Sergej Djagiljev

Sergej Djagiljev
Sergej Djagiljev
Puno ime	Sergej Pavlovič Djagiljev
Datum rođenja	(1872-03-31)31. mart 1872.
Mesto rođenja	Selisči, Novgorodska gubernija, Ruska Imperija
Datum smrti	19. avgust 1929.(1929-08-19) (57 god.)
Mesto smrti	Venecija, Kraljevina Italija
Potpis

Sergej Pavlovič Djagiljev (rus. Сергей Павлович Дягилев; Selišči, Novgorodska gubernija, 31. mart 1872 — Venecija, 19. avgust 1929), van Rusije poznat kao Serž, bio je ruski umetnički kritičar, pokrovitelj, baletski impresario i osnivač baletske kompanije Ballets Russes iz koje će poteći mnogi poznati igrači i koreografi.

Detinjstvo i mladost

Sergej Djagiljev je rođen u bogatoj i kulturnoj porodici u selu Selišči (Novgorodska gubernija), u Rusiji. Njegov otac, Pavel Pavlovič, bio je konjički pukovnik, ali je porodični novac uglavnom poticao iz destilerija vodke. Posle smrti Sergejeve majke, njegov otac se oženio sa Jelenom Valerijanovom Panajevom, mladom umetnicom koja je imala veoma srdačan odnos sa svojim pastorkom i koja je snažno uticala na njega. Porodica se preselila u Perm, ali je imala stan u Sankt Peterburgu i seosko imanje u Bikbardi (blizu Perma). Sergejevi roditelji su bankrotirali 1890. godine jer su dugo živeli iznad svojih mogućnosti, i od tada je Sergej (koji je imao mali prihod nasleđen od majke) morao da izdržava porodicu. Pošto je 1890. maturirao u gimnaziji u Permu, otišao je u prestonicu da studira pravo na Sanktpeterburškom univerzitetu, a uz to je pohađao i časove na Sanktpeterburškom konzervatorijumu, gde je studirao pevanje i muziku (ljubav koju mu je usadila njegova pomajka). Po diplomiranju 1892. godine, napustio je svoje snove o komponovanju (njegov profesor, Nikolaj Rimski Korsakov, rekao mu je da nema muzičkog talenta). On je već bio ušao u uticajan krug umetnika koji su sebe nazivali Mir isskustva (rus. Свет уметности): Aleksandar Benoa, Valter Nuvel, Konstantin Somov, Dmitrij Filosofov i Leon Bakst. Iako nije odmah primljen u grupu, Benoa mu je pomagao da proširi svoje poznavanje ruske i zapadne umetnosti. Posvetio je dve godine života svojoj opsesiji (čak je putovao u inostranstvo da produbi svoje studije) i postao je poštovan kao jedan od najobrazovanijih u grupi.

Uz finansijsku podršku Save Mamontova (direktor Ruske privatne operske kompanije) i princeze Marije Teniševe, grupa je osnovala časopis Mir isskustva. Djagiljev je 1899. godine postao specijalni asistent princa Sergeja Mihajloviča Volkonskog, koji je od skora bio postavljen za direktora svih Carskih pozorišta. Djagiljev je 1900. godine postao odgovoran za uređivanje Godišnjaka Carskih pozorišta, i odmah je uposlio svoje bliske prijatelje: Leon Bakst je trebalo da dizajnira kostime za francuski dramski komad Le Coeur de la Marquise, dok je Benoa dobio priliku da režira operu Kupidonova osveta Sergeja Tanejeva.

Valentin Serov (1904). Portret Sergeja Djagiljeva.

Leon Bakst (1906). Portret Sergeja Djagiljeva s njegovom dadiljom.

Poštanska marka povodom stogodišnjice Ballets Russes Sergeja Djagiljeva u Monaku (2009). Dizajner: Georgij Šiškin (CHICHKINE).

Volkonski je poverio Djagiljevu da u sezoni 1900—1901. postavi na scenu Silviju Lea Deliba, omiljeni Benoov balet. Dva saradnika su izradila plan postavke koji je zapanjio stalno osoblje Carskih pozorišta. Nakon nekoliko sve izraženijih razmimoilaženja, Djagiljev je na demonstrativan način odbio da nastavi sa uređivanjem Godišnjaka Carskih pozorišta i Volkonski ga je 1901. godine otpustio i osramotio u očima plemstva. U isto vreme, neki od proučavalaca Djagiljeva navode homoseksualnost kao glavni uzrok konflikta. Međutim, njegova homoseksualnost je bila dobro poznata mnogo pre nego što je pozvan u Carska pozorišta.

Ballets Russes

Djagiljevljevi prijatelji su ostali uz njega, prateći ga i pomažući mu da organizuje izložbe u ime Mir isskustva. U Sankt Peterburgu je 1905. godine organizovao veliku izložbu ruskog portretnog slikarstva, putujući godinu dana širom Rusije i otkrivajući ranije nepoznata remek-dela ruske portretne umetnosti. Sledeće godine je postavio veliku izložbu ruske umetnosti u pariskom Petit Palais-u. To je bio početak duge veze s Francuskom. Predstavio je pet koncerata ruske muzike u Parizu 1907. godine, a 1908. je u Pariskoj operi režirao Borisa Godunova, s Fjorodom Šaljapinom u glavnoj ulozi.

