Sirija

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Sirija (višeznačna odrednica).
Sirijska Arapska Republika
الجمهورية العربية السورية (arapski)
Himna: Чувари домовине
(arap. حماة الديار)
Položaj Sirije
Glavni gradDamask
Najveći gradDamask[a]
Službeni jezikarapski
Vladavina
Oblik državeUnitarna polupredsednička republika[3]
 — PredsednikBašar el Asad
 — PotpredsedniciFaruk el Šara; Madžah el Atar
 — Predsednik VladeImad Kamiš
 — Predsednik Narodnog savetaHamuda Sabag
Istorija
NezavisnostOd Francuske (kao Sirijska Republika)
27. aprila 1946.[b]
Geografija
Površina‍
 — ukupno185.180[4] km2 (87)
 — voda (%)1,1
Stanovništvo‍
 — 2014.[5]17.064.854 (54)
 — gustina118,3 st./km2
Ekonomija
ValutaSirijska funta
 — stoti deo valute‍100 кирша‍
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +2
Internet domen‍.sy‍
Pozivni broj+963

Sirija (arap. سوريا или سورية), ili zvanično Sirijska Arapska Republika (arap. الجمهورية العربية السورية), država je u zapadnoj Aziji.[6] Graniči se sa Libanom na zapadu, Izraelom na jugozapadu, Jordanom na jugu, Irakom na istoku, i Turskom na severu. Sirija na dva mesta nema jasno utvrđene granice - Izrael drži pod okupacijom veći deo pokrajina Kunejtra (Golanska visoravan) na jugozapadu zemlje, dok su sukobi sa Turskom oko pokrajine Hataj na putu razrešenja oko statusa pokrajine. Istorijski, Sirija je nekad obuhvatala teritorije današnjeg Libana, Izraela i teritorije Palestine i delove Jordana. Ova oblast Bliskog istoka se nekada nazivala i Velika Sirija, ili na arapskom jeziku Bilad el Šam. Sirija se prostire na 185.180 km² površine[4] na kojoj živi 17.064.854 stanovnika, prema podacima iz 2014. godine.[5] Glavni i najveći grad je Damask.[a][7]

Ime[uredi | uredi izvor]

Ime Sirije je izvedeno od naziva za staro Asirsko carstvo koje se zvalo Surija. Ovaj veliki prostor se u vreme Rimskog carstva podelio na provincije, politički nezavisne jedne od druge:

Geografija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Geografija Sirije

Položaj[uredi | uredi izvor]

Sirija se nalazi u području poznatom kao levant. Položaj države je između 32° i 38° severne geografske dužine i 35° i 44° istočne geografske širine. Države sa kojima se Sirija graniči su: Turska, Izrael, Irak, Jordan i Liban. Površina države iznosi 185.180 km².[8]

Geologija i reljef[uredi | uredi izvor]

Satelitski prikaz Sirije

Sirija je uglavnom veoma suva zemlja, mada na severozapadu države se mogu videti zelene površine.[9] Severoistok zemlje — Al Džazira i jug zemlje — Havran, su važni poljoprivredni regioni. Eufrat, najvažnija reka u Siriji, ima tok na istoku zemlje. Ovaj deo zemlje se smatra jednom od petnaest regiona koji predstavljaju kolevku civilizacije.

U velike gradove spadaju glavni grad, Damask, na jugozapadu, Alep na severu, i Homs. Najznačajnija luka na Mediteranu je Latakija.

Vode[uredi | uredi izvor]

Flora i fauna[uredi | uredi izvor]

Klima[uredi | uredi izvor]

Klima u Siriji je suva, i zime su veoma blage. Usled nadmorske visine, neki delovi zemlje imaju sneg tokom zimskih meseci.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija Sirije
Saladin

Sirija je bila središte jedne od najstarijih civilizacija na svetu, što potvrđuje veliki broj arheoloških iskopina. 1975. godine započeta su arheološka istraživanja oko grada Ebla na severoistoku Sirije. Oko iskopina Eble protezalo se veličanstveno semitsko kraljevstvo, koje se od 2400. do 2500. p. n. e. pružalo od Crvenog mora na sever prema Turskoj, a ka istoku do Mesopotamije. Naučnici veruju da je jezik kojim se govorilo u Ebli najstariji iz grupe semitskih jezika.[10] Od velike arheološke važnosti su i gradovi Mari, Ugarit i Dura Europos.

