Simonida Paleolog Nemanjić

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
„Simonida” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Simonida (višeznačna odrednica).
Simonida Paleolog
Srpska kraljica Simonida, freska nastala oko 1320. godine iz manastira Gračanica koji je 1310. podigao kralj Milutin.
Lični podaci
Datum rođenja1294.
Mesto rođenjaKonstantinopolj, Vizantijsko carstvo
Datum smrtiposle 1345.
Mesto smrtiKonstantinopolj, Vizantijsko carstvo
Porodica
SupružnikStefan Uroš II Milutin
RoditeljiAndronik II Paleolog
Irina Monferatska
DinastijaNemanjići
Paleolozi
kraljica Srbije
PrethodnikAna Terter
NaslednikTeodora Smilec

Simonida (grč. Σιμωνις; Konstantinopolj, 1294 — Konstantinopolj, posle 1345) bila je ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa i peta supruga srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina.

Andronik II je 1299 ponudio srpskom kralju Milutinu ruku svoje maloletne kćeri, kao garanciju mira i prijateljstva između Vizantije i Srbije. Simonida je umrla posle 1345. kao monahinja.

Njena neobična sudbina i lepota su bili inspiracija mnogim umetnicima. Pesnik Milan Rakić je napisao poemu „Simonida“, a Milutin Bojić je napisao dramu „Kraljeva jesen“. Asteroid 1675 Simonida koji je otkrio astronom Milorad B. Protić je dobio ime po Simonidi Nemanjić.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Simonida se rodila 1294. godine, kao jedina ćerka Irine (Jolande) od Monferata, druge supruge vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Irina i Andronik su već imali tri sina: Jovana, Teodora i Dimitrija. Irina je imala i nekoliko pobačaja ili rano umrle dece.

Pošto se car žalio na gubitak ženske dece po porođaju,[1] kada je došlo vreme da se carica ponovo porodi, po rečima istoričara Georgija Pahimera, jedna od iskusnijih dvorskih dama je predložila da se u toku porođaja istovremeno pred ikonama dvanaest apostola održavaju molitve i zapali po jedna sveća iste veličine i težine. Po ovom vizantijskom običaju, koji se zadržao i vekovima nakon propasti Vizantije, novorođenče je trebalo nazvati po apostolu ispred čije ikone bi sveća poslednja dogorela.

Pošto se najduže održala sveća pred ikonom Sv. Petra, čije je prvobitno ime bilo Simon, devojčica je dobila ime Simonida, apsolutno, do tada unikatno ime u vizantijskoj tradiciji.[a]

Ugovaranje udaje[uredi | uredi izvor]

Vizantijsko carstvo iz doba vladavine Andronika II je bilo pod stalnim pritiskom mnogobrojnih neprijatelja. Evropskim provincijama carstva, pre svega Makedoniji, stalno je pretio srpski kralj Stefan Uroš II Milutin koji je još početak svoje vladavine 1282. obeležio osvajanjem Skoplja. Nakon toga, ratoborni srpski kralj je zauzeo čitavu Vardarsku Makedoniju, a njegovi ratnici su nastavili da upadaju u vizantijske oblasti.

Na kraju, nakon što je Milutin uspeo da osvoji Drač (1296),[3] Andronik je naredne godine 1297. pokušao da preokrene ratnu sreću, pa je protiv Srba uputio slavnog vojskovođu Mihaila Glavasa Tarhoniota, nekadašnjeg pobednika nad Bugarima. Glavas je pak pretrpeo poraz i po povratku u Konstantinopolj predložio je caru da pokuša da sklopi trajan mir sa srpskim kraljem putem dinastičkog braka. Andronik je prihvatio predlog i uputio je Milutinu, velikog logoteta, učenog diplomatu Teodora Metohita, koji je već uspešno ugovorio brak između prestolonaslednika Mihaila IX i Rite-Marije, ćerke jermenskog kralja Kilikije Lava III.

