Lukrecija je nakon silovanja pozvala svoju rodbinu, sve im ispričala i izvršila samoubistvo. Brut i Kolatin su tada narodu pokazali njeno mrtvo telo i pozvali ga da oružjem osveti Sekstov zločin. Rezultat je bio ustanak u kome su kraljTarkvinije i njegov sin prognani, a Rim proglašen republikom.
Kralj Tarkvinije Oholi i njegov sin su se sklonili kod svojih etrurskih rođaka, uključujući Larsa Porsenu koji ih je pokušao silom vratiti na vlast, ali je odustao, impresioniran hrabrošću Rimljana. Tarkvinijevi su potom bili u gradu Gabii, a 496. p. n. e. učestvovali u bici kod Regilskog jezera u kojoj je kralj Tarkvinije Oholi ranjen, a Sekst ubijen.
U izvornom prikazu dinastije Tarkvinija, koji je izneo Fabije Piktor, on se navodi kao drugi sin, između Tita i Arunsa.[1] Međutim, prema Liviju i Dionisiju iz Halikarnasa, bio je treći, odnosno prvi sin.[2] Prema rimskoj tradiciji, njegovo silovanjeLukrecije predstavljalo je neposredni povod za zbacivanje monarhije i uspostavljanje Rimske republike.
O ličnom životu Seksta Tarkvinija malo se zna, budući da su pojedinosti o njemu zasenčene njegovim postupcima. Moguće je da je bio najmlađi član porodice, jer se ime „Sekst“ prevodi kao „šesti“, što bi ukazivalo na to da je bio šesti sin, sa dvojicom žive braće i trojicom koji su bili mrtvorođeni ili su umrli u ranom detinjstvu. Sekst i njegova porodica bili su etrurskog porekla. Prema Liviju, kralj Tarkvinije Oholi imao je poteškoća pri osvajanju grada Gabija, pa je poslao Seksta da ih prevari, predstavljajući se kao prebeglica. Sekst je postao vojskovođa u njihovoj vojsci, da bi ih potom izdao i omogućio svom ocu da zauzme grad.[3]
Kralj Tarkvinije Oholi držao je pod opsadom Ardeju, grad Rutula. Mesto se nije moglo zauzeti silom, pa je rimska vojska stajala utvrđena u logoru pod samim zidinama. Dok su se kraljevi sinovi, zajedno sa svojim rođakom Tarkvinijem Kolatinom, sinom Egerija, gostili, izbio je spor oko vrline njihovih žena. Pošto se na ratištu ništa nije događalo, uzjahali su konje kako bi iznenadno posetili svoje domove. Najpre su otišli u Rim, gde su zatekli kraljeve kćeri nespremne, na raskošnoj gozbi. Potom su požurili u Kolatiju i tamo, iako je bilo duboko u noć, zatekli Lukreciju, Kolatinovu suprugu, kako prede među svojim služavkama.[4]
Lepota i vrlina Lukrecije rasplamsale su zle strasti Seksta Tarkvinija. Nekoliko dana kasnije vratio se u Kolaciju, gde ga je Lukrecija gostoljubivo dočekala kao rođaka svog muža. Usred noći, on je prikriveno ušao u njenu sobu sa izvučenim mačem. Naterao ju je da popusti pred njegovim seksualnim nasrtajima rekavši joj da je alternativa da ubije nju i jednog od njenih robova, spoji njihova tela i tvrdi da je branio čast njenog muža kada ju je uhvatio u preljubi.[5]
Prikaz samoubistva Lukrecije, Joos van Kleve
Uskoro zatim, Lukrecija je poslala poruku svom mužu i ocu, Spuriju Lukreciju Tricepitinu, obavestivši ih o svemu. Potom je izvršila samoubistvo.[6]
Prema rimskoj tradiciji, Sekst Tarkvinije je potom pobegao u Gabije tražeći utočište, ali je ubijen iz osvete za svoja prethodna dela.[7] Pobuna koja je usledila u Rimu, predvođena prijateljem i rođakom Lukrecijinog muža, Lucijem Junijem Brutom, srušila je monarhiju Lucija Tarkvinija Oholog i dovela do osnivanja Rimske republike, pri čemu je Brut postao prvi konzul, a Kolatin njegov kolega.
