Slobodan Milošević

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Slobodan Milošević
Slobodan Milosevic Dayton Agreement.jpg
Slobodan Milošević
Biografija
Datum rođenja (1941-08-20)20. avgust 1941.
Mesto rođenja Požarevac
Srbija Srbija pod okupacijom
Datum smrti 11. mart 2006.(2006-03-11) (64 god.)
Mesto smrti Sheveningen,
 Holandija
Državljanstvo Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija
Religija ateista
Supružnik Mirjana Marković
Profesija pravnik
Politička
partija
Savez komunista Jugoslavije(1959-1990 , Savez komunista Srbije(1959-1900) ,Socijalistička partija Srbije (1990—2006)
Potpis Slobodan Milosevic Signature.png
www.slobodan-milosevic.org
Spisak predsednika Srbije
23. jul 1997. — 7. oktobar 2000.
Predsednik vlade Radoje Kontić
Momir Bulatović
Prethodnik Zoran Lilić
Srđa Božović (v. d)
Naslednik Vojislav Koštunica
8. maj 1989. — 23. jul 1997.[a].
Predsednik vlade Desimir Jevtić
Stanko Radmilović
Dragutin Zelenović
Radoman Božović
Nikola Šainović
Mirko Marjanović
Prethodnik Petar Gračanin
Ljubiša Igić (v. d)
Predsednik Predsedništva SR Srbije
Naslednik Dragan Tomić (v. d)
Milan Milutinović
1.predsednik Predsedništvo Centralnog komiteta Savez komunista Srbije
16. januara 1986. — 10. maj 1989.
Prethodnik Ivan Stambolić
Naslednik Bogdan Trifunović

Slobodan Milošević (Požarevac, 20. avgust 1941Sheveningen, 11. mart 2006) je bio društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbija, srpski i jugoslovenski političar, pravnik, Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Savez komunista Srbije (januar 1986 — maj 1989), Član Predsedništva Centralnog komiteta Savez komunista Jugoslavije (maj 1986 — januar 1990), Član Predsedništva SR Srbije (maj 1986 — maj 1989), Predsednik Predsedništva SR Srbije (maj 1989 — decembar 1990), predsednik Republike Srbije (1989—1997) i Savezne Republike Jugoslavije (1997—2000).

Slobodan Milošević je bio jedan od osnivača i prvi predsednik Socijalističke partije Srbije, od njenog osnivanja 1990. do svoje smrti 11. marta 2006.

Milošević je bio jedna od ključnih ličnosti tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji u periodu 1991—1995. i tokom rata na Kosovu i Metohiji 19981999. Tokom rata na na Kosovu, maja 1999. godine, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju podigao je optužnicu protiv Miloševića za zločine protiv čovečnosti. Optužbe za kršenje običaja rata i Ženevske konvencije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i za genocid u Bosni i Hercegovini dodate su godinu i po dana kasnije.

Takođe, procenjuje se da je on, sa svojim saradnicima, proneverio milijardu dolara državnog novca.[1] Rezultati istraživanja drugih izvora govore da količina proneverenog novca iznosi pet do 11 milijardi dolara.[2]

Nakon velikih demonstracija 5. oktobra 2000. godine zbog spornih predsedničkih izbora u septembru te godine, Milošević je priznao poraz. Dana 1. aprila 2001. godine je uhapšen, a 28. juna iste godine je izručen Haškom tribunalu.

Na suđenju Milošević se sam branio. Umro je nakon 5 godina u zatvoru pedesetak sati pre završetka izvođenja svedoka. Milošević, koji je počeo da pati od slabosti srca, visokog krvnog pritiska i dijabetesa nakon što je uhapšen, umro je od srčanog udara.[traži se izvor]

Biografija[uredi]

Mladost[uredi]

Milošević je rođen u Požarevcu 20. avgusta 1941. godine, u porodici oca Svetozara (1907—1962) i majke Stanislave Milošević (devojačko prezime Koljenšić). Porodica vodi poreklo iz Lijeve Rijeke - iz srpskog plemena Vasojevići. Stanislava Milošević je bila učiteljica, a Svetozar profesor srpskog i ruskog jezika. Posle Drugog svetskog rata otac je napustio porodicu te odlazi u Crnu Goru. O porodici je nastavila da se stara majka.

Porodica Milošević; otac Svetozar, Majka Stanislava i Slobodan i njegov brat Borislav

U januaru 1959. godine, Slobodan Milošević je kao gimnazijalac primljen u Savez komunista Jugoslavije. Godine 1963, kao predsednik partijskog komiteta Pravnog fakulteta, u toku rasprave o promenama Ustava, Slobodan je predložio da se predviđeni naziv Federativna Socijalistička Republika Jugoslavija promeni u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija da bi se više istaklo socijalističko obeležje države.

Tako je kasnije i bilo. Godine 1965. venčao se drugaricom iz detinjstva i dugogodišnjom devojkom Mirjanom Marković, koja je do poslednjih dana ostala njegov pratilac, čak i u politici.

Završio je Pravni fakultet u Beogradu sa najvišim ocenama (1964, prosek ocena 8,90)[3] i bio pobednik redovnog godišnjeg takmičenja u govorništvu. Svoju karijeru je započeo u „Tehnogasu“, gde je radio Stambolić. Početkom osamdesetih biva poslat u Njujork kao predstavnik „Beobanke“.

Slobodan Milošević bio je otelotvorenje nove generacije jugoslovenskih „komunista“ (takozvanih „tehnokrata“), sloja koji je ulazio u partiju sa najviših mesta u sve nezavisnijim „samoupravnim“ preduzećima. Nedostatak autentične radničke demokratije na radnim mestima utabao im je put do uticajnih pozicija. Oni su se razlikovali od starih titoističkih kadrova koji su prišli partiji u najtežim danima monarhističke diktature tridesetih, porazili naciste i izneli revoluciju na svojim plećima. Ovaj novi sloj je imao česte kontakte sa stranim kompanijama, poznavao jezike i nije bio previše opterećen ideološkim problemima. Za mnoge od njih, partijska knjižica bila je samo ulaznica za pravljenje karijere.