Pregovori o miru sa srpskim dvorom su bili dugi i neodlučni.[4] Trajali su od 1297. do 1299. Uspostavljanje mira između Srbije i Vizantije je odgovaralo Milutinu, mada se njegova vlastela protivila, a za uspostavljanje njihovih dobrih odnosa nisu bili zainteresovani ni susedi, Bugarska i Epir.[3]

Metohit je morao da dolazi pet puta na srpski dvor u Skoplju, poslednji put 1298. godine,[4] kako bi uspešno okončao diplomatske igre i ugovorio venčanje. O putovanjima u Srbiju Metohit je sačinio izveštaj Poslaničko slovo (grč. Πρεσβεντικος).[4]

I sam Andronik II je u toku pregovora doživeo nekoliko teških preokreta. Car je u početku planirao da Milutinu ponudi brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovicom trapezuntskog cara Jovana II Velikog Komnina (1280—1297). Nešto pre nego što je prošlo godinu dana od muževljeve smrti, ona se sa mlađim sinom vratila u Carigrad (1298). Prema vizantijskim običajima dostojanstvo prema umrlom supružniku se čuva najmanje godinu dana. Pozivajući se na to, Evdokija je odbila da se po drugi put udaje[5] i vratila se u daleki Trapezunt. Međutim, ovi razlozi za odbijanje nisu ubedili, ni uvređenog Milutina, ne samo kao kralja već i kao muškarca,[6] već ni njenog brata Andronika.[5]

Androniku je tada, od neudatih ženskih članova dinastije, preostala jedino petogodišnja ćerka Simonida. Vizantijci inače, nisu bili pristalice niti su odobravili ranu udaju posebno zbog razlike u godinama. Granica zasnivanja potpunih bračnih odnosa za žensku decu je bila 12-13 godina, mada ona nije postojala za vladarske brakove od izuzetne političke važnosti. Vizantijska strana je očekivala da će Simonida u Srbiji biti samo odgajana do sazrevanja za bračne odnose.[7]

Zahvaljujući Metohitovom poverljivom izveštaju Poslaničkom slovu upućenog mesazonu (carevom prvom ministru) Nićiforu Humnu, sa jednog od pet putovanja u Srbiju[8] znamo da je na nemanjićkom dvoru postojala jaka opozicija braku sa vizantijskom princezom. Srpsko plemstvo, ali i vizantijski prebezi, su želeli nastavak rata protiv carstva zarad novih osvajanja i sticanja plena. Pored toga, krajem 1298. umro je bugarski car Smilec i njegova udovica, Andronikova sestra od strica, ponudila je brak Milutinu, čime bi se otvorila mogućnost personalne unije ili čak ujedinjenja Kraljevine Srbije i Drugog Bugarskog carstva.

Posle svih diplomatskih preokreta, carski vizantijski par je rešio da zarad mira ipak žrtvuje svoju jedinu ćerku.

Vizantijski državni i crkveni vrh su od samog početka imali oprečna mišljenja o ovom braku.[9] Nakon donošenja odluke o udaji car se suočio sa protivljenjem crkvenih krugova, pre svih, strogog carigradskog patrijarha Jovana XII Kozme.

Milutin je brakove sklapao pre svega vođen političkim razlozima, što je za to doba bila uobičajena praksa. Njegovi brakovi, ne samo da su sklapani pod neuobičajenim okolnostima, već su i sablažnjavali savremenike, te dovodili u neprilike, kako srpsku, tako i grčku crkvu.[10] S prvom ženom Jelenom, koja je bila srpska vlastelinka se oženio posle 1270. godine.[11] Postoje i mišljenja da je reč o vanbračnoj vezi. Iz ovog braka se smatra da je 1275. rođen Stefan, kasnije kralj Srbije, Stefan Dečanski.[12] Brak je razvrgnut, pre 1282. Nakon toga se oženio ćerkom Jovana Tesalijskog, čije ime u istoriji nije upamćeno, a brak je trajao kratko od 1282. do 1283.[12] Treća žena je bila ćerka bugarskog cara Georgija Tertera, za koju se smatra da se zvala Ana Terter.[13] Ana je prilikom ulaska u brak imala najviše pet godina.[13] Taj brak je trajao od 1284. do 1292, kada je car proteran sa trona, a brak izgubio politički smisao. Ana je ostala u Srbiji do 1299.[14] Četvrta žena je bila Jelisaveta, sestra Dragutinove žene Kataline, a brak je trajao verovatno od 1292. Brak je bio potreban radi učvršćivanja ugarsko-srpskog saveza protiv Drmana i Judelina i njihovih saveznika. U tom braku su rođene ćerke Carica i Ana-Neda. Jelisaveta je napustila Srbiju pre 1298. godine.[15]

