Pređi na sadržaj

Zigmund Frojd

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Сигмунд Фројд)
Zigmund Frojd
Zigmund Frojd 1921. godine
Lični podaci
Puno imeZigmund Šlomo Frojd
Datum rođenja(1856-05-06)6. maj 1856.
Mesto rođenjaFrajberg in Meren, Austrijsko carstvo, sada Češka
Datum smrti23. septembar 1939.(1939-09-23) (83 god.)
Mesto smrtiLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
Državljanstvoaustrijsko
Religijaateizam
UniverzitetUniverzitet u Beču
Zanimanjeneurolog, psihoanalitičar, filozof
Porodica
SupružnikMarta Bernajs(v. 1886)
DecaMatilda, Žan Martin, Oliver, Ernst, Sofi i Ana
RoditeljiJakob Frojd
Amalija Netanson
Naučni rad
PoljeNeurologija, psihoterapija, psihoanaliza
Institucija
Mentori
Poznat poPsihoanaliza, uključujući teorije Id, ego i super ego, Edipov kompleks, Potiskivanje, Mehanizmi odbrane, faze psihoseksualnog razvoja
UticajiNiče, Šopenhauer, Kant, Dostojevski, Darvin
UticaoJung, From, Adler, Erikson, Hornaj, Fuko
NagradeGeteova nagrada (1930)

Potpispotpis_alt}}}

Zigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; rođen kao Zigismund Šlomo Frojd; Frajberg in Meren (Pribor), 6. maj 1856London, 23. septembar 1939), bio je austrijski neurolog i osnivač psihoanalize, kliničke metode za procenu i lečenje patologija za koje se smatra da potiču iz sukoba u psihi, kroz dijalog između pacijenta i psihoanalitičara,[1] i karakteristične teorije uma i ljudskog delovanja koja proizilaze iz toga.[2]

Frojd je rođen od roditelja galicijskih Jevreja u moravskom gradu Frajbergu, u Austrijskom carstvu. Doktor medicine postao je 1881. godine na Univerzitetu u Beču.[3][4] Po završetku habilitacije 1885. godine, imenovan je za docenta neuropatologije, a 1902. postao je pridruženi profesor.[5] Frojd je živeo i radio u Beču gde je tamo osnovao svoju kliničku praksu 1886. Nakon nemačke aneksije Austrije u martu 1938. godine, Frojd je otišao iz Austrije da izbegne nacistički progon. Umro je u egzilu u Ujedinjenom Kraljevstvu 1939. godine.

U osnivanju psihoanalize, Frojd je razvio terapijske tehnike kao što su korišćenje slobodne asocijacije i otkrio transfer, uspostavljajući njegovu centralnu ulogu u analitičkom procesu. Frojdova redefinacija seksualnosti kako bi uključila njene infantilne forme navela ga je da formuliše Edipov kompleks kao centralno načelo psihoanalitičke teorije.[6] Njegova analiza snova kao ispunjenja želja pružila mu je modele za kliničku analizu formiranja simptoma i mehanizama potiskivanja u osnovi. Na osnovu toga, Frojd je razradio svoju teoriju nesvesnog i nastavio da razvija model psihičke strukture koji se sastoji od ida, ega i super-ega.[7] Frojd je postulirao postojanje libida, seksualizovane energije u koju su obloženi mentalni procesi i strukture i koja generiše erotske vezanosti, i nagon smrti, izvor kompulzivnog ponavljanja, mržnje, agresije i neurotične krivice.[7] U svom kasnijem radu, Frojd je razvio široku interpretaciju i kritiku religije i kulture.

Iako je u opštem padu kao dijagnostička i klinička praksa, psihoanaliza ostaje uticajna u psihologiji, psihijatriji, psihoterapiji i širom humanističkih nauka. Stoga nastavlja da generiše opsežnu i veoma spornu debatu u vezi sa njenom terapijskom efikasnošću, njenim naučnim statusom i da li unapređuje ili ometa feministički pokret.[8] Bez obzira na to, Frojdov rad je prožeo savremenu zapadnu misao i popularnu kulturu. V. H. Oden u poetskom odavanju počasti Frojdu iz 1940. opisuje da je Frojd stvorio „čitavu klimu mišljenja / pod kojom vodimo naše različite živote“.[9]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Frojd i njegova majka Amalija Frojd, 1872. godine[10]

Zigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud.[11] Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[12] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Zigmunda.[13] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[14][15] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Zigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Zigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Jevrej nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta.

