Serafim Sarovski

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Sveti Serafim.

Serafim Sarovski
Lični podaci
Datum rođenja	(1759-07-19)19. jul 1759.
Mesto rođenja	Kursk Kurska oblast, Ruska Imperija
Datum smrti	14. januar 1833
Mesto smrti	Sarov Nižegorodska oblast, Ruska Imperija
Svetovni podaci
Poštuje se u	Istočnom hrišćanstvu
Kanonizacija	1. avgust 1903, Manastir Divejevo od strane Ruske pravoslavne crkve na inicijativu Nikolaja II
Praznik	15. januar

Serafim Sarovski (rus. Серафим Саровский; Kursk, 19. jul 1759 — Sarov, 14. januar 1833) je bio jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca. Slavi se kao svetitelj.

Biografija

Rođen je u gradu Kursku, u Rusiji, 19. jula 1759. godine, od imućnih roditelja – trgovca Isidora Mošnina i njegove žene Agatije. Na krštenju je dobio ime Prohor. Sa tri godine Prohor je ostao bez oca, koji je nedugo pre smrti počeo da zida hram posvećen prepodobnom Sergiju Radonješkom. Podizanje hrama morala je da dovrši njegova majka Agatija. Jednom se dogodilo da je sedmogodišnji Prohor, posmatrajući sa majkom podizanje hrama, pao sa nedovršenog zvonika na zemlju. Majka je u neopisivom strahu potrčala dole očekujući da će ga zateći mrtvog, ali na njenu najveću radost, videla ga je zdravog i čitavog, i nije mogla a da u tome ne vidi naročito staranje Božije za njenog sina.

Kada je navršio deset godina Prohor se teško razboleo. Bio je na samrti. U najočajnijem trenutku bolesti u snu mu se javila Majka Božija i prorekla isceljenje. Uskoro potom gradom je išla Litija (povorka) sa Korenom ikonom Majke Božije. Litija se kretala ulicom u kojoj se nalazila kuća Mošninovih. Iznenada je počela kiša. Da bi skratila put litija je pošla kroz dvorište Mošninovih. Prohorova majka je pohitala da sina iznese pred ikonu, koju su preneli iznad bolesnog deteta, i od tog dana on se brzo oporavljao.

Prohor je dobro učio i voleo da čita sveštene knjige. Pošto je pomagao starijem bratu u trgovini, on radnim danom nije mogao da prisustvuje Liturgiji ni večernjoj molitvi, zato je ustajao ranije, kako bi stigao na jutrenje. U praznične dane Prohor je čitao duhovnu literaturu. Voleo je da čita naglas svojim vršnjacima, ali je još više voleo usamljenost. U to vreme zbližio se sa jednim jurodivim hrišćaninom koji je tada bio vrlo poštovan u Kursku. Taj čovek je imao velik uticaj na Prohora. Prohorova majka je primetila težnje svoga sina i što je vreme više proticalo, sve joj je jasnije postajalo kakav će način života on izabrati. Majka mu nije protivrečila kada je počeo da govori o manastiru. Sa nekolicinom svojih poznanika iz Kurska Prohor se dogovorio da zajedno napuste svet, te je tako u sedamnaestoj godini uzeo blagoslov od majke i oprostio se sa njom.

Ali pre nego što je stupio u manastir, Prohor je otišao da se pomoli Bogu kod otaca ruskog monaštva, prepodobnih Antonija i Teodosija Kijevo-Pečerskih. Blagoslov za odlazak u manastir dobio je od starca Dositeja, zatvornika iz Kitajevske pustinje (blizu Kijeva). Starac Dositej je Prohoru rekao: „Idi, čedo Božije, u Sarovsku obitelj i ostani tamo. To mesto biće ti na spasenje. Uz pomoć Božiju tamo ćeš okončati svoje zemaljsko lutanje. U Sarovu će Sveti duh, riznica svih dobara, usmeriti tvoju dušu ka svetosti”. Prohor se nakon toga još za izvesno vreme vratio u Kursk, kod svoje majke, kako bi se oprostio sa rodbinom.

Odlazak u manastir

Dvadesetog novembra 1778. devetnaestogodišnji Prohor Mošnin je, u samo navečerje praznika Vavedenje presvete Bogorodice u hram, stigao u Sarov. Od prvog trenutka Prohor je zavoleo Sarov. Dok je stajao na svenoćnom bdeniju, uživajući u harmoničnom poretku sarovskog bogosluženja, Prohoru se zaista činilo da stoji među zemaljskim anđelima. Pronašao je ono čega je bila žedna njegova duša – skladnu monašku obitelj. Lepo primljen od strane nastojatelja Pahomija, mladi Prohor se odmah posvetio monaškim podvizima. Uz postojanu molitvu on je vredno obavljao sva poslušanja koja su mu davali: na službe je dolazio prvi, stajao je nepomično tokom čitavog bogosluženja i nikada nije izlazio iz crkve pre otpusta. U keliji je čitao duhovnu literaturu, naročito Jevanđelje, Apostolske poslanice, Psaltir, a takođe i dela svetih otaca. Spavao je malo i strogo držao post. Ali ni to mu nije bilo dovoljno: njegova bogoljubiva duša bila je žedna potpune usamljenosti u pustinji, gde ga ništa ne bi uznemiravalo i ometalo da se molitveno pogruzi u sazercavanje Boga. Tako je izabranik Božiji, uzevši blagoslov od staraca, počeo da u slobodno vreme, kada nije imao poslušanja, odlazi u šumu. Strogost Prohorovog života privlačila je pažnju braće, tako da su se mnogi divili čvrstini njegovog podviga. U vreme svoje teške trogodišnje bolesti Prohor je odbio predlog braće da ode na lečenje. Svu nadu je položio na milost Božiju. Kada je njegovo stanje postalo krajnje kritično, javila mu se Presveta Bogorodica i darovala isceljenje. Uskoro je na mestu kelije u kojoj se odigrala ova čudesna poseta bilo podignuto bolničko odeljenje sa hramom. Prohora su poslali da sakuplja priloge za podizanje hrama. Tako je, putujući po obližnjim gradovima, posetio i Kursk, gde se sa suzama molio na majčinom grobu. Njegov brat je dao izdašnu pomoć za podizanje hrama.