Siriju su okupirali brojni narodi, Hananci, Jevreji, Aramejci, Asirci, Vavilonci, Persijanci, Grci, Jermeni, Rimljani, Vizantinci, Arapi, dok su jedan deo osvojili Krstaši. Sirija je, kao i ostatak regiona, bila pod viševekovnom vlašću Osmanskog carstva. Današnja Sirija je takođe bila jedan od centara osnivanja hrišćanstva - Sveti Pavle se preobratio u hrišćanina na putu u Damask i osnovao prvu hrišćansku crkvu u Antiohiji, u antičkoj Siriji (današnja Turska).

Francuska okupacija[uredi | uredi izvor]

Osmanska vlast nad Sirijom se završila kada su Arapi, pred sam kraj Prvog svetskog rata, 1918. godine, ušli u Damask. Nezavisno arapsko kraljevstvo Sirije je osnovano na čelu sa kraljem Fejsalom I iz dinastije Hašemit, koji je kasnije postao kralj Iraka. Njegova vladavina je okončana jula 1920. godine, kad su u Siriju ušle francuske snage i uspostavile svoju vlast. Nakon bitke kod Mejsaluna 23. jula, između sirijske armije pod vođstvom Jusuf el Azmeha i francuskih snaga, francuske snage su došle do Damaska i kralj Fejsal je zbačen sa vlasti. Razdoblje francuske vladavine je obeleženo naglim porastom nacionalizma i surovim ugnjetavanjem, ali je istovremeno sprovedena i modernizacija infrastrukture.

Nakon odlaska Francuske, 1940. godine, Sirija je pala u ruke višijevske vlade, sve dok je jula 1941. godine, nisu zauzele Ujedinjeno Kraljevstvo i snage Slobodne Francuske. Stalni pritisak Britanaca i sirijskih nacionalističkih grupa primorao je Francuze da aprila 1946. godine napuste Siriju, ostavljajući zemlju u rukama prethodno obrazovane republikanske vlade.

Nezavisnost do 1970.[uredi | uredi izvor]

Mapa Sirije

Sirija je svoju prvu nezavisnost od Francuske stekla septembra 1936. godine. Hašim el Atasi je bio prvi izabrani predsednik Sirije posle usvajanja novog ustava, sastavljenog po ugledu na francuski. Međutim Francuska je odbila da prizna nezavisnost Sirije i da ratifikuje dogovor o nezavisnosti, i nastavila s vojnim prisustvom u Siriji sve do 1946. godine. Iako je druga deklaracija nezavisnosti 17. aprila 1946. godine bila propraćena brzim ekonomskim razvojem, politička scena Sirije je bila krajnje nestabilna sve do 1960-ih godina. Niz sukoba i borbi za vlast, započet 1949. godine, uzdrmao je civilnu vlast i doveo do vojnog sukoba u kojem je na vlast stupio komandir Adib Šišakli, 1951. godine. Nakon sledećeg sukoba i borbe za prevlast, Šišakli je 1954. godine svrgnut s vlasti, a politički manevri i borbe su se nastavili. Sirijska politička nestabilnost u godinama nakon sukoba 1954. godine, paralelna vlast nekoliko samoproglašenih vlada, kao i kriza 1956. godine oko Sueckog kanala, doveli su do toga da je egipatski lider Gamal Abdel Naser zatražio i dobio dozvolu za ujedinjenje Egipta i Sirije. Dve države su se 1. februara 1958. godine spojile i obrazovale Ujedinjenu Arapsku Republiku, a sve dotadašnje partije u Siriji su prestale s radom.

