Secesija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Abbesses.JPGAlfons Mucha - F. Champenois Imprimeur-Éditeur.jpg
Louis comfort tiffany, lampada da tavolo pomb lily, 1900-10 ca..JPGLouis Majorelle - Wall Cabinet - Walters 6587.jpg
Tassel House stairway.JPG
Pariska metro stanica (Ektor Gimar, 1900),
plakat (Alfons Muha, 1897);
lampa (Luis Komfort Tifani, 1900—1910),
zidni ormar (Luj Mažorel, kraj 19. veka);
unutrašnjost Otel Tasela (Viktor Orta, 1894)

Secesija (od lat. secedere: se- + -cedere — „odvojeno” + „ići”; č. IPA: /seːˈkeː.dere/) međunarodni je umetnički stil u likovnoj umetnosti, arhitekturi, primenjenoj (posebno dekorativnoj) i drugim umetnostima, koji obuhvata razdoblje od 1890. do 1910. godine.[1] Kao reakcija na akademsku umetnost iz 19. veka, inspirisan je prirodnim oblicima i strukturama — ne samo kod cvetova i biljaka i sl, nego svim zakrivljenim linijama (krivuljama). Secesija je jedan od poslednjih umetničkih pravca koji su uspeli da unesu sopstveni umetnički pečat u sve oblasti modernog života, ne samo u Evropi (i Americi), već u celom svetu.

Na srpskom se pored latinizma protoitalijansko-protoindoevropskog porekla koristi i galicizam ar nuvo (franc. Art nouveau, IPA: /aʁ nuvo/ — „nova umetnost”); stil ima još mnogo različitih imena u zavisnosti od jezika odnosno zemlje: u Francuskoj i Belgiji je poznat kao ar nuvo (franc. Art noveau), u SAD kao Tifani stil (po Luis Komfort Tifaniju), u Engleskoj kao moderni stil (engl. Modern style), u Austriji kao secesijski stil (nem. Secessionsstil) prema bečkoj secesiji (nem. Wiener Secession), u Španiji kao modernizam (šp. modernismo) odnosno Kataloniji kao katalonski modernizam (kat. modernisme catalá), u Češkoj kao secese (češ. secese), u Danskoj kao jugendštil (dan. jugendstil) ili skenvirke (dan. skønvirke), u Nemačkoj kao jugendštil (nem. Jugendstil, po avangardnom časopisu Jugend) ili art novo (nem. Art nouveau) ili reformski stil (nem. Reformstil), u Mađarskoj kao secesio (mađ. szecesszió), u Italiji kao cvetni stil (ital. stile floreale) ili stil Liberti (ital. stile Liberty, po londonskom trgovcu ser Libertiju), u Norveškoj kao jugendstil (norv. jugendstil), у Пољској као сецесја (норв. secesja), u Slovačkoj kao secesija (svk. secesia), u Rusiji kao modern(a) (rus. моде́рн) ili ar nuvo (rus. ар-нуво) ili jugendstil (rus. югендстиль) ili svet umetnosti (rus. мир искусства), u Švedskoj kao jugend (rus. jugend) itd.[2]

Secesija se smatra „sveukupnim” umetničkim stilom (gezamtkunstverk), koji obuhvata arhitekturu, grafičku umetnost, dizajn interijera i većinu dekorativnih umetnosti uključujući izradu/obradu nakita, nameštaja, tekstila, srebra i sl. materijala, te lampi; takođe je bitno pomenuti i bozar. Prema filozofiji stila, umetnost bi trebalo da bude način života. Većina dobrostojećih Evropljana je imala mogućnost da živi u kućama nadahnutim ar nuvoom, sa ar nuvo nameštajem, srebrnarijom, tekstilima, keramikom uključujući posuđe, nakit, tabakere... Umetnici su imali želju da kombinuju bozar i primenjenu umetnost, čak i pri izradi utilitarističkih predmeta.