Postrig u monaštvo

Serafim Sarovski žitije (ikona s početka 20. veka)

U svojoj dvadeset osmoj godini, 13. avgusta 1786. Prohor je postrižen u monaštvo sa imenom Serafim, što znači plameni… U decembru 1787. godine bio je posvećen u čin jerođakona. Od tog dana tokom šest godina gotovo neprekidno je bio na službi. Bog mu je davao snagu i on kao da nije imao potrebu za odmorom, a često je i na hranu zaboravljao; bilo mu je žao uvek kada bi došlo vreme da izađe iz crkve. Evo šta je pričao: „jednom u vreme Liturgije na Veliki četvrtak, posle Malog vhoda, kada sam izašao na Carske dveri i izgovorio vozglas: i vo vjeki vjekov, ozarila me je svetlost u kojoj sam video Gospoda Boga našeg Isusa Hrista u slavi, kako sija neizrecivom svetlošću, svetlije od sunca, okružen anđelima, arhanđelima, heruvimima i serafimima. Od crkvenih vrata On je išao po vazduhu, zaustavio se ispred amvona i podigavši ruke Svoje blagoslovio one koji služe i one koji se mole. Zatim je ušao u ikonu koja se nalazi pored Carskih dveri. Moje srce se tada obradovalo čisto i prosvećeno, u sladosti ljubavi prema Gospodu”.

Nakon ovog viđenja lik oca Serafima se u trenu izmenio; takođe, nije mogao da se pomeri sa mesta niti da progovori. Držeći ga ispod ruku, jerođakoni su ga uveli u oltar, gde je nepokretan stajao još oko dva časa. Njegovo lice se menjalo - čas je bilo belo kao sneg, a čas bi ga oblilo rumenilo. Otac Serafim je često odlazio u pustinju i tamo noć provodio u molitvi, da bi se ujutru vratio u manastir.

Drugog septembra 1793. u Tambovu o. Serafim je bio rukopoložen za jeromonaha, i od toga dana počeo je da se svakodnevno pričešćuje Svetim tajnama. Plamteći revnošću za Boga, o. Serafim je težio pustinjačkom životu kako bi se, posle udaljavanja od ljudi, nesputano mogao posvetiti podvigu. Tako je sa trideset pet godina konačno napustio obitelj i nastanio se u jednoj skromnoj drvenoj keliji, u gustoj šumi na obali reke Sarovke, oko pet kilometara daleko od manastira. Tu je o. Serafim napravio baštu i pčelinjak. Živeći u pustinji, uz postojanu molitvu, sve je radio svojim rukama. Nosio je najprostiju, siromašnu odeću. Na belom, dugačkom i širokom seljačkom kaputu visio je bakarni krst kojim ga je blagoslovila majka kada je odlazio od kuće. U torbi na leđima o. Serafim je stalno nosio Jevanđelje, kako bi uvek mogao da ga čita i kako bi ga ono podsećalo na nošenje jarma Hristovog. Telesni napori dovodili su ga u stanje duševnog mira, koje se kod njega izražavalo kroz pojanje duhovnih pesama kojih je znao mnogo. Monaško molitveno pravilo prepodobni Serafim je savršavao kao i prvi, strogi pustinožitelji. Postio je neobično, može se čak reći neverovatno strogo.

Hranio se isprva suvim hlebom koji je nedeljom, kada je dolazio u manastir na službu, uzimao za celu sedmicu. Od male količine hleba koju je namenio sebi, veliki deo davao je pticama i raznim šumskim životinjama koje su ga mnogo volele i koje su se sakupljale oko njega. Tako je ostajao i bez hleba, pa se hranio isključivo povrćem iz svoje bašte - krompirom, cveklom i lukom; a dve ipo godine hranio se sokom neke trave. Ovaj podvig prepodobni nikome nije otkrio sve do svoje smrti.

Napad razbojnika

Neki od braće pokušavali su da podele sa njim njegove podvige, ali niko nije mogao da izdrži tako surov život, pa je o. Serafim uvek ostajao sam sa Bogom i sa svojim jedinstvenim podvigom. Svakojaka iskušenja doživljavao je ovde u pustinji, ali nije posustajao. Neprijatelj našeg spasenja - đavo, videći da sam ne može da udalji revnosnog podvižnika od pustinjačkog života, upotrebio je kao svoje oruđe zle ljude. Jednom, kada je prepodobni Serafim u šumi sekao drva, prišla su mu trojica neznanaca koji su od njega grubo zatražili novac. On je odgovorio: „ja ni od koga ništa ne uzimam”. Prvi koji je nasrnuo na njega pao je, a ostali su se uplašili, no otac Serafim, mada je bio veoma snažan i mada je uz sebe imao sekiru, setio se reči Spasiteljevih da će svako ko uzme mač od mača i poginuti, pa je spustio sekiru, prekrstio ruke na grudima i rekao: „činite šta vam je volja”. Oni su ga udarili ušicom sekire po glavi, iz njegovih usta i ušiju potekla je krv, i starac je pao kao mrtav. Razbojnici su ga odvukli u keliju i nastavili da ga šutiraju nogama; onda su ga vezali i, pošto su mislili da je mrtav, ostavili su ga, i pohitavši u keliju da je opljačkaju. Ali tamo su našli samo ikonu i nekoliko krompira; zločince je obuzeo strah i dali su se u beg.

