Sepsa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sepsa
Sepsis (Septicemia)
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostInfektologija
Urgentna medicina
MKB-10A40 - A41.0
MKB-9-CM995.91
DiseasesDB11960
MedlinePlus000666
Patient UKSepsa
MeSHD018805

Sepsa je klinički sindrom, i komplikacija teških poremećaja, a karakterišu je sistemsko zapaljenje, obimno oštećenje tkiva i sistemski odgovor organizma na infekciju. „Sepsa nastaje kada odbrambeni, imunski sistem, umesto da kontroliše infekciju, dovodi do oštećenja sopstvenih tkiva i organa. Posledice su septički šok, slabljenje funkcije organa i smrt“.[1] Primarni znaci zapaljenjske reakcije u septičkom šoku uključuju vazodilataciju, povećanu mikrovaskularnu permeabilnost (propustljivost) i akumulaciju leukocita. Sepsu može da dobije bilo ko, bez obzira na uzrast, pol ili socijalni status, a posebno rizične grupe čine osobe starije životne dobi, mala deca, hronični bolesnici i imunodeficijentne osobe.

Sepsa u svim zemljama sveta predstavlja ozbiljan zdravstven i i ekonomski problem zbog činjenica da je: incidenca sepse u dramatičnom porastu a lečenje skupo[a] i neizvesno.

Sa svakim satom odlaganja početka lečenja sepse (primenom antibiotika u stanju septičnog šoka) njena smrtnost raste za oko 10%[2], Zato je 1. oktobra 2011. godine sepsa proglašena za hitno medicinsko stanje.[1] Najveća kampanja, sa ciljem podizanja opšte svesti o ovom problemu i izrade nacionalnog razvojnog plana u svakoj zemlji sa ciljem smanjenja mortaliteta od sepse za 20% do 2020. godine, počela je 13. septembra 2012. godine, i taj dan se smatra prvim „Svetskim danom sepse”.[3]

Definicije sepse i nekih dijagnostički kriterijuma [4][uredi | uredi izvor]

Sepsa

Sepsa je stanje u organizmu koje se karakteriše prisustvom (verovatno ili dokumentovano) infekcije zajedno sa sistemskim manifestacijama inflamacije.

Teška sepsa

Teška sepsa je jedan od oblika sepse, koji se karakteriše sepsom indukovanim otkazivanjem organa ili hipoperfuzijom tkiva.

Sepsom indukovana hipotenzija

Sepsom indukovana hipotenzija je oblik sepse u čijoj kliničkoj slici dominira pad sistolnog krvnog pritisak (SBP) < 90 mmHg ili pad srednjeg arterijskog pritiska (MAP) < 70 mmHg, ili smanjenje SBP > 40 mmHg ili manje od dve standardne devijacije ispod normalne vrednosti za starosnu dob, u odsustvu drugih uzroka hipotenzije.

Septički šok

Sepsom indukovana hipotenzija koja traje uprkos odgovarajućoj nadoknadi tečnosti, definiše se kao septički šok.

Sepsom indukovana hipoperfuzija tkiva

Infekcijom indukovana hipotenzija, sa povećanom laktatemija, ili oligurijom definiše se kao sepsom indukovana hipoperfuzija tkiva.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

I pored stalnog razvoja medicine incidenca sepse u velikom je porastu u svetu. Kao primarni uzrok navodi se starenje populacije.[5] U razdoblju od 2000. do 2008. godine zabeležen je dvostruki porast bolnički lečenih bolesnika sa znacima primarne ili sekundarne sepse.[6][7] Brojne međunarodne studije navode da se u 20% do 40% bolesnika sepsa razvija u vanbolničkim uslovima,[8] a incidencija teške posthirurške sepse u periodu od 1997. do 2006. godine povećala se tri puta.[9]

Morbiditet i smrtnost

Sepsa se javlja kod 1-2% svih hospitalizovanih bolesnika i kod oko 25% kod bolesnika na intenzivnoj nezi, gde predstavlja glavni uzrok smrti. U svetu, stopa smrtnosti u odeljenjima intenzivne nege kreće se oko 20%. Kod klasične sepse učestalost je do 40% a kod septičkog šoka > 60%.

