Seren Kjerkegor

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Seren Kjerkegor
Kierkegaard.jpg
Nedovršeni crtež Serena Kjerkegora (Nils Kristijan Kjerkegor, 1840)
Puno imeSeren Kjerkegor
Datum rođenja(1813-05-05)5. maj 1813.
Mesto rođenjaKopenhagen
 Danska
Datum smrti11. novembar 1855.(1855-11-11) (42 god.)
Mesto smrtiKopenhagen
 Danska
ŠkolaUniverzitet u Kopenhagenu
EpohaFilozofija XIX veka
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijeegzistencijalizam[1][2]
Interesovanjaestetika, epistemologija, etika i filozofija religije
Uticao na
Potpis
Kierkegaard sig.png

Seren Kjerkegor (dan. Søren Kierkegaard; Kopenhagen, 5. maj 1813Kopenhagen, 11. novembar 1855) je bio danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista,, Gusar“ na Serena i istupi filozofa protiv Crkve.

Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina i otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“.

Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha.

Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“.

Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili.

Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca.

Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha.

Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „Det er en liden tid, saa har jeg vunden...

Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana.

Pre nego što je deseti broj njegovog periodičnog časopisa „Trenutak“ mogao da izađe, Kjerkegor se srušio na ulici. U bolnici je ostao više od mesec dana i odbio je pričest. U to vreme smatrao je pastire pukim političkim zvaničnicima, nišom u društvu koja očigledno nije bila predstavnik božanskog. Emilu Boesenu, prijatelju iz detinjstva, koji je vodio evidenciju svojih razgovora sa Kjerkegorom, rekao je da je njegov život bio neizmerna patnja, što je možda drugima izgledalo kao uzaludno, ali on to nije mislio.[5][6]

Kjerkegor je umro u Frederikovoj bolnici nakon više od mesec dana, verovatno od komplikacija usled pada koji je u mladosti dobio kada je pao sa drveta. Profesor Kar Vejsman i naučnik za književnost Jens Staubrand sugeriraju da je Kjerkegor umro od Potove bolesti, oblika tuberkuloze.[7] Pokopan je u Assistens Kirkegård iu delu Norebro u Kopenhagenu. Na Kjerkegorovoj sahrani, njegov nećak Henrik Lund napravio je haos protestujući protiv Kjerkegorovog sahranjivanja od strane zvanične crkve. Lund je tvrdio da Kjerkegor nikada ne bi odobrio, da je bio živ, pošto je provalio instituciju i prokazao je. Lund je kasnije kažnjen zbog ometanja sahrane.[8]

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Kjerkegor je nazvan filozofom, teologom,[9] ocem egzistencijalizma,[10] [11][12] i ateističkim i teističkim varijacijama,[13] književnim kritičarom, [14]socijalnim teoretičarom,[15] humoristom,[16] psihologom,[17] i pesnikom.[18] Dve njegove uticajne ideje su „subjektivnost“ [a] i pojam u narodu poznat kao „skok vere“.[19] Međutim, danski ekvivalent engleskoj frazi „skok vere“ ne pojavljuje se u originalnom danskom jeziku, niti se engleska fraza nalazi u aktuelnim prevodima Kjerkegorovih dela na engleski jezik. Kjerkegor u svojim delima mnogo puta pominje koncepte „vere“ i „skoka“. [20]