Kada je došao svesti prepodobni Serafim se nekako odvezao, zablagodario je Gospodu za nevino stradanje, pomolio se da lopovima bude oprošteno i ujutro stigao u manastir u strašnom stanju – pocepan i krvav. Lekari su našli da mu je glava naprsla, rebra slomljena, grudi ugruvane, a telo u teškim ranama. Čudili su se da je još živ. Dok su oni postavljali dijagnozu na latinskom i dogovarali se šta da čine, o. Serafim je utonuo u san i imao viđenje.

Presveta Bogorodica, u slavi, sa apostolima Jovanom Bogoslovom i Petrom, pojavila se pokraj njegove postelje i obratila se na onu stranu gde su stajali lekari: „Zašto se trudite?”, a zatim starcu: „Ovaj je od roda Moga!”. Te reči starac je ranije već čuo.

Kada se probudio, o. Serafim je odbio lečenje. Istoga dana, osetivši kako mu se vraća snaga, ustao je od postelje. Ali u manastiru je proveo pet meseci da bi se oporavio, a potom se vratio u pustinju i nastavio sa duhovnim podvizima.

Kada su razbojnici bili uhvaćeni o. Serafim je i nastojatelju Sarovskog manastira i zemljoposedniku rekao da će on, ukoliko te seljake kazne, zauvek otići iz Sarova, i to u najudaljeniji kraj. Na molbu starca zločincima je oprošteno, ali nedugo zatim požar je spalio njihove kuće. Oni su se pokajali i kasnije dolazili ocu Serafimu.

Uzvišenost duhovnog smirenja

Serafim hrani medveda. Fragment litografije Put do Sarova, 1903

Saznavši za strog život prepodobnog oca Serafima mnogi su dolazili k njemu zbog saveta ili pouke. Ali on se, želeći usamljenost, trudio da na svaki način izbegne posetioce. Naročito se klonio onih kod kojih je video samo radoznalost. One pak koji su stvarno imali duhovnu potrebu, nikada nije odbijao.

Ponekad su susedni pustinjaci Aleksandar i Marko nalazili prepodobnog Serafima do te mere pogruženog u bogomislije, da nije primećivao njihovo prisustvo; pošto bi sačekali neko vreme, oni su odlazili. Ako bi prepodobni sreo nekoga u šumi, smireno bi se poklonio i prošao, jer, kako je kasnije govorio, „zbog ćutanja se niko nikad nije pokajao”.

Dostigavši uzvišenost duhovnog smirenja prepodobni o. Serafim je i divlje zveri činio poslušnima. Posećujući ga u dalekoj pustinji, mnogi su pored njega videli ogromnog medveda koji je starcu jeo iz ruke. Po rečima prepodobnog, medved je odlazio u šumu i vraćao se. Starac ga je hranio, a ponekad je čak i svojim posetiocima davao da to čine. Lice prepodobnog u tim trenucima bilo je radosno i svetlo, kao u anđela. Ali zabranjivao je da se o tome govori sve do njegove smrti.

Videći tako uzvišen život podvižnika, iskonski neprijatelj našeg spasenja ljuto je nasrnuo na njega, šaljući mu teška iskušenja. Jednom je u vreme molitve prepodobni Serafim iza zidova kelije čuo najpre urlikanje zveri, a potom nešto nalik na žamor mnoštva naroda; tada su počeli da mu lome vrata, izbili su dovratak, a pred noge starca koji se molio pala je velika greda koju su sutradan jedva iznela osmorica ljudi. Ponekad mu je izgledalo kao da se kelija ruši na četiri strane i da mu se približavaju strašne zveri uz divlje režanje. Jednom je prepodobni bio podignut u vazduh i sa takvom silinom nekoliko puta bačen na zemlju, da bi mu se sve kosti polomile da nije bilo anđela-čuvara. Može se pretpostaviti da je on i video duhove zlobe. Kada je jednom neki mirjanin u svojoj prostoti zapitao: „baćuška, jeste videli vi zle duhove?” on je sa osmehom odgovorio: „oni su odvratni – kao što je grešnom čoveku nemoguće da pogleda u svetlost anđela, tako je užasno videti demone, jer su oni ružni”.

Sva ova spoljašnja viđenja i iskušenja podvižnik je savladavao silom krsnog znamenja. Dva puta je prepodobni Serafim bio izabran za arhimandrita i igumana manastira, ali on je to odbio. Videći takvo smirenje, neprijatelj je protiv njega zaratio sa novom žestinom, pokrenuvši u duši prepodobnog nevidljivu borbu sa strašnom, zaista strašnom silom sablazni… Teško je bilo o. Serafimu, ali uz pomoć Božiju i Prečiste Majke Božije sve je pobedio.

Živeći u telu, na zemlji, prepodobni Serafim je pokazivao takvu snagu duha, kao da se oslobađao od zemaljskih stega i da se duhom i umom već nalazio u nebeskim obiteljima. Ushodeći iz sile u silu, pobedivši neprijatelja podvizima, on je konačno uznapredovao do onog stepena, do koga su u istoriji hrišćanske crkve dolazili tek malobrojni izabrani podvižnici.