Uspon na vlast[uredi]

Godine 1983, Milošević je napustio direktorske pozicije i posvetio se politici. U to vreme, Milošević je nastupao kao još jedno „sivo odelo“ u partijskom aparatu — oprezan birokrata koji je ponavljao titoističke parole „bratstva i jedinstva“ i koji je čak bio viđen kao borac protiv rastućeg nacionalizma u Saveza komunista Srbije. Stambolić je prepoznao Miloševićevu grubu prirodu i koristio ga za interne prljave poslove i frakcionaške borbe.[traži se izvor] Već u ovo vreme, ekonomska kriza se već duboko osećala među širim slojevima u Jugoslaviji. Najsiromašniji regioni, poput Kosova, trpeli su žestoke udarce rezanjem socijalnih davanja koje je Jugoslavija, kao visoko zadužena zemlja, morala da sprovede zbog pritiska Međunarodnog monetarnog fonda.[traži se izvor]

Talas štrajkova je preplavio zemlju u drugoj polovini osamdesetih, što je bio najveći potres još od 1968. i pokreta studenata. Deo partijskih birokratija svih republika tada je već uveliko planirao način na koji bi mogao iskočiti iz broda koji tone. Počelo je umotavanje u nacionalne zastave u pokušaju da se spere krivica i napusti planska ekonomija. Krivica za ekonomske teškoće je sistematski bila prebacivana od strane lokalnih birokratija ka komšijskim republikama i njihovim vođstvima.

Milošević je postao Član Predsedništvo CK Savez komunista Srbije pa sekretar Opštinskog komiteta SKJ opštine Stari grad u Beogradu, pa sekretar Gradskog komiteta SKJ u Beogradu, a potom sekretar Socijalističkog saveza Srbije . Godine 1984. Slobodan Milošević dolazi na mesto predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Zapažen je po svojim represivnim i restriktivnim metodima, između ostalog po kampanji za zaustavljanje štampanja sabranih dela Slobodana Jovanovića. Januara 1986. godine izabran je za Predsednika PredsedništvoCK SK Srbije, uprkos otporima, na zalaganje Ivana Stambolića. Maj 1986 godine izabran je za Član PredsedništvoCK Savez komunista Jugoslavije.Od maj 1986 - maj 1989 je Član Predsedništvo SR Srbije.

U proleće 1987. godine, srpski i crnogorski aktivisti na Kosovu i Metohiji planirali su da organizuju marš na Beograd u znak nezadovoljstva zbog situacije na Kosovu. Milošević je, nevoljno, 24. aprila 1987. poslat na Kosovo kako bi smirio situaciju. Prema Stamboliću, Milošević je bio beogradski birokrata ne baš zainteresovan za Kosovo i Metohiju i potpuno nespreman za ono što će ga tamo sačekati. Tokom sastanka sa lokalnim predstavnicima u Kosovu Polju, grupa srpskih radnika napolju pokušavala je da uđe u zgradu i predstavi svoje probleme beogradskom izaslaniku. U pokušaju da priđu bliže, sukobili su se sa većinski albanskom policijom koja je počela da ih tuče. Milošević je pokušao da sa balkona zgrade smiri okupljene radnike, ali nije uspeo. Nemajući drugi izlaz, Milošević je izašao napolje da popriča sa radnicima. Radnici su probili policijski kordon, a Milošević je, praćen TV kamerama, prošao policijsku liniju i ušao među radnike. Na opasku jednog radnika da ih tuku, Milošević je odgovorio: „Niko ne sme da vas bije!“ Ova njegova izjava je dobila ogroman publicitet i od Miloševića je u očima srpske javnosti stvorila heroja. Nakon njegovog govora tog dana usledile su nove, još agresivnije pritužbe kosovskih Srba na račun albanskog kosovskog rukovodstva i kosovskih Albanaca uopšte.

Miloševićev mentor i blizak prijatelj Ivan Stambolić je u septembru 1987. godine postao predsednik Predsedništva SR Srbije i podržao Miloševića na izborima za novog vođu partije. Milošević je ostvario tesnu pobedu na izborima. Posle Miloševića, vođa partije je postao Dragiša Pavlović, koji Miloševiću nije odgovarao. Milošević je tvrdio da je Pavlović bio isuviše blag prema Albancima na Kosovu.[traži se izvor] Dana 23. i 24. septembra na Osmoj vanrednoj sednici Centralnog Komiteta SK Srbije, koja je trajala 30 sati i bila prenošena uživo na državnoj televiziji, Milošević je svrgnuo Pavlovića. Ivan Stambolić je podneo ostavku pod pritiskom Miloševićevih pristalica par dana posle toga.

Na leto i jesen 1988. godine, na talasu nezadovoljstva izazvanog albanskim šovinizmom i separatizmom Milošević okuplja Srbe i postaje harizmatični nacionalni vođa. Dana 5. oktobra 1988. godine u takozvanoj „Jogurt-revoluciji“ serija mitinga iskorišćena je za obračun sa vojvođanskim rukovodstvom koje je, koristeći ustavni položaj, pružalo otpor Miloševićevoj ofanzivi. Dezorijentisani vojvođanski funkcioneri su pokušavali da spreče krizu sastankom sa Miloševićem. Dana 19. novembra 1988. godine na mitingu na Ušću, Milošević iskazuje privrženost Kosovu i Metohiji, Jugoslaviji i, u manjoj meri, komunizmu. Prema izveštaju TV Beograd bilo je oko milion ljudi, po ostalim medijima nekoliko stotina hiljada.

Sa padom Berlinskog zida 1989. godine, širom sveta je došlo do raznovrsnih promena, a Jugoslavija nije bila izuzetak. Milošević se u 1988. i 1989. godini koncentrisao na kosovski problem. U antibirokratskoj revoluciji uklonjena je izabrana vlast SAP Vojvodine (5. oktobra 1988), SR Crne Gore (10. januara, 1989), i na kraju Kosova i Metohije u februaru i martu 1989. godine. Kao odgovor na podršku koju je albanski separatizam dobio na skupu u Cankarjevom domu, u Beogradu započele demonstracije, propraćene masovnim protestima i u drugim gradovima Srbije. Protestanti su zahtevali da se uhapsi Azem Vlasi. Dana 28. marta 1989. godine je promenjen ustav SR Srbije kako bi se smanjio stepen autonomije Vojvodine i Kosova i Metohije. Maja 1989. godine, Milošević je izabran za predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije.

