu, i, vrlo nezadovoljna ograničenom pomoću koju je dobila od Britanije, sada je smatrala Francusku jedinim saveznikom koji joj može pomoći da povrati Šlesku i zaustavi širenje Pruske.

Još jedan razlog za rat je nastao zbog žestoke borbe za kolonijalnu prevlast između Britanske i Francuske imperije, koje su se, kako su se obe širile, sukobljavale na dva kontinenta. Zvaničnom početku neprijateljstava u Evropi su prethodile borbe u Severnoj Americi, gde je širenje na zapad britanskih kolonija smeštenih na istočnoj obali počelo da ugrožava francuske interese u dolini Misisipija krajem 1740-ih i početkom 1750-ih. Da bi sprečili širenje Virdžinije i Pensilvanije, Francuzi su sagradili niz utvrđenja u današnjoj zapadnoj Pensilvaniji sredinom 1750-ih. Britanski napori da se uklone je doveo do sukoba koji se uglavnom smatraju delom Francuskog i indijanskog rata, u kom su borbe počele dve godine pre početka neprijateljstava u Evropi.

Strategije

Najvećim delom 17. veka Francuska je na isti način pristupala svojim ratovima. Prepuštala bi kolonijama da se same brane ili bi pružila minimalnu pomoć slanjem ili ograničenog broja vojnika ili neiskusnih vojnika, očekujući da će borbe za kolonije ionako verovatno biti izgubljene. Ova strategija je nekim delom bila nametnuta Francuskoj; njen geografski položaj u kombinaciji sa nadmoćnošću britanske mornarice, bi otežao francuskoj mornarici da obezbedi značajnu količinu zaliha i održava francuske kolonije. Isto tako, nekoliko dugih kopnenih granica je učinilo veliku domaću vojsku imperativom za svakog francuskog vladara. Zbog ovih vojnih potreba, francuska vlada je zasnovala svoju strategiju na vojsci u Evropi; ona bi držala najveći deo svoje vojske na evropskom kontinentu, nadajući se da bi takva vojske bila pobednička u borbama bliže domovini. Plan je bio da se bori do okončanja neprijateljstava i onda na mirovnim pregovorima da razmeni teritorijalne dobitke u Evropi kako bi povratila izgubljene prekomorske posede. Ovaj pristup nije dobro poslužio Francuskoj u ovom ratu, jer su kolonije zaista bile izgubljene, i uprkos tome što je rat u Evropi tekao dobro, do njegovog kraja Francuska je imala malo uspeha Evrope kojima bi balansirala.

Bataljon garde kod Kolina 1757.

Britanci su, zbog svojih opredeljenja i zbog praktičnih razloga, težili izbegavanju velikom učešću svoje vojske na evropskom kontinentu. Težili su da nadoknade ovaj nedostatak stupajući u savez sa jednom ili više evropskim sila čiji su interesi bili suprotstavljeni interesima njihovih protivnika, naročito Francuske. U Sedmogodišnjem ratu Britanci su za svog glavnog saveznika izabrali najboljeg stratega tog vremena Fridriha Velikog i njegovu Prusku, tada silu u usponu u srednjoj Evropi, i dali su Fridrihu značajna sredstva da bi pomagali njegove pohode. U jasnoj suprotnosti sa Francuskom, Britanija je težila da aktivno vodi rat u kolonijama, iskorišćavaju u potpunosti moć svoje mornarice. Britanci su koristili taktiku pomorske blokade i bombardovanja neprijateljskih luka i iskorišćavali svoju sposobnost da prevoze vojsku morem do maksimuma. Oni bi ometali neprijateljska snabdevanja i napadali neprijateljske kolonije, često koristeći koloniste iz obližnjih britanskih kolonija za ove poduhvate.

Rusi i Austrijanci su bili rešeni da smanje moć Pruske, nove pretnje na njihovom pragu. 1756. su načinjeni planovi za uzajamnu odbranu i napade Austrije i Rusije na Prusku, koje bi plaćala Francuska.