200x200piksel

Studije[uredi | uredi izvor]

Kao što je prethodno rečeno, kao Jevrej u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877, promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Zigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovom životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski.

Nakon završetka školovanja 1881. sa 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886, vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije, koja je u to doba bilo uobičajavana, i leči je elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preobličavao sliku ljudske prirode i pomogao u suprotstavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi.

Porodični čovek[uredi | uredi izvor]

U oktobru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije.

Naučni rad[uredi | uredi izvor]

Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničkih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900, objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti.[16]

Godine 1902, osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913, objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melanholija. Zbog epidemije gripa (1920) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922, ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi.

Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Zigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio.

Zigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd.

Frojdova shvatanja[uredi | uredi izvor]

Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta.

Ulaz u Frojdovu sobu za ispitivanje

Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge.

Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva.

Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe.

Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem).

Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza.

Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života.

Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa.

Frojdizam[uredi | uredi izvor]

Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama.[17]

Frojdova psihologija - psihoanaliza[uredi | uredi izvor]

Zigmund Frojd je glavni predstavnik psihoanalize.[18] On je izneo teoriju po kojoj je čovek nesvesno biće, bez mogućnosti slobodnog odlučivanja, ne može donositi racionalne odluke, pa čak ni vladati samim sobom. To je u potpunosti odudaralo od dotadašnjeg tradicionalnog shvatanja i tumačenja čoveka.[19]

Topografija ličnosti[uredi | uredi izvor]

Frojd deli ličnost, tj. ljudski um na 3 nivoa: nesvesno, predsvesno i svesno.

Nesvesno je za njega najvažnije. Područje nesvesnog je najveće i do njega možemo doći samo uz pomoć drugih. To je mnoštvo sadržaja koji nas mogu jako uznemiravati. Ono sadrži sve ono negativno u životu i predstavlja opasnost, jer ne miruje nego se želi probiti u svesno i tako u nama stvara napetost. Te misli, sjećanja ili porivi toliko su uznemiravajući (pod neke od uznemirujućih nesvesnih tema spadaju incest, mržnja prema braći i sestrama, roditeljima, supružnicima ili sećanja na traume iz detinjstva) da bi svest o njima dovela do osećaja anksioznosti.

U nesvesnom se nalaze:

  • sadržaji koji su represijom potisnuti mehanizmom potiskivanja i ima ih najviše
  • nesvesno znanje i informacije koje imamo, ali nikad nisu prešle kroz našu svest i nisu naučene
  • iskustva koja imamo, ali ih ne možemo verbalizirati.

Zadatak psihoanalize je da uđe u nesvesno, da vidi što se događa, da izbaci to u svesno i da reši problem. Frojd iznosi 8 situacija koje su pogodne za analizu nesvesnog:

  • Hipnoza – opušteno stanje u kojem osoba ne pruža nikakav otpor već govori sve što je psihijatar pita.
  • Slobodna asocijacija – klasična psihoanalitička tehnika u kojoj osoba svesno govori što joj prvo padne na pamet.
  • Snovi – kraljevski put u nesvesno. Prelazak iz nesvesnog u svesno je jako težak i to nam ne dopušta naša svest, cenzura. Tada bi naš JA bio ugrožen. Kad mi spavamo, spava i naša cenzura i tada dolazi do prelaska. Međutim, snovi izlaze u simbolima zbog straha da se cenzura ne probudi. Tako Frojd razlikuje dva sadržaja sna: latentni (onaj koji sadrži simbole koje onda treba protumačiti) i manifestni (onaj koji daje pravo značenje)
  • Šale, pogreške i propusti
  • Podaci o tome što pojedinac kod drugih ljudi ne voli jer pojedinac prigovara drugome za osobine koje i on sam ima.
  • Podaci o životu. Ljudi se zbog neuspeha često odaju nekim preteranim konzumacijama npr. alkohola, a to je zapravo nesvestan način samokažnjavanja za neuspeh.
  • Otpor nekim temama u razgovoru
  • Umetnička dela predstavljaju neurotičke simptome koji su sami po sebi izraz nesvesnog

U ličnosti, osim nesvesnog postoje i drugi nivoi svesti. To su:

  • Predsvesno – svi sadržaji koje koncentracijom i voljom mogu preći u svesno
  • Svesno – sve ono čega smo sad svesni

Većina simbola u Frojdovim zapisima ima seksualne konotacije. Pretpostavka za takve interpretacije počiva na tome što je Frojd pod uticajem viktorijanske ere, kada je većina ljudi bila seksualno inhibirana, verovao da se potisnuti seksualni osećaji I žudnje izražavaju kroz snove u simboličkom obliku.