1970—2005.[uredi | uredi izvor]

Period konsolidacije[uredi | uredi izvor]

Oktobarski rat[uredi | uredi izvor]

Godine 1973, izbio je sukob nazvan Oktobarski rat, u kojem je Sirija, u pokušaju da zauzme region i zbaci izraelsku vlast, napala područje Golanske visoravni. Uprkos početnim uspesima, na kraju rata je Izrael bio nadmoćniji u vojnom pogledu. Nakon nekoliko diplomatskih pregovora, u kojima je ulogu posrednika imao Henri Kisindžer, Sirija je dobila teritorijalno mali deo Golanske visoravni, što je tadašnja vlada Sirije u unutrašnjosti zemlje upotrebila kao dokaz da je rat bio pobedonosan. Od 1974. godine, na sirijsko-izraelskom frontu je vladalo primirje, s povremenim incidentima.

Sirija i Liban[uredi | uredi izvor]

Džamija u Homsu.

Početkom 1976. godine, u susednom Libanu je izbio građanski rat u kom su velike gubitke pretrpeli pripadnici hrišćana Maronita. Sirija je poslala 40.000 vojnika u Liban, kako bi pomogli hrišćanima, ali se uskoro i sama umešala u Libanski građanski rat.

Ulaskom Sirije u sukob, počinje i tridesetogodišnje sirijsko prisustvo u Libanu. Narednih petnaest godina građanskog rata, Sirija se borila za kontrolu nad Libanom i pokušavala da podrije Izrael na jugu Libana koristeći razne paravojne snage. Nakon završetka rata 1990. godine, mnogi su prisustvo Sirije u Libanu doživeli kao okupaciju [traži se izvor]. Sirijske trupe su ostale prisutne u Libanu sve do 2005. godine, a Sirija je za to vreme silom uticala na libansku politiku, što je mnogima veoma smetalo. Posle atentata na bivšeg premijera Rafika Haririja, za koji je okrivljena Sirija, izvršen je pritisak na Siriju da povuče svoje snage iz Libana. Dana 26. aprila 2005, glavnina sirijskih snaga se povukla iz te zemlje, ali je ostavila tamo dosta operativaca svoje obaveštajne službe, što je izazvalo novi gnev međunarodne javnosti.

Smatra se da je posle završetka rata u Libanu oko milion Sirijaca došlo u Liban u potrazi za poslom. Sirijski radnici su nalazili zaposlenje lakše od Palestinaca i samih Libanaca, budući da su radili za manje plate. Neki su tvrdili da je to što sirijska vlada podstiče svoje građane da u potrazi za poslom prelaze u malu susednu zemlju pod vojnom upravom, zapravo samo još jedan pokušaj Sirije da kolonizuje Liban. Godine 1994, nakon pritisaka iz Damaska, libanska vlada je odobrila izdavanje oko 200.000 libanskih pasoša sirijskim građanima koji su tada živeli u Libanu.

Građanski rat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Građanski rat u Siriji

Građanski rat u Siriji[11][12][13][14] poznat i kao Pobuna u Siriji[15] je tekući oružani konflikt između predstavnika vlasti i opozicije u Siriji. Počeo je 15. marta 2011. godine istovremenim demonstracijama u više sirijskih gradova protiv sirijske vlade i predsednika Sirije Bašara el Asada, pod uticajem Arapskog proleća. Demonstranti su tražili kraj vladavine Baas partije u Siriji, veća građanska i socijalna prava kao i odlazak sa vlasti Bašara el Asada. Protesti i demonstracije su kasnije prerasli u oružane sukobe a 2012. godine sukob pobunjenika i Vojske Sirije prerasta u građanski rat.

U proleće 2011. sirijska vlada koristi Vojsku Sirije u gušenju protesta i demonstracija. Nekoliko gradova je opsednuto,[16][17] a u nekim gradovima je sirijska vojska koristila i vatreno oružje te pucala na demonstrante.[18] Ovo je dovelo do revolta u samim oružanim snagama, pa je jedan broj pripadnika vojske dezertirao i priključio se demonstrantima a kasnije su formirali Slobodnu armiju Sirije. Sirijska vlast je ove oružane formacije ocenjivala kao terorističke te je došlo do oružanog sukoba pobunjenika i regularne vojske.