U razgovorima Borisava Jovića sa Miloševićem i Kadijevićem diskutovano je o tome kako izvršiti reformu Jugoslavije, a da se očuvaju interesi srpskog naroda. Tada su bili opsednuti shvatanjem da srpski narod ima više interesa i potrebe za Jugoslavijom od nekih drugih jugoslovenskih naroda, zato što Srbi žive u skoro svim delovima Jugoslavije i što su smatrali da bi u slučaju raspada Jugoslavije veliki deo srpskog življa morao ostati van granica Srbije, sem ako se silom ne bi izborio za drugačije rešenje. Bojali su se genocida nad Srbima u slučaju da postanu nacionalne manjine, naročito u Hrvatskoj. Srpsko pitanje nije bilo lako rešiti. Postojao je objektivni rizik od građanskog rata za ponovnu podelu Jugoslavije.

Slobodan Milošević drži govor na Gazimestanu na Kosovu

Dana 28. juna, na Vidovdan, Milošević se obratio prisutnima na Kosovu Polju, za 600. godišnjicu Kosovske bitke. Njegov govor na Gazimestanu neki analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje koja je jedan od elemenata jugoslovenske krize par godina posle toga. Na mitingu je Milošević definitivno ustoličen kao srpski vođa u očima svojih protivnika i celog sveta. Pozivu na svečanost se odazvao gotovo sav diplomatski kor, osim ambasadora SAD Vorena Zimermana.

Na Gazimestanu je bio kompletan tadašnji politički vrh zemlje: Slobodan Milošević, Borisav Jović, Janez Drnovšek, Milan Pančevski, Ante Marković, Ivo Latin, Obrad Piljak, Branko Kostić, Janez Stanovnik, Veljko Kadijević. Odsutan je bio dr Stipe Šuvar, član Predsedništva SFRJ iz Hrvatske.

Milošević je poručio u ovom govoru na Gazimestanu, da su se tek sada, posle punih šest stotina godina, srpskom narodu otvorile oči i da su tek sada, pod ovim rukovodstvom, ispravljene nepravde koje su u prošlosti nanesene srpskom narodu. Ovo je bio prvi od akcenata govora koji su pozdravljeni dugim aplauzom. Milošević je u ovom govoru naglasio da Srbi nikada nisu osvajali i da niti eksploatisali druge.

Iako su novine zabeležile da je proslavi na Gazimestanu, pored nekoliko stotina iseljenika sa svih kontinenata, prisustvovalo oko 50 diplomatskih predstavnika, prećutale su da su ambasadori zapadnih zemalja odbili da prisustvuju; mnogi su proslavu videli kao manifestaciju pregrejanog srpskog nacionalizma. Zbog nedolaska najžešće je kažnjen američki ambasador Voren Zimerman: Milošević je devet meseci odbijao da ga primi u zvaničnu audijenciju.

Nacionalističke birokratije unutar ostalih republika su se ponele predvidljivo. Iskoristivši Miloševićeve akcije kao konačni dokaz da opstanak zajedničke države nije moguć otvoreno su krenule u zagovaranje secesije. Srpsko rukovodstvo je činilo se držala najjače karte u svojim rukama. Srbija je bila najveća republika i preuzela je kontrolu nad armijom. Srpska birokratija je imala jako dobre veze sa mnogim imperijalističkim silama koje su inicijalno bile skeptične prema rasturanju zajedničke države i na sav glas hvalile Miloševića zbog tržišnih reformi koje je sprovodio.[traži se izvor]

Uz to Beograd je računao na srpsko stanovništvo u drugim republikama koje bi prirodno bilo protiv otcepljenja. Srpska birokratija je tako bila u poziciji da zagovara opstanak zajedničke države u kojoj bi imala dominantnu poziciju. Slabije birokratije u manjim republikama nisu imale izbora nego da potraže zaštitnike u drugim imperijalističkim silama i krenu odlučno ka nezavisnim državama u kojima bi bile slobodne da se na miru izlegu u lokalne buržoazije oslobođene od jake konkurencije.

Tako da, dok je ojačavao poziciju Srbije unutar federacije, Milošević je simultano mogao sebi priuštiti pozivanje na očuvanje ujedinjene Jugoslavije, prezentujući sebe srpskoj radničkoj klasi kao jedinog čuvara „socijalističkih vrednosti“ nasuprot secesionističkih vođa u drugim republikama i otvoreno reakcionarne pročetničke i prokapitalističke opozicije unutar Srbije. Od strane prosečnog srpskog radnika, Milošević je bio u tom trenutku doživljavan kao umerena struja koja je pokušavala da na neki način sačuva Titovu Jugoslaviju i osnovna dostignuća planske ekonomije.

Za razliku od bivših komunista u drugim republikama koji su zasnovali nove otvoreno desničarske partije, Milošević je nazvao svoju partiju Socijalistička partija Srbije i prezentovao je kao nastavljača Titove partije u novom ruhu. Sa druge strane, Milošević se predstavljao radikalnijem, prokapitalističkom sloju, kao odlučan reformista. Mase u ostalim republikama, iako poput njene braće u Srbiji naklonjene Titovoj zaostavštini, počele su da povezuju komunizam i Jugoslaviju sa Velikom Srbijom.[traži se izvor] Sveopštu konfuziju unutar same Srbije potpomogla je i vulgarna građanska opozicija koja je uporno Miloševića do poslednjih dana etiketirala kao „komunjaru“.

