Signalizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Signalizam (lat. signum - znak) je neoavangardni književno-umetnički pokret, nastao u srpskoj kulturi sredinom šezdesetih, a pristalice na širem jugoslovenskom prostoru stekao je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Počeci signalizma vezuju se za 1959. godinu, kada je njegov osnivač i teoretičar Miroljub Todorović počeo s eksperimentima u jeziku, uveren da nema revolucije u poeziji ukoliko se ona ne izvrši u njenom osnovnom medijumu — u jeziku.

Amblem signalizma

Nastanak i ciljevi signalizma[uredi]

Rađanje signalizma u srpskoj literaturi i kulturi i njegove težnje da se revolucionišu i druge umetnosti (likovne, pozorišna, muzička i filmska), proisticalo je iz potrebe da se negiraju istrošeni modeli koje je sačuvala pesnička i uopšte kulturna tradicija i potrebe da se stvaralački odgovori zahtevima i „duhovnoj situaciji“ savremene tehnološke i elektronske civilizacije. U programskim tekstovima (manifesti i drugi tekstovi posebne namene) i konkretnim umetničkim delima signalizma jasno je izražen odlučan raskid s „principima neoromantizma i zakasnelog simbolizma“ koji još uvek vladaju u srpskoj poeziji i nastojanje da se radikalnim zahvatima i na planu predmetnosti (sadržaj) i na planu izraza (forma) izmeni kôd srpske poezije i usaglasi sa savremenim trenutkom.

KNjIŽEVNOST

Revolucionisanje jezika poezije započeto je njegovom scijentizacijom – unošenjem simbola, formula, leksema i većih jezičkih iskaza iz egzaktnih nauka (fizike, biologije, hemije, matematike, biohemije, astrofizike) i vizuelizacijom teksta (grafičko razlaganje reči, sintagmi i iskaza na slogove i slova kao znakove i njihovo rasprostiranje na prostoru stranice; unošenje neverbalnih znakova u tekst, kao što su crteži, grafikoni, fotografije i drugi elementi koji se kolažiraju), tako da je prva faza signalizma označena terminom scijentizam, a nju najbolje ilustruju knjige Miroljuba Todorovića Planeta (1965) i Putovanje u Zvezdaliju (1971) i ciklusi pesama Belančevina, Kiseonik, Ožilište kao i drugi, u kojima predmetno polje omeđuju kategorije Prostor, Vreme, Materija.

U daljem istraživačkom i kreativnom radu, koji traje već četiri decenije, signalisti su značajno proširili saznajne granice i obogatili žanrovski profil savremenog srpskog pesništva. Signalistička poezija se može podeliti na dva osnovna oblika – verbalnu i neverbalnu poeziju. U verbalnu poeziju spadaju: scijentistička, aleatorna, stohastička, tehnološka, fenomenološka, šatrovačka i apejronistička poezija. U neverbalnu: vizuelna, objektna, zvučna i gestualna poezija.

Signalizam ostvaruje značajne rezultate i u prozi (eksperimentalni roman, kratka priča). Nisu zanemarljiva dostignuća nekih signalista i u književnosti za decu. U likovnoj umetnosti vredna dela se ostvaruju u bodi-artu, mejl-artu, performansu i konceptualnoj umetnosti.

Konstituisanju signalizma kao neoavangardnog pokreta, koji, negirajući književno, umetničko i kulturno nasleđe, poetičke i estetičke konvencije i kanonizovane oblikotvorne postupke, insistira na eksperimentu u realizaciji novog, znatno su doprinela tri manifesta: Manifest pesničke nauke (1968), Manifest signalizma: Regulae poesis (1969) i Signalizam (1970), kao i pokretanje Internacionalne revije Signal (1970).

Signal je u periodu 1970-1973. izašao u pet svezaka (br. 1-9); u njemu su, osim književnih i likovnih priloga domaćih i stranih umetnika, objavljivani kraći prikazi i bibliografski podaci o avangardnim publikacijama u svetu. Časopis do 1995, ponajviše iz finansijskih razloga, nije izlazio. Od 1995. do 2004. štampano je novih deset svezaka Signala (21 broj). Ponovno izdavanje časopisa doprinelo je oživljavanju i podmlađivanju pokreta.