Struktura ličnosti[uredi | uredi izvor]

Frojd govori o tri strukture koje čine ličnost:[20]

  • Id – Id je urođena komponenta ličnosti, nalazi se u nesvesnom. On sadrži sve ono psihološko kod pojedinca, sve ono nasleđeno, a to su kao prvo instinkti ili nagoni, automatske reakcije. Sva psihička energija dolazi iz ida. Ego i superego ne bi mogli funkcionisati bez ida. Id je središte svega animalnog, neograničenog, životinjskog. On ne priznaje nikakve zakone, ograničenja, pravila, ne želi biti sputan, ne poznaje nikakve zabrane. Id radi i deluje po principu ugode kako bi smanjio psihičku napetost. On je iracionalan, narcističan i impulsivan. U njemu je najprisutniji libido (nagon).[21]
  • Ego – Prisutan je kod odraslog čoveka. Ego je struktura koja funkcioniše po principu realnosti. Frojd kaže da je ego tu da bi kontrolisao id, da bi ga ograničio, usmerio… On je onaj koji usmerava ličnost prema napretku, razlikuje realnost i fikciju. Ima sposobnost trpljenja: trpi napetost, odgađa je. On zna planirati da bi došao do zadovoljenja na realan način. Sposoban je na promenu. Raspolaže kognitivnim kapacitetima, ali ne funkcioniše bez ida.
  • Superego – to je deo ličnosti koji se najkasnije razvija. Nije urođen, nego se razvija socijalizacijom. On je moralni čuvar ličnosti. Na temelju usađenih normi on sudi što je dobro a što loše u postupanju ličnosti, je li to u skladu s normama ili ne. Funkcioniše po principu idealnosti i straha. Ego pomaže da superego ne ode previše u idealnost. Frojd u superegu razlikuje 2 strukture:
  • Ego-ideal – razvija se pod uticajem nagrada i pohvala. Ego-ideal u pojedincu izaziva osećaj ponosa i vlastite vrednosti
  • Savest – razvija se pod uticajem kazni, zabrana ili iz straha. Savest izaziva osećaj krivnje i greha.

Od tri strukture koje čine ličnost za Frojda je najslabiji ego. Id se uglavnom nalazi u nesvesnom nivou ličnosti. Ego je raspoređen u sve tri, ali ga najviše ima u predsvesnoj, dok superega najviše ima u svesnoj.