U SAD, sepsa je drugi vodeći uzrok smrti kod nesrčanih bolesnika, i deseti uzrok smrti prema ukupnim podacima iz centara za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD.[10]

Sepsa je jedan od češćih uzrok smrti od malignih bolesti prostate, dojke i HIV/AIDS zajedno, i čest uzrok smrti kod bolesnika sa dijagnozom upale pluća, tuberkulozom, HIV/AIDS kao i kod bolesnika bolnički lečenih zbog povrede.[1]

Životna dob

Sepsa se učestalije javlja kod starih osoba i hronični bolesnika, najčešće zbog narušenog imunskog sistema.[11]

U zemljama u razvoju, sepsa čini 60% do 80% uzroka smrti u dečjem uzrastu. Od nje umre oko 6.000.000 novorođenčadi godišnje i više od 100.000 žena u postpartalnom periodu.[12]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Sepsa nastaje kada početni zapaljenjski odgovor na infekciju postane generalizovani i proširi se na, zdrava i normalna tkiva, koja su udaljena od inicijalnog mesta oštećenja ili infekcije organizma.

Sepsa se smatra kao teško intravaskularno zapaljenje; teško - zato što je nekontrolisana, neregulisana i sama sebe potpomaže, intravaskularno - jer predstavlja međućelijsku interakciju unutar krvi i zapaljenje - jer su sve odlike septičnog odgovora u osnovi izraženi zapaljenjski odgovori.[13]

Do sepse obično dolazi nakon bakterijskih infekcija. Bakterije uzrokuju sepsu u 75-85% slučajeva.[14] Tu spadaju pre svega gram-negativne bakterije kao što su (Acinetobacter baumannii)[15] Pseudomonas aeruginosa (Pseudomonas aeruginosa), Klebsiela (Klebsiella pneumoniae) [16] ili gram-pozitivnih bakterija - Stafilokokus aureus (Staphylococcus aureus),.

od gljivičnih infekcija sepsa se najčešće javlja nakon zaraze kandidom albikans (Candida albicans).

od parazitskih infekcija sepsa se najčešće javlja nakon zaraze plazmodijumom (malarija), šistosomom, filarijom, ehinokokusom i tripanozomom (bolest spavanja)

Pojavu sepse mogu da izazovu i mikroorganizmi kao što su izazivači meningitisa (upale moždane opne) neiserija, hemofilus i streptokokus (Neisseria meningitidis, Haemophilus influenzae, Streptococcus pneumoniae).

Posebno izraženu smrtnost kod sepse imaju infekcije uzrokovane kandidom i pseudomonasom aeroginoza (lat. Candidom species, Pseudomonas aeroginoza).

Patofiziologija sepse[uredi | uredi izvor]

Kada nastane infekcija ili povreda tkiva, dolazi do jednovremenog izlučivanja proinflamatornih i antiinflamatornih elemenata. Kao posledica sistemske proinflamatorne reakcije dolazi do;

  • Oštećenja endotela krvnih sudova, koju prati mikrovaskularna disfunkcija,
  • Oštećenja tkivne oksigenacije (hipoksija), koja za posledicu ima oštećenje organa,
  • Anergije i imunosupresija, koja stvara stanje destruktivnog imunološkog nesklada.

Zbog toga se sepsa može opisati i kao autodestruktivni proces koji omogućava da normalni patofiziološki odgovor na infekciju zahvati i druga normalna tkiva.

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Ishod sepse, kao i posledice ozbiljne infekcije, zavise od sledećih faktora;

  • Odbrambenih mehanizama organizma u momentu nastanka poremećaja,
  • Specifičnih uticaja okoline i
  • Specifičnih karakteristika bakterija koje su izazvale sepsu.

Najčešća i najteža komplikacije sepse je septički šok, nakon koga mogu da nastanu sledeći poremećaji;

Uprkos napretku savremene medicine prognoza sepse nakon pojave septičkog šoka, je često neizvesna, a smrtnost se kreće oko 50%.[17]

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Nije neuobičajeno da disfunkcija ili insuficijencija nekog organa bude prvi klinički znak sepse. Ni jedan organski sistem nije otporan na posledice preteranog zapaljenjskog odgovora u sepsi, ali su sledeći organi i organski sistemi posebno često zahvaćeni, i zato njihovi poremećaji dominiraju u kliničkoj slici sepse;

Kada se razvije sepsa, aktivnosti ovih poremećaja mogu dovesti do daljeg oštećenja tkiva a važnu ulogu u razvoju sepse igraju invazija mikroorganizama ali i njihovi endotoksini.