Skok vere je njegovo shvatanje kako bi pojedinac verovao u Boga ili kako bi se čovek ponašao u ljubavi. Vera nije odluka zasnovana na dokazima da su, recimo, određena verovanja o Bogu istinita ili je određena osoba vredna ljubavi. Nijedan takav dokaz nikada ne bi mogao biti dovoljan da u potpunosti opravda vrstu potpune posvećenosti istinskoj verskoj veri ili romantičnoj ljubavi. Vera ionako uključuje preuzimanje te obaveze. Kjerkegor je smatrao da imati poverenje istovremeno znači sumnjati. Tako, na primer, da bi čovek zaista imao veru u Boga, takođe bi morao sumnjati u svoja verovanja u Boga; sumnja je racionalni deo čovekove misli koji je uključen u vaganje dokaza, bez kojih vera ne bi imala stvarnu suštinu. Neko ko ne shvata da je hrišćanska doktrina u osnovi sumnjičava i da ne može biti objektivne sigurnosti u njenu istinu, nema veru, već je samo lakoveran. Na primer, nije potrebna vera da bismo verovali da postoji olovka ili sto kada ga neko gleda i dodiruje. Na isti način, verovati u Boga znači znati da čovek nema perceptivni ili bilo koji drugi pristup Bogu, a opet i dalje veruje u Boga.[21] Kjerkegor piše, „sumnju pobeđuje vera, baš kao što je vera donela sumnju na svet“.[22]

Kjerkegor takođe naglašava važnost sopstva i njegov odnos prema svetu, kao osnova u samorefleksiji i introspekciji. U zaključivanju nenaučnog postskripta za filozofske fragmente tvrdio je da je „subjektivnost istina“ i „istina je subjektivnost“. To ima veze s razlikom između onoga što je objektivno istinito i subjektivnog odnosa pojedinca (poput ravnodušnosti ili posvećenosti) toj istini. Ljudi koji u nekom smislu veruju u iste stvari mogu se sasvim različito odnositi prema tim verovanjima. Dvoje ljudi mogu verovati da su mnogi iz njihove okoline siromašni i da zaslužuju pomoć, ali ovo znanje može navesti samo jednog od njih da odluči da zaista pomogne siromašnima.[23] Tako je to rekao Kjerkegor: „Kakva je neprocenjiva statistika izuma, kakav je veličanstveni plod kulture, kakav je karakterističan pandan antičkoj de te narratur fabula [priča se o vama]. Šlihermaher tako oduševljeno izjavljuje da znanje ne narušava religioznost i da religiozna osoba ne sedi zaštićena gromobranom i ne ruga se Bogu, ali uz pomoć statističkih tabela čovek se smeje celom životu. “[24] [25]Drugim rečima, Kjerkegor kaže: „Ko ima teži zadatak: učitelj koji predaje o ozbiljnim stvarima na meteorskoj udaljenosti od svakodnevnog života - ili onaj koji treba da ga upotrebi?“[26] Evo kako je to sumirano 1940:

Kjerkegor ne poriče plodnost ili valjanost apstraktnog mišljenja (nauka, logika i tako dalje), ali negira bilo kakvo praznoverje koje se pretvara da je apstraktno teoretizovanje dovoljan zaključni argument za ljudsko postojanje. Smatra da je neoprostiv ponos ili glupost kad misli da bezlična apstrakcija može odgovoriti na vitalne probleme ljudskog svakodnevnog života. Logičke teoreme, matematički simboli, fizičko-statistički zakoni nikada ne mogu postati obrasci ljudskog postojanja. Biti čovek znači biti konkretan, biti ova osoba ovde i sada u ovom određenom i odlučujućem trenutku, licem u lice sa ovim određenim izazovom. -C Svere Norborg, David F. Swenson, učenjak, učitelj, prijatelj. Minneapolis, The University of Minnesota, 1940, pp. 20–21

Kjerkegor prvenstveno govori o subjektivnosti u pogledu verskih pitanja. Kao što je već napomenuto, on tvrdi da je sumnja element vere i da je nemoguće steći bilo kakvu objektivnu sigurnost u pogledu verskih doktrina poput postojanja Boga ili Hristovog života. Najviše čemu bi se mogao nadati bio bi zaključak da je verovatno da su hrišćanske doktrine istinite, ali ako bi neko verovao u takve doktrine samo u onoj meri u kojoj se činilo da je tačna, on ili ona ne bi bili iskreno religiozni. Vera se sastoji u subjektivnom odnosu apsolutne posvećenosti ovim doktrinama.[27]

Filozofska kritika[uredi | uredi izvor]

Teodor Adorno, nemački filozof i sociolog.