Evropa

1756.

Britanski premijer Vojvoda od Njukasla, je verovao da se može sprečiti izbijanje rata u Evropi novim nizom savezništava. Međutim, velika francuska vojska je prikupljena u Tulonu, i Francuzi su započeli kampanju protiv Britanaca napadom na Menorku u Sredozemnom moru. Britanski pokušaj spasavanja je sprečen u bici kod Menorke i ostrvo je osvojeno 28. juna (zbog čega je admiral Džon Bing poslat na vojni sud i pogubljen). Rat između Britanaca i Francuske je bio zvanično objavljen 18. maja skoro dve godine nakon što su prve borbe izbile u teritoriji Ohaja.

Bitka kod Lovosica. Austrija: plavo; Pruska: crveno.

Nakon što su čuli vesti o okršajima u Severnoj Americi, i nakon što su osigurali podršku Velike Britanije preko Anglo-pruskog saveza, Fridrih II je 29. avgusta 1756 prešao granice Saksonije, jedne od malih nemačkih država u savezu sa Austrijom. Zamislio je ovo kao smeli preventivni korak pred očekivano austrijsko-francuske invazije Šleske. Fridrih II je imao tri cilja u svom novom ratu sa Austrijom. Prvo, Pruska će osvojiti Saksoniju i ukloniti ovu pretnju ove zemlje po nju. Zatim će iskoristiti saksonsku vojsku i saksonsku riznicu za pruske vojne potrebe. Drugi Fridrihov cilj je bilo da sa svojom vojskom napreduje u Češku gde će moći uspostaviti zimsku bazu za svoju vojsku na štetu Austrije. Treće, Fridrih je želeo da napadne Moravsku iz Šleske, osvoji tvrđavu u Olomoucu i napreduje ka Beču i primora Austriju da okonča rat.

Stoga je, ostavivši feldmaršala grofa Kurta fon Šverina u Šleskoj sa 25.000 vojnika da brani bilo kakav prodor iz Moravske ili Ugarske, i ostavivši feldmaršala Hansa fon Levalta u Istočnoj Pruskoj da zaustavi bilo kakav ruski napad sa istoka, Fridrih je krenuo sa svojom vojskom na Saksoniju. Pruska vojska je marširala prema Saksoniji u tri kolone. Na desnoj strani je bila kolona od oko 15.000 vojnika pod komandom kneza Ferdinanda od Brunsvika. Sa leve strane je bila kolona sa oko 18.000 vojnika pod komandom Vojvode od Brunsvik-Beverena. U sredini je bio sam Fridrih II sa feldmaršalom Džejmsom Kitom i zapovedao vojskom od 30. vojnika. Ferdinand od Brunsvika je trebalo da opkoli grad Kemnic. The Vojvoda od Brunsvik-Beverena je trebalo da pređe Lužicu i da opkoli Budišin. U međuvremenu Fridrih i feldmaršal Kit bi krenuli na Drezden.

Saksonska i austrijska vojska su bile nepripremljene, a njihove snage raspršene. Fridrih je okupirao Drezden uz malo ili nimalo otpora od Saksonaca. U bici kod Lovosica 1. oktobra 1756, kralj Fridrih je sprečio pristizanje u pomoć izolovanoj saksonskoj vojsci austrijske vojske pod komandom generala Brauna. Prusi su pregazili kneževinu, što je imalo za posledicu prusku okupaciju Saksonije i predaju saksonske vojske kod Pirne oktobra 1756. koja je zatim na silu uvrštena u prusku vojsku. Napad na neutralnu Saksoniju je izazvalo bes širom Evrope i vodilo je jačanju antipruske koalicija. Jedini značajniji austrijski uspeh je bila delimična okupacija Šleske.