Po različitim izvorima do 23.000 ljudi je poginulo, uključujući u taj broj oko 19.000 boraca sa obe strane[19][20] i oko 1.800 demonstranata.[21][22] Oko 1,5 miliona Sirijaca je napustilo svoje domove.[23] Desetine hiljada izbeglica je izbeglo u Irački Kurdistan,[24] Jordan,[25] Liban i Tursku.[26][27] Desetine hiljada ljudi su uhapšene a postoje i podaci o torturi u zatvorima.[28][29]

I jedna i druga strana u konfliktu su optužene da su činile ratne zločine, zverstva i torturu nad zarobljenicima kao i korišćenje civila kao živi štit.[30][31][32][33][34]

Arapska liga, SAD, Evropska unija i druge zemlje su optuživali sirijski režim zbog brutalnog obračuna sa demonstrantima. Pokušaj da se kroz Savet Bezbednosti, kao na primeru Libije, uvede zona zabranjenog leta i izvrši vojna intervencija blokirale su Kina i Rusija u strahu od dodatne eskalacije nasilja i jednostranih rešenja.[35][36] Arapska liga je u novembru 2011. isključila Siriju iz te organizacije.[37] Kasnije su Ujedinjene nacije poslale specijalnog izaslanika Kofija Anana, i posmatračku misiju radi mirnog rešenja i smirivanja nasilja.[38]

Crveni Krst je 15. jula 2012. proglasio sukob u Siriji unutrašnjim oružanim konfliktom, odnosno građanskim ratom, što je značilo punu primenu međunarodnog humanitarnog prava pod Ženevskom konvencijom.[39]

Politika[uredi | uredi izvor]

Predsednik Sirije Bašar el Asad.

Sirija je parlamentarna republika. Kritičari Sirije, međutim, smatraju da je Sirija autoritarni režim koji samo na površini prikazuje demokratski sistem. Iako de fakto građani Sirije biraju glasanjem predsednika i članove parlamenta, oni nemaju pravo da promene svoju vlast. Pokojni predsednik Hafiz el Asad je pet uzastopnih puta na referendumu bio neporažen. Njegov sin, Bašar el Asad, je takođe izabran na referendumu na kojem nije ni imao protivnika jula 2000. godine.

Administrativna podela[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Administrativna podjela Sirije

Sirija je administrativno podeljena na 14 pokrajina (arap. محافظة - muhafaza):

Srpski
naziv 		Arapski
naziv 		Stanovništvo Glavni grad
1. Damask دمشق 4.500.000 Damask
2. Damask ریف دمشق 2.235.000 Damask
3. Kunejtra القنيطرة 69.000 Kunejtra
4. Dara درعا 858.000 Dara
5. Suvajda السويداء 304.000 Suvajda
6. Homs حمص 1.561.000 Homs
7. Tartus طرطوس 720.000 Tartus
8. Latakija اللاذقية 891.000 Latakija
9. Hama حماه 1.416.000 Hama
10. Idlib ادلب 1.288.000 Idlib
11. Alep حلب 4.120.000 Alep
12. Raka الرقة 811.000 Raka
13. Dajr ez Zaur دير الزور 1.040.000 Dajr ez Zaur
14. Hasaka الحسكة 1.225.926 Hasaka

Vlada[uredi | uredi izvor]

Privreda[uredi | uredi izvor]

Od prirodnih bogatstava Sirija raspolaže naftom, prirodnim gasom, fosforitima i hidroenergijom. Što se tiče industrije najrazvijenija je prehrambena industrija. Od poljoprivrednih kultura se gaje pamuk i žitarice, razvijeno je stočarstvo pre svega ovce, goveda i kamile.