Već oko 1910-e godine uticaj Secesije počinje da slabi i polako izlazi mode. Biće zamenjena stilom koji je dosta nasledio iz nje, ali sa tendecijama koje su bile više otvorene prema uticaju industrije i mašina, a to je Art Deko.[3]

Glavne karakteristike[uredi | uredi izvor]

Pročelje Glavne železničke stanice u Pragu

Umetnički pravac se javio u Evropi i Americi polovinom 19. veka i potpuno razvio 1900. godine. Nastao je kada se naglo razvijala privreda i kao reakcija usmerena protiv privredne civilizacije; cilj je bio povratak na zanatsku proizvodnju kao lek protiv privrednog kiča. Secesija pokreće industrijski dizajn.

Za glavne znakove secesije smatra se ornamentika, a daje se prednost površini i primenjuju neobične boje, te se estetski koriste različiti materijali. Secesijski ornament odražava poseban kvalitet secesijskog osećanja i teži ka izravnanosti u osećanju. Secesijska linija je valovito razvijana krivulja koja izaziva osećanje pokreta u površini u kojoj je monotonija sprečena upotrebom neobičnih boja. Ona traži neobične boje i slaže ih po principima harmonije i kontrasta. Secesija se okreće ravno ka prirodnim formama u ornamentu kao što su list, cvet, ljudska i životinjska tela.

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

Stambena zgrada u Homburgeru iz 1905. godine

Secesija se razvija u arhitekturi kada novi način konstrukcije od armiranog betona i čelika; zahteva i nove pristupe u rešavanju objekata, u slikarstvu, skulpturi i primenjenoj umetnosti (nameštaj i vitraži) i u literaturi. U arhitekturi kod Antonija Gaudija otkrivamo arhitekturu punu iznenađenja i on se ne zalaže za bilo koji oblik funkcionalnosti, dok se u Čikaškoj školi u SAD ostvaruju nove strukture, te se odbacuju svi nekorisni ukrasi i okreće se čistoj funkcionalnosti; u Evropi su u ovom pogledu najviše odmakli u Belgiji i Holandiji kod Henrija van de Veldea i u suprotnosti je sa arhitekturom Viktora Orte, koji je u Briselu upotrebio gvožđe i ostvario svečane fasade zgrada.

Slikarstvo[uredi | uredi izvor]

Među mnogim slikarima naročito je naklonjen ovom stilu Gustav Klimt i zaboravljen je izlazkom iz mode ove dekorativnosti. Prva dela Pabla Pikasa spadaju takođe u secesionistička dela, iako je ovog umetnika „otkrio” kritičar i pobornik avangardnog slikarstva Apoliner.

Književnost[uredi | uredi izvor]

U književnosti, nosioci secesije obeleženi su kao simbolizam i dekadencija. Karakteristika za secesiju u književnosti je ornamentika u jezičkoj ravni i s tim je u vezi ritmizacija rečenice i strofe, ponavljanje reči i glasovnih grupa.

Secesija je značajno uticala na način života u 19. veku i početkom 20. veka i upisala se u lica mnogih gradova u Evropi, kao što su Pariz, Beč, Minhen, Berlin, Prag i drugi. U ovo je doba stvoreno mnogo dela od velike umetničke vrednosti, ali i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Secesija je neodmisaoni deo ne samo evropske nego i svetske kulture.

U raznim zemljama[uredi | uredi izvor]

Ajfelov toranj, poznat simbol Pariza

Ovaj pokret je relevantan u kulturnim i umetničkim zbivanjima u drugim evropskim zemljama gde se javlja pod različitim nazivima.[2] Zajednički ’program’ svima bio je prekid s tradicijskom, akademskom umetnošću 19. veka i stvaranje novih oblika umetničkog izraza.

U Francuskoj, ar nuvo je bio umetnički i dizajnerski pravac koji je kulminirao početkom 20. veka. Započeo je 1880. i doživeo vrhunac 18921902. godine. Na gradnju je uticao belgijski arhitekta Henri van de Velde. Hektor Gimar je projektovao pariski metro u ovom stilu. Pariski umetnici su želeli ornamentima da izraze vitalnost u životu i predlagali su ornamente u vidu morskih talasa. Nazvan je po prodavnici u Parizu, vlasnika Samuela Binga, sa stvarima dizajniranim u tom stilu.

