Hesteel Serbia

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
HBIS Srbija
d.o.o.
Delatnostproizvodnja i prerada čelika i gvožđa
Osnovano20. februar 1913.
Smederevo, Kraljevina Srbija Srbija
SedišteBeograd,  Srbija
ProizvodiRavno valjani proizvodi od čelika
VlasnikHesteel Group
Broj zaposlenih
5.036[1]
Veb-sajtwww.hesteelserbia.rs

Železara u Smederevu se sastoji od više pogona za proizvodnju gvožđa i čelika. Nalazi se u vlasništvu konglomerata Hesteel Group.

Nazivi[uredi | uredi izvor]

Više puta je menjala vlasnike i nazive.

„Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo”, skraćeno „SARTID”, sa ciljem da vrši istraživanja, eksploataciju i preradu gvozdene rude, je osnovano u Beogradu 20. februara 1913. godine. Akcionarsko društvo je izgradilo fabriku u Smederevu na proleće 1921.

„Državna železara u Smederevu” je postala nakon nacionalizacije 5. decembra 1946. godine.

Naziv „Rudnici i železara u Smederevu” je dobila 1960, a 1969. je postala „Metaluški kombinat Smederevo” ili skraćeno „MKS”.

Godine 1992. vraćen joj je prvobitni naziv, uz koji je pridodata godina osnivanja društva „SARTID 1913”.

Godine 1997. je nastao „Koncern crne metalurgije SARTID a.d.”

Pošto je upravu nad železarom preuzela kompanija Ju-es stil (2002), stavljena je pod stečaj (2002) i u stečajnom postupku je izvršena sporna privatizacija 2003, kada joj je promenjeno ime u „Ju-es stil Srbija” (engl. U.S. Steel Serbia – USS Serbia).

Logotip Železare Smederevo

Nakon otkupa od kompanije Ju-es stil, 31. januara 2012. godine Republika Srbija je ponovo postala vlasnik železare i do aprila 2016. železara je nosila naziv „Privredno društvo za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo” (ili skraćeno „Železara Smederevo”).

Od aprila 2016. nazivi preduzeća sa sedištem u Beogradu su „Hestil Srbija” (engl. Hesteel Serbia), poslovno „Hestil Srbija ajron i stil d.o.o. Beograd” (engl. Hesteel Serbia Iron & Steel d.o.o. Beograd) ili zvanično „Hestil Srbija ajron i stil” (engl. Hesteel Serbia Iron & Steel), odnosno „HBIS grupa Srbija ajron i stil d.o.o. Beograd” (engl. HBIS GROUP Serbia Iron & Steel d.o.o. Beograd), mada uporedo sa njom nastavlja da postoji i Železara Smederevo.

Proizvodni pogoni[uredi | uredi izvor]

Pogled na proizvodni pogon iz sela Ralja

Železara u Smederevu se sastoji od više pogona za proizvodnju gvožđa i čelika. Prostire se na površini od 450 hektara, od sela Ralja do sela Radinac. Sa južne strane se nalazi Koridor 10, sa severne Koridor 7, odnosno reka Dunav. Železara je povezana i sa železnicom.[2]

Proces proizvodnje se sastoji iz dva tehnološka dela:

  • primarna proizvodnja u pogonima: aglomeracija, visoke peći i konvertorska čeličana
  • finalna proizvodnja u pogonima: kompleks za kontinuirano livenje, topla, hladna valjaonica i valjaonica belih limova.

Obuhvata krečanu u Kučevu, proizvodne pogone u Smederevu, hladnu valjaonicu u Šapcu, kao i luke u Smederevu.[2]

Proizvodni pogon Kučevo se nalazi u Kaoni u opštini Kučevo. Bavi se eksploatacijom i obradom krečnog kamena. Najveći deo njegove proizvodnje je metalurški kreč, koji se koristi kao sirovina za potrebe železare u Smederevu.[3]

Prozvodni pogoni u Smederevu obuhvataju: aglomeraciju, visoke peći, kompleks za kontinuirano livenje, toplu i hladnu valjaonicu i luke.

U aglomeraciji se vrši prijem sirovina: rude gvožđa, koksa i kreča, njihovo usitnjavanje, prosejavanje i na kraju sinterovanje.[2]

U Smederevu se nalaze dve visoke peći. U visokim pećima se ulažu ruda gvožđa, koks i kreč u odnosu 2/3 : 1/6 : 2/6, i zagrevaju na temperaturama od 1200 °C, do 1800 °C, da bi se, procesom redukcije dobilo sirovo gvožđe.[2] Projektovani kapacitet visokih peći iznosi 2,2 miliona tona sirovog čelika godišnje u normalnom radu,[2] koji do sada u praksi nije postignut.

U konvertorskoj čeličani sa tri konvertora,[3] se oksidacijom iz sirovog čelika izdvajaju suvišne primese ugljenika (C), silicijuma (Si), mangana (Mn), fosfora (P), sumpora (S), u obliku šljake i gasova, dobija se čelik koji