Predsednik Milošević[uredi]

Januara 1990. godine na 14. Kongresu Saveza komunista Jugoslavije, delegacija Srbije, koju je predvodio Slobodan Milošević, tražila je da se ukine Ustav iz 1974. godine, koji je davao podjednaku vlast svim republikama. Milošević je zahtevao da se uvede sistem „jedan čovek, jedan glas“, što bi opunomoćilo Srbe, koji su bili većinska populacija u Jugoslaviji. Zbog ovog predloga, delegacije Slovenije i Hrvatske (koje su predvodili Milan Kučan, odnosno Ivica Račan) napustile su kongres. Nakon toga, Milošević je shvatio da se u Sloveniji i na Kosovu i Metohiji mora pojačavati vojno prisustvo. Pribojavao se da će separatisti dobiti polet usled otvorene slovenačke podrške na XIV kongresu Saveza komunista. Ključni zadaci armije su bili da se ne dozvoli raspad zemlje, niti ičije nasilno ili protivustavno otcepljenje i bratoubilački rat.

Slobodan Milošević 1980-ih

U julu 1990. godine, Savez komunista Srbije se transformisao u Socijalističku partiju Srbije, koja je nasledila imovinu Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. U poslednjem trenutku, Milošević se odlučio za socijalističku, a ne socijaldemokratsku orijentaciju. U septembru iste godine je donet novi ustav Srbije, po kojem je predsednik imao više vlasti nego pre. Ovim ustavom drastično je smanjena autonomija srpskih pokrajina u odnosu na prethodni ustav iz 1974. Slobodan Milošević je ponovo izabran za predsednika Republike Srbije u decembru 1990. godine i decembru 1992. godine.

U decembru 1990. godine na prvim slobodnim parlamentarnim izborima, Miloševićeva Socijalistička partija je pobedila sa 80,5%. Kosovski Albanci su bojkotovali izbore. Slobodan Milošević je pobedio na predsedničkim izborima sa još većim procentom.

Miloševićev uspon se dešavao u vreme kada je u svim republikama bivše Jugoslavije počeo da raste nacionalizam. Slovenci su izabrali nacionalističku vlast koju je predvodio Milan Kučan, a Hrvati su takođe izabrali nacionalističkog vođu Franju Tuđmana. Glavni političari u Bosni i Hercegovini su takođe bili orijentisani ka nacionalizmu.

U međuvremenu, tokom 1990. godine, nastavljao se spor oko toga šta uraditi u vezi sa demonstracijama na Kosovu za otcepljenje Kosova od Srbije. Hrvatska i Slovenija su odbile da pošalju svoj kontingent u saveznu miliciju, koja je dobila nalog da ide na Kosovo. Milošević je tražio da Jović razgovara sa Antom Markovićem da ne dozvoli takav tok događaja. Marković je rekao da on nije ni pitan da se poveća taj policijski kontingent. Milošević i Jović su bili izolovani.

U to vreme je socijalistička Jugoslavija imala osmočlano Predsedništvo, u kojem su 4 člana bila na strani Miloševića i 4 protiv njega. Zbog toga se vlast nikad nije mogla složiti oko važnih odluka, te je taj organ vlasti bio beskoristan. Ne samo da se PSFRJ nije slagala da na Kosovu interveniše vojska, nego se ometala i upotreba milicije čiji je redovni zadatak bio održavanje reda. Predsedništvo kao kolektivni šef države i vrhovni komandant praktično više nije ni postojalo, jer nije bilo u stanju da donosi odluke za koje je po Ustavu bilo odgovorno — o zaštiti ustavnog poretka i odbrani integriteta zemlje.

Dana 9. marta 1991. godine su organizovane prve velike demonstracije protiv Miloševićevog režima, predvođene Srpskim pokretom obnove. Posle kratkotrajne krize i izvođenja tenkova na ulice i posle nagodbe sa opozicijom, Milošević je ponovo učvrstio svoju vlast.

Raspad SFRJ[uredi]

Maja 1991. godine, Hrvatska je organizovala referendum za otcepljenje od SFRJ, prethodno proglasivši ustav kojim su izbrisali Srbe kao konstitutivan narod u SR Hrvatskoj, što je izazvalo strah i revolt kod lokalnog srpskog stanovništva, koje je činilo 12% stanovništva u SR Hrvatskoj. U tom periodu, snažno podržani od Vatikana i Nemačke, paravojne formacije u SR Hrvatskoj su se nezakonito naoružavale (tajno je snimljen ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Martin Špegelj, poznato kao afera 100.000 kalašnjikova) i krenule sa preuzimanjem policijskih stanica u mestima gde si većinski živeli Srbi, što je dovelo do međunacionalnih sukoba i postavljanja snaga JNA kao tampon-zone. Hrvatska vlast je krenula u rat za otcepljenje i za „konačno rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj“, kako je govorio predsednik Franjo Tuđman. Srpski narod u Hrvatskoj (580.000) i Bosni i Hercegovini (1.6 miliona) hteo je da ostane u Jugoslaviji. Milošević je tvrdio da ako ne osporava ni jednom narodu da se odvoji od Jugoslavije, onda ne sme da osporava ni jednom narodu da ostane u svojoj državi, Jugoslaviji.

Srbi u Hrvatskoj su počeli da organizuju sopstvenu autonomiju — Srpsku autonomnu oblast Krajinu, kao odgovor na brisanje Srba kao konstitutivnog naroda iz Ustava Hrvatske, koje je izvršio Tuđmanov režim decembra 1990. 31. marta 1991. desili su se prvi sukobi između hrvatske policije i Srba u SAO Krajini, koji su u leto iste godine prerasli u rat u koji se ubrzo uključila i JNA. Za vreme ovog rata, koji je trajao do avgusta 1995. (završno sa Operacijom Oluja), iako nije učestvovao u sukobima, Miloševićev režim je aktivno pomagao vlastima Republike Srpske Krajine.

Nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije u junu 1991. dolazi do kratkotrajnog rata između JNA i slovenačke teritorijalne odbrane, nakon čega se JNA povlači iz Slovenije.