Po crkvenom pravu srpski kralj je važio za bigamistu. Osim toga, kralj je bio ne samo četrdesetak godina stariji od Simonide, već i četiri godine od svog budućeg tasta.

Car se 4. marta 1299. sastao sa patrijarhom u Silivriji, ali nije dozvolio prvosvešteniku otvaranje spornih pitanja. Uvređeni patrijarh je odbio da se vrati u carigradsku patrijaršiju pre nego što ga car udostoji prijema.

Vizantija i Srbija u ovim pregovorima su bili potpuno ravnopravne države, a orođavanje vizantijskog cara sa srpskim kraljem je po značaju i ugledu prevazilazilo sve prethodne brakove srpskih kraljeva sa stranim nevestama.[16] Venčanje je bilo prelomni događaj u regionalnoj istoriji, a njegove posledice su daleko uočljivije u srpskom kraljevstvu, nego u vizantijskom carstvu.[17] Milutinu je venčanje podiglo međunarodni ugled i prestiž, ozakonjena je i obezbeđena sigurnost teritorija koje je Milutin osvojio u Vizantiji, čime su legitimizovana i dalja osvajanja u Makedoniji.[18]

S Vizantijske strane je traženo da zakletvu polože kralj i kraljica-majka, zbog njenog velikog ugleda i uticaja u srpskim zemljama,[19] smatrajući da bi time sklapanje braka dobilo potreban prestiž, što je za cara Andronika, zbog razmirica s patrijarhom oko venčanja, imalo suštinsku važnost,[20] kao i upravnici i velmože iz zemlje, tražilo se jemstvo srpskog sveštenstva, a najpre arhiepiskopa, te predaja talaca prebega Kotanice Tornika (čiji je pogranični rat sa Vizantijom i prelazak na srpsku stranu predstavljao dugotrajan, i sve oštriji, problem za Vizantiju[21]), Milutinove žene Ane Terter i drugih talaca, kao garant Milutinovog ispunjenja obaveza. Zbog velikog nepoverenja, traženo je da se primopredaja talaca izvrši na neutralnoj teritoriji,[22] na sredini Vardara.

Svi vizantijski zahtevi koji se odnose na potvrdu bračnog ugovora, osim prisustva i zakletve kraljice-majke, koja je izgleda bila nezadovoljna i prethodnim sinovljevim brakom, pod izgovorom o teškoćama puta preko velikih planina,[20] su bili usvojeni.[22] Posebnu ulogu u pregovorima je imao arhiepiskop Jevstatije II, kao garant crkvene podrške Milutinu.[22]

Udaja[uredi | uredi izvor]

I pored svega, Andronik i njegova brojna svita su krenuli u Solun gde su stigli u vreme Uskrsa i gde je proslavljeno venčanje, koje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije. Srpski kralj i njegovi plemići su bili ugošćeni u Solunu, gde su obe strane razmenile skupocene darove.

Vizantijski car je Milutinu zvanično prepustio teritorije, koje je kralj dotada osvojio, kao miraz za njegovu ćerku, mada je jedan deo teritorije izgleda ipak bio vraćen.[3] Na taj način je na ideološkom planu veličina i čast Vizantije i njenog cara sačuvana, a u stvarnosti Vardarska Makedonija i severna Albanija su za Vizantiju zauvek izgubljeni.

U aprilu 1299. godine Simonida je otputovala u Srbiju sa suprugom.

