Sent Helens (vulkan)

Koordinate: 46° 11′ 28″ S; 122° 11′ 40″ Z / 46.1912000° S; 122.1944000° Z / 46.1912000; -122.1944000
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Sent Helens.
Sent Helens
Mount St. Helens
1.000 m visok oblak pare 19.05.1982.
dve godine posle velike erupcije
Geografske karakteristike
Ndm. visina2.549 m
Koordinate46° 11′ 28″ S; 122° 11′ 40″ Z / 46.1912000° S; 122.1944000° Z / 46.1912000; -122.1944000
46° 11′ 28″ S; 122° 11′ 40″ Z / 46.1912000° S; 122.1944000° Z / 46.1912000; -122.1944000
Geografija
Sent Helens na karti SAD
Sent Helens
Sent Helens
Države Sjedinjene Američke Države
 Vašington (država)
Geologija
Starost stena< 40.000 godina
Vrsta planinestratovulkan
Vulkanski pojasKaskadske planine
Poslednja erupcija10. oktobar 2008.
Veliki kupasti vulkan Sent Helens
dan pre erupcija 1980

Sent Helens[1] (engl. Mount St. Helens) aktivni je stratovulkan smešten u jugozapoadnom delu američke savezne države Vašington (okrug Skamanija)[2] i deo je planinskog lanca Kaskadskih planina. nalazi se na oko 154 km južno od grada Sijetla,[3] odnosno na oko 80 km severoistočno od grada Portlanda (savezna država Oregon).[4] Planina Sent Helens je dobila ime po britanskom diplomati Lordu od Sent Helensa, koji je bio i veliki prijatelj istraživača Džordža Vankuvera, a koji je istraživao pomenutu oblast krajem 18. veka.

Sent Helens je napoznatiji po katastrofalnoj erupciji koja se desila 18. maja 1980. u 08:32 časova po lokalnom vremenu kada je iznenada došlo do strahovite eksplozije na vrhu planine koja se smatrala ugašenim vulkanom. Bila je to najsmrtonosnija i ekonomski najdestruktivnija vulkanska erupcija u istoriji Sjedinjenih Država.[5] Poginulo je pedeset sedam ljudi. Uništeno je 200 kuća, 47 mostova, 15 mi (24 km) železničke pruge i 185 mi (298 km) puta.[6] Ogromna lavina debrisa, izazvana zemljotresom magnitude 5,1, izazvala je bočnu erupciju[7] koja je smanjila nadmorsku visinu vrha planine sa 9.677 ft (2.950 m) na 8.363 ft (2.549 m), ostavljajući 1 mi (1,6 km) široki krater u obliku potkovice.[8] Lavina krhotina bila je zapremine 0,6 cu mi (2,5 km3).[9] Erupcija 1980. poremetila je kopnene ekosisteme u blizini vulkana. Nasuprot tome, vodeni ekosistemi u ovoj oblasti su imali velike koristi od količine pepela, omogućavajući životu da se brzo razmnožava. Šest godina nakon erupcije, većina jezera u ovoj oblasti vratila se u svoje normalno stanje.[10]

Nakon erupcije iz 1980. godine, vulkan je doživeo kontinuiranu vulkansku aktivnost do 2008. Geolozi predviđaju da će buduće erupcije biti destruktivnije, jer konfiguracija kupola lave zahteva veći pritisak za erupciju.[11] Međutim, planina St. Helens je popularno mesto za planinarenje i na nju se ljudi penju tokom cele godine. Godine 1982. predsednik Ronald Regan i Kongres SAD su ustanovili Nacionalni vulkanski spomenik planina St. Helens.

Geografska postavka i opis[uredi | uredi izvor]

Vulkan se nalazi u Kaskadskim planinama i deo je Kaskadskog vulkanskog luka, inače sastavnog dela Vatrenog pojasa Pacifika, u kom se nalazi više od 160 aktivnih vulkana.

Planina Sent Helens je kao i velika većina vulkana u ovom pojasu velika eruptivna kupa sastavljena od okamenjene lave sa međuslojevima pepela, plovućca i drugih depozita. U osnovi planine leže bazaltno- andezitni slojevi uz postojanje nekoliko intruzija od dacita kroz koje je izbijala lava.

Vulkan koji je od 1857. bio u stanju mirovanja, počeo je da pokazuje znake aktivnosti početkom 1980-ih, kada je magmatska aktivnost u unutrašnjosti planine pojačala pritisak i dovela do postepenog izdizanja planine, stvarajući izbočenje sa severne strane (planina je rasla i do 150 cm dnevno).