Upitan je jednom prilikom od hodočasnika: Šta je cilj našeg života?.Vraćanje u naručje Oca Nebeskog., odgovorio je.

Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: „Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!
— Sv. Serafim Sarovski

1000 dana i noći na kamenu

Spomenik Serafimu Sarovskom u isposnici Korenskog Kurska

Tri godine je prepodobni o. Serafim proveo u potpunom ćutanju, ne progovorivši ni sa kim ni reči. Želeći da se ugleda na sv. Simeona Stolpnika, o. Serafim je 1000 dana i 1000 noći prestajao na kamenu. Bila su dva kamena na kojima je stajao: jedan se nalazio kod njegove kelije, a drugi na pola puta od kelije do manastira, u gustoj borovoj šumi. Na kamenu koji se nalazio blizu kelije podvižnik je stajao od jutra do mraka, silazeći sa njega samo da bi uzeo hranu. Kada sunce zađe prelazio bi na kamen koji se nalazio u šumi i stajao na njemu čitavu noć, do zore, sa rukama podignutim ka nebu, moleći se rečima carinika: „Bože, milostiv budi meni grešnom”! Osnažen blagodaću Božijom on je hrabro podnosio zimski mraz, jesenju kišu i letnju žegu, uznemiravan pri tome od muva i komaraca, i podnoseći mnoge napade duhova zlobe iz podnebesja. Ovaj podvig prepodobni je savršavao u takvoj tajnosti, da niko za to nije znao sve dok on sam nije ispričao nekolicini braće; oni su bili potpuno zadivljeni njegovim podvigom i smatrali su da takav podvig prevazilazi ljudske snage.

Prolazeći teškim podvižničkim putem, prepodobni Serafim je svoje telo, a naročito noge, doveo do potpune iznemoglosti. Pošto prazničnim danima više nije imao snage da dolazi u manastir radi primanja Sv. Tajni, morao je da se zauvek oprosti od svoje daleke pustinje. Tako se nakon 16 godina provedenih u pustinji 8. maja 1810. vratio u manastir.

U manastiru se prepodobni zatvorio i 17 godina nigde nije izlazio, smanjujući postepeno strogost svoga zatvorništva. Prvih 5 godina niko ga nije video, čak ni brat koji mu je donosio skromnu hranu, za koju se često događalo da je netaknutu odnese.

U keliji prepodobnog Serafima nije bilo ničega osim ikone pred kojom je treperilo kandilo, naramka drva pokraj peći koja nikada nije ložena, i panja koji mu je služio kao stolica. Na ulazu u keliju stajao je neukrašeni hrastov sanduk koji je starac sam sebi napravio za pogreb. Oko sanduka prepodobni bi upalio sveće, pa bi se tako pokraj njega molio, stalno se pripremajući za prelazak iz privremenog u večni život. Njegovi retki posetioci uvek su ga zaticali ili pogruženog u umnu molitvu, ili kako nemo čita Jevanđelje i Psaltir. Niko od njih nije mogao da dobije odgovor na svoje pitanje. Jednom je Sarovsku pustinju posetio episkop Jona koji je poželeo da vidi o. Serafima, ali prepodobni ni zbog njega nije narušio svoje zatvorništvo i molitveno tihovanje.

Samo je Bogu poznat unutrašnji život prepodobnog Serafima u zatvorništvu, jer on se brižljivo skrivao od ljudi. Svakako, nikada se nije odvajao od molitve Isusove. Ona je bila sjedinjena sa njegovim srcem. Ali istinsku nasladu u to vreme je pronalazio u čitanju sv. Jevanđelja. U ponedeljak bi pročitao čitavo Jevanđelje po Mateju, u utorak po Marku, u sredu po Luki, u četvrtak po Jovanu, a na ostale dane u sedmici razdelio bi Dela i poslanice Apostolske.

Posle 10 godina bezmolvnog zatvorništva, umudren opitom pustinožiteljstva, osenjen darovima blagodati, podvižnik je, prosvećenog razuma, ponovo otvorio svoja usta. Prepodobni o. Serafim je počeo da služi spasenju mnogih duša koje su tražile živu blagodatnu reč. Ali ovaj novi podvig starac nije na sebe uzeo samovoljno.

Javljanje presvete Bogorodice

Ikona Serafima Sarovskog.

Njemu se javila Carica Nebeska u pratnji prepodobnih pustinožitelja Onufrija Velikog i Petra Atonskog, zapovedivši mu da prima posetioce i da ih poučava svojim savetima. Od tada starac je u svom belom seljačkom kaputu, sa epitrahiljem oko vrata, svakodnevno primao posetioce, i to od jutarnje Liturgije pa sve do 8 časova uveče. Njihov broj je uskoro tako porastao, da on više nije imao mira, naročito na dvanaest praznika, kada je u manastir dolazilo po 5.000 posetilaca, ponekad i više. No starac bi svakog od njih blagoslovio, i svakome bi, po blagodati Božijoj, dao spasonosni savet i pouku. Beseda svetog starca, ispunjena krotošću i ljubavlju, svakome je prijala i istovremeno odgovarala je svačijem unutrašnjem raspoloženju. Prepodobni o. Serafim je prema svima bio predusretljiv, osim prema onima koji su, krijući se pod maskom pobožnosti, bili ispunjeni svakojakim lukavstvima. Takve je surovo terao od sebe.