U Italiji, stil Liberti je nazvan po londonskoj prodavnici koja je prodavala modernu dizajnersku robu proisteklu iz pokreta Arts and Crafts. Jedna od najvažnijih karakteristika ovog stila je dinamična, valovita linija, puna ritma. Oblici izgledaju kao da će oživeti i „rastu” u forme poput biljaka.

U Engleskoj se secesija razvija na čelu sa Vilijamom Morisom, koji je bio pesnik, književnik i slikar; težio je da obnovi zanate i stvori industrijski dizajn. On je pao je pod istorijske uticaje, od kojih se oslobodila tek nova generacija umetnika koja je prešla na ornamentalne oblike geometrijskih formi.

U Belgiji na čelu ovog pokreta je arhitekta Henri van de Velde, koji je shvatio značaj primenjene umetnosti i shvatio da predmeti moraju biti jeftini, jednostavni i funkcionalni. Postao je zaljubljenik u inženjerske zgrade, a ornamentu je davao formu koja se aktivno zapaža, i davao je prednost dinamičkim predstavama.[4]

U Nemačkoj se ovaj stil širio pod imenom jugendštil, u više grupa. Minhenska grupa imala je svoj poseban program i ornament pod nazivom stil floreal. Drugu grupu stvorila je kolonija u Darmštatu gde su radili Jozef Marija Olbrih i Peter Berens. Značajna je bila i kompleksna škola arhitekture u Vajmaru, koju je 1901. godine osnovao Henri van de Velde. U Nemačkoj su se stvorile sledeće grupe u gradovima: Minhen, Darmštat, Bad Nojhajm, Berlin i Hagen.

U Austriji je secesija nastala malo kasnije, oko 1897. godine; bila je pod engleskim uticajem i razvijala se pod imenom bečka secesija. Bečka secesija je kritikovala nemački jugendštil i izradila sopstveni ornament sa geometrijskim formama. Najznačajniji je bio arhitekta Oto Vagner sa svojim učenicima.

Ni Srbija nije bila imuna na ovakva stremljenja, pogotovo u arhitekturi. U većini srpskih gradova su izgrađena značajna zdanja koja se odlikuju slobodnim pristupom ornamentici, formi i boji.

Predstavnici[uredi | uredi izvor]

G. Klimt: Madam Fric Vadler (Beč, Nacionalna galerija)

Najvažniji predstavnici secesije:

Gradovi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Fahr-Becker Sterner 1982, str. 6
  2. 2,0 2,1 „Jugendstil, Art Nouveau en Modernismo”. rondom1900.nl. Pristupljeno 18. 9. 2016.
  3. ^ Michèle Lavallée, "Art Nouveau", Grove Dictionary of Art, Oxford University Press [accessed 11 April 2008.
  4. ^ Brussels Capital of Art Nouveau

Citirana bibliografija[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Janson (1982). Istorija umetnosti. Beograd. 
  • Piskel, Đina (1974). Opšta istorija umetnosti. Beograd. 
  • Duncan, Alastair (1994). Art Nouveau. World of Art. New York: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20273-9. 
  • Heller, Steven; Chwaste, Symour (2001). Graphic Style from Victorian to Digital. New York: Harry N. Abrams, Inc. str. 53—57. 
  • Lahor, Jean (2007) [1901]. L'Art Nouveau. Baseline Co. Ltd. ISBN 978-1-85995-667-0. 
  • Renault, Christophe; Lazé, Christophe (2006). Les Styles de l'architecture et du mobliier. Editions Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-87747-465-8. 
  • Brumfield, William Craft (1991). The Origins of Modernism in Russian Architecture. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-06929-9. 
  • Art Nouveau. Rochester, England. Grange Books.2007. ISBN 978-1-84013-790-3.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]