Vulkanska aktivnost je kulminirala 18. maja 1980. u 20:32 časova po lokalnom vremenu. Samoj erupciji prethodio je zemljotres magnitude 5° stepeni što je dovelo do nastanka klizišta u kojem je sa severne strane planine ka reci Tutl skliznulo oko 2 km³ stena. Vreli vulkanski gasovi i pare eruptirali su horizontalno kroz novonastale pukotine, uništavajući okolni prostor u prečniku od 28 km.

Istovremeno, vreli oblak staklastog pepela i smrvljenih stena izbačen je u atmosferu, nakon čega je došlo do izlivanja lave na površinu. Oko 400 miliona tona pare i prašine završilo je u atmosferi.

Sa opustošenog područja spasilačke patrole su kasnije pronašle i spasile 198 ljudi, a 57 osoba je smrtno stradalo ili je proglašeno nestalim.

Oko 300 domova uz reku Tutl je sravnjeno sa zemljom ili je jako oštećeno poplavama i muljnim tokovima otopljenih glečera. Vulkanski pepeo je zahvatio farmerska područja daleko na istoku, prekrivajući polja i oranice, blokirajući saobraćaj i ostavaljajući za sobom sliku spaljenog područja. Tokom erupcije u potpunosti je uništen planinski vrh, a nadmorska visina planine je sa 2.950 m smanjena na 2.550 m (za 400 metara).

Kraterski glečer i drugi novi stenoviti glečeri[uredi | uredi izvor]

Tokom zime 1980–1981, pojavio se novi glečer. Sada zvanično nazvan glečer Krater, ranije je bio poznat kao glečer Tulucon. Zasenčen zidovima kratera i hranjen obilnim snežnim padavinama i ponovljenim snežnim lavinama, brzo je rastao (14 ft (4,3 m) godišnje u debljini). Do 2004. pokrivao je oko 0,36 sq mi (0,93 km2), a kupolom je bio podeljen na zapadni i istočni režanj. Tipično, do kasnog leta, glečer izgleda mračno od pada kamenja sa zidova kratera i pepela od erupcija. Od 2006. godine, led je imao prosečnu debljinu od 300 ft (100 m) i maksimum od 650 ft (200 m), što je skoro jednako duboko kao mnogo stariji i veći Ugljenični glečer na planini Rejnier. Sav led je od posle 1980. godine, što čini glečer veoma mladim geološki. Međutim, zapremina novog glečera je otprilike ista kao i svi glečeri pre 1980. zajedno.[12][13][14][15][16]

Od 2004. godine, vulkanska aktivnost je gurnula u stranu režnjeve glečera i podigla ih rastom novih vulkanskih kupola. Površina glečera, nekada uglavnom bez pukotina, pretvorila se u haotičnu gomilu ledopada ispresecanih pukotinama i santama izazvanim pomeranjem dna kratera..[17] Nove kupole su skoro razdvojile glečer Krater na istočni i zapadni režanj. Uprkos vulkanskoj aktivnosti, krajevi glečera su i dalje napredovali, sa blagim napretkom na zapadnom režnju i značajnijim napretkom u zasenjenijem istočnom režnju. Zbog napredovanja, dva režnja glečera su se spojila krajem maja 2008. i tako glečer u potpunosti okružuje kupole od lave.[17][18][19] Pored toga, od 2004. godine, novi glečeri su se formirali na zidu kratera iznad glečera Krater koji napaja kamenje i led na njegovu površinu ispod; postoje dva kamena glečera severno od istočnog dela glečera Krater.[20]

Klima[uredi | uredi izvor]

Klima vrha planine Sv. Helena 1991-2020
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Maksimum, °C (°F) −1,1
(30,0) 		−1,4
(29,4) 		−1,1
(30,1) 		0,9
(33,7) 		5,7
(42,3) 		9,3
(48,8) 		15,4
(59,7) 		15,7
(60,2) 		12,8
(55,1) 		6,9
(44,5) 		0,6
(33,0) 		−1,9
(28,6) 		5,2
(41,3)
Prosek, °C (°F) −3,8
(25,1) 		−4,9
(23,2) 		−5,1
(22,9) 		−3,7
(25,4) 		0,5
(32,9) 		3,7
(38,7) 		8,9
(48,1) 		9,2
(48,6) 		6,8
(44,3) 		2,1
(35,8) 		−2,4
(27,6) 		−4,5
(23,9) 		0,6
(33,0)
Minimum, °C (°F) −6,6
(20,2) 		−8,3
(17,0) 		−9,1
(15,7) 		−8,2
(17,2) 		−4,8
(23,4) 		−1,9
(28,6) 		2,5
(36,5) 		2,8
(37,1) 		0,8
(33,4) 		−2,7
(27,2) 		−5,4
(22,2) 		−7,2
(19,1) 		−4
(24,8)
Količina padavinamm (in) 685,8
(27,00) 		533,7
(21,01) 		613,9
(24,17) 		421,9
(16,61) 		234,4
(9,23) 		191
(7,52) 		52,6
(2,07) 		90,2
(3,55) 		198,4
(7,81) 		525,3
(20,68) 		784,4
(30,88) 		761,7
(29,99) 		5.093,2
(200,52)
Izvor: PRISM Climate Group[21]