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

  • Rasprave o histeriji, 1895.
  • Tumačenje snova, 1899.
  • Psihopatologija svakodnevnog života, 1904.
  • Humor i njegov odnos prema nesvesnom, 1905.
  • Totem i tabu, 1913.
  • Uvodna predavanja iz psihoanalize, 1916-18.
  • S one strane principa zadovoljstva, 1920.
  • Ego i Id, 1923.
  • Budućnost jedne iluzije, 1927.
  • Nelagodnost u kulturi, 1930.
  • Problem anksioznosti, 1936.
  • Mojsije i monoteizam, 1939.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Systems.
  2. ^ Pick, Daniel (2015). Psychoanalysis: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. Kindle Edition, p. 3.
  3. ^ Noel Sheehy; Alexandra Forsythe (2013). „Sigmund Freud”. Fifty Key Thinkers in Psychology. Routledge. ISBN 978-1-134-70493-4. 
  4. ^ Kandel, Eric R. (2012). The Age of Insight: The Quest to Understand the Unconscious in Art, Mind and Brain, from Vienna 1900 to the Present, pp. 45–46. New York: Random House.
  5. ^ Gay 2006, pp. 136–37.
  6. ^ Jones, Ernest (1949). What is Psychoanalysis?, p. 47. London: Allen & Unwin.
  7. ^ a b Mannoni, Octave (2015) [1971]. Freud: The Theory of the Unconscious, pp. 49–51, 146–47, 152–54. London: Verso.
  8. ^ For its efficacy and the influence of psychoanalysis on psychiatry and psychotherapy, see The Challenge to Psychoanalysis and Psychotherapy, Chapter 9, Psychoanalysis and Psychiatry: A Changing Relationship Arhivirano 6 jun 2009 na sajtu Wayback Machine by Robert Michels, 1999 and Tom Burns Our Necessary Shadow: The Nature and Meaning of Psychiatry London: Allen Lane 2013 pp. 96–97.
    • For the influence on psychology, see The Psychologist, December 2000 Arhivirano 31 decembar 2014 na sajtu Wayback Machine
    • For the influence of psychoanalysis in the humanities, see J. Forrester The Seductions of Psychoanalysis Cambridge University Press 1990, pp. 2–3.
    • For the debate on efficacy, see Fisher, S. and Greenberg, R.P., Freud Scientifically Reappraised: Testing the Theories and Therapy, New York: John Wiley, 1996, pp. 193–217
    • For the debate on the scientific status of psychoanalysis see Stevens, Richard (1985). Freud and Psychoanalysis. Milton Keynes: Open University Press. str. 91—116. ISBN 978-0-335-10180-1. , Gay (2006) p. 745, and Solms, Mark (2018). „The scientific standing of psychoanalysis”. BJPsych International. 15 (1): 5—8. PMC 6020924Slobodan pristup. PMID 29953128. doi:10.1192/bji.2017.4. 
    • For the debate on psychoanalysis and feminism, see Appignanesi, Lisa & Forrester, John. Freud's Women. London: Penguin Books, 1992, pp. 455–74.
  9. ^ "In Memory of Sigmund Freud"
  10. ^ Peter Gay (1995), Freud: A Life for Our Time: picture caption "his adored mother"
  11. ^ „Sigmund Freud | Biography, Theories, Psychology, Books, Works, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-30. 
  12. ^ Rice, Emanuel (1990). Freud and Moses: The Long Journey Home. SUNY Press. str. 55. ISBN 978-0-7914-0453-9. 
  13. ^ Gresser 1994, str. 225
  14. ^ Gay 2006, str. 4–8
  15. ^ Clark 1980, str. 55
    • For Jakob's Torah study, see Meissner 1993, стр. 233.
    • For the date of the marriage, see Rice 1990, стр. 55 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFRice1990 (help).
  16. ^ Westen, Drew (1996). „Book Review: FREUD SCIENTIFICALLY REAPPRAISED: TESTING THE THEORIES AND THERAPY. By Seymour Fisher and Roger P. Greenberg. New York: John Wiley, 1995, 353 pp., $59.95”. Journal of the American Psychoanalytic Association. 46 (3): 970—973. ISSN 0003-0651. S2CID 144940935. doi:10.1177/00030651980460031603. 
  17. ^ Delovi članka su preuzeti iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
  18. ^ Jones, Ernest (1949). What is Psychoanalysis ?. London: Allen & Unwin. str. 47. 
  19. ^ For its efficacy and the influence of psychoanalysis on psychiatry and psychotherapy, see The Challenge to Psychoanalysis and Psychotherapy, Chapter 9, Psychoanalysis and Psychiatry: A Changing Relationship by Robert Michels, 1999 and Tom Burns (2013). Our Necessary Shadow: The Nature and Meaning of Psychiatry. London: Allen Lane. str. 96—97. .
    • For the influence on psychology, see The Psychologist, December 2000 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. decembar 2014)
    • For the influence of psychoanalysis in the humanities, see J. Forrester (1990). The Seductions of Psychoanalysis. Cambridge University Press. str. 2—3. .
    • For the debate on efficacy, see Fisher, S. and Greenberg, R. P., Freud Scientifically Reappraised: Testing the Theories and Therapy, . New York: John Wiley. 1996. str. 193—217.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
    • For the debate on the scientific status of psychoanalysis see Stevens, R. 1985 Freud and Psychoanalysis Milton Keynes: Open University Press. p. 91–116 and Gay 2006, str. 745.
    • For the debate on psychoanalysis and feminism, see Appignanesi, Lisa; Forrester, John (1992). Freud's Women. London: Penguin Books. str. 455—474. 
  20. ^ Mannoni 1971, str. 49–51, 152–54.
  21. ^ Mannoni 1971, str. 146–47.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]