Slavko Zlatanović

Slavko Zlatanović
Mesto rođenja	Miroševce, Srbija
Mesto smrti	Mauthauzen, Austrija

Slavko Zlatanović Žika bio je skojevac, član Komunističke partije Jugoslavije i borac za oslobođenje Jugoslavije.

Biografija

Rodio se u porodici siromašnog seljaka u selu Miroševcu. Tu je završio osnovnu školu, a nakon toga upisao je Leskovačku gimnaziju. Bio je marljiv učenik, zanimala ga je marksistička literatura koju je proučavao sa ostalim naprednim omladincima. Pored toga, isticao se i svojim radom u mnogim školskim družinama i sekcijama. Član SKOJ-a postao je krajem 1938. godine, a potom je izabran i u rukovodstvo „Jadranske straže”. Nije bio omiljen među svim profesorima. Često je bio na udaru onih reakcionarnih profesora i pored njegovog primarnog vladanja i vrlo dobrog učenja. Voleo je da polemiše sa pripadnicima buržoaske omladine i onima koji su bili profašistički orijentisani. Zlatanović je važio za jednog od ideološki najspremnijih učenika i skojevaca. Zbog toga je bio određen da prisustvuje veoma značajnoj okružnoj konferenciji SKOJ-a u selu Rudaru, 1940. godine. On je sa Žikom Ilićem Žutim bio zadužen da priprema najvažniji deo programa na izletima, koji su, u to vreme, bili veoma pogodna forma okupljanja naprednih omladinaca i propagiranja naprednih ideja. Upravo na jednom takvom izletu, u selu Sinkovcu, početkom septembra 1940. godine, govorio je o fašizmu, o opasnosti koju on donosi i o korumpiranosti vladajuće kapitalističke klike u Jugoslaviji. Delovao je veoma upečatljivo na svoju publiku i smatrali su ga vrsnim agitatorom i propagatorom.

Početkom 1941. godine postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Posle okupacije zemlje bio je zadužen da prati kretanje neprijatelja, da prikuplja obaveštenja o njegovim namerama i neposrednim akcijama i da o tome izveštava organizaciju. Njemu i njegovim drugovima iz skojevske organizacije postalo je jasno, u leto 1941. godine, da je opstanak u Leskovcu nemoguć pa su razmatrali o odlasku u Kukavički NOP odred. U septembru mesecu prešao je na tadašnju slobodnu teritoriju Porečja i postao je borac Kukavičkog NOP odreda. Posle reorganizacije odreda postao je zamenik političkog komesara 1. čete. Jezgro ove čete činili su borci iz Vučja i Miroševca sa kojima je otišao u partizane. Nešto kasnije, prilikom nove reorganizacije odreda, ušao je u skojevsko rukovodstvo. Učestvovao je u svim poduhvatima i akcijama. Nakon smrti Živojina Ilića postao je član OK SKOJ-a Leskovac te je dobio i specijalne zadatke. Početkom januara 1942. godine otišao je u Pečenjevce, a zatim u Babički odred gde je radio na omasovljenju skojevske organizacije i pripremama za odlazak u NOP odred. Naročito se istakao u borbi sa četnicima kod Klajića, sprečivši direktan napad na štab odreda. Marta 1942. godine otišao je sa delom Kukavičkog odreda u Jablanicu. U Jablanici, oslabljen i usporen, usled jakog zapaljenja pluća, pao je u ruke neprijatelju. Međutim, Maksim Kovačević uspeo je da ga izvuče na slobodu i skloni, zajedno sa Ljubinkom Milosavljević i Žikom Stojanovićem, u skrovitu kolibu između Miroševca i Todorovca. Nažalost, četnici su ga pronašli i oterali u zatvoru u Leskovcu. Nakon mesec dana provedenih u zatvoru, interniran je u logor u Austriji. Njegovi provedeni dani u logoru nisu bili nimalo laki. Ipak, on nije prestao da se bori i da misli na narodnooslobodilački pokret u Jugoslaviji. Bio je veoma aktivan, povezao se sa istomišljenicima, organizovao je sastanke i razgovore o političkoj situaciji. Njegovi najbliži saradnici u logoru bili su Borko Stanković Đulavka i Borko Pavlović. Sa dvojicom Zagrepčana pokušao je bekstvo iz logora ali je uhvaćen u Mariboru i oteran u logor Mauthauzen. Tamo je uspeo da se održi sve do pred samo oslobođenje. Poslednje dane svog života proveo je vredno i radno. Nije ga napuštao optimizam, bodrio je svoje drugove, verovao u pobedu, u oslobođenje, u život koji će biti lep i slobodan. Nažalost, nije doživeo da se uveri u to da će se njegova verovanja ostvariti. Pred samo oslobođenje logora ugušen je u gasnoj komori. Ni danas se ne zna gde je sahranjen, ali njegovo ime i delo nisu zaboravljeni. Iako nije dugo živeo, ostavio je dubok trag u istoriji revolucionarnog pokreta Leskovca. U njegovu čast, njegovo ime nosi osnovna škola u Miroševcu, jedna ulica u Leskovcu i pionirski odred osmogodišnje škole u Miroševcu.