Dolazak Simonide na srpski dvor označio je i svojevrsnu „vizantinizaciju” Srbije. Nije se radilo samo o preuzimanju nekih vizantijskih običaja na dvoru, već i o uvođenju pojedinih vizantijskih titula ili čak ustanova, kao što je bila pronija. Bio je to talas vizantijskog uticaja, najveći do vlade Milutinovog unuka, kralja i cara Stefana Dušana, sredinom 14. veka.[23]

Brak[uredi | uredi izvor]

Stefan Uroš II Milutin, ktitorski portret nastao oko 1315. godine. Kralj je prikazan sa modelom crkvice Sv. Joakima i Ane (tzv. Kraljeve crkve) u Studenici.

Rasla je i vaspitavana na srpskom dvoru, koji je po ceremonijalu i načinu života sve više ličio na vizantijski.

O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom je sačuvano tek nekoliko sporadičnih pomena. Po sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, pri čemu su pomenuti gradovi ostali u rukama cara, mada je Milutin, nekolikog godina kasnije osvojio i privremeno držao Štip.[3]

Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno stara da preuzme sve bračne obaveze. Po srednjovekovnim merilima mlade plemkinje su postajale punoletne obično u 12. godini i tada su i udavane. Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao pre kao gospodaricu, nego kao suprugu. Sam detalj otkriva koliko je Milutin, već iskusni političar i ratnik, pridavao ovom braku, prvom, a pokazaće se i jedinom koji je jedan srpski vladar uspeo da sklopi sa ćerkom vizantijskog cara, formalno prvog među vladarima hrišćanske Vaseljene.

Sam car se po povratku u Carigrad krajem 1300. godine, nakon podugačkog boravka u Solunu, morao suočiti sa ogorčenim patrijarhom Jovanom XII. Andronik, koji se odlično razumeo u retoriku, teologiju i filozofiju, posetio je patrijarha u manastiru i pridobio ga dirljivim govorom. u kome je istakao da je nepovoljni brak sklopljen iz državnih interesa: "Jer car nema drugih roditelja osim zakona i nema druge dece osim svih Romeja." Pravdajući se patrijarhu Vaseljenske patrijaršije, Andronik je objašnjavao kako on nije imao nameru da pravi nagodbu sa Milutinom, niti je time želeo da ostvari sebi neki dobitak, ali da je Milutin osvojio i nepovratno opustošio delove carstva, te da se takvim brakom osigurava i uređuje ono što ratom i bitkama nije moglo biti rešeno,[24] da bi Vizantija dobila mir, podneta je žrtva radi opšteg dobra.[25]

Patrijarha je najviše brinulo pitanje Simonidinog pravnog položaja pošto je Milutin sa Andronikovom ćerkom sklopio brak koji pravoslavna crkva nije smatrala kanonskim. Opravdanje je nađeno u činjenici da je Milutin sklopio brak sa Bugarkom Anom dok mu je prva žena Jelena, ćerka tesalskog despota Jovana I Duke, još uvek bila u životu. Samim tim, Milutinov treći brak sa Anom bio je pravno i kanonski ništavan, dok je time Simonida sada, kada je tesalska despina bila mrtva, imala sva prava na položaj zakonite Milutinove supruge i srpske kraljice.

Patrijarh je prihvatio njegova objašnjenja i obećao da će se vratiti u patrijaršiju.[25]

Simonidin brak sa Milutinom izgleda da je najviše bio od koristi njenoj majci. Irina Monferatska bila je, po rečima istoričara Nićifora Grigore, odlučna da obezbedi vizantijski presto jednom od svojih sinova. Međutim, Andronik je imao potomstvo iz prvog braka koje je uživalo prednost u odnosu na njegovu decu sa monferatskom markizom. Kada je propao caričin pokušaj da obezbedi teritorijalne apanaže svojim sinovima, oko Uskrsa 1303. napustila je Carigrad i preselila se u Solun na koji je njena porodica polagala pravo još od Četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine. Odatle je redovno pisala zetu Milutinu i Andronik II se u Carigradu počeo bojati da Irina podstiče srpskog kralja na novi rat. Pored toga, Milutin i Simonida su po Grigori, svake godine dobijali sve raskošnije i bogatije poklone od carice-majke. Irina je navodno sve nade polagala u Simonidino potomstvo. Grigora je zabeležio kako je Milutin konzumirao brak sa Simonidom u vreme kada je ona imala samo osam godina (1302) čime je povredio devojčicinu matericu i onemogućio je da rađa[b]. U svakom slučaju, neko vreme posle 1306, kada je Simonida po ondašnjim merilima postala punoletna, došlo se do zaključka da je nerotkinja.