Klinička slika počinje visokom temperaturom i drhtavicom. Zatim se nastavlja sledećim znacima bolesti;

  • opšta slabost,
  • gubitak apetita
  • žeđ
  • smanjeno mokrenje
  • otežano disanje,
  • anksioznost praćena uznemirenošću,
  • pospanost, dezorijentisanost sve do konfuznog stanja,

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Anamneza

Fizikalni pregled

Uz navedene simptome u kliničkoj slici za dijagnozu sepse je potrebno da postoji moguća ili dokazana infekcija (pneumonija, abdominalna infekcija, infekcija urinarnog trakta, infekcija rane, itd).

Sindrom sistemskog inflamatornog odgovora u sepsi[18]
Nalaz Vrednosti
Temperatura
<36 °C ili >38 °C
Puls
>90/min
Učestalost disanja
>20/min ili PaCO2<32 mmHg (4,3 kPa)
VBC
<4x109/L (<4000/mm³), >12x109/L (>12,000/mm³)

Biohemijske i druge promene[uredi | uredi izvor]

  • leukopenija sa neutropenijom (retko leukocitoza)
  • hiperazotemija, kao posledica insuficijencije bubrega,
  • poremećaj hemostaze (trombopenija, hipofibrinemia, narušen protrombinski kompleks),
  • povećan nivo šećera (kao posledica adrenergične hipersekrecije),
  • povećana vrednost enzima u plazmi (SGOT, LDH, CPK i amilaza) zbog hipoksičnog oštećenja tkiva i ćelija.

Terapija[uredi | uredi izvor]

U inicijalno lečenje sepse spada; reanimacija, ostale mere, prevencija i lečenje komplikacija.[19]

Reanimacija[uredi | uredi izvor]

1. Oksigenoterapija 100% kiseonikom na normalnom i povišenom pritisku (HBOT).

2. Korekcija bilo koje vreste metaboličke acidoza.

3. Monitoring.

4. Tkivna perfuzija

5. Normalizacija krvnog pritiska.

6. Intravenska nadoknada tečnosti.

7. Unos tečnosti (koloida, kristaloida, plazme).

Ostale mere[uredi | uredi izvor]

1. Kontrola izvora sepse

Kontrola obuhvata identifikaciju septičnog fokusa i eradikaciju infekcije (antibiotskom terapijom).

2. Ishrana

Za optimalnu imunu funkciju, bolesnika u sepsi, od posebnog značaja je i pravilna ishrana bolesnika.

3. Kortikosteroidi

Uloga kortikosteroida u lečenju septičnog šoka je kontroverzna. I dok je neki preporučuju drugi je osporavaju.

Prevencija i lečenje komplikacija[uredi | uredi izvor]

1. Vakcinacija

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lečenje pacijenta sa tipičnom epizodom sepse košta zdravstvenu službu oko 25.000 evra