Istaknuti inostrani saradnici časopisa „Signal“[uredi]

  • Raul Hausman (Raoul Hausmann, dadaista, osnivač Berlinske Dade 1918. godine),
  • Augusto de Kampos (Augusto de Campos, jedan od pokretača konkretne poezije),
  • Mikele Perfeti (Michele Perfetti, mejl-artista, kritičar i teoretičar neoavangarde, u više navrata pisao o našem signalizmu),
  • Adrijano Spatola (Adriano Spatola, italijanski pesnik, uređivao časopis za eksperimentalnu poeziju „Tam Tam“),
  • Klemente Padin (Clemente Padin, vizuelni pesnik i teoretičar, u više navrata pisao o signalizmu, urednik neoavangardnog časopisa "Ovum 10", iz Urugvaja),
  • Žilijen Blen (Julien Blaine, vizuelni pesnik, mejl-artist, konceptualni umetnik i performer, urednik jednog od najboljih časopisa neoavangarde Doc(k)s-a),
  • Sarenko (Sarenco, vizuelni pesnik, performer, antologičar, osnivač i urednik italijanskog neoavangardnog časopisa Lotta poetica),
  • Eugenio Mičini (Eugenio Miccini, jedan od najistaknutijih italijanskih vizuelnih pesnika i teoretičara neoavangarde),
  • Ričard Kostelanec (Richard Kostelanetz, vizuelni pesnik, teoretičar neoavangarde, antologičar, urednik godišnjaka "Assembling"),
  • Giljermo Dajzler (Guillermo Deisler, čileanski vizuelni pesnik, kritičar i antologičar),
  • Bob Kobing (Bob Cobbing, engleski konkretni pesnik i teoretičar zvučne poezije),
  • Ojgen Gomringer (Eugen Gomringer, konkretni pesnik i teoretičar, jedan od pokretača konkretne poezije),
  • Pjer Garnije (Pierre Garnier, konkretni pesnik i teoretičar, osnivač francuskog spacijalizma – Le spatialisme – Prostorna poezija),
  • Enco Minareli (Enzo Minarelli, glavni predstavnik italijanske poesia visiva - vidljiva poezija),
  • Keiči Nakamura (Keiichi Nakamura, japanski vizuelni pesnik i mejl-artist),
  • Dik Higins (Dick Higgins, vizuelni pesnik i teoretičar neoavangarde, urednik izdavačke kuće engl. Something Else Press),
  • Dmitrij Bulatov (Dmitry Bulatov, ruski vizuelni pesnik, teoretičar i antologičar),
  • Sol Levit (Sol LeWitt, jedan od najistaknutijih američkih konceptualista),
  • Šozo Šimamoto (Shozo Shimamoto, član poznate japanske neoavangardne grupe Gutai),
  • Dr Klaus Peter Denker (Dr Klaus Peter Dencker, vizuelni pesnik i teoretičar, sastavljač jedne od kultnih antologija vizuelne poezije "Text-Bilder"),
  • Ruđero Mađi (Ruggero Maggi, italijanski likovni umetnik, vizuelni pesnik i mejl-artista),
  • Danijel Daligan (Daniel Daligand, francuski vizuelni pesnik, mejl-artista i kritičar),
  • Vili R. Meljnikov (Willi R. Melnikov, ruski vizuelni pesnik, mejl-artista i performer),
  • Kum-Nam Baik (Kum-Nam Baik, južnokorejski mejl-artista),
  • On Kavara (On Kawara, američki konceptualni umetnik),
  • Dr Klaus Groh (Dr Klaus Groh, neodadaista, osnivač velikog neodadaističkog centra u Nemačkoj i autor brojnih antologija i zbornika vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti).

Radovi naših signalista u stranim antologijama[uredi]

  • Mauricio Spatola (Maurizio Spatola), Poesia sperimentale, Torino, Italija, 1970,
  • Giljermo Dajzler (Guillermo Deisler), Poesia Visiva en el Mundo, Antofagasta, Čile, 1972.
  • Klaus Peter Denker (Klaus Peter Dencker), Text-Bilder Visuele Poesie International Von der Antike bis zur Gegenwart, Keln, Nemačka, 1972.
  • Klaus Groh (Klaus Groh), Visuel – Konkret – International, Gersthofen, Nemačka 1973.
  • Fernando Milan, (Fernando Millan), Jesus Garcia Sanches, La escritura en libertad, Madrid, Španija, 1975.
  • Alan Ridel (Alan Riddel), Typewriter Art, London, Engleska, 1975.
  • G. J. De Rook (G.J. De Rook), Historische anthologie visuele poezie, Brisel, Belgija, 1976.
  • Hosep M. Figueres, Manuel de Seabra (Josep M. Figueres, Manuel de Seabra), Antologia da poesia visual Europeia, Lisabon, Portugal, 1977.
  • Sarenko (Sarenco), Poesia e prosa delle avangardie, Breša, Italija, 1978.
  • Žilijen Blen (Julien Blaine), Mail Artists in the World, Pariz, Francuska, 1978.
  • Julijan Kornhauzer (Julian Kornhauser), Tragarze zdan, Krakov–Vroclav, Poljska, 1983.
  • Enriko Maršeloni, Sarenko (Enrico Marscelloni, Sarenco), Poesia totale 1897-1997: Dal colpo di dadi alla poesia visuale, Mantova, Italija, 1998.
  • Dmitrij Bulatov (Дмитрий Булатов, Dmitry Bulatov), Точка зрения. Визуальная поэзия: 90-е годы / Točka zrenija. Vizualnaja poezija. 90-e godi, Kalinjingrad, Rusija, 1998.
  • Niko Vasilakis i Kreg Hil (Nico Vassilakis, Crag Hill, ed.), The Last Vispo Anthology: Visual Poetry 1998-2008, FantaGraphic Books, Seattle, 2012.[1]
  • Bari Talet (Barrie Tullett). Typewriter Art: A Modern Anthology, Laurence King Publishing, London, 2014.