Među čuvene Kjerkegorove filozofske kritičare 20. veka spadaju Teodor Adorno i Emanuel Levinas. Nereligiozni filozofi poput Žan-Pola Sartra i Martina Hajdegera podržavali su mnoge aspekte Kjerkegorovih filozofskih stavova,[28] ali su odbacivali neke od njegovih religioznih stavova.[29][30]Jedan kritičar napisao je da je Adornova knjiga Kierkegaard: Construction of the Aesthetic „najneodgovornija knjiga ikad napisana o Kjerkegoru“ [31], jer Adorno doslovno uzima Kjerkegorove pseudonime i gradi filozofiju zbog koje deluje nekoncizno i nerazumljivo. Drugi recenzent kaže da je „Adorno [daleko] od verodostojnijih prevoda i tumačenja Sabranih dela Kjerkegora koja imamo danas“.[32]

Emanuel Levinas, francuski filozof.

Levinasov glavni napad na Kjerkegora usredsredio se na njegove etičke i religiozne faze, posebno u Strahu i drhtanju. Levinas kritikuje skok vere rekavši da je ova suspenzija etičkog i skok u religiju vrsta nasilja („skok vere“, naravno, predstavljen je pseudonimom, što ne predstavlja sopstveno gledište Kjerkegora, ali namerava da podstakne tačna vrsta diskusije kojom su se bavili njegovi kritičari). Izjavljuje: "Kjerkegorsko nasilje započinje kada je egzistencija prisiljena da napusti etičku scenu kako bi se stupilo na religioznu scenu, domen verovanja. Ali verovanje više nije tražilo spoljašnje opravdanje. Čak i iznutra, kombinovalo je komunikaciju i izolaciju, a time i nasilje i strast. To je poreklo odbacivanja etičkih fenomena u sekundarni status i prezira etičkog temelja bića koji je, preko Ničea, dovelo do amoralizma novijih filozofija."[33]

Levinas je ukazao na judeo-hrišćansko verovanje da je Bog taj koji je prvi zapovedio Avramu da žrtvuje Isaka i da je anđeo naredio Avramu da prestane. Da je Avram zaista bio u religioznom carstvu, ne bi slušao zapovest anđela i trebalo je da nastavi da ubija Isaka. Levinasu se „prevazilaženje etike“ čini kao rupa u kojoj se potencijalne ubice mogu opravdati za njihov zločin i stoga je neprihvatljivo.[34] Jedna zanimljiva posledica Levinasove kritike je da se činilo da otkriva da je Levinas gledao na Boga kao projekciju unutrašnje etičke želje, a ne kao apsolutni moralni agent.[35] Međutim, jedna od glavnih Kjerkegorovih tačaka u Strahu i drhtanju bila je da religijska sfera uključuje etičku sferu; Avram je verovao da je Bog uvek na ovaj ili onaj način etički u pravu, čak i kada zapovedi nekome da ubije. Stoga je duboko u sebi Avram imao veru da Bog, kao apsolutni moralni autoritet, nikada neće dozvoliti da na kraju učini nešto tako etički gnusno kao što je ubistvo sopstvenog deteta, i zato je prošao test slepe poslušnosti nasuprot moralnom izboru. Ukazivao je na to da Bog, kao i Bogočovek Hristos, ne govori ljudima sve kada ih šalje u misiju i ponovio je to u Fazama na životnom putu.

Zamišljam Boga kao onoga koji odobrava u proračunatoj budnosti, verujem da odobrava spletke, a ono što sam pročitao u svetim knjigama Starog zaveta nije me baš obeshrabrilo. Stari zavet daje obilno primere oštroumnosti koja je ipak ugodna Bogu, i da je kasnije Hristos rekao svojim učenicima: „Ovo vam nisam rekao od početka... imam još mnogo toga da vam kažem , ali sada ih ne možete podneti “- pa je ovde teleološka suspenzija etičkog pravila kazivanja cele istine. [36]

Žan Pol Sartr, francuski filozof, esejist i dramski pisac.

