Selektivni mutizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Selektivni mutizam (SM) je poremećaj anksioznosti u kojem osoba koja je uobičajeno sposobna za govor ne može govoriti u određenim situacijama ili specifičnim ljudima. Selektivni mutizam obično postoji sa stidljivošću ili socijalnom anksioznošću. [1]Ljudi sa selektivnim mutizmom ne govore čak i kada posledice njihove nemosti uključuju sramotu, društveno odbacivanje ili čak kaznu. [2]Selektivni mutizam je prisutan kod otprilike 0,8% ljudi u nekom trenutku njihovog života.[3]

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Deca i odrasli sa selektivnim mutizmom u potpunosti su sposobni da govore i razumeju jezik, ali ne govore u određenim situacijama, mada se od njih to očekuje.[4] Drugi ljudi takvo ponašanje mogu shvatiti kao stidljivost ili nepristojnost. Dete sa selektivnim mutizmom možda godinama ne progovori u školi, ali govori sasvim slobodno ili čak preterano kod kuće. Postoje hijerarhijske varijacije među osobama sa ovim poremećajem: neke osobe učestvuju u aktivnostima i izgledaju društveno, ali ne govore, neki će govoriti samo sa vršnjacima, ali ne i sa odraslima, drugi će razgovarati sa odraslima odgovarajući na postavljena pitanja koja zahtievaju kratke odgovore, ali nikada sa vršnjacima, a neki neće govoriti ni sa kim i učestvovaće u malobrojnim aktivnostima.U teškom obliku poznatom kao "progresivni mutizam", poremećaj napreduje sve dok osoba više ne razgovarani sa kim u bilo kojoj situaciji, pa čak ni sa bliskim članovima porodice.

Selektivni mutizam je snažno povezan sa drugim anksioznim poremećajima, naročito socijalnim poremećajima anksioznosti. Zapravo, većina dece sa dijagnozom selektivnog mutizma takođe ima socijalni anksiozni poremećaj (100% učesnika u dve studije i 97% u trećoj).[5] [6] [7]Neki istraživači stoga spekulišu da selektivni mutizam može biti strategija izbegavanja koju koristi podgrupa dece sa socijalnim anksioznim poremećajem kako bi se smanjila njihova potresnost u društvenim situacijama.[8] [9]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Tačni uzroci koji utiču na svako dete mogu biti drugačiji i nepoznati. Još uvek nema definitivnih odgovora zbog nepotpunih dijagnoza i malog broja uzoraka. Mnogi ljudi nisu dijagnostikovani do kasnog detinjstva samo zato što nisu govorili u školi i stoga nisu mogli biti ispitani i testirani na adekvatan način. Roditelji često nisu svesni stanja jer deca dobro funkcionišu kod kuće. Nastavnici i pedijatri takođe ponekad pogreše jer takvo stanje deteta pomešaju sa stidljivošću ili sa uobičajenim strahom od govora u javnosti. Selektivni mutizam se javlja u svim etničkim grupama. Za većinu dece sa selektivnim mutizmom se pretpostavlja da imaju naslednu predispoziciju za anksioznost. [10] Neka deca sa selektivnim mutizmom mogu imati problem sa obradom senzornih informacija što dovodi do uznemirenosti u nepoznatim situacijama i do toga da se dete "zatvori" i ne može da govori (nešto što i neki autistični ljudi doživljavaju). Oko 20-30% dece sa SM ima poremećaje govora ili jezika što dodatno stvara stres u situacijama u kojima se očekuje da dete govori.[11]