Britanija je bila iznenađena iznenadnom pruskom ofanzivom, ali je sada počela da šalje zalihe i 670.000 funti (jednako 89,9 miliona funti u 2023) svom novom savezniku Pruskoj. Britanci su organizovali kombinovanu nemačku (hanoversku) vojsku pod komandom Vojvode od Kamberlenda da brane Hanover od francuske invazije. Britanci su pokušali da ubede Nizozemsku republiku da se pridruži savezu, ali je zahtev odbijen jer su Holanđani želeli da u potpunosti ostanu neutralni. Uprkos velikoj nesrazmeri u brojnosti vojski, ova godina je bila uspešna za snage predvođene Pruskom u ratu na evropskom kontinentu, nasuprot razočaravajućoj britanskoj kampanji u Severnoj Americi.

1763.

Glavni članci: Hubertsburški mir i Pariski mir (1763)

Hubertsburški mir

Do 1763. Fridrih je držao Šlesku pod svojom kontrolom i okupirao je delove Austrije. Britansku pomoć je povukao novi premijer Lord Bjut, a ruskog cara je zbacila njegova supruga Katarina Velika, koja je preusmerila rusku pomoć nazad Austriji i pokrenula nove napade na Prusku. Sa druge strane, Austrija je bila oslabljena ratom i, kao i većina učesnika, suočavala se teškom finansijskom krizom. Mirovni dogovor je postignut 1763. Hubertusburškim mirom čime je okončan rat u srednjoj Evropi.

Kolonije

Glavni članak: Francuski i indijanski ratovi

Sukob u kolonijama uglavnom između Francuske i Britanije se odvijao u Indiji, Severnoj Americi, Evropi, karipskim ostrvima, na Filipinima i priobalnoj Africi. Tokom rata Britanci su stekli ogromne teritorije i uticaj na štetu Francuske.

Velika Britanije je izgubila od Francuza Mernorku u Sredozemnom moru 1756, ali je zauzela francuske kolonije u Senegalu 1758. Britanska kraljevska mornarica je zauzela francuske kolonije koje proizvodile šećer Gvadelup 1759. i Martinik 1762. kao i španske gradove Havanu na Kubi, Manilu na Filipinima. Međutim, širenje u zaleđe je naišlo na jak otpor. Na Filipinima Britanci su bili opkoljeni u Manili u sve težem vojnom položaju pre nego što je dogovoreno njihovo povlačenje na kraju rata.

Literatura

• Vego, Milan N. (2003). Naval Strategy and Operations in Narrow Seas. London: Frank Cass. str. 156—157. ISBN 978-0-7146-5389-1. 
• Black, Jeremy (1999). Britain As A Military Power, 1688-1815. London: UCL Press. str. 45—78. ISBN 978-1-85728-772-1. 
• Simms, Brendan (2008). Three Victories and a Defeat: The Rise and Fall of the First British Empire. London: Penguin Books. str. 64—66. ISBN 978-0-14-028984-8. OCLC 319213140. 
• Till, Geoffrey (2006). Development of British Naval Thinking: Essays in Memory of Bryan Ranft. Abingdon: Routledge. str. 77—. ISBN 978-0-7146-5320-4. 
• Schweizer, Karl W. (1989). England, Prussia, and the Seven Years War: Studies in Alliance Policies and Diplomacy. Lewiston NY: Edwin Mellen Press. str. 15—16. ISBN 978-0-88946-465-0. 
• Borneman, Walter R. (2007). The French and Indian War: Deciding the Fate of North America. New York: HarperCollins. str. 80—. ISBN 978-0-06-076184-4. 
• Lee, Stephen J. (1984). Aspects of European History, 1494–1789. London: Routledge. str. 285—. ISBN 978-0-416-37490-2. 
• Pritchard, James (2004). In Search of Empire: The French in the Americas, 1670-1730. Cambridge: Cambridge University Press. str. 356—. ISBN 978-0-521-82742-3. 
• Dull, Jonathan R. (2007). The French Navy and the Seven Years' War. Lincoln NE: University of Nebraska Press. str. 14—. ISBN 978-0-8032-1731-7.