Slovenski ustanak protiv vizantijske vlasti (1040—1041)

Prostorni opseg slovenskog ustanka tokom 1040. i 1041. godine

Proglašenje Petra Deljana za cara u Beogradu (1040)

Slovenski ustanak protiv vizantijske vlasti (1040-1041) je bio jedan u nizu velikih slovenskih ustanaka protiv vlasti Vizantijskog carstva. Podignut je tokom 1040. godine, sa ciljem oslobođenja slovenskog stanovništva na širem prostoru od srpskog Podunavlja i Pomoravlja, do Povardarja, odnosno Makedonije i okolnih oblasti. Ustanak je podignut nedugo nakon uspešnog ustanka kneza Stefana Vojislava i oslobođenja susednih i primorskih srpskih oblasti od vizantijske vlasti. Na čelu šireg ustanka koji je 1040. godine izbio u srpskom Podunavlju bio je Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara, uz pozivanje na državne tradicije Samuilovog carstva. Kasnije mu se u vođstvu pridružio Alusijan, sin bivšeg cara Jovana Vladislava. Nešto kasnije, po Alusijanovoj naredbi, Petar Deljan je bio svrgnut i oslepljen. Alusijan je nedugo potom napustio ustanike, prebegavši Vizantincima, koji su tokom 1041. godine ugušili ustanak.

Razlozi za ustanak

Petar Deljan, Tihomir i ustanici

Alusijan se pridružuje Petru Deljanu

Alusijanova zavera protiv Petra Deljana

Kriza koja je zahvatila Vizantiju u XI veku dovela je na carski presto niz nesposobnih vladara. Tako se vrhovna vlast, nešto posle 1034. godine, našla u rukama dvorskog evnuha Jovana Orfanotrofa, koji nije birao sredstva da bi napunio carsku kasu i svoje džepove. Za nove namete vizantijski istoričar Jovan Skilica je napisao:

... nameti su postali toliko mnogobrojni da me je sramota da ih nabrajam

— Jovan Skilica, vizantijski istoričar

Njegova vladavina nametnula je slovenskom stanovništvu, koje je do pre samo par decenija živelo u Samuilovoj državi, obavezno plaćanje poreza u novcu umesto u naturi kao do tada. Ovakva odluka izazvala je revolt među Slovenima.

Drugi razlog za podizanje novog slovenskog ustanka bila je otvorena helenizacija koju je Carstvo otpočelo da sprovodi. Autokefalna slovenska crkva koju je stvorio Samuilo nastavila je da postoji i nakon propasti njegove države, sa tim što je sa nivoa patrijaršije spuštena na nivo arhiepiskopije, ali je i dalje zadržala svoju samostalnost i slovensko obeležje. Međutim, to se promenilo 1037. godine, kada je slovenski ohridski arhiepiskop Jovan umro, vlast u Carigradu je na njegovo mesto postavila hartofilaksa crkve Božanske Mudrosti u Carigradu, Grka Lava.

Tok ustanka

Pritisci carske vlasti na slovensko stanovništvo postali su nesnosni i u leto 1040. godine u Pomoravlju izbija ustanak protiv Vizantije. Ustanici su ubrzo oslobodili Beograd i veći deo Pomoravlja. Na čelu ustanka bio je Petar Deljan (Odeljan), koga su ustanici u Beogradu proglasili za cara, naslednika Samuilovog carstva. Deljanovo poreklo je nepoznato, ali je on za sebe tvrdio da je sin Gavrila Radomira odnosno Samuilov unuk, mada je moguće da je samo želeo da sebi da legitimitet. Ustanici nakon toga oslobađaju Niš i Skoplje, nakon čega se ustanak preliva u Povardarje i vrlo brzo je jezgro nekadašnje Samuilove države ponovo bilo slobodno.

Ustanak u dračkoj temi

Brzo širenje ustanka, primoralo je Vizantiju da interveniše bez prethodnih priprema. Zbog toga je drački strateg Vasilije Sinadin dobio naredbu da sa svojim trupama hitno uguši pobunu. Međutim pre nego što je Vasilije uspeo da se sukobi sa ustanici, carska vlada ga je hitno pozvala u Carigrad da se opravda jer je u dvorskim spletkama optužen za izdaju. Na njegovo mesto je postavljen njegov dotadašnji zamenik, koji je već bio omražen u narodu. Kada se u dračkoj temi pročulo za Vasilijevu smenu i za to ko je novi strateg, narod se digao na oružje, a za vođu ustanka je proglašen izvesni Tihomir. Dve ustaničke vojske su se brzo povezale u jednu i ustanak se proširio na dračku temu. Prilikom jednog sastanka vođstva ustanka Tihomir biva ubijen kamenovanjem po Petrovoj naredbi, posle čega on ostaje jedini vođa ustanika.

Dolazak Alusijana i širenje ustanka

Ustanak se širi i na sever današnje Grčke, a pred ustanicima iz Soluna beži i sam car Mihajlo IV Paflagonac koji se u njemu slučajno zatekao. Iako Deljanovi ljudi nisu udarili na sam grad u borbama je izgleda stradao deo carske kase. Uskoro (u septembru 1040. godine), se ustanku priključuje nekadašnji vizantijski činovnik i poslednji sigurni Samuilov potomak i njegovi unuk, sin Jovana Vladislava Alusijan. Ustanak je nastavio da se brzo širi i sada je obuhvatao Pomoravlje, celu današnju Severnu Makedoniju, temu Drač, oblasti oko Vitoše i Osogova, sever današnje Grčke (periferije Epir, Tesaliju, Zapadnu Makedoniju i Središnju Makedoniju), a pred ustanicima je poklekao i utvrđeni Drač.