Godine 1992, hrvatski i muslimanski politički predstavnici u BiH preglasavaju Srbe, koji čine 31% stanovništva u BiH i proglašavaju otcepljenje od SFRJ, negirajući konstitutivnom srpskom narodu pravo da bira da li želi da ostane u SFRJ, što je dovelo do rata u BiH. Prvi zločin kojim je otpočeo rat, desio se u Sarajevu, kada su muslimanski fanatici ubili starog svata na srpskoj svadbi. JNA se u maju 1992. u potpunosti povlači iz BiH u Srbiju i Crnu Goru, nakon čega je preimenovana u Vojsku Jugoslavije. Prethodno su sve jedinice JNA povučene i iz Hrvatske i Makedonije.

Nakon priznanja nezavisnosti Hrvatske i BiH od strane međunarodne zajednice, Savezna skupština SFRJ 27. aprila 1992. proglasila je Saveznu Republiku Jugoslaviju, u čiji su sastav ušle Srbija i Crna Gora. Nakon ovoga SFRJ je i formalno prestala da postoji. U maju 1992. Ujedinjene nacije uvode sankcije SR Jugoslaviji zbog optužbi za učešće u ratu u Bosni i Hercegovini.

U decembru 1992. održani su savezne parlamentarne i republički predsednički izbori. Miloševiću se kao protivkandidat suprotstavio Milan Panić, koji se sa mesta saveznog premijera kandidovao za predsednika Srbije. Milošević pobeđuje u prvom krugu, a njegova partija pobeđuje na parlamentarnim izborima.

Slobodan Milošević sa Franjom Tuđmanom i Alijom Izebegovićem potpisuje Dejtonski sporazum

U decembru 1993. održani su vanredni parlamentarni izbori u Srbiji. Posle ekonomskog sloma i hiperinflacije, suočen sa mogućnošću pada vlade Nikole Šainovića, kad je prestala podrška koju je manjinska vlada imala od poslanika SRS, Milošević je raspisao izbore „zbog blokiranja mehanizma odlučivanja“. Socijalistička partija ostvaruje relativnu većinu i formira vladu zahvaljujući poslanicima Nove demokratije.

Novembra 1995. godine, Milošević je otputovao u Dejton (država Ohajo u SAD) u ime Republike Srpske (zajedno sa Franjom Tuđmanom ispred bosanskih Hrvata i Alijom Izetbegovićem ispred Republike Bosne i Hercegovine) i tamo potpisao Dejtonski sporazum, kojim je završen rat u Bosni i Hercegovini. Nakin toga, zapad je proglasio Miloševića za jednog od „glavnih faktora mira i stabilnosti Balkanu“.

Dana 28. novembra 1995. godine, pod predsedništvom Slobodana Miloševića, GO SPS razrešio je funkcija ranije odane saborce Borisava Jovića, potpredsednika partije, Mihaila Markovića i Milorada Vučelića.

Pad[uredi]

Zapad je bio spreman da pruži Slobodanu Miloševiću još jednu šansu. Nakon što su odsekli Miloševića od svih teritorijalnih dobitaka u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pružajući što indirektnu (Oluja) što direktnu (NATO bombardovanje Republike Srpske) podršku rivalima i uspostavili seriju zavisnih državica sa jasnim etničkim granicama, došlo je vreme za poslovanje. Sankcije su bile ukinute, a Milošević naširoko hvaljen kao faktor „mira i stabilnosti“ na Balkanu.

Slobodan Milošević sa Džozefom Lopezom, admiralom američke mornarice i komandantom IFOR-a 1996.

Novembra 1996. godine Miloševićeva koalicija (SPS, JUL i ND), na talasu nove saradnje sa međunarodnom zajednicom, dobija savezne izbore, ali gubi lokalne. Ne mireći se sa porazom, čiji je značaj uglavnom simboličan, započinje kampanju lažiranja izbornih rezultata i suočava se sa masovnim i stalnim demonstracijama.

U decembru iste godine Felipe Gonzalez, na čelu međunarodne komisije koja je došla na poziv Savezne vlade, overava pobedu opozicije na lokalnim izborima i sugeriše priznavanje izbornih rezultata. Demonstrantima u Beogradu Milošević suprotstavlja miting svojih pristalica, koji se, uprkos pojedinačnim žrtvama, završava bez masovnog građanskog sukoba (vidi Demonstracije u Srbiji 1996—1997).

Dana 4. februara 1997. godine, Milošević je priznao pobedu opozicije u nekim gradovima na lokalnim izborima, posle 11 nedelja prepiranja oko rezultata.

Po Ustavu je imao pravo na samo dva mandata kao Predsednik Srbije, pa je 23. jula 1997. godine Milošević preuzeo funkciju predsednika SR Jugoslavije od Zorana Lilića.

Decembra 1997. na izborima za predsednika Republike Srbije pobedio je Milan Milutinović, kandidat Socijalističke partije Srbije.

Miloševićeva Socijalistička partija Srbije osvaja najveći broj glasova na republičkim parlamentarnim izborima 1997 ali ne dovoljno da sama formira vladu. Nakon što su u martu 1998. propali pregovori o formiranju vlade sa Srpskim pokretom obnove, SPS formira vladu sa Srpskom radikalnom strankom. Ova vlada je od strane SRS-a i SPS-a tada nazivana vladom narodnog jedinstva.

U maju 1998. godine Slobodan Milošević imenuje Momira Bulatovića za saveznog premijera, nekoliko meseci nakon što je Momir Bulatović poražen od Mila Đukanovića, na predsedničkim izborima u Crnoj Gori.

Oružane akcije albanskih terorističkih grupa i protivakcije srpske policije i Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji kulminirale su 1998. godine (Vidi: Rat na Kosovu i Metohiji). Međunarodna zajednica (prvenstveno SAD i EU) zahteva otpočinjanje bezuslovnog dijaloga uz međunarodno posredovanje, što Milošević odbija i raspisuje referendum na kojem građani potvrđuju ovu odluku. Posle dodatnih pritisaka i pregovora sa Ričardom Holbrukom, Milošević u oktobru 1998. postiže sporazum o povlačenju dela vojnih i policijskih snaga sa Kosmeta i dolasku međunarodne posmatračke misije.

Sredinom marta 1999. godine, u Rambujeu, srpska delegacija, koju je formalno predvodio potpredsednik vlade SRJ Ratko Marković, odbija ponuđeni sporazum, koji su Albanci prihvatili.