Ali kada bi kod bilo koga od onih koji su mu dolazili video istinsko hrišćansko raspoloženje i vatrenu veru u Boga, primao bi ga sa radošću i savršavao nad njim Sv. Tajnu pokajanja po svešteničkom pravilu, tj. stavljao bi na njegovu glavu kraj epitrahilja i svoju desnu ruku, pa bi ga pozivao da ponavlja za njim sledeće reči: „sagreših, Gospode, sagreših” i ostalo. Posle ispovesti osenjivao bi pokajnika krsnim znamenjem i davao mu ili naforu ili blagosloveni hleb sa Bogojavljenskom vodom, dok bi na njegovom čelu nacrtao krst uljem iz kandila; zatim bi pokajnika celivao i pozdravio rečima: „Hristos Voskrese!”, i dao mu da se pokloni pred ikonom Carice nebeske ili pred krstom koji koji je nosio na grudima. Potom bi mu govorio sve ono što je njegovoj duši bilo potrebno.

Naročito je savetovao i insistirao na tome da ljudi u srcu stalno treba da imaju Molitvu Isusovu („Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog”). „Tome neka bude posvećena sva tvoja pažnja; to treba stalno da učiš”. Ovoj molitvi starac je pridavao velik značaj i smatrao ju je neizostavnom obavezom svakog hrišćanina.

Prepodobni Serafim je voleo često da prepričava žitija svetih. Događaje iz njihovog života on je opisivao tako živo i dirljivo, a njihovo blaženstvo na nebu tako lepo i veličanstveno, da je u srcima svojih slušalaca budio ustreptali zanos i duboku radost.

Ubeđivao ih je da tvrdo stoje za istinu dogmata Pravoslavne crkve, navodeći im primere blaženog Marka Efeškog koji je na saboru u Firenci pokazao nepokolebivu revnost u zaštiti Istočno-katoličanske vere. I sam je davao razne pouke o pravoslavlju, podrobno objašnjavajući u čemu se ono sastoji, i da jedino ono u sebi sadrži istinu vere Hristove u celosti i čistoti; poučavao je i o tome kako pravoslavlje treba čuvati. Voleo je da govori o svetiteljima Ruske Crkve, a naročito o prepodobnom Sergiju Radonješkom, postavljajući njihov život kao uzor na putu spasenja. Svoju ljubav prema pravoslavlju prepodobni je često iskazivao kroz slatke i poučne besede.

U to vreme o. Serafima je već poštovala čitava Rusija, pobožan glas o njemu širio se na daleko, a savremeni podvižnici na njega su gledali kao na grad koji stoji na vrh gore.

Prepodobni Serafim je u najsilnijoj meri imao dar prozorljivosti. U ovom kratkom opisu njegovog života potpuno ćemo izostaviti mnoštvo slučajeva koji su izneseni u opširnom žitiju o. Serafima; ali moramo da ukažemo na mišljenje prepodobnog o sopstvenoj prozorljivosti.

Kada je jedan monah upitao starca Serafima: „zašto učiš ljude?”, starac je odgovorio: „ja sledim učenju Crkve koja peva: ne skrivaj reči Božije, nego objavljuj Njegova čudesa”.

Posle jedne projave prozorljivosti, starac je svome zadivljenom duhovnom čedu objasnio: „on je dolazio k meni kao i drugi, kao i ti; dolazio je kao slugi Božijem; ja, grešni Serafim, tako sam i mislio – da sam grešni sluga Božiji i da onome kome je potrebno dajem to što mi je Gospod kao slugi Svome zapovedio. Prvu misao koja se javi u mojoj duši smatram za Božije ukazanje i govorim ne znajući šta je u duši moga sabesednika, nego samo verujući da mi se na taj način ukazuje volja Božija za njegovu korist. Kao što se željezo predaje kovaču, tako sam ja predao sebe i svoju volju Gospodu Bogu: postupam onako kako je Njemu ugodno; nemam sopstvenu volju, nego prenosim ono što je Bogu ugodno”.

Prepodobni o. Serafim je imao divna otkrivenja i sazercanja nebeskih obitelji.

„Ja sam se nasladio – govorio je jednom sarovskom monahu – rečju Gospoda moga Isusa Hrista Koji kaže: mnogo je mesta u domu Oca Moga. Na tim rečima sam se ja ubogi zaustavio; poželeo da vidim te nebeske obitelji i molio sam Gospoda da mi ih pokaže. Gospod mene ubogog nije lišio Svoje milosti, nego je ispunio moju želju i traženje. Bio sam uznesen u te obitelji, samo ne znam da li u telu ili bez tela – Bog zna, za nas je to nedokučivo. A radost i sladost nebesku koju sam tamo okusio ne mogu ti ni opisati”.

Starac je zaćutao, nagnuo se malo napred, pognuo glavu sa zatvorenim očima, pa je rašireni dlan desne ruke smireno položio na srce. Njegovo se lice izmenilo, iz njega je zračila čudesna svetlost, da bi na kraju postalo toliko svetlo, da ga je bilo nemoguće gledati; na njegovim usnama i u celom izrazu lica bila je takva radost i takav nebeski zanos, da je delovao zaista kao nebeski čovek i zemaljski anđeo. Izgledao je kao da u umiljenju nešto sazercava i zadivljeno sluša. Prošlo je čitavih pola sata pre no što je progovorio: „Ah, ljubljeni, kada bi ti znao kakva radost i kakva sladost očekuje dušu pravednika ne nebu, odlučio bi da sve nevolje u svakodnevnom životu podnosiš sa zahvalnošću. Kada bi ova kelija bila puna crva, i kada bi ti crvi čitav život jeli naše telo, čak i na to bi trebalo rado pristati, samo da se ne lišimo ove nebeske radosti”.