Kada je postalo izvesno da Simonida ne može da ima svoju decu, carica Irina se okrenula svojim preostalim sinovima, još uvek mladom Dimitriju, i Teodoru koji je od 1306. nasledio ujaka Jovana kao markiz od Monferata.

Nakon što su srpsko-vizantijski odnosi zahladili u periodu 1308—1310. godine, Irina je pokušavala da nagovori zeta da srpski presto ostavi jednom od njenih sinova. U tome je carica previdela da je Milutin u skladu sa Deževskim sporazumom iz 1282. imao obaveze da presto ostavi u nasledstvo potomcima svog brata Stefana Dragutina.

Pored toga, Milutin je još pre 1306. za prestolonaslednika proglasio svog prvorođenog, ali vanbračnog sina Stefana, budućeg Stefana Uroša III Dečanskog.[26] Od njega je 1309. najpre načinio mladog kralja, poverivši mu Zetu na upravu.

Približavanjem Vizantiji i orođavanjem sa dinastijom Paleologa nastali su problemi između Milutina i Milutinovog brata Dragutina, a braku se suprotstavljala i njihova majka Jelena.[27] Dragutin je nameravao da napadne brata zbog promene njegove politike i okretanju Vizantiji.[19] Nije poznato čemu se duguje ovakav preokret u politici kralja Milutina, kao ni trenutak, okolnosti, ni razlog razdora sa njegovim starijim bratom Dragutinom, kao i sa sinom Stefanom. Sukobi su najverovatnije pokrenuti Milutinovom namerom da isključi Dragutinove sinove kao pretendente na srpski presto, [28] pod uticajem Simonide i njene majke.[29] Međutim, Milutin je iz građanskog rata (1301—1312) sa bratom Dragutinom, sremskim kraljem, izašao kao pobednik. Milutinov položaj u određivanju naslednika je postao još lakši nakon nakon oslepljavanja sina Stefana (1314) u Skoplju i smrti brata Dragutina (1316), te zatvaranja sinovca Vladislava.[30]

Milutin je izašao u susret Irininim željama, da dopusti posetu Simonidinoj braći, kako bi se upoznali sa zemljom u kojoj bi trebalo da vladaju.[31] Najpre je u posetu došao mladi Dimitrije. On je verovatno u proleće 1314. godine posetio sestru na srpskom dvoru. Pravi cilj ove posete nije ostao tajna za prestolonaslednika Stefana, koji se uz podršku jednog dela vlastele pobunio protiv oca. Stari Milutin pak bio je daleko od bespomoćnog pa je Stefan potučen, zarobljen i na kraju oslepljen. Oslepljeni Stefan i njegova porodica su poslati u Carigrad gde su stavljeni pod nadzor cara Andronika. Nakon Dimitrija i Teodor Monferatski je, verovatno krajem 1316. posetio Milutina i Simonidu, ali se pokazalo da ni on ne može da se održi u Srbiji duže, jer su ga surovost i neprijatnost zemlje odbijali svom silinom i sprečavali da tamo ostane i živi duže vreme, te se vratio svojoj supruzi u Lombardiji.

U stvari, među srpskim plemstvom i sveštenstvom se već utvrdilo shvatanje po kome je samo Nemanjin potomak, potomak svetorodnog korena dinastije, mogao biti legitimni vladar, tako da vizantijski prinčevi najverovatnije i nisu imali prave izglede za srpsku krunu. Pitanje naslednika prestola Milutin je rešio u korist svog sina Konstantina, koji se uz kralja i kraljicu-maćehu spominje u natpisu na ikoni koju je srpski kralj poklonio 1319. katedrali Sv. Nikole u Bariju u južnoj Italiji.