Objavljene su i tri domaće antologije: Signalistička poezija (1971), Konkretna, vizuelna i signalistička poezija (1975), Mail-Art Mail-Poetry (1980), kao i nekoliko zbornika i almanaha.

Autori i značajnija dela signalizma[uredi]

Načela signalizma prihvataju brojni pesnici, prozni pisci i likovni umetnici, razvijajući dalje i šireći osnovne ideje ovog srpskog (jugoslovenskog) neoavangardnog pokreta.

Pored osnivača signalizma Miroljuba Todorovića (Kyberno, 1970, Svinja je odličan plivač, 1971, Gejak glanca guljarke, 1974, Insekt na slepoočnici, 1978, Algol, 1980, Textum, 1981, Chinese erotism, 1983, Nokaut, 1984, Ponovo uzjahujem Rosinanta, 1987, Belouška popije košnicu, 1988, Dnevnik avangarde, 1990, Električna stolica,1998, Tek što sam otvorila poštu, 2000, Došetalo mi u uvo, 2005, Plavi vetar, 2006, Šatro priče, 2007), značajne doprinose teoriji i praksi signalizma dali su: Marina Abramović, Vlada Stojiljković, Zvonimir Kostić Palanski, Slobodan Pavićević (Silikati cveta, 1973, Radovi na putu, 1984), Milivoje Pavlović (Bela knjiga, 1974, Svet u signalima, 1996), Zoran Popović, Ljubiša Jocić (Mesečina u tetrapaku, 1975, Koliko je sati, 1976, Ogledi o signalizmu, 1994), Božidar Šujica (Lisières, cicatrices, 1996), Jaroslav Supek, Zvonko Sarić (Šinjel do svanuća, 2001, Hvatač duše, 2003), Bogislav Marković (Altajski sumrak, 2006), Ilija Bakić (Prenatalni život, 1997, Novi Vavilon, 1998, Protoplazma, 2003, Jesen skupljača, 2007, Filmovi, 2008), Slobodan Škerović (Indigo, 2005, Sve boje Arkturusa, 2006, Himera ili Borg, 2008, Šamanijada, 2012, Tamna strana sile, 2013), Žarko Đurović (Svijet signalizma, 2002), Adrijan Sarajlija (Ogledalo za vampira, 2012), Dušan Vidaković, Dobrivoje Jevtić, Dejan Bogojević, Andrej Tišma, Dobrica Kamperelić, Milivoj Anđelković i drugi.

Iz kritičkih prikaza signalizma[uredi]

Brojni domaći i inostrani kritičari i teoretičari visoko su ocenili signalizam.