Usledio je poziv da se sledeće godine vrati sa baletom i operom. Tako je nastala čuvena baletska kompanija Ballets Russes. Kompaniju su sačinjavali najbolji mladi ruski igrači, među kojima Ana Pavlova, Adolf Bolm, Vaclav Nižinski, Tamara Karsavina i Vera Karali, a njihov prvi nastup 19. maja 1909. godine bio je prava senzacija.

Tih godina Djagiljev je na scenu postavio nekoliko kompozicija Nikolaja Rimskog Korsakova, kao što su opere Pskovičanka, Majska noć i Zlatni petlić. Njegova baletska adaptacija orkestarske svite Šeherezada, postavljena na scenu 1910. godine, izazvala je bes kompozitorove udovice, Nadežde Rimske Korsakove, koja je protestovala u otvorenom pismu Djagiljevu, objavljenom u časopisu Rech. Djagiljev je naručivao baletsku muziku od kompozitora kao što su Nikolaj Čerepnin (Narcis i Eho, 1911), Klod Debisi (Igre, 1913), Moris Ravel (Dafnis i Kloe, 1912), Erik Sati (Parada, 1917), Manuel de Falja (Trorogi šešir, 1917), Rihard Štraus (Legenda o Josifu, 1914), Sergej Prokofjev (Ala i Loli, 1915, odbijena i prerađena u Skitsku svitu; Šut, 1915, rev. 1920; Gvozdeni korak, 1926; Bludni sin, 1929), Otorino Respigi (Fantastični butik, 1918), Fransis Pulenk (Srne, 1923) i drugi. Njegov koreograf Mišel Fokin često je adaptirao muziku za balet. Djagiljev je takođe sarađivao sa igračem i baletskim majstorom Leonidom Masinom.

Umetnički direktor Ballets Russes je bio Leon Bakst. Zajedno su razvili složeniju formu baleta sa pozorišnim elementima u nameri da privuku širu publiku, a ne isključivo aristokratiju. Egzotična privlačnost Ballets Russes uticala je na foviste, kao i na nastajući Art deko stil.

Možda najznačajniji kompozitor-saradnik Sergeja Djagiljeva bio je Igor Stravinski. Djagiljev je čuo njegova rana orkestarska dela (Vatromet i Fantastični skerco) i bio je toliko zadivljen da je zatražio od Stravinskog da prilagodi nekoliko Šopenovih komada za Ballets Russes. Od Stravinskog je 1910. godine naručio prvo delo – Žar-pticu. Nedugo nakon toga usledili su baleti Petruška (1912) i Posvećenje proleća (1913), a zajedno su radili i na Pulčineli (1920) i Svadbama (1923).

Nakon ruske Oktobarske revolucije 1917. godine, Djagiljev je ostao u inostranstvu. Novi sovjetski režim, videvši da ne može da ga privoli na svoju stranu, zauvek ga je proglasio posebno podmuklim primerom buržoaske dekadencije. Sovjetski istoričari umetnosti nisu pisali o njemu više od 60 godina.

Dijagiljev je 1921. godine na sceni u Londonu postavio Uspavanu lepoticu Petra Čajkovskog. Bila je to postavka od izuzetnog značaja u pogledu scenografije i kostima, ali uprkos tome što je lepo primljena od publike, predstavljala je finansijski gubitak za Djagiljeva i Osvalda Stola, vlasnika pozorišta koji je stao iza nje. Prva postava je uključivala legendarnu balerinu Olgu Spesivcevu i Ljubov Egorovu u ulozi Aurore. Djagiljev je insistirao da se balet nazove Uspavana princeza. Kada je upitan za razlog, duhovito je primetio: „Zato što nemam lepotice!" Pozne predstave Ballets Russes često su držane za previše „intelektualne“, previše „stilizovane“ i retko su imale bezuslovni uspeh kao u prethodnim sezonama, iako su mladi koreografi poput Žorža Balanšina napravili krupan iskorak sa Ballets Russes

Kraj 19. veka usmerio je razvoj tonaliteta, harmonije, ritma i metra prema većoj slobodi. Do tog vremena, rigidne harmonijske sheme prisiljavale su ritmičke obrasce da ostanu potpuno jednostavni. Međutim, na prelazu vekova, harmonijski i metrički izumi su postali ili rigidiniji, ili nepredvidljiviji, a svaki od pristupa je imao oslobađajući efekat na ritam, što je posebno uticalo na balet. Djagiljev je bio pionir u prilagođavanju ovih novih muzičkih stilova modernom baletu. Kada je Ravel upotrebio 5/4 takt u završnom delu svog baleta Dafnis i Koloe (1912), igrači Ballets Russes su tokom proba pevali Ser-gej-dja-gi-ljev kako bi održavali tačan ritam.