Opsada Soluna

Sledeća meta ustanika bio je Solun, najtvrđi grad u Vizantiji posle Carigrada i večita meta slovenskih napada. Opsadu grada predvodio je Alusijan. Međutim Solun nije bio Drač, a Vizantija se u međuvremenu oporavila od prvobitnog šoka i počela je da ustanak tretira kao svog glavnog neprijatelja. Jako utvrđenje i uvežbana profesionalna vizantijska vojska koja je branila bedeme uspešno je odbila napad ustanika i nanela im strahovit poraz.

Alusijanova izdaja

Nakon poraza pod Solunom između Deljana i Alusijana dolazi do sukoba, jer je Deljan za neuspeh optužio Alusijana. Njihov sukob se okončao u Alusijanovu korist, pošto je po njegovoj naredbi Deljan oslepljen (ili ga je čak sam Alusijan na jednoj gozbi napio, nakon čega mu je odsekao nos i oslepeo ga). Nekadašnji vizantijski strateg u Jermeniji Alusijan, je neposredno nakon ovoga napustio ustanike i vratio se u Vizantiju, ostavivši ustanak bez vođe.

Iako za to nema sigurnih istorijskih zapisa, pretpostavlja se da je Alusijan od početka bio poslat iz Vizantije da uništi ustanak, ne bi li povratio svoje nekadašnje posede i položaj. On je, iako sin ustaničkog vođe, uspeo da izgradi karijeru u Vizantiji i dođe do položaja stretega u Jermeniji. Međutim, on je nakon toga pao u nemilost, tako da je ubrzo ostao bez položaja i poseda, a na kraju je morao i da se skloni iz Carigrada. Po povratku u Vizantiju vraćeni su mu posedi i dodeljena mu je visoka titula magistra (lat. magistros).

Tako je Alusijan postao odgovoran za propast drugog slovenskog ustanka protiv Vizantije, kao što je njegov otac Jovan Vladislav bio odgovoran za propast prvog. Posle poraza na Belasici i Samuilove smrti, Jovan Vladislav se umesto borbe protiv Vizantije, upustio u borbu protiv svoje braće i rodbine oko vlasti. U tom sukobu po njegovim naredbama stradali su Samuilov naslednik Gavrilo Radomir i Samuilov zet, srpski knez Jovan Vladimir.

Propast ustanka

Posle Alusijanovog povratka u Vizantiju ustanak je bio obezglavljen i u rasulu, tako da su vizantijske snage ubrzo otpočele gušenje ustanka, zarobivši kod Ostrova oslepljenog Deljana. Vizantinci su potom zauzeli utvrđeni Prilep koji je branio Manojlo Ivac (verovatno potomak Samuilovog vojvode Ivca). Poslednji otpor ustanici su pružili 1041. godine kod Bojane (nedaleko od današnje Sofije), posle čega je ustanak konačno i definitivno ugušen. Međutim, razlozi njegovog podizanja su ostali i oni će tri decenije kasnije dovesti i do treće slovenske pobune i to u najgorem trenutku po Vizantiju.

Vidi još

• Slovenski ustanci protiv Vizantije
• Slovenski ustanak protiv vizantijske vlasti (1072)
• Srpske zemlje u ranom srednjem veku
• Istorija Srba u ranom srednjem veku
• Vizantijsko-srpski ratovi
• Ohridska arhiepiskopija
• Istorija Srbije u srednjem veku
• Istorija Severne Makedonije
• Istorija Bugarske

Izvori i literatura

Izvori

• Živković, Tibor (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Beograd-Nikšić: Istorijski institut; Manastir Ostrog. 
• Kunčer, Dragana (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Beograd-Nikšić: Istorijski institut, Manastir Ostrog. 
• Mijušković, Slavko, ur. (1988) [1967]. Ljetopis popa Dukljanina (2. izd.). Beograd: Prosveta & Srpska književna zadruga. 
• Mošin, Vladimir, ur. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1966). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 3. Beograd: Vizantološki institut. 
• Thurn, Hans, ur. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter. 
• Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ur. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux. 
• Šišić, Ferdo, ur. (1928). Letopis Popa Dukljanina. Beograd-Zagreb: Srpska kraljevska akademija. 
• Wortley, John, ur. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press. 

Literatura

• Živković, Tibor (2006). Portreti srpskih vladara (IX-XII vek). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
• Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History, Čigoja štampa. 
• Kalić, Jovanka (1967). Beograd u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Kovačević, Jovan (1967). „Od dolaska Slovena do kraja XII vijeka” (PDF). Istorija Crne Gore. 1. Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore. str. 279—444. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Ostrogorski, Georgije (1970). Vizantija i Sloveni. Beograd: Prosveta. 
• Ćirković, Sima (1981). „Osamostaljivanje i uspon dukljanske države”. Istorija srpskog naroda. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 180—196. 
• Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.