  • „S književnoistorijskog stanovišta posmatrano, signalizam je – posle zenitizma, nadrealizma i pokreta socijalne literature – sledeći nov i autohton literarno-umetnički avangardni pokret u srpskoj književnosti 20. veka. (…). Istovremeno, signalizam se u savremenoj srpskoj i jugoslovenskoj književnosti i kulturi potvrđuje kao jedna izrazita moderna dimenzija i kao apartna umetnička forma i proizvodnja. Bez njega, sve bi, verovatno, bilo drukčije i ko zna koliko oskudnije.“ — Miloš I. Bandić[2]
  • „Prvi put od pojave nadrealizma, dvadesetih godina, možemo, sa traženjima Miroljuba Todorovića da s radošću utvrdimo ponovo hvatanje koraka srpske poezije sa istinski avangardnim traženjima u svetu. (...). Otud za mene predstavljaju eksperimenti kojima se sa toliko inventivnosti odaje Miroljub Todorović više no praznični svež i svečan trenutak, a signalizam kao i primena matematičko-kibernetičkih poetskih impulsa i podsticaja, prvu šansu da se skoro posle pedeset godina i ovoj našoj palanci duha počnu da događaju pesničke činjenice od podsticajnog značaja kako za nas, tako i za čitav svet.“ — Oskar Davičo[3]
  • „Signalizam je naša, paralelna pojava u krilu najekstremnije avangarde i to, između ostalog objašnjava njegovo međunarodno širenje, priznanje i značaj u određenim umetničkim i intelektualnim sredinama. To nije nova estetika, škola ili disciplina u uobičajenom smislu, već još više od toga: globalni i totalni stvaralački koncept, koji, negirajući sve prokušano iskustvo kao tradicionalističko, hoće da uspostavi nov, univerzalan sistem vrednosti.“ — Zoran Markuš[4]
  • „Signalizam znači korak napred u odnosu na konkretnu poeziju, vizuelnu poeziju i umetnost znaka uopšte...“ — Gillo Dorfles[5]
  • „Prava suština signalizma je što on očekuje nastajanje planetarne svesti.“ — Dave Oz[6]
  • „Ako je tačno da jedna umetnost treba da bude po svom programu izvan uobičajenih tokova, i u stalnom kontrastu sa formama i idejama svoga doba (Niče), a to je sigurno tačno, onda ova buntovna oznaka naročito važi za signalistički pokret i za njegovog osnivača Miroljuba Todorovića u onoj meri u kojoj je on znao ne samo kvalitativno da odredi ovo svoje otkriće kao operativni centar u jugoslovenskoj kulturnoj panorami, već isto tako i da nadvisi nacionalne granice stekavši izuzetno poštovanje u međunarodnom krugu vizuelne poezije.“ — Enzo Minarelli[7]
  • „Za signalizam i umetničko delovanje Miroljuba Todorovića počeo sam se interesovati krajem 70-ih godina, na vrhuncu svojih fascinacija jugoslovenskom, posebno srpskom avangardnom i neoavangardnom poezijom. Ne krijem da me je ponajviše intrigirao teorijski aspekt eksperimentalnog stvaralaštva, u čije se okvire signalizam izuzetno dobro smeštao, predstavljajući u svoj svojoj veličini najtipičnije neoavangardne uzuse posleratne evropske poezije, od konkretnih i vizuelnih do fenomenoloških i stohastičkih pesama.“ — Julijan Kornhauzer[8]
  • „Signalizam je proizišao iz duhovne atmosfere krajem pedesetih i šezdesetih godina – iz vremena opšteg poleta u različitim naučnim oblastima, u elektronskim i komunikacionim sistemima, a isto tako i iz očekivanja društvene i političke obnove s jedne i s druge strane tzv. gvozdene zavese. Ponovo je tada, posle depresivnih raspoloženja koja je donela filozofija egzistencijalizma, a koja su posledica tragičnih iskustava u dva svetska rata, počela da cirkuliše reč novo kao oznaka za eksperimente u književnosti i likovnim umetnostima: novo slikarstvo, novi roman, nova poezija, nova drama.“ — Radovan Vučković[9]
  • „Mada je, uglavnom, delovao u oblasti literature i vizivne umetnosti, signalistički pokret je istovremeno uticao, i to snažno, na jugoslovensku estetičku kulturu, na tradicionalnu definiciju umetničkih dela i na stvaranje jednog interlingvističkog ključa. Skoro uvek signalistička tekstualna produkcija ostvaruje procese utemeljivanja smisla koji se oslanjaju na razne lingvističke sisteme.“ — Matteo D’Ambrosio[10]
  • „Стваралачки преврат који су сигнализам и његов творац извршили у песничком језику, у поезији, и шире у књижевности и уметности, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, по свом креативном набоју дубљи је и значајнији од онога што се у нашој поезији и култури дешавало педесетих година. Изузетно дејство творачке револуције сигнализма може се мерити једино са улогом историјске авангарде у нашој литератури почетком двадесетих.“ — Миливоје Павловић[11]

Види још[uredi]

Референце[uredi]

  1. „Bios“, The Last Vispo
  2. „Сигнализам: стил и статус“, Књижевност, 1-2, 1989
  3. „О поеми Наравно млеко пламен пчела“, Градина бр. 10, 1972.
  4. из приказа изложбе „Сигнализам“, Борба, 26. јул 1975.
  5. У књизи Textum, 1981.
  6. „Шта је сигнализам?“, International Mexican Art Magazine, октобар, 1982.
  7. „Поетика комуникације“, Одјек, Сарајево 1–15. фебруар 1982.
  8. у књизи Сигнализам, српска неоавангарда, 1998.
  9. „Поетика сигнализма“, Књижевна историја, XXVI, број 122-123, 2004
  10. „Specificita e convergenze della poetica signalista“, Citta & citta, n. 15, Napoli, 20. gennaio, 1984, pp 1-4.
  11. U knjizi Ključevi signalističke poetike, 1999.

Literatura[uredi]

  • Miroljub Todorović, Signalizam, Gradina, Niš, 1979.
  • Julian Kornhauser, Signalizm – Propozycja serbskiej poeziji eksperymentalnej, Uniwersytet Jagiellonski, Krakow, 1981.
  • Signalizam - avangardni stvaralački pokret, zbornik, KCB, Beograd, 1984.
  • Signalizam u svetu (stranci o signalizmu), „Beogradska knjiga“, Beograd, 1984.
  • Živan Živković, Orbite signalizma, „Novela“, Beograd, 1985.
  • Živan Živković. Svedočenja o avangardi, „Draganić“, Zemun, 1992.
  • Miroljub Todorović, Oslobođeni jezik, „Grafopublik“, Zemun, 1992.
  • Živan Živković, Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, „Vuk Karadžić“, Paraćin, 1994.
  • Živan Živković, Od reči do znaka, Signal, „Beorama“, Beograd, 1996.
  • Miroljub Todorović, Signalism - Yugoslav Creative Movement, Signal, Belgrade, 1998.
  • Julijan Kornhauzer, Signalizam srpska neoavangarda, „Prosveta“, Niš, 1998.
  • Milivoje Pavlović, Ključevi signalističke poetike, „Prosveta“, Beograd, 1999.
  • Signalistička utopija, almanah, bibliofilsko izdanje, Beograd, 2001.
  • Milivoje Pavlović, Avangarda, neoavangarda i signalizam, „Prosveta“, Beograd, 2002.
  • Signalizam - umetnost trećeg milenijuma, almanah, bibliofilsko izdanje, Beograd, 2003.
  • Vladan Panković, O signalizmu, „Feniks“, Beograd, 2003.
  • Granice planetarnog – vizije signalizma, almanah, bibliofilsko izdanje, Beograd, 2003.
  • Miroljub Todorović, Poetika signalizma, „Prosveta“, Beograd, 2003.
  • Razmišljajte o signalizmu, almanah, bibliofilsko izdanje, Beograd, 2004.
  • Miroljub Todorović, Tokovi neoavangarde, „Nolit“, Beograd, 2004.
  • Ilija Bakić & Zvonko Sarić, Preko granice milenijuma, „Feniks“, Beograd, 2005.
  • Vreme signalizma, almanah, bibliofilsko izdanje, Beograd, 2006.
  • Demon signalizma, almanah, bibliofilsko izdanje, Beograd 2007.
  • Slobodan Škerović, Himera ili Borg (eseji), Zlatna edicija, „Tardis“, Beograd, 2008.
  • Miroljub Todorović, Jezik i neizrecivo, „Altera“, Beograd, 2011.
  • Miroljub Todorović, Vreme neoavangarde, „Altera“, Beograd, 2012.
  • Miroljub Todorović, Stvarnost i utopija, „Altera“, Beograd, 2013.
  • Miroljub Todorović, Prostori signalizma, „Agora“, Zrenjanin - Novi Sad, 2014.
  • Miroljub Todorović, Nemo propheta in patria, „Everest Media“, Beograd, 2014.

Signalizam u leksikonima[uredi]

  • Mala enciklopedija Prosveta (opšta enciklopedija), treće izdanje, „Prosveta“, Beograd, 1978.
  • Jugoslovenski književni leksikon, Matica srpska, Novi Sad, 1984.
  • Rečnik književnih termina, prvo izdanje, Institut za književnost, „Nolit“, Beograd, 1985.
  • Mala enciklopedija Prosveta (opšta enciklopedija), četvrto izdanje, „Prosveta“, Beograd, 1986.
  • Opća enciklopedija JLZ, (Dopunski svezak), Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1988.
  • Rečnik književnih termina, drugo izdanje, Institut za književnost, „Nolit“, Beograd 1992.
  • Popović, Tanja. „Signalizam“ u: Rečnik književnih termina, Beograd, 2007, str. 663-664.
  • Enciklopedija srpskog naroda, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 1002.

Spoljašnje veze[uredi]