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Suprotno popularnom verovanju, kod ljudi sa selektivnim mutizmom ne dolazi do poboljšanja sa godinama.[12]Efikasan tretman je potreban da bi se dete pravilno razvilo. Bez lečenja, selektivni mutizam može doprineti hroničnoj depresiji, daljoj anksioznosti i drugim socijalnim i emocionalnim problemima.[13] Shodno tome, važno je lečenje u ranom uzrastu. Ako se ne tretira, selektivni mutizam ima tendenciju da negativno utiče na razvoj. Ljudi mogu očekivati da oštećeno dete uopšte ne govori i stoga da prestanu da pokušavaju da ostvare usmeni kontakt. U drugom slučaju, oni mogu pritisnuti dete da razgovara, povećavajući nivo anksioznosti u situacijama kada se očekuje govor. Zbog ovih problema, promena životne sredine može se uzeti u razmatranje. Međutim, promena škole je vredna razmatranja samo ako je alternativno okruženje pozitivno, u protivnom potpuno novo okruženje bi takođe moglo biti društveni šok za pojedinca koji bi ih lišio bilo kog prijatelja ili podrške koju trenutno imaju. Bez obzira na uzrok, povećanje svesti i osiguravanje prihvatljivog, podsticajnog okruženja su prvi koraci ka efikasnom tretmanu. Najčešće pogođena deca ne moraju da menjaju školu ili odeljenja i nemaju problema sa uklapanjem osim po pitanju komunikacije i društvenih dešavanja. Lečenje u tinejdžerskim ili odraslim godinama može biti teže, jer je osoba koja pati od selektivnog mutizma navikla na stanje ne govorenja.

Tačan tretman zavisi od starosne dobi osobe, bilo kakvih komorbidnih mentalnih bolesti, kao i od brojnih drugih faktora. Na primer, izbegavanje stimulusa obično se koristi sa mlađom decom, jer starija deca i tinejdžeri prepoznaju situaciju kao pokušaj da ih natera govore, a starijim osobama sa ovim problemom i osobama sa depresijom su neophodni doktori bez kojih tretman ne bi bio uspešan.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Viana,, A. G.; Beidel, D. C.; Rabian,, B. (2009). "Selective mutism: A review and integration of the last 15 years". Clinical Psychology Review. str. 57–67. 
  2. ^ Brown,, Harriet (12. 4. 2005). „"The Child Who Would Not Speak a Word"”. New York Times. 
  3. ^ Craske,, MG; Stein,, MB (24. 6. 2016). "Anxiety". Lancet. 
  4. ^ Adelman,, L. (2007). Don't Call me Shy. LangMarc Publishing. 
  5. ^ Dummit,, E. S.; Klein,, R. G.; Tancer,, N. K.; Asche,, B.; Martin,, J.; Fairbanks,, J. A. (1997). „"Systematic Assessment of 50 Children with Selective Mutism"”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry: 653–660. 
  6. ^ Vecchio,, J. L.; Kearney, C. A. (2005). „"Selective Mutism in Children: Comparison to Youths with and Without Anxiety Disorders"”. Journal of Psychopathology and Behavioral Assessment. 
  7. ^ Black,, B.; Uhde,, T. W. (1995). „"Psychiatric Characteristics of Children with Selective Mutism: A Pilot Study"”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry: 847–856. 
  8. ^ Yeganeh,, R.; Beidel,, D. C.; Turner,, S. M. (2006). "Selective mutism: More than social anxiety?". Depression and Anxiety. str. 117–123. 
  9. ^ Sharp,, W. G.; Sherman,, C.; Gross,, A. M. (2007). „"Selective mutism and anxiety: A review of the current conceptualization of the disorder"”. Journal of Anxiety Disorders: 568–579. 
  10. ^ „What is Selective Mutism?”. SMart Center. Arhivirano iz originala 15. 04. 2012. g. Pristupljeno 29. 10. 2017. 
  11. ^ Cohan,, Sharon L. „Refining the Classification of Children with Selective Mutism: A Latent Profile Analysis”. Pristupljeno 29. 10. 2017. 
  12. ^ Johnson,, Maggie; Wintgens,, Alison (2001-06-21). The Selective Mutism Resource Manual. Speechmark Publishing Ltd. 
  13. ^ Ketteley, Emma. „"Virginia Tech University mass killer Cho Seung Hui diagnosed with Selective Mutism"”. BBC This World. Pristupljeno 29. 10. 2017. 
  14. ^ Blau, Ricki (20. 9. 2005). "The Older Child or Teen with Selective Mutism". Selective Mutism Group. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Селективни_мутизам&oldid=27004166”