Članovi Ballets Russes Sergeja Djagiljeva kasnije su radili na stvaranju baletskih tradicija u SAD (Žorž Balanšin) i Engleskoj (Ninet de Valoa i Mari Ramber). Baletski majstor Serž Lifar je radio na tehničkom oživljavanju Pariske baletske opere, koja je osnažena Klodom Besijem i Rudolfom Nurejevim tokom 1980-ih. Lifar je zaslužan za spasavanje mnogih Jevreja i drugih manjinskih igrača iz nacističkih koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata.

Privatni život

Kasniji ogorčeni komentari Nižinskog o Djagiljevu inspirisali su V. H. Odena da ih spomene u pesmi "1. septembar 1939": „Najbučniji ratoborni ološ/ Važne osobe viču/ Nije tako grub kao naša želja:/ Što ludi Nižinski/ o Djagiljevu napisa/ Istina je normalnoga srca;/ Jer greška začeta u srži/ svake žene i svakoga muškarca/ žudi za onim što nema, ne za opštom ljubavi/ No samo voljena da bude."

Djagiljev je bio poznat kao težak, zahtevan, pa čak i zastrašujuć poslodavac. Ninet de Valoa je govorila da je bila toliko uplašena da nije smela ni u oči da ga pogleda. Žorž Blanšin je govorio da je tokom proba nosio štap i ljutito udarao kad god je bio nezadovoljan. Drugi igrači su govorili da bi ih ponizio samo jednim pogledom ili ledenim komentarom. S druge strane, bio je sposoban za velika dobra dela. Kad je sa svojom bankrotiranom kompanijom ostao u Španiji tokom Prvog svetskog rata, preostali deo novca dao je Lidiji Sokolovoj da plati lečenje svojoj kćerki. Alisija Markova, koja se kao veoma mlada pridružila Ballet Russes, kasnije će govoriti da je Djagiljeva zvala „Seržipop“ i da joj je rekao da će se brinuti o njoj kao o kćerki.

Nadgrobni spomenik Sergeja Djagiljeva na ostrvu San Mikele, pravoslavni odeljak, Venecija, Italija (april 2011)

Djagiljev je po kratkom postupku otpustio Nižinskog iz Ballet Russes nakon što se ovaj oženio 1913. godine. Nižinski je ponovo nastupao s kompanijom, ali staro prijateljstvo između njih nikada nije obnovljeno; osim toga, plesna magija Nižinskog je značajno oslabila usled mentalne bolesti u začetku. Njihov poslednji susret desio se nakon što je Nižinski potpuno izgubio razum; izgledao je kao da nije prepoznao svog bivšeg ljubavnika. Igrači kao što su Alisija Markova, Tamara Karsavina, Serž Lifar i Lidija Sokolova s ljubavlju su pamtili Djagiljeva kao strogu, ali očinsku figuru koja je potrebe svojih igrača i kompanije stavljala ispred svojih. Živeo je od kredita kako bi finansirao svoju kompaniju, i mada je pred kraj života trošio značajne sume novca na izvrsnu kolekciju retkih knjiga, mnogi ljudi su primećivali da su njegova besprekorno ispeglana odela imala iskrzane rukave i nogavice. Film Crvene cipele je neznatno izmenjena dramatizacija Ballet Russes.

Smrt i zaveštanje

Djagiljev se celog života snažno plašio da se ne udavi u vodi i zato je izbegavao da putuje brodom. Umro je od dijabetesa u Veneciji 19. avgusta 1929. godine i sahranjen je na obližnjem ostrvu San Mikele.

Odeljenje za pozorište i glumu Muzeja Viktorija i Albert upravlja Ekstrom kolekcijom Djagiljev i Fondacijom Stravinski.

Dodatna literatura

• Buckle, Richard, Diaghilev, London: Weidenfeld & Nicolson, 1979
• Scheijen, Sjeng, Working for Diaghilev, Gent: BAI, 2005
• Garafola, Lynn, Diaghilev's Ballets Russes, New York and Oxford: Oxford University Press, 1989
• Scheijen, Sjeng, Diaghilev: A life, Profile Books, 2009

Arhivski izvori

• Serge Diaghilev Papers, 1910–29 (131 items) are housed at the New York Public Library
• Howard D. Rothschild collection on Ballets Russes of Serge Diaghilev : Manuscripts and objects, 1908–69 (inclusive), 1908–29 (bulk) (4.5 linear feet) are housed at the Houghton Library at Harvard University
• Sergei Diaghilev manuscript items listed in ArchiveGrid

Spoljašnje veze

• « Centenary of Ballets Russians of Diaghilev » - two postage stamps of Monaco, created by Georgy Shishkin (Gueorgui Chichkine)
• "Monte Carlo and the Ballets Russes"
• "The Protean Master of the Ballets Russes" Alastair MacCaulay, The New York Times, 25 August 2010
• The Ekstrom Collection: Diaghilev and Stravinsky Foundation is held by the Victoria and Albert Museum Theatre and Performance Department.