Prepodobni o. Serafim je za života po blagodati Božijoj savršio mnoga čudesa: isceljivao je bolesne, spasavao od smrti, najavljivao ljudima buduće događaje kako bi se sačuvali od opasnosti. Bolesnike je obično pomazivao uljem iz kandila koje je gorelo u njegovoj keliji pred ikonom Bogomajke – Umiljenje, koju je nazivao Radost svih radosti. Kada su ga pitali zašto to čini, on je odgovorio: „Mi čitamo u Svetom Pismu da su apostoli pomazivali uljem i da su se mnogi bolesnici od toga isceljivali. Na koga ćemo da se ugledamo, ako ne na svete apostole!” – i oni koje bi pomazao, dobili bi isceljenje.

Pomažući poukama, savetima, isceljenjima i molitvama svima koji su tražili njegovu pomoć, prepodobni Serafim ni sam nije prestao da dobija velike milosti od Gospoda i Carice Nebeske, Koja je starca ponovo posetila u pratnji svetitelja Klimenta Rimskog i Petra Aleksandrijskog.

Na kraju, broj onih koji su dolazili da posete o. Serafima povećao do te mere, da je prepodobni opet osetio potrebu da se udalji u pustinju i skloni od vreve. Zato je od nastojatelja izmolio blagoslov i ponovo se nastanio u svojoj dragoj pustinji. Ova druga ili bliža pustinja o. Serafima nalazila se na oko dva kilometra od manastira, takođe u sarovskoj šumi, na obali reke Sarovke.

Prepodobni Serafim je svakodnevno od 4 sata ujutro do 8 uveče bio tamo. Noć je provodio u manastiru, a hranu uzimao samo uveče. Neobično su delovali izgled i odeća krotkog i smirenog, sedokosog pogrbljenog starca. U hodu on se oslanjao na štap; ponekad su ga zaticali i sa naramkom drva. Bio je odeven u beli seljački kaput, preko koga bi zimi prebacio uštavljenu kožu. Na glavi je nosio skromnu kamilavku, a na leđima torbu u kojoj je uvek nosio metalni alat za rad, kao i svog nerazdvojnog saputnika - sveto Jevanđelje.

Iako je telo prepodobnog bilo potpuno iscrpljeno, a njegove noge kao drvene i zagnojene od rana, oživotvoravan silom Duha on je uvek izgledao čio i veseo.

Dirljivo je bilo videti ga kako posle pričešćivanja Svetim Tajnama odlazi iz crkve u svoju keliju. Umom potpuno pogružen u sebe, on je išao ni na šta ne obraćajući pažnju, samo je svima delio blagoslove. A hiljade ljudi iz najudaljenijih krajeva tiskale su se od crkve do njegove kelije, jedva propuštajući korak po korak smirenog i starog monaha, jer svako od njih je želeo da makar poljubi kraj njegove odeće, da ga dotakne i uzme blagoslov, ili čak samo da ga vidi.

Tako prepodobni Serafim gotovo da uopšte nije imao mira - ni u pustinji, ni na putu do manastira, ni u samom manastiru.

Divojevski manastir

Sarovska Uspenska pustinja.

Poslednjih godina svoga života prepodobni Serafim se mnogo trudio oko ženskog Divjejevskog manastira koji je sam osnovao. Novac koji je dobijao od bogoljubivih dobrotvora davao je Divjejevskim sestrama za podizanje manastira, kao što im je slao i povrće iz svoje bašte. U zajednicu su stupale djeve koje su želele da se posvete neporočnom životu, kao i sirote devojke bez zaštitnika i krova nad glavom. Prepodobni Serafim je zbog svog očinskog i svetog staranja o divjejevskim siroticama, što je činio u slavu Boga i Njegove Prečiste Majke, morao da podnese mnogo zlobnih kleveta i uvreda.

„Neka nas grde i vređaju zbog divjejevskih sirotica – govorio je svom poslušniku Jovanu – a mi ćemo da slušamo apostola Jakova koji kaže: Onaj, dakle, koji zna dobro činiti a ne čini, greh mu je (4,17). Neka nas vređaju; mi ćemo sve to da podnosimo sa blagodarnošću, po rečima Apostola: Kad nas grde, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo (1. Kor. 4,12-13). Nemamo zbog čega da se uznemiravamo”.

U vreme njegovog života u pustinji prepodobnom Serafimu se u snu javila Majka Božija sa dvanaest apostola, obasjana neizrecivom svetlošću i slavom. Radi podizanja i rukovođenja poverila mu je tri obitelji: divjejevsku, ardatovsku i zelengorsku. Majka Božija mu je dala mnoge zapovesti u vezi sa životom sestara i molitvenim pravilima za njih.

Prepodobni Serafim je divjejevske sirotice izbavljao od svake opasnosti, oblačeći ih u bračnu odeždu čistote i celomudrenosti i tako ih zaručujući Nebeskom Ženiku, Najslađem Isusu Hristu. Noseći krst po njegovoj zapovesti, one su išle spasonosnim putem ka večnosti. Čuvajući devstvenu čistotu, borile su se sa strastima, paleći u svojim srcima svetiljke božanske ljubavi prema Hristu.

On je za njih govorio da će, i ako ne budu dale monaški zavet, u budućem veku dobiti dvostruku nagradu ako uz pomoć Carice Nebeske u manastiru sačuvaju svoju devstvenost. Djevi bez utočišta je teško da se spase u svetu, jer svet u zlu leži.