Panorama[uredi | uredi izvor]

Panorama, Sent Helens u centru. Pogled prema severu

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ (jezik: engleski) Dobrodošli na planinu Sent Helens
  2. ^ „Mount Saint Helens”. Geographic Names Information System. United States Geological Survey. 
  3. ^ „Distance between Seattle and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Pristupljeno 2021-03-27. 
  4. ^ „Distance between Portland and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Pristupljeno 2021-03-27. 
  5. ^ „Mount St. Helens National Volcanic Monument”. USDA Forest Service. Arhivirano iz originala 2006-11-23. g. 
  6. ^ Tilling, Robert I; Topinka, Lyn; Swanson, Donald A (1990). „Impact and Aftermath”. Eruptions of Mount St. Helens: Past, Present, and Future. 1.01. USGS. 
  7. ^ „Mount St. Helens – From the 1980 eruption to 2000”. United States Geological Survey. 2000. Fact Sheet 036-00. Pristupljeno 2006-11-12. 
  8. ^ „May 18, 1980 eruption of Mount St. Helens”. USDA Forest Service. Arhivirano iz originala 2009-05-29. g. 
  9. ^ „1980 Cataclysmic Eruption”. Mount St. Helens. USGS. Pristupljeno 2021-03-27. 
  10. ^ „Mount St. Helens: A Living Laboratory for Ecological Research | Pacific Northwest Research Station | PNW - US Forest Service”. www.fs.usda.gov. Pristupljeno 2021-06-01. 
  11. ^ Haas, Maya (2020-05-18). „Mount St. Helens isn't where it should be. Scientists may finally know why.”. National Geographic (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2021-06-03. g. Pristupljeno 2021-06-20. 
  12. ^ Brugman, Melinda M.; Post, Austin (1981). „Effects of volcanism on the glaciers of Mount St. Helens”: 22. USGS Circular 850-D. Pristupljeno 2007-03-07. 
  13. ^ Wiggins, Tracy B.; Hansen, Jon D.; Clark, Douglas H. (2002). „Growth and flow of a new glacier in Mount St. Helens Crater”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 34 (5): 91. 
  14. ^ Schilling, Steve P.; Carrara, Paul E.; Thompson, Ren A.; Iwatsubo, Eugene Y. (2004). „Posteruption glacier development within the crater of Mount St. Helens, Washington, USA”. Quaternary Research. Elsevier Science (USA). 61 (3): 325—329. Bibcode:2004QuRes..61..325S. S2CID 128528280. doi:10.1016/j.yqres.2003.11.002. 
  15. ^ McCandless, Melanie; Plummer, Mitchell; Clark, Douglas (2005). „Predictions of the growth and steady-state form of the Mount St. Helens Crater Glacier using a 2-D glacier model”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 37 (7): 354. 
  16. ^ Schilling, Steve P.; Ramsey, David W.; Messerich, James A.; Thompson, Ren A. (2006-08-08). „Rebuilding Mount St. Helens”. USGS Scientific Investigations Map 2928. Pristupljeno 2007-03-07. 
  17. ^ a b Volcano Review (PDF) (Izveštaj). US Forest Service. Arhivirano iz originala (PDF) 2008-06-26. g. 
  18. ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: New dome from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Arhivirano iz originala 2008-06-26. g. Pristupljeno 2008-06-07.  – Glacier is still connected south of the lava dome.
  19. ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: St. Helens crater from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Arhivirano iz originala 2008-06-26. g. Pristupljeno 2008-06-07.  – Glacier arms touch on North end of glacier.
  20. ^ Haugerud, R.A.; Harding, D.J.; Mark, L.E.; Zeigler, J.; Queija, V.; Johnson, S.Y. (decembar 2004). Lidar measurement of topographic change during the 2004 eruption of Mount St. Helens, WA. American Geophysical Union, Fall Meeting. 53. str. 1. Bibcode:2004AGUFM.V53D..01H. 
  21. ^ „PRISM Climate Group, Oregon State University”. www.prism.oregonstate.edu. Pristupljeno 12. 1. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sent Helens na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сент_Хеленс_(вулкан)&oldid=27619833”