Priča o silovanju Lukrecije tema je narativne pesme Vilijama ŠekspiraSilovanje Lukrecije (The Rape of Lucrece), dela koje je dužine koliko i mnoge punoformatne predstave i čije izvođenje traje oko dva sata. Ponekad je izvođena kao pozorište čitanja (readers' theatre). Šekspir takođe aludira na Tarkvinija i u svojim dramama. U Simbelinu (Cymbeline, čin 2, scena 2), Jakimo se provukao u spavaću sobu uspavane Imogene i upoređuje sebe sa Tarkvinijem:
„Naš Tarkvinije tako
Nežno je pritiskao trske, pre nego što je probudio
„Sa Tarkvinijevim razornim koracima, ka svom cilju
Kreće se kao duh.“ (Čin 2, scena 1, stihovi 5–6)
U Šekspirovoj istorijskoj dramiJulije Cezar (čin 2, scena 1), lik Brut razmišlja o ulozi svog pretka u svrgavanju Tarkvinijevog oca i monarhije:
Ilustracija iz 16. veka, prikazana u kostimima tog doba, koja prikazuje napad Tarkvinija i Lukrecijin zahtev za pravdom pred svedocima.
„Da li će Rim stajati pod strahom jednog čoveka?
Šta, Rim? Moji preci su proterali Tarkvinija sa ulica Rima, kada je bio nazvan kraljem.“
Tarkvinije, pod svojim prvim imenom Sekst, prisutan je sa etrurskom vojskom u Pesmama starog Rima (Thomas Babington Macaulay), kada Lars Porsena, kralj Kluzijuma, pokušava da vrati dinastiju Tarkvinija na rimski presto:
„Sa desne strane konja je jahao Mamilije, princ latinskog imena,
A sa leve lažni Sekst, koji je izvršio delo srama.“
A kada je lice Seksta ugledano među neprijateljima,
podigla se jauka koja je razdirila nebo nad celim gradom.
Na krovovima nije bilo žene koja nije pljuvala u njegovom pravcu i negodovala,
ni deteta koje nije vrištalo kletve i treslo svojom malom pesnicom.[11]
Silovanje Lukrecije takođe je tema opere Bendžamina Britena iz 1946. godine, Silovanje Lukrecije (The Rape of Lucretia).
^Balke, Fridrih (2011). „Slika Lukrecije: o stvaranju republikanskog harizmata u Liviju“. New German Critique. 114: 35—50. ISSN0094-033X.Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
^Glendinning, Eleanor (2013). „Reinventing Lucretia: Rape, Suicide and Redemption from Classical Antiquity to the Medieval Era”. International Journal of the Classical Tradition. 20 (1–2): 61—82. ISSN1073-0508. doi:10.1007/s12138-013-0322-y.
^Livije, Od osnivanja grada (Ab urbe condita), 1.60.
^National Gallery of Art (Nacionalna galerija umetnosti, Vašington, SAD).
^slika harvnb greška: no target: CITEREFslika (help)
^„Fajl: Smrt Lukrecije.jpg“, Vikipedija, preuzeto 7. decembra 2020.
^„Horacije na mostu, Mekoli“. Arhivirano sa originalne stranice 2. februara 2012. Preuzeto 12. marta 2012.
Dionisije iz Halikarnasa (1937–1950). Rimske starine ( Roman Antiquities. Harvard University Press.). Loeb Classical Library. Preveo: Ernest Keri. Kembridž, MA: – preko LacusCurtius.
Livije (1905) [1. vek n.e.]. Istorija Rima (History of Rome). Preveo: Kanon Roberts – preko Wikisource.