Poseta Beogradu[uredi | uredi izvor]

Ubrzo posle pomirenja Dragutina i Milutina, oko 1315. godine Simonida je u Beogradu posetila kralja Dragutina i kraljicu Katalinu. Beograd je u to vreme bio najveći grad Dragutinove oblasti i njen verski centar. Simonidu su dočekali Dragutin sa ženom i vlastelom, kao i poslanici ugarskog kralja Karla Roberta sa darovima.[32] Simonida se poklonila ikoni Bogorodice, koja se nalazila u najvećoj gradskoj crkvi, koja je smatrana čudotvornom. Ikona je bila najveća beogradska svetinja, koju su poneli Srbi iz Beograda, kada su 1521. godine bili proterani u Tursku. Simonida i Katalina su obišle su grob kraljice Jelene.[33]

Monahinja[uredi | uredi izvor]

Srpska kraljica Simonida, freska iz Kraljeve crkve u manastiru Studenica

Carica-majka Irina Monferatska je umrla u Drami u Trakiji, najverovatnije 1317. godine. Simonida je došla na majčinu sahranu i uredila je prenos caričinog tela u Carigrad. Pokojnica je sahranjena u manastiru Hrista Pantokratora, a njeno bogatstvo su razdelila njena deca. Nakon majčine sahrane Simonida se duže zadržala u rodnom Konstantinopolju, sve dok nije stiglo srpsko poslanstvo, koje je caru zapretilo ratom ukoliko ćerku odmah ne pošalje nazad. Simonida, koja se navodno uplašila za svoj život zbog Milutinovog gneva, odlučila je da pokuša da pobegne od zajedničkog života sa njim tako što će se zamonašiti. Pošto nije želela da krivica padne na njenog oca sačekala je sa izvršenjem svog nauma dok nije stigla u Ser. Posle noćenja u gradu pojavila se ujutru u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog koji joj je strgao monašku odeću, naterao je da obuče svetovnu odeću, te je predao srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza.[34]

Uz Milutina je ostala do njegove smrti.

Njena želja da se zamonaši se ispunila nakon Milutinove smrti 29. oktobra 1321. godine. Već krajem te godine se vratila svom ocu u vizantijsku prestonicu i izvestila ga o novim prilikama u Srbiji. U Milutinovoj biografiji koju je sastavio Danilov nastavljač spominje se kako je Simonida 1324. nakon Milutinove kanonizacije poslala iz Carigrada skupoceno kandilo i zlatotkani pokrov za njegovu grobnicu. Nakon toga se zamonašila u carigradskom manastiru Svetog Andrije. Vizantijski izvori nisu sačuvali ovu vest poznatu Danilovom nastavljaču, niti su zabeležili Simonidino monaško ime.

Iako se zamonašila Simonida je verovatno nastavila da živi na carskom dvoru. Grigora spominje da je u toku građanskog rata Andronika i njegovog unuka Andronika III Simonida spadala u najuži krug poverenika starog cara. Simonida je oko sebe okupljala lažne proroke i trbuhozborce koji su joj, kao i njenom ocu, ulivali lažne nade u konačan uspeh. Ipak, stariji Andronik je svrgnut i nateran da se povuče u monaški život. Umro je u zoru 13. februara 1332. godine. Na samrti su uz njega bili i monahinja Simonida i Nićifor Grigora koga je bivša srpska kraljica zadužila da mu održi posmrtni govor.