Koristeći kao opravdanje srpsko odbijanje ovog kontroverznog sporazuma, čiji sadržaj nije poznat široj javnosti, ali i takođe kontroverzni događaj poznat kao Slučaj Račak, NATO pakt bez saglasnosti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija započinje bombardovanje SR Jugoslavije 24. marta 1999. godine.

Dana 27. maja 1999, u jeku agresije NATO na SRJ, Luiz Arbur, tužilac Haškog tribunala, saopštava da je Milošević optužen za zločine protiv čovečnosti na Kosovu i Metohiji. Pored Miloševića, optuženi su i drugi najviši državni zvaničnici: Nikola Šainović, Milan Milutinović, Vlajko Stojiljković i Dragoljub Ojdanić.

Nakon podizanja optužnice protiv Miloševića, za njim je raspisana međunarodna poternica. Zbog toga Slobodan Milošević više nije putovao u inostranstvo, kako bi izbegao hapšenje i izručenje Haškom tribunalu.[4]

Početkom juna 1999, Milošević se u cilju postizanja mirovnog sporazuma, u Beogradu sastaje sa predstavnicima Kontakt grupe: Martijem Ahtisarijem (izaslanikom EU), Viktorom Černomirdinom (izaslanikom Rusije) i Strobom Talbotom (izaslanikom SAD). Nakon dvodnevnih pregovora, Milošević prihvata plan Kontakt grupe za okončanje rata, koji je nakon toga usvojila i Skupština Srbije.

Dana 10. juna 1999. godine je završeno NATO bombardovanje SRJ, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, između Vojske Jugoslavije i NATO pakta i usvajanja Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti UN, kojima je predviđeno povlačenje svih oružanih snaga Srbije i SR Jugoslavije sa Kosova i Metohije i raspoređivanje međunarodnih snaga pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Međunarodne snage su bile sastavljene uglavnom od vojnika iz zemalja NATO-a. Slobodan Milošević je „čestitao mir“ svom narodu, najavio obnovu zemlje i obećao objavljivanje imena svih poginulih. Milošević je naredio da se povuku vojska i policija sa Kosova i Metohije.

Izbori 2000. godine[uredi]

Milošević potpisuje 24. jula 2000. godine Zakon o izboru predsednika SRJ i raspisuje izbore za predsednika i Skupštinu SRJ. Prema zakonu, na izborima pobeđuje kandidat koji osvoji većinu glasova birača koji su glasali. Kada nijedan kandidat ne dobije tu većinu, u roku od dve sedmice održavaju se ponovni izbori sa samo dvojicom prvoplasiranih kandidata na listi. Ovome su prethodile promene Ustava SRJ koje su početkom jula izvršene na inicijativu SPS-a. Tim promenama saveznog ustava je omogućeno da se predsednik bira na direktnim izborima umesto u skupštini. Ustavnim promenama predviđeno je i da se poslanici Veća republika u Saveznoj skupštini biraju na direktnim izborima, a ne kao do tada u republičkim skupštinama. Ove ustavne promene naišle su na žestoko protivljenje vladajućih stranaka u Crnoj Gori (DPS i SDP), koje su zbog ovoga odlučile da bojkotuju predstojeće savezne izbore.

Ivan Stambolić je nestao 25. avgusta 2000. godine u predvečerje političkih promena u Srbiji, a njegov nestanak je, posle kraćeg iščekivanja bilo kakve vesti o ovom slučaju, prilično brzo bio označen kao politički zločin Slobodana Miloševića. Taj poslednji mesec dana do gubitka vlasti na izborima održanim 24. septembra iste godine, Miloševićev režim pokazivao je čoveka koji je pre toga sa glavne političke scene „nestao“ još 1987. godine kada se na njega sručila razorna lavina optužbi, intriga i diskvalifikacija u periodu „antibirokratske revolucije“ što se u to vreme razlivala po Srbiji. Miloševićevi propagandni službenici u prvi mah su se otvoreno podsmevali vesti da je Stambolić nestao, dok je sam Milošević bivšem makedonskom predsedniku Kiri Gligorovu u telefonskom razgovoru obećao da će učiniti sve da pronađe svog nekadašnjeg prijatelja i uz to se žalio kako je porodica navodno kasno prijavila nestanak Stambolića.[5]

Protiv Miloševića se na predsedničkim izborima 2000. kandidovao predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica kao kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS). Izbori su održani 24. septembra i po prvim preliminarnim zvaničnim rezultatima Savezne izborne komisije, Koštunica je osvojio 48,22%, a Milošević 40,23% glasova. U izbornom štabu DOS objavljeno je da je Koštunica pobedio sa preko 50%.

Između dva izborna kruga izbora, Slobodan Milošević se obratio javnosti, govorom 2. oktobra 2000. godine.

Nakon protesta 5. oktobra Savezna izborna komisija saopštila je konačne rezultate, po kojima je odnos glasova između ove dvojice kandidata na izborima bio 50,24% prema 37,15%, odnosno da je Koštunica pobedio u prvom krugu izbora.

Demonstracije 5. oktobra 2000.[uredi]

Demokratska opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine kako bi se suprotstavili „velikoj izbornoj krađi” koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića. DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima. Takođe je zahtevano i da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji.

Predsednik Savezne izborne komisije je obavestio predsednike izbornih komisija izbornih jedinica da su „privedene kraju pripremne radnje“ za drugi krug predsedničkih izbora, 8. oktobra. Vojislav Koštunica je zatražio od Slobodana Miloševića da prizna poraz u prvom krugu predsedničkih izbora i ukazao na opasnost izbijanja otvorenih sukoba u Srbiji: „Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom“.

Pristalice DOS dolazile su u Beograd od ranog jutra, organizovano iz više pravaca, iz cele Srbije, a predvodili su ih lideri DOS. Oko 15 časova građani okupljeni na mitingu ispred Skupštine SRJ pokušali su da uđu u zgradu Skupštine. Policija je uspela da velikom količinom suzavca rastera znatan broj ljudi sa platoa ispred Skupštine SRJ.