Stanovništvo[uredi | uredi izvor]

Sirija je doživela demografsku eksploziju tokom poslednjih pedesetak godina

U Siriji živi oko 18 miliona stanovnika. U etničkom pogledu oko 90% čine Arapi, 7% Kurdi, 2% Jermeni. Islam je religija 88% stanovništva (oko 70% su suniti, 15% alaviti, 2% ismailiti). Oko 9% su hrišćani (pravoslavci, sirijski katolici, nestorijanci, maroniti). U gradovima živi oko 55% populacije. Najveći gradovi su Alep sa 1,9 miliona i prestonica Damask sa 1,7 miliona stanovnika.[40]

Najveći gradovi[uredi | uredi izvor]

 
№ Grad Muhafaza Populacija
Alep
Alep
Damask
Damask 		1. Alep Alep 2.132.100 Homs
Homs
Latakija
Latakija
2. Damask Damask 1.711.000
3. Homs Homs 652.609
4. Latakija Latakija 383.786
5. Hama Hama 312.994
6. Raka Raka 220.488
7. Dajr ez Zaur Dajr ez Zaur 211.857
8. Hasaka Hasaka 188.160
9. Kamišli Hasaka 184.231
10. Sajida Zajnab Damask 136.427

Kultura[uredi | uredi izvor]

Praznici[uredi | uredi izvor]

DatumNazivLokalni nazivKomentar
1. januarNova godina-
7. januarPravoslavni Božić-
8. martOsmomartovska Revolucija--
21. martDan Majki--
17. aprilDan Nezavisnosti-Nezavisnost od Francuske
--Uskrs-Prema gregorijanskom i julijanskom kalendaru
1. majDan rada--
6. majDan požrtvovanih--
25. decembarKatolički Božić--
Datumi koji prate islamski kalendar
Dul HiđaEid el Adha--
ŠavaalEid el fitr--
Rabi`-ul-AvaalMavlid-Muhamedov rođendan

Festivali i sajmovi[uredi | uredi izvor]

Festival/Sajam Grad Mesec
Festival cveća Latakija april
Tradicionalni Festival Palmira maj
Međunarodni sajam cveća Damask maj
Festival vina As Suvajda jul
Festival pamuka Alepo septembar
Međunarodni sajam u Damasku Damask septembar
Festival ljubavi Latakija septembar
Bosra Festival Bosra septembar
Filmski i pozorišni festival Damask novembar