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v International Organizations Declare Sepsis a Medical Emergency. Issued by an expert panel representing 20 adult and pediatric intensive care societies, October 4th 2010. 2010:Press release.
  2. ^ Kumar, A.; Roberts, D.; Wood, K. E.; Light, B.; Parrillo, J. E.; Sharma, S.; Suppes, R.; Feinstein, D.; Zanotti, S.; Taiberg, L.; Gurka, D.; Kumar, A.; Cheang, M. (2006). „Duration of hypotension before initiation of effective antimicrobial therapy is the critical determinant of survival in human septic shock”. Crit Care Med. 34 (6): 1589—1596. PMID 16625125. S2CID 7627919. doi:10.1097/01.CCM.0000217961.75225.E9. .
  3. ^ „Svetski dan sepse”
  4. ^ Levy, M. M.; Fink, M. P.; Marshall, J. C.; Abraham, E.; Angus, D.; Cook, D.; Cohen, J.; Opal, S. M.; Vincent, J. L.; Ramsay, G.; SCCM/ESICM/ACCP/ATS/SIS (2003). „2001 SCCM/ESICM/ACCP/ATS/SIS International Sepsis Definitions Conference”. Crit Care Med. 31 (4): 1250—1256. PMID 12682500. S2CID 19605781. doi:10.1097/01.CCM.0000050454.01978.3B. .
  5. ^ Angus DC, Linde-Zwirble WT, Lidicker J, Clermont G, Carcillo J, Pinsky MR. Epidemiology of severe sepsis in the United States: analysis of incidence, outcome, and associated costs of care. Crit Care Med, 2001. 29(7): pp. 1303-10.
  6. ^ Vincent JL, Sakr Y, Sprung CL, et al. Sepsis in European intensive care units: results ofthe SOAP study. Crit Care Med, 34:344-353, 2006.
  7. ^ Hall MJ, Williams SN, DeFrances CJ, Golosinskiy A (2011) Inpatient care for septicemia or sepsis: A challenge for patients and hospitals. NCHS data brief. Hyattsville, MD: National Center for Health Statistics doi:[1]
  8. ^ Beale R, Reinhart K, Brunkhorst FM, Dobb G, Levy M, Martin G, Martin C, Ramsey G, Silva E, Vallet B, Vincent JL, Janes JM, Sarwat S, Williams MD. Promoting Global Research Excellence in Severe Sepsis (PROGRESS): lessons from an international sepsis registry. Infection, 2009. 37(3): pp. 222-32.
  9. ^ Bateman BT, Schmidt U, Berman MF, Bittner EA. Temporal trends in the epidemiology of severe postoperative sepsis after elective surgery: a large, nationwide sample. Anesthesiology, 2010. 112(4): pp. 917- 25.
  10. ^ Martin GS, Mannino DM, Eaton S, Moss M (17. 4. 2003). „The epidemiology of sepsis in the United States from 1979 through 2000”. New England Journal of Medicine. 348 (16): 1546—54. PMID 12700374. doi:10.1056/NEJMoa022139. Arhivirano iz originala 30. 08. 2009. g. Pristupljeno 18. 06. 2010. 
  11. ^ "Sepsis can strike, kill shockingly fast" by Elizabeth Cohen, January 29, 2009,CNN, Pristupljeno 29. 11. 2009.
  12. ^ Kissoon N, Carcillo JA, Espinosa V, Argent A, Devictor D, Madden M, Singhi S, van der Voort E, Latour J. World Federation of Pediatric Intensive Care and Critical Care Societies: Global Sepsis Initiative. Pediatr Crit Care Med, 2011. 12(5): pp. 494-503.
  13. ^ Milijan P. Kalušević, Monografija: Šok, patogeneza, klinička slika i klinički znaci, dijagnostika, klasifikacija i terapija, Medicinski fakultet Banja luka, Banja luka 2004.
  14. ^ A.S. Fauci, E. Braunwald, K.J. Isselbacher, J.D. Wilson, J.B. Martin, D.L. Kasper, S.L. Hauser, D.L. Longo (red.), Interna Harrisona, Lublin, Wydawnictwo Czelej Sp. z o.o. str. 1151, t. II, 2001.
  15. ^ Erridge C, Moncayo-Nieto OL, Morgan R, Young M, Poxton IR. Acinetobacter baumannii lipopolysaccharides are potent stimulators of human monocyte activation via Toll-like receptor 4 signalling,. „J Med Microbiol.”. luty;56(Pt 2), ss. 165-171 (2007).
  16. ^ Ghotaslou R, Ghorashi Z, Nahaei MR. Klebsiella pneumoniae in neonatal sepsis: a 3-year-study in the pediatric hospital of Tabriz, Iran. „Japanese journal of infectious diseases”. maj;60(2–3), ss. 126-128 (2007).
  17. ^ Ćosić P. V. Urgentna stanja u internoj medicini, Nučna knjiga Beograd, (1987). str.53-56
  18. ^ „American College of Chest Physicians/Society of Critical Care Medicine Consensus Conference”. Critical Care Medicine. 20 (6): 864—74. 1992. PMID 1597042. S2CID 20057097. doi:10.1097/00003246-199206000-00025. 
  19. ^ Grupa autora Uputstvo-podsetnik. Urgentna stanja u internoj medicini, Katedra za urgentnu medicinu VMA Beograd, 2000.
  20. ^ Randolph, Adrienne G. (2009). „Management of acute lung injury and acute respiratory distress syndrome in children”. Crit Care Med. 37 (8): 2448—2454. PMID 19531940. doi:10.1097/CCM.0b013e3181aee5dd. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Munford RS, Suffredini AF. Spesis, severe sepsis, and septic shock. In: Bennett JE, Dolin R, Mandell GL, eds. Mandell, Douglas, and Bennett's Principles and Practice of Infectious Diseases. 8th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2014: 75.
  • Russell JA. Shock syndromes related to sepsis. In: Goldman L, Schafer AI, eds. Goldman's Cecil Medicine. 24th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2011: 108.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сепса&oldid=27619834”