Više desetina građana ušlo je oko 16 časova u Saveznu skupštinu, dok su se policajci koji su do tada čuvali zgradu povukli. Iz desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim, a gotovo sva stakla na zgradi su polupana. Policija je bacila suzavac i u blizini zgrade Radio-televizije Srbije, dok je bager krenuo da se probije do ulaza. Zgrada RTS u Takovskoj ulici potom je zapaljena, a redovni program RTS je prestao da se emituje posle 17 sati.

Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTS. Demokratska opozicija Srbije je formirala krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti. Ispred Skupštine grada jutro je dočekao veliki broj ljudi.

Dana 6. oktobra se Milošević obratio narodu preko televizije i zvanično je priznao poraz na predsedničkim izborima. Dana 7. oktobra dr Vojislav Koštunica položio je predsedničku zakletvu pred poslanicima Savezne skupštine i time inaugurisan na funkciju predsednika SRJ.

Hapšenje i izručenje Haškom tribunalu[uredi]

Dana 1. aprila 2001. uhapšen je bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević, osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja. Hapšenje je započeto 30. marta, a okončano nakon dva dana, posle sedmočasovnih pregovora o predaji. Hapšenju su prethodile danonoćne straže pristalica i simpatizera SPS-a i JUL-a ispred kuće u kojoj je Milošević boravio. Dana 28. juna je izručen Tribunalu u Hagu na osnovu uredbe Vlade Srbije. Ovu uredbu Savezni ustavni sud je istog dana proglasio neustavnom.

Posle izručenja Miloševića Haškom trubunalu, prvobitnoj optužnici za ratne zločine na Kosovu i Metohiji pridodate su i optužnice za ratne zločine i genocid u Bosni i Hercegovini i ratne zločine u Hrvatskoj. Dana 30. januara 2002. godine, Milošević je optužio Haški tribunal da je izvršio „zli i neprijateljski napad“ protiv njega. U zapisnik je uneto da se ne oseća krivim.

Suđenje[uredi]

Suđenje je počelo 12. februara u Hagu. Milošević je sam branio sebe sve do smrti i nije ni jednog trenutka priznavao zakonitost sudske jurisdikcije.

Njegova popularnost među Srbima naglo je porasla kad je počelo suđenje. Miloševićeve pristalice smatraju suđenje travestijom protiv istine i pravde, kao i kršenjem nacionalnog suvereniteta.

Milošević je imao ekipu u Beogradu koja mu je pomagala u vezi sa suđenjem. Često su mu slali informacije iz dosijea tajne policije. Tribunal je trebalo da dokaže da je Milošević imao komandu u Hrvatskoj i Bosni, barem de fakto, jer kao predsednik Srbije u to vreme on zvanično nije imao toliku kontrolu.

Suđenje je bila kontroverzna tema. Na njemu je bilo mnogo protivrečnih i čudnih svedočenja, koja neki smatraju snažnim argumentom u prilog teoriji o zaverama i neistini sa svih strana. Na primer:

  • Svedočenje generala Veslija Klarka, u kojem je general rekao da je Milošević tajno došao kod njega na jednoj konferenciji da prizna da je znao za masakr u Srebrenici, a u istim dokazima da NATO nije imao nikakve veze sa OVK.
  • Izjava bivšeg šefa DB Radeta Markovića da je napisana izjava o Miloševićevim zločinima oteta od njega silom.
  • Izjava lorda Ovena (koautora Vens-Ovenovog plana) da je Milošević jedini vođa koji se konstantno zalagao za mir i da je bilo kakav čin nacionalizma bio „anatema“ za njega.
  • Iskaz Vojislava Šešelja, koji je izjavio da je mnogo puta tokom 1990.ih godina lažno optuživao Miloševića, čak i za ratne zločine, sve u svrhu političke borbe. Ovo svedočenje je ujedno i najduže do sada na suđenju, jer je trajalo nešto više od mesec dana. Tužilaštvo je osporilo njegovu istinitost.

Međunarodni sud pravde je oslobodio Srbiju optužbe za genocid, ali je predsednik sudskog veća izjavio da je Milošević bio svestan rizika da se masakri mogu dogoditi i da ih nije sprečio.[6]

Bolest i smrt[uredi]

Miloševićev zahtev da se leči u Moskvi[uredi]

Tokom suđenja, počeli su da se javljaju ozbiljni zdravstveni problemi kod Miloševića. Patio je od slabog srca i ostalih delova kardiovaskularnog sistema. Više puta je suđenje odgađano zbog njegovog zdravstvena stanja. Milošević se više puta žalio na zdravstvene probleme u sudnici Haškog tribunala, a sudsko veće odbilo je 24. februara 2006. da ga privremeno pusti u Moskvu na lečenje. On je 22. februara obavestio predsedavajućeg sudiju Patrika Robinsona da ne može da nastavi ispitivanje svedoka, jer se ne oseća dobro.

Dva dana pre smrti, Slobodan Milošević je u razgovoru sa advokatom Zdenkom Tomanovićem i Momirom Bulatovićem, izrazio sumnju da ga, prema rečima advokata Tomanovića, „truju“. Tomanović je na osnovu toga i zahteva porodice uložio pismeni zahtev da se obdukcija izvrši u Moskvi. Zahtev je odbijen. Ipak, Sud je pristao da dva srpska lekara prisustvuju obdukciji u Hagu.

Smrt[uredi]

Slobodan Milošević je umro u pritvoru u Sheveningenu 11. marta 2006. godine. Haški tribunal potvrdio je da je preminuo bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević i najavio istragu. U šturom saopštenju piše da je Milošević pronađen mrtav u jutro 11. marta u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala.

„Danas, 11. marta, Slobodan Milošević je pronađen beživotan u svom krevetu u pritvorskoj jedinici UN u Sheveningenu. Čuvar je odmah pozvao zapovednika i lekara pritvora. Lekar je potvrdio da je Milošević mrtav”

Iako je saopšteno da je trenutak smrti bio između 7 i 9 časova ujutru, a da je stražar u 10 časova i 5 minuta utvrdio da je telo nepomično. Zdenko Tomanović je 17. marta na televiziji B92 izjavio da je u 9:30 dobio telefonom obaveštenje da je Slobodan Milošević u šetnji.