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Do 2012. godine populaciono najveći grad Sirije bio je Alep sa 2,3 miliona stanovnika[1] da bi za vreme građanskog rata u toj zemlji došlo do velikog egzodusa stanovništva, prevashodno tokom Bitke za Alep koja je trajala u periodu od 2012. do 2016. godine, nakon čega je broj stanovnika u ovom gradu naglo opao. Danas je Alep, verovatno, populaciono drugi najveći grad Sirije mada za to ne postoje relevantni podaci jer nije sproveden skoriji popis stanovništva.[2]
  2. ^ Prevashodno proglašena u septembru 1936. godine, zatim 1. januara 1944. da bi bila priznata tek dve godine kasnije, 27. aprila 1946. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. jun 2012)
  2. ^ „Violations Documention Center in Syria: Aleppo (19-07-2012–22-12-2016)”. Violations Documenting Center. Arhivirano iz originala 05. 12. 2018. g. Pristupljeno 11. 1. 2017. 
  3. ^ „Constitution of Syria 2012”. Scribd. 15. 2. 2012. Pristupljeno 25. 1. 2013. 
  4. ^ a b „Syrian ministry of foreign affairs”. Arhivirano iz originala 11. 5. 2012. g. 
  5. ^ a b The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. str. 51–55. Pristupljeno 11 juli 2014. [2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. јул 2014)
  6. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 11. 04. 2014. 
  7. ^ „Sirija: Damask, grad sa hiljadu života - Život - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2020-12-07. Приступљено 2023-01-25. 
  8. ^ „Sirija”. 
  9. ^ „Sirija”. 
  10. ^ „Ebla — drevni grad izranja iz zaborava”. 
  11. ^ „Syria: France calls for UN to enforce Annan plan”. BBC News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  12. ^ „UN peacekeeping chief calls Syria conflict a civil war”. Fox News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  13. ^ „UN: Syria now in state of civil war, death toll at more than 4,000”. Haaretz. 17. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  14. ^ „Exclusive: Syria now an "internal armed conflict" – Red Cross”. Reuters. 15. 7. 2012. Архивирано из оригинала 21. 07. 2012. г. Приступљено 17. 7. 2012. 
  15. ^ „Syria's uprising: From rocks to RPGs”. CNN. 29. 7. 2012. Приступљено 29. 7. 2012. 
  16. ^ „Syrian army tanks 'moving towards Hama'”. BBC News. 5. 5. 2011. Приступљено 20. 1. 2012. 
  17. ^ „'Dozens killed' in Syrian border town”. Al Jazeera. 17. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  18. ^ „'Defected Syria security agent' speaks out”. Al Jazeera. 8. 6. 2011. Приступљено 21. 6. 2011. 
  19. ^ „Arab League delegates head to Syria over 'bloodbath'”. USA Today. 22. 12. 2011. Приступљено 10. 4. 2012. 
  20. ^ „Number as a civil / military”. Syrian Martyrs. Приступљено 23. 7. 2012. 
  21. ^ „Syria: Opposition, almost 11,500 civilians killed”. Ansamed.ansa.it. 3. 1. 2010. Архивирано из оригинала 28. 03. 2014. г. Приступљено 17. 5. 2012. 
  22. ^ „891 Martyrs, may God's mercy be on them all”. Syrianshuhada.com. Приступљено 18. 8. 2012. 
  23. ^ Memmott, Mark (10. 8. 2012). „Fighting Has Forced More Than 1.5 Million Syrians To Move, U.N. Says”. NPR. Приступљено 13. 8. 2012. 
  24. ^ „Kurdish Refugees from Syria Languish in Iraq”. Приступљено 02. 02. 2021. 
  25. ^ „Syria: Refugees brace for more bloodshed”. News24. 12. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  26. ^ „Syrian Refugees May Be Wearing Out Turks' Welcome”. NPR. 11. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  27. ^ „Syria crisis: Turkey refugee surge amid escalation fear”. BBC News. 6. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  28. ^ „UNICEF says 400 children killed in Syria”. The Courier-Mail. 8. 2. 2012. Архивирано из оригинала 14. 05. 2013. г. Приступљено 16. 2. 2012. 
  29. ^ Peralta, Eyder (3. 2. 2012). „Rights Group Says Syrian Security Forces Detained, Tortured Children: The Two-Way”. NPR. Приступљено 16. 2. 2012. 
  30. ^ „Syria: Local Residents Used as Human Shields”. Huffington Post. 26. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  31. ^ „UN report accuses Syrian troops of torturing and executing children, and of using children as "human shields"”. Blogs.aljazeera.net. 12. 6. 2012. Архивирано из оригинала 12. 6. 2012. г. Приступљено 8. 7. 2012. 
  32. ^ „Syria: Armed Opposition Groups Committing Abuses”. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012. 
  33. ^ „Syria conflict: Aleppo shootings by rebels condemned”. BBC News. 2. 8. 2012. Приступљено 2. 8. 2012. 
  34. ^ „Open Letter to the Leaders of the Syrian Opposition Regarding Human Rights Abuses by Armed Opposition Members”. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012. 
  35. ^ Syria's leadership making mistakes, says Russia, BBC, 20 March 2012
  36. ^ Russia and China: Sabotaging U.N. with vetoes, CNN, 8 February 2012
  37. ^ MacFarquhar, Neil (12. 11. 2011). „Arab League Votes to Suspend Syria”. The New York Times. Приступљено 12. 11. 2011. 
  38. ^ U.N. worried about Syria's effect on neighboring Lebanon, civil war risk Reuters Архивирано на сајту Wayback Machine (10. август 2014), Reuters, 21 May 2012
  39. ^ „Syria in civil war, Red Cross says”. BBC. 15. 7. 2012. Приступљено 15. 7. 2012. 
  40. ^ „Syria”. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сирија&oldid=27548025”