Godinu i deset meseci uoči svog blaženog upokojenja prepodobni Serafim se 25. marta 1831. udostojio da na javi dočeka dvanaestu posetu Bogomajke u svome životu, posetu koja kao da je predstavljala najavu njegove blažene končine i nepropadljive slave koja ga očekuje. Svedok te posete bila je jedna od sestara divjejevske zajednice.

Najednom je nastao šum nalik vetru, pojavila se blještava svetlost, čulo se pojanje. Starčeva kelija kao da se proširila, svetost je bila jača od sunčane. Starac je pao na kolena, ispružio ruke i u umiljenju rekao: „O, Preblagoslovena Prečista Djevo, Vladičice Bogorodice!” Napred su išla dva anđela. Oni su u rukama držali grančice sa tek procvetalim cvetovima. Za njima – presveta Vladičica. Iza Bogomajke išlo je 12 djeva i još sv. Jovan Preteča i sv. Jovan Bogoslov. Njihova odeća bila je bela i blistava. Carica Nebeska je imala neobično lepu mantiju, sličnu onoj koja se slika na ikoni Tugujuće Majke Božije. Mantija je imala veliku okruglu kopču ukrašenu krstovima. Peko mantije bio je epitrahilj. I mantija i epitrahilj bili su ukrašeni krstovima. Vladičica je izgledala viša od svih djeva. Na glavi je imala krunu ukrašenu različitim krstovima, koja je sijala takvim sjajem, da ga oči nisu mogle podneti. Djeve su išle za Bogomajkom po dve, sa vencima na glavi i u haljinama raznih boja, sa puštenim kosama… Kada je monahinja došla k sebi, prepodobni Serafim već više nije bio na kolenima, nego je stajao pred Vladičicom, a ona je sa svojim izabranikom razgovarala kao sa najrođenijim. Monahinja je čula Bogorodičine reči: „ne ostavljaj Moje divjejevske djeve”. Starac je odgovorio: „O, Vladičice, ja ih sabiram, ali ne mogu sam njima da upravljam!” „Ljubimče moj – odgovorila je Vladičica – Ja ću ti u svemu pomoći… Ko ih uvredi, poraziću ga, ko im pomogne radi Gospoda, taj će biti pomilovan od Njega”. Vladičica je tada monahinji zapovedila da pita djeve iz Njene pratnje za njihova imena i stradanja za Hrista. To su bile velikomučenice Varvara i Ekatarina, prvomučenica Tekla, velikomučenice Marina i Irina, prepodobna Evpraksija, sv. velikomučenice Pelagija i Doroteja, prepodobna Makrina, mučenica Justina, sv. velikomučenica Julijana i mučenica Anisija. „Vidi ove djeve – rekla je Vladičica – neke od njih su ostavile zemaljsko carstvo i bogatstvo, zaželevši carstvo večno i nebesko; zavolele su dobrovoljno siromaštvo, zavolele su jedinog Gospoda, i evo kakve su se slave zbog toga udostojile. Kako je bilo pre, tako je i sada. Samo, ranije su mučenice stradale javno, a danas stradaju tajno, patnjama srca, ali plata će im biti ista”…

Viđenje se završilo time što je Presveta Bogorodica rekla prepodobnom Serafimu: „brzo ćeš, ljubimče Moj, biti sa nama” i blagoslovila ga je. Sa njim su se oprostili svi sveti: sv. Jovan Preteča i Jovan Bogoslov su ga blagoslovili, a sv. djeve su ga celivale u ruku kao i on njih.

Upokojenje

Ikona Serafima Sarovskog.

Godinu dana pre smrti, prep. Serafim je osetio krajnju iznemoglost. Govorio je: „uskoro neću živeti ovde; moj kraj je blizu!”

Malo pre upokojenja prep. Serafima, jedan brat je radi svoje duhovne koristi postavio pitanje starcu: „Zašto baćuška mi nemamo onako strog život, kakav su vodili drevni podvižnici?”

„Zato – odgovorio je prepodobni – što nemamo odlučnosti za tako nešto. Kada bismo imali odlučnost, onda bismo i živeli kao oci koji su u starini zasijali podvizima i pobožnošću: jer blagodat i pomoć Božija vernima i onima koji svim srcem traže Gospoda ista je danas kao i ranije; po reči Božijoj Isus Hristos je isti juče i danas i u vekove (Jevr. 13,8).

“Cilj hrišćanskog života je Sticanje Duha Svetoga…”. To je suština učenja prepodobnog Serafima Sarovskog.

U nedelju prvog januara 1833. otac Serafim je poslednji put došao u bolničku crkvu. Pred svim ikonama sam je upalio sveće i poklonio im se, a potom se po običaju pričestio svetim Hristovim Tajnama. Po završetku Liturgije oprostio se sa svom braćom u crkvi, sve ih je blagoslovio, celivao i utešio rečima: „Spasavajte se, ne posustajte, držite se; danas nam se spremaju venci”. Svi su primetili njegovu krajnju telesnu iznemoglost, ali duhom je starac bio vedar, spokojan i radostan.