Supruga bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika Mirjana Marković izjavila je američkoj TV mreži Si-En-En da je Tribunal u Hagu „ubio njenog muža“.

Brat Slobodana Miloševića, Borislav, izjavio je u Moskvi, gde ga je zatekla vest o tome da je bivši jugoslovenski i srpski predsednik preminuo u svojoj ćeliji u Sheveningenu, da „sva odgovornost leži na Haškom tribunalu“. „Ne bih to komentarisao. Sva odgovornost leži na Haškom tribunalu“, rekao je Borislav.

„Slobodan Milošević je bio odlučan da istraje do kraja suđenja za ratne zločine i nikada ne bi počinio samoubistvo“, ocenio je Stiven Kej, koga je Haški tribunal odredio za advokata bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije iako se on do kraja sam branio.

Predsednik Srbije Boris Tadić izrazio je saučešće povodom smrti Miloševića. Tadić je uputio saučešće porodici Milošević i Socijalističkoj partiji Srbije.

Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izrazio je žaljenje zbog smrti Slobodana Miloševića i najavio da će Vlada zatražiti od Haškog tribunala izveštaj o tom događaju.

„U našem narodu se poštuje običaj da se u ovakvim trenucima političke i sve druge razlike ostavljaju po strani“, istakao je Koštunica. On je istovremeno izrazio saučešće Miloševićevoj porodici i Socijalističkoj partiji Srbije. „Vlada Srbije zatražiće od Haškog tribunala detaljan izveštaj o ovom tragičnom događaju“, rekao je Koštunica.

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sanda Rašković-Ivić uputila je povodom smrti Slobodana Miloševića telegram saučešća Glavnom odboru Socijalističke partije Srbije. „Istovremeno, molim vas da izraze mog saučešća prenesete porodici Milošević“, kaže Sanda Rašković-Ivić.

Crnogorski predsednik Filip Vujanović uputio je saučešće porodici Slobodana Miloševića. „Smrt svakog čovjeka izaziva žaljenje, posebno kada se desi tokom suđenja, uz odbijanje očekivanja da se pruži medicinska pomoć za koju je postojala adekvatna garancija“, naveo je Vujanović.

Holandska policija i sudski veštak pozvani su i započeli su istragu. „Biće obavljena autopsija i toksikološka analiza“, precizirao je Tribunal. Predsednik Tribunala Fausto Pokar naredio je da se sprovede istraga o Miloševićevoj smrti.

Telo Slobodana Miloševića predato je Holandskom forenzičkom institutu u Hagu, saopštio je Haški tribunal. Miloševićeva porodica je obaveštena o njegovoj smrti.

Kako se navodi u saopštenju Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom, 12. marta je obdukcija obavljena u holandskom Institutu za sudsku medicinu u Hagu. Prilikom obdukcije tela Slobodana Miloševića je utvrđeno da je neposredni uzrok smrti infarkt.

Obdukciju tela Slobodana Miloševića vršila su dva sudska patologa i jedan neuropatolog, svi iz Holandije, dok su obdukciju nadgledali patolog iz Belgije i dva eksperta sa Vojno-medicinske Akademije u Beogradu.

Ceo tok obdukcije je sniman i načinjena je detaljna fotodokumentacija. Po mišljenju eksperata iz SCG koji su neposredno nadzirali obdukciju, ceo postupak je obavljen veoma profesionalno.

Miloševićev bivši lekar Vukašin Andrić smatra da je smrt nastupila zbog uzimanja nepropisanog leka „droperidol”. O tome je napisao knjigu „Anatomija sudskog ubistva”.[7]

Sahrana[uredi]

Povorka ispred Muzeja revolucije

Posmrtni ostaci Slobodana Miloševića su 15. marta 2006. godine dopremljeni u Beograd iz Haga, a potom preneti u kapelu bolnice „Sveti Sava“, ali tom događaju na Aerodromu „Nikola Tesla“ nije prisustvovao niko od članova njegove najuže porodice.

Miloševićev sin Marko preuzeo je njegove posmrtne ostatke u Hagu i ispratio za Beograd, ali je, suprotno očekivanjima, umesto u Beograd otputovao u Moskvu.

Kovčeg sa telom Slobodana Miloševića je bio izložen u beogradskom muzeju „25. maj“, delu Muzeja istorije Jugoslavije na Dedinju, gde je sahranjen Josip Broz Tito i gde je u neposrednoj blizini Milošević stanovao. Miloševićevi posmrtni ostaci su bili izloženi u muzeju do 18. marta 2006. godine, kada je u podne organizovan ispraćaj na platou ispred Skupštine SCG kome je, prema procenama policije, prisustvovalo oko 80 hiljada ljudi.[8]

U 12 časova, telo Slobodana Miloševića je preneto u Požarevac gde je od 14 časova bilo izloženo u sali Skupštine opštine. Više desetina hiljada ljudi sačekalo je povorku na centralnom gradskom trgu u Požarevcu, a povorka se potom uputila ka grobnici napravljenoj u dvorištu kuće Miloševića, ispod stabla lipe.[9]

Kovčeg s telom Miloševića je bez ikakvih verskih ceremonija spušten je u zemlju u 17:50 časova.

Odlikovanja i privatni život[uredi]

Bio je rezervni kapetan Jugoslovenske narodne armije i nosilac Ordena rada sa srebrnim vencem i Ordena rada s crvenom zastavom, a 1994. godine je dobio i Orden Republike Srpske sa ogrlicom, Medalju Rige od Fere i Orden srpskog ratnika Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918. godine.

Bio je autor knjige „Godine raspleta“, prevedene na nekoliko stranih jezika. Iz braka sa suprugom Mirjanom Marković, predsednicom JUL-a, imao je kćerku Mariju i sina Marka.

Napomene[uredi]

  1. Od 8. maja 1989. do 28. septembra 1990. godine Slobodan Milošević bio je Predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Srbije.

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]