U narativnim izvorima Simonida se poslednji put pominje kod njenog poznanika Grigore u vezi sa događajima iz 1336. godine. Kada je Andronik III Paleolog razotkrio zaveru jednog broja mladih carigradskih plemića da pobiju carsku porodicu, među osumnjičenima se našao i despot Dimitrije Paleolog, nesuđeni Milutinov prestolonaslednik. Car je suočio optužene pred sinklitom, porotom koju su činili svi episkopi prisutni u tom trenutku u Carigradu, kao i predstavnici stanovništva Carigrada. Simonida, obučena kao monahinja je prisustvovala suđenju sedeći u loži sa ostalim članicama carske porodice. Andronik je čitavu priliku iskoristio da demonstrira svoje carsko milosrđe prema optuženicima, a preko optužbi protiv Dimitrija je prešao ćutke, iz poštovanja prema svojoj tetki Simonidi. Jedan kasniji izvor, spisak znamenitih antipalamita, otkriva da je Simonida bila u životu i tokom 40-ih godina 14. veka i da se veoma interesovala za teološka pitanja. Moguće je da je Nićifor Grigora imao udela u njenom prihvatanju antipalamitskog stava. Zbog ovog pomenika u današnjoj istorijskoj nauci se smatra da je Simonida umrla posle 1345. godine.

Umrla je u Zihnijskom manastiru kod Sera u hramu Sv. Jovana Preteče i tu je sahranjena. Tu crkvu je kasnije iznova podigao car Dušan, postavši njezin ktitor.[35]

U modernoj srpskoj kulturi i nauci[uredi | uredi izvor]

Njena neobična sudbina bila je inspiracija mnogim umetnicima, a lepota opevana u pesmama i prikazana na mnogim freskama i slikama.[36]

  • Freska sa njenim likom u manastiru Gračanica, u crkvi Sv. Bogorodice (blagoveštenja), živopisanoj oko 1320. se smatra jednom od najvrednijih fresaka srpskog srednjovekovnog slikarstva. Freska se nalazi u prolazu između priprate i naosa. Kralj Milutin je na južnoj, a kraljica Simonida na severnoj strani. Odozgo iz temena luka, blagosilja ih Hristos u poprsju, okružen heruvimima, dok dva anđela s krunama sleću prema kraljevskom paru. Na fresci, Simonida ima raskošnu haljinu i ogrtač, u levoj ruci drži žezlo, a na glavi joj je otvorena kruna s velikim obocima.[37] Ovakva kruna je kasnije postala uobičajena za predstave srpskih vladarki.[38]
  • Freska u maloj Milutinovoj crkvi u manastiru Studenica, podignutoj 1314. godine je smeštena u prilično opširnoj kompoziciji. Simonida s malom Bogorodicom u naručju se nalazi pored Joakima, pred Hristom, a i iza nje stoji Milutin s modelom zadužbine.[37]
  • Portret kraljice Simonide i kralja Milutina nalazi se na fresci u manastiru Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu. Prikazani su kako stoje na supedionu, na kojem su dvoglavi orlovi, po vizantijskoj modi.[39]
  • U svom delu Žitije Svetog Stefana Dečanskog iz 15. veka, dečanski iguman Grigorije Camblak je Simonidu predstavio kao maćehu-preljubnicu, sa ciljem da se Stefan prikaže kao mučenik, a odgovornost za oslepljenje prebaci sa oca Milutina na nju, pri čemu se odstupa umnogome od istorijskih podataka i činjenica.[40]
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Milan Rakić: Simonida.
  • Milan Rakić inspirisan Simonidinom freskom u manastiru Gračanici napisao je istoimenu lirsku pesmu.[36]
  • Milutin Bojić napisao je psihološku dramu Kraljeva jesen (1912). Drama je napisana u jednom činu i sastoji se iz niza scena u kojima se pojavljuje veliki broj likova. Centralni je lik Simonide, a čitavo delo se može podeliti na deo pre i na deo nakon njene pojave na sceni. U drami se razmatraju razlozi za oslepljenje Stefana Dečanskog. Delo predstavlja kombinaciju istorijskih činjenica i Canblakovih literarnih nagoveštaja iz 15. veka. Drama je izvedena dva puta u pozorištu 1913. i 1965. godine.[41]
  • Milorad B. Protić je otkrio 20. marta 1938. asteroid koji je nazvao 1675 Simonida.[36]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Alexius Doukas Palaiologos
 
 
 
 
 
 
 
8. Andronik Duka Komnin Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Eirene Komnene
 
 
 