Uveče istoga dana monah Pavle, koji je živeo blizu kelije o. Serafima, čuo je kako starac u svojoj keliji peva vaskršnje pesme: „Voskresenije Hristovo vidjevše”… „Svjetisja, svjetisja, novi Jerusalime”… „Pasha velija i svjaščenjejšaja Hriste”…

Drugoga januara u šest časova ujutro braća koja su ušla u keliju prepodobnog, zatekli su ga kako na kolenima kleči na uobičajenom mestu za molitvu, pred malim nalonjem. Njegove ruke su u znaku krsta bile položene na knjizi koja je stajala na nalonju, knjizi prema kojoj je starac savršavao svoje molitveno pravilo pred ikonom Majke Božije „Umiljenje”, a na ruke je položio glavu. Pretpostavljajući da je starac zaspao, počeli su oprezno da ga bude, ali odgovora nije bilo: prepodobni Serafim je okončao svoje zemaljsko lutanje i i upokojio se u Bogu.

Telo prepodobnog bilo je položeno hrastov sanduk koji je on sam napravio i sahranjeno sa desne strane crkvenog oltara.

Tokom sedamdeset godina od upokojenja starca Serafima, pravoslavni Rusi su u velikom broju sa verom dolazili na njegov grob da traže zastupništvo prepodobnog pred Gospodom, i po njegovim molitvama dobijali su čudesna isceljenja od raznih telesnih i duševnih bolesti. Godine 1902. Komisija formirana odlukom Najsvetijeg Sinoda ispitala je više od stotinu slučajeva čudesnih isceljenja koja su proteklih godina dobili ljudi iz raznih slojeva pravoslavnog ruskog naroda. Odluku Sv. Sinoda (od 26. januara 1903) o proslavljanju svog novog molitvenika pred Gospodom, prepodobnog Serafima Sarovskog čudotvorca, verni su dočekali sa velikom duhovnom radošću. Otkrivanje njegovih svetih i mnogocelebnih moštiju svečano je obavljeno 19. jula 1903. u prisustvu mnogobrojnog naroda, kada je kivot sa moštima prepodobnog nosio je i car Nikolaj.

„ „Hristos voskrese, radosti moja!" ” — Sv. Serafim Sarovski.

Vidi još

• Molitveno pravilo Svetog Serafima Sarovskog
• Hram Serafima Sarovskoga (Mokro)

Literatura

1. Stepaškin VA (2009). Prepodobni Serafim Sarovski: legende i činjenice (3. izdanje izd.). str. 264. ISBN 978-5-89269-010-2. CS1 održavanje: Tekst viška (veza)
2. Stepaškin VA (2019). Prepodobni Serafim Sarovski: Život divnih ljudi. str. 592. ISBN 978-5-235-04258-2. 
3. Arhimandrit Sergije " Legenda o starcu Serafimu ". 1858 g.
4. Elagin N.V. „Život“ monaha Serafima Sarovskog. 1863 g.
5. Mitropolit Serafim Čičagov " Letopis manastira Serafima-Divejevskog ". 1896 g.
6. Kedrov, Nikolaj Ivanovič Narodni hodočasnik Prečasni Serafim, starešina Sarovski. - M., 1903
7. Denisov L.I. 'Život, podvizi, čuda, duhovna uputstva i otkrivanje svetih moštiju Monaha i bogonosnog oca Serafima, Sarovskog čudotvorca' '"Sa istorijskim skicama Sarovskog skita i ženskih manastira osnovanih pod blagoslovljenim uticajem Monaha Serafima. Sa dodatkom: I) Tropar, kondak i dva molitvena priziva sv. Serafim; II) Pesme posvećene uspomeni na Sv. Serafim; III) Podaci iz arhive Kurske duhovne konzistorije; IV) Smernice do Sarova iz različitih delova Rusije. Sa 60 crteža, 8 minijatura, dva plana (manastir Sarov, manastir Divejevski) i mapom ruta do Sarova. Sastavio L. I. Denisov, punopravni član Moskovskog društva ljubitelja duhovnog prosvetljenja. Moskva. Objavio prodavac knjiga A.D.Stupin. 1904.
8. " Otkrivanje moštiju i proslavljanje svetog prečasnog Serafima Sarovskog čudotvorca ". Štamparija I. D. Sitinove T-va, ulica Valovaja, sopstvena kuća, Moskva, 1903
9. " Protojerej Vsevolod Roško". Prepodobni Serafim: Sarov i Divevo. Istraživanja i materijali. - M., 2001.
10. Prečasni Serafim Sarovski: Život, čuda, svetinje / Auth.-comp. A.Matsurkevich. M.: Rus-Olimpus, Eksmo, 2011. 352 str., Ill., Serija „Poklon izdanja. Svet pravoslavlja “, 3.000 primeraka, ISBN 978-5-699-48039-5
11. Protojerej Sergije Iljin . Doktrina sv. Serafima Sarovskog o Duhu Svetom. - M.: Lestvica, 2003. - 256 str.
12. Sergei Nilus . Divojevo. Izlet u pustinju Sarov i ženski manastir Serafim-Divejevski. - M.: "Artos-media", 2007. - 190 str.
13. Akatista našem prepodobnom ocu Serafimu, sarovskom čudotvorcu. Sinodalna štamparija. Moskva. 1904.

Spoljašnje veze

• Žitije prepodobnog Serafima Sarovskog
• Radosti moja, Hristos Voskrese - film posvećen Svetom Serafimu Sarovskom
• AKATIST Presvetoj Bogorodici u čast Njene ikone UMILENjE
• Pouke prepodobnog Serafima Sarovskog
• Napomena: Ovaj članak, je preuzet (iz knjige „Sveti prepodobni Serafim, Sarovski čudotvorac”, izdanje Ruskog Sveto-Andrejevskog Skita, Odesa, 1903)

Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz Ohridskog prologa Nikolaja Velimirovića.