Sartr se usprotivio postojanju Boga: Ako postojanje prethodi suštini, iz značenja izraza osećajno sledi da osećajno biće ne može biti potpuno ili savršeno. U Biću i Ništavnosti Sartreova fraza glasi da bi Bog bio pour-soi (biće za sebe; svest) koji je ujedno i en-soi (biće-u-sebi; stvar) što je kontradikcija u terminima.[37] [38]Kritičari Sartrea opovrgli su ovaj prigovor izjavom da počiva na lažnoj dihotomiji i nerazumevanju tradicionalnog hrišćanskog pogleda na Boga.[39] Kjerkegor je naložio sudiji Vilhelmu da izrazi hrišćansku nadu na ovaj način ili-ili:

Bilo kako bilo, „prvi“ sadrži obećanje za budućnost, to je napredak, beskrajni impuls ili, „prvo“ ne podstiče pojedinca; sila koja je u prvom ne postaje sila koja pokreće, već sila koja odbija, ona postaje ona koja odbija... Tako - zarad malo filozofskog procvata, ne perom već mislima, Bog je samo jednom postao telo, i bilo bi uzaludno očekivati da se ovo ponovi.[40]

Sartr se složio sa Kjerkegorovom analizom Avrama koji trpi anksioznost (Sartr to naziva teskobom), ali je tvrdio da je Bog rekao Avramu da to učini. U svom predavanju, Egzistencijalizam je humanizam, Sartr se zapitao da li je Avram trebao sumnjati da li je Bog zaista razgovarao s njim.[41] Po Kjerkegorovom mišljenju, Avramova sigurnost je potekla iz tog „unutrašnjeg glasa“ koji se ne može demonstrirati ili pokazati drugom („Problem dolazi čim Avram želi da ga se razume“).[42] Za Kjerkegora je svaki spoljni „dokaz“ ili opravdanje samo spolja i izvan predmeta.[43] Kjerkegorov dokaz za besmrtnost duše, na primer, utemeljen je u meri u kojoj neko želi da živi večno.[44]

Vera je bila nešto sa čime se Kjerkegor često hrvao tokom čitave svoje karijere; pod svojim pravim imenom i pod pseudonimima istraživao je mnogo različitih aspekata vere. Ti različiti aspekti uključuju veru kao duhovni cilj, istorijsku orijentaciju vere (posebno prema Isusu Hristu), veru koja je dar od Boga, veru kao zavisnost od istorijskog predmeta, veru kao strast i veru kao rešenje za lični očaj. Uprkos tome, tvrdilo se da Kjerkegor nikada ne nudi potpun, eksplicitan i sistematičan prikaz onoga što je vera.[45] Ili / Ili je objavljeno 20. februara 1843; uglavnom je napisan tokom Kjerkegorovog boravka u Berlinu, gde je vodio beleške o Šelingovoj filozofiji otkrovenja. Prema Routledge Companion to Philosophy and Religion, Ili / Ili se sastoji od eseja književne i muzičke kritike, skupa romantičnih aforizama, hirovitog eseja o tome kako izbeći dosadu, panegirika o najsrećnijem mogućem čoveku, dnevnik koji govori o navodnom zavođenju i dva ogromna didaktička i hortatorna etička pisma i beseda.[46] Ovo mišljenje podseća na vrstu kontroverze koju je Kjerkegor pokušao da podstakne u mnogim svojim spisima kako za čitaoce u svojoj generaciji, tako i za naredne generacije.

Politički pogledi[uredi | uredi izvor]

Kralj Kristijan VIII od Danske.

Tokom retrospektivnih analiza na Kjerkegora se gledalo kao na apolitičnog filozofa.[47][48] Uprkos tome, Kjerkegor je objavio dela političke prirode kao što je njegov prvi objavljeni esej, kritikujući ženski pokret sifražetkinja.[49]

Kjerkegor je često osporavao kulturne norme svog doba, posebno brzo i nekritičko usvajanje hegelijanizma od strane filozofskog establišmenta, tvrdeći da Hegelov sistem „izostavlja pojedinca“, i stoga predstavlja krajnje ograničen pogled na život. Napao je hegelijanizam razrađenom parodijom u svim svojim delima od Ili-Ili zaključnog nenaučnog postskripta. Uprkos svojim primedbama na hegelijanizam, izrazio je divljenje prema Hegelu lično i čak bi blagonaklono gledao na njegov sistem ako bi bio predložen kao misaoni eksperiment.[50]

Kjerkegor je takođe napao elemente kulture koje je prosvetiteljstvo stvorilo, kao što su prirodne nauke i razum koji posmatra prirodne nauke, posebno da nemaju „apsolutno nikakve koristi“ i da:

Jedan stoji tamo bez odbrane, bez ikakve kontrole. Istraživač odmah počinje da mu odvlači pažnju svojim detaljima: Sad treba otići u Australiju, sad na Mesec; sada u pećinu; sada od Satane, u dupe - da potražimo crevnog crva; sada se mora koristiti teleskop; sada mikroskop: Ko to, dođavola, može podneti? [51]

Kjerkegor se naginjao konzervativizmu,[52] [53]ličnom prijatelju danskog kralja Kristijana VIII, koga je smatrao moralnim pretpostavljenim svakog danskog muškarca, žene i deteta, argumentirao je protiv demokratije nazivajući je „najtiranijim oblikom vladavine, "argumentišući u korist monarhije govoreći:" Da li je tiranija kada jedna osoba želi vladati ostavljajući ostale nas ostale van? Ne, ali tiranija je kada svi žele vladati." [54]Mat MekManus je tvrdio da Kjerkegor, dok je i sam bio konzervativan, argumentuje protiv toga kao dovoljno rešenje da nečiji život dobije smisao.[55] Kjerkegor je držao snažan prezir prema medijima, opisujući ih kao „najjadnije, najneprijatnije od svih tiranija“.[56] [57]Bio je kritičan prema danskoj javnosti u to vreme označavajući ih kao „najopasnije od svih sila i najbesmislenije“.[58] Pisanje u Dva veka: književna kritika koja glasi:

Kad bih ovu javnost zamišljao kao osobu... najverovatnije bih pomislio na jednog od rimskih careva, impozantnu, dobro uhranjenu figuru koja pati od dosade i zato žudi samo za senzualnom titlacijom smeha, jer je božanski dar duhovitosti nedovoljno svetski. Dakle, ova osoba, tromija nego što je zla, ali negativno dominantna, šeta okolo tražeći raznolikost.[59]

Pokazivao je antisemitske stavove; na primer, opisao je The Corsair kao „jevrejsku pobunu protiv hrišćana“.[60] Takođe se založio protiv homoseksualnosti, navodeći da se „punoća ljudske prirode nalazi samo u jedinstvu muškarca i žene“[61], iako je verovao da je u pogledu služenja Bogu seksualnost bila nebitna „pred Bogom ne samo za muškarce i žene, ali i za homoseksualce i heteroseksualce."[62]

Kjerkegorova politička filozofija je upoređena sa neokonzervativizmom, uprkos velikom uticaju na radikalne i antitradicionalne mislioce, religiozne i sekularne, kao što su Ditrih Bonoefer i Žan Pol Sartr.[63] Takođe je upoređena sa anti-establišment mišlju i opisana je kao „polazna osnova za savremene političke teorije.“[64]

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Statua u čast Sorenu Kjerkegoru.

Mnogi filozofi 20. veka, i teistički i ateistički, i teolozi crpili su koncepte iz Kjerkegora, uključujući pojmove besa, očaja i važnosti pojedinca. Njegova slava kao filozofa izuzetno je porasla tridesetih godina prošlog veka, velikim delom i zbog toga što je uzlazni egzistencijalistički pokret ukazivao na njega kao na preteču, iako su ga kasnije pisci slavili kao izuzetno značajnog i uticajnog mislioca.[65] Pošto je Kjerkegor odgajan kao luteran,[66] spomen je kao učitelj u Kalendaru svetaca luteranske crkve 11. novembra i u Kalendaru svetaca episkopske crkve sa praznikom 8. septembra.

Kjerkegor je imao dubok uticaj na psihologiju. Široko ga smatraju osnivačem hrišćanske psihologije i egzistencijalne psihologije[67] i terapije.[68] Među egzistencijalistički (često nazivani „humanističkim“) psiholozima i terapeutima su Ludvig Binsvanger, Viktor Frankl, Erih From, Karl Rodžers i Rolo Mej.

Neki moderni teolozi smatraju da je Kjerkegor „otac egzistencijalizma“.[69] Zbog njegovog uticaja i uprkos tome, drugi samo Martina Hajdegera ili Žan-Pola Sartra smatraju stvarnim „Ocem egzistencijalizma“.[70] Kjerkegor je predvideo njegovu posthumnu slavu i predvideo je da će njegovo delo postati predmet intenzivnog proučavanja i istraživanja. [71]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ H. Newton Malony (ed.), A Christian Existential Psychology: The Contributions of John G. Finch, University Press of America, 1980, p. 168.
  2. ^ Ostenfeld & McKinnon 1972
  3. ^ James E. Ruoff, "Kierkegaard and Shakespeare". Comparative Literature, Vol. 20, No. 4. (Autumn, 1968), pp. 343–354.
  4. ^ Klempe, Sven Hroar (2017) [2014]. Kierkegaard and the Rise of Modern Psychology. Abingdon-on-Thames: Routledge. str. 74. ISBN 978-1-351-51022-6. 
  5. ^ Hannay, Alastair (2003). Kierkegaard: A Biography (new ed.). Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 0-521-53181-0.
  6. ^ Søren Kierkegaard Attack Upon "Christendom", 1854–1855, Lowrie 1944, pp. 37, 6, 31, 27–28.
  7. ^ Krasnik, Benjamin (2013). "Kierkegaard døde formentlig af Potts sygdom" (in Danish). Kristeligt Dagblad. Archived from the original on 13 October 2016. Retrieved 2 October 2016.
  8. ^ Garff, Joakim (2005). Søren Kierkegaard: A Biography, trans. by Bruce Kirmmse. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09165-5.
  9. ^ Kangas, David (1998). "Kierkegaard, the Apophatic Theologian, David Kangas, Yale University" (PDF). Enrahonar No. 29, Departament de Filosofia, Universitat Autònoma de Barcelona. Archived from the original (PDF) on 18 July 2011. Retrieved 1 March 2010.
  10. ^ McDonald, William. "Søren Kierkegaard (1813—1855)". Internet Encyclopedia of Philosophy. Retrieved 8 September 2019.
  11. ^ O'Grady, Jane (8 April 2019). "Did Kierkegaard's heartbreak inspire his greatest writing?". The Daily Telegraph. Retrieved 24 June 2019.
  12. ^ Burgwinkle 1, William, ed. (2011). The Cambridge History of French Literature. Cambridge: Cambridge University Press. pp. 585–593. doi:10.1017/CHOL9780521897860.067. ISBN 9780511976322.
  13. ^ McGrath, Alister E. (1993). The Blackwell Encyclopedia of Modern Christian Thought. Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 0-631-19896-2.
  14. ^ Kierkegaard, Søren (2001). A Literary Review. London: Penguin Classics. ISBN 0-14-044801-2.
  15. ^ Westphal, Merold (1997). "Kierkegaard and Hegel". The Cambridge Companion to Kierkegaard. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-47719-0.
  16. ^ Oden, Thomas C (2004). The Humor of Kierkegaard: An Anthology. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-02085-X.
  17. ^ Ostenfeld, Ib; McKinnon, Alastair (1972). Søren Kierkegaard's Psychology. Waterloo: Wilfrid Laurer University Press. ISBN 0-88920-068-8.
  18. ^ Mackey, Louis (1971). Kierkegaard: A Kind of Poet. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1042-5.
  19. ^ Hannay, Alastair; Marino, Gordon (1997). The Cambridge Companion to Kierkegaard. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 0-521-47719-0.
  20. ^ Faith and the Kierkegaardian Leap in Cambridge Companion to Kierkegaard.
  21. ^ Kierkegaard, Søren (1992). Concluding Unscientific Postscript to Philosophical Fragments, trans. by Howard and Edna Hong. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-02082-5.
  22. ^ Kierkegaard, Søren (1976). Journals and Papers, trans. by Howard and Edna Hong. Indiana. Indiana University Press. ISBN 0-253-18239-5.
  23. ^ Pattison, George (2005). The Philosophy of Kierkegaard. Montreal: McGill-Queen's Press. ISBN 978-0-7735-2987-8.
  24. ^ Søren Kierkegaard, Stages on Life's Way (1845) p. 479–480 and Either/Or Part I, p. 5 Swenson.
  25. ^ Søren Kierkegaard, Concluding Unscientific Postscript to Philosophical Fragments Vol. I (1846) p. 231–232.
  26. ^ Kierkegaard, Søren. Works of Love. Harper & Row, Publishers. New York, N.Y. 1962. p. 62.
  27. ^ Kierkegaard, Søren (1992). Concluding Unscientific Postscript to Philosophical Fragments, trans. by Howard and Edna Hong. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-02082-5.
  28. ^ A recent study touches specifically on the ontological aspects of angst from a Heideggerian standpoint in: Nader El-Bizri, 'Variations ontologiques autour du concept d'angoisse chez Kierkegaard', in Kierkegaard notre contemporain paradoxal, ed. N. Hatem (Beirut, 2013), pp. 83–95
  29. ^ Sartre, Jean-Paul (1946). "Existentialism is a Humanism". World Publishing Company. Retrieved 14 April 2007.
  30. ^ Dreyfus, Hubert (1998). Being-in-the-World: A Commentary on Heidegger's Being and Time, Division I. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0-262-54056-8.
  31. ^ Westphal, Merold (1996). Becoming a self: a reading of Kierkegaard's concluding unscientific postscript. West Lafayette, Indiana: Purdue Press. ISBN 978-1-55753-089-9.
  32. ^ Morgan, Marcia (September 2003). Adorno's Reception of Kierkegaard: 1929–1933 (PDF). University of Potsdam. Retrieved 19 January 2010.
  33. ^ Emmanuel Levinas, Existence and Ethics, (1963) (as cited in Lippitt, 2003, p. 136).
  34. ^ Katz 2001
  35. ^ Hutchens, Benjamin C (2004). Levinas: a guide for the perplexed?. London: Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-8264-7282-3.
  36. ^ Soren Kierkegaard, "Quidam's Diary" from Stages on Life’s Way, 1845. Lowrie translation, 1967, pp. 217–218.
  37. ^ Sartre, Jean-Paul (1946). "Existentialism is a Humanism". World Publishing Company.
  38. ^ Sartre, Jean-Paul (1969). Being and nothingness: an essay on phenomenological ontology?. London: Routledge. ISBN 978-0-415-04029-7.
  39. ^ Swinburne Richard, The Coherence of Theism.
  40. ^ Soren Kierkegaard, Either – Or II, 1843. Lowrie translation 1944, 1959, 1972, pp. 40–41.
  41. ^ Sartre, Jean-Paul (1946). "Existentialism is a Humanism". World Publishing Company. Retrieved 14 April 2007.
  42. ^ Fear and Trembling, 1843 – Søren Kierkegaard – Kierkegaard's Writings; 6 – 1983 – Howard V. Hong, pp. 13–14.
  43. ^ Stern, Kenneth (1990). "Kierkegaard on Theistic Proof". Religious studies. Cambridge. 26 (2): 219–226. doi:10.1017/S0034412500020370.
  44. ^ Kosch, Michelle (1996). Freedom and reason in Kant, Schelling, and Kierkegaard. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-928911-0.
  45. ^ Meister, edited by Chad; Copan, Paul (2012). The Routledge companion to philosophy of religion (Second ed.). Abingdon, Oxon: Routledge. ISBN 9780415782951.
  46. ^ The Routledge Companion to Philosophy and Religion (Second ed.). Routledge. 15 July 2014. p. 183. ISBN 978-0-415-78295-1.
  47. ^ "Søren Kierkegaard". Stanford Encyclopedia of Philosophy. 3 December 1996. Retrieved 14 February 2020.
  48. ^ Kierkegaard and Political Theory. Retrieved 22 February 2020.
  49. ^ "Søren Kierkegaard". Stanford Encyclopedia of Philosophy. 3 December 1996. Retrieved 14 February 2020.
  50. ^ "Søren Kierkegaard". Stanford Encyclopedia of Philosophy. 3 December 1996. Retrieved 14 February 2020.
  51. ^ Carter, Tom (17 April 2006). "A closer look at Kierkegaard". World Socialist Web Site. Retrieved 22 February 2020.
  52. ^ Aroosi, jamie (14 March 2019). "The Ethical Necessity of Politics: Why Kierkegaard Needs Marx". Toronto Journal of Theology. 34 (2): 199–212. doi:10.3138/tjt.2018-0111. S2CID 150051403.
  53. ^ Hampson, Daphne (25 April 2013). Kierkegaard: Exposition & Critique. Oxford University: OUP Oxford. p. 209. ISBN 978-0-19-165401-5.
  54. ^ Carter, Tom (17 April 2006). "A closer look at Kierkegaard". World Socialist Web Site. Retrieved 22 February 2020.
  55. ^ McManus, Matt (5 June 2018). "What the Left Can Learn From Søren Kierkegaard". Merion West. Retrieved 23 February 2020.
  56. ^ Stokes, Patrick (25 October 2018). "Søren Kierkegaard versus the internet". ABC Religion & Ethics. Retrieved 16 May 2020.
  57. ^ Perkins, Robert L. (2009). The Moment and Late Writings. Mercer University Press. ISBN 978-0-88146-160-2.
  58. ^ Stokes, Patrick (25 October 2018). "Søren Kierkegaard versus the internet". ABC Religion & Ethics. Retrieved 16 May 2020.
  59. ^ Kierkegaard, Søren (1978). Two Ages: The Age of Revolution and the Present Age, a Literary Review. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-07226-5.
  60. ^ Carter, Tom (17 April 2006). "A closer look at Kierkegaard". World Socialist Web Site. Retrieved 22 February 2020.
  61. ^ Apollonia Nicolles, Christie (31 August 2015). "Why Gay Marriage is Wrong". The National Hearld. Retrieved 16 April 2020.
  62. ^ W. Conway, Daniel; E. Gover, K. (2002). Søren Kierkegaard: Critical Assessments of Leading Philosophers, Volume 4. ISBN 9780415235907. Retrieved 16 April 2020.
  63. ^ J. Steele, Brent (1 October 2013). "The Politics and Limits of the Self: Kierkegaard, Neoconservatism and International Political Theory". Journal of International Political Theory. doi:10.3366/jipt.
  64. ^ Kierkegaard and Political Theory. Retrieved 22 February 2020.
  65. ^ Weston, Michael (1994). Kierkegaard and Modern Continental Philosophy. London: Routledge. ISBN 0-415-10120-4.
  66. ^ Hampson, Daphne (2001). Christian Contradictions: The Structures of Lutheran and Catholic Thought. Cambridge. ISBN 9780521604352.
  67. ^ H. Newton Malony (ed.), A Christian Existential Psychology: The Contributions of John G. Finch, University Press of America, 1980, p. 168.
  68. ^ Ostenfeld, Ib; McKinnon, Alastair (1972). Søren Kierkegaard's Psychology. Waterloo: Wilfrid Laurer University Press. ISBN 0-88920-068-8.
  69. ^ Irvine, Andrew. "Existentialism". Western Philosophy Courses Website. Boston University. Retrieved 13 April 2013.
  70. ^ Crowell, Steven. "Existentialism". Online Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Retrieved 13 April 2013.
  71. ^ Dru, Alexander (1938). The Journals of Søren Kierkegaard. Oxford: Oxford University Press.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]