 
 
 
 
4. Mihajlo VIII Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Alexius Komnenos Palaiologos
 
 
 
 
 
 
 
9. Teodora Anđelina Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eirene Komnene Angelina
 
 
 
 
 
 
 
2. Andronik II Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Isaac Doukas Vatatzes
 
 
 
 
 
 
 
10. Jovan Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Theodora Doukaina Vatatzina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. John Komnenos Angelos
 
 
 
 
 
 
 
11. Eudokia Angelina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Simonida Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Vilijam VI od Monferata
 
 
 
 
 
 
 
12. Boniface II, Marquess of Montferrat
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Berta of Clavesana
 
 
 
 
 
 
 
6. Vilijam VII od Monferata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Amedeo IV od Savoje
 
 
 
 
 
 
 
13. Margaret of Savoy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Anne of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
3. Irina od Monferata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Fernando III od Kastilje i Leona
 
 
 
 
 
 
 
14. Alfonso X od Kastilje i Leona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Elisabeth of Hohenstaufen
 
 
 
 
 
 
 
7. Beatris od Kastilje i Leona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Đaume I od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
15. Jolanda od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Jolanda od Ugarske
 
 
 
 
 
 

Napomena[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Poznata je još samo Simonida Paleologova Asanova u 15. veku[2]
  2. ^ Današnja medicinska nauka smatra da bi se takva povreda osmogodišnje devojčice završila smrtonosnim ishodom. Zbog toga, kao i zbog Grigorinog malicioznog stava prema carici Irini i njenim planovima, ova vest je među današnjim istoričarima odbačena kao neverodostojna. Vidi: VIINJ VI. str. 177, nap. 55.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Maksimović 1986, str. 48.
  2. ^ Mičeta 2017, str. 141.
  3. ^ a b v g Blagojević 1989, str. 109.
  4. ^ a b v Nikolić 2013, str. 98.
  5. ^ a b Mičeta 2017, str. 140.
  6. ^ Mičeta 2017, str. 17.
  7. ^ Mičeta 2017, str. 143.
  8. ^ Mičeta 2017, str. 153.
  9. ^ Mičeta 2017, str. 147.
  10. ^ Mičeta 2017, str. 125.
  11. ^ Mičeta 2017, str. 126.
  12. ^ a b Mičeta 2017, str. 127.
  13. ^ a b Mičeta 2017, str. 129.
  14. ^ Mičeta 2017, str. 131.
  15. ^ Mičeta 2017, str. 130.
  16. ^ Mičeta 2017, str. 144.
  17. ^ Mičeta 2017, str. 151.
  18. ^ Mičeta 2017, str. 152.
  19. ^ a b Mičeta 2017, str. 218.
  20. ^ a b Maksimović 1986, str. 53.
  21. ^ Maksimović 1986, str. 12.
  22. ^ a b v Mičeta 2017, str. 145.
  23. ^ Radić 2013, str. 723.
  24. ^ Mičeta 2017, str. 149.
  25. ^ a b Mičeta 2017, str. 150.
  26. ^ Mičeta 2017, str. 238.
  27. ^ Mičeta 2017, str. 217.
  28. ^ Mičeta 2017, str. 219.
  29. ^ Mičeta 2017, str. 241.
  30. ^ Ćirković & Ferjančić 1986, str. 179.
  31. ^ Mičeta 2017, str. 239.
  32. ^ Lazarević 1990, str. 15.
  33. ^ Lazarević 1990, str. 16.
  34. ^ Mičeta 2017, str. 162.
  35. ^ Srećković, Pantelija (2021). Istorija srpskoga naroda. Mladenovac: Mirdin. str. 457. 
  36. ^ a b v Lopušina & 4. 12. 2014.
  37. ^ a b Pantelić 2015.
  38. ^ Odak 2015, str. 178.
  39. ^ Odak 2015, str. 244.
  40. ^ Panić 2006, str. 85.
  41. ^ Panić 2006, str. 89.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Simonida Paleolog Nemanjić na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симонида_Палеолог_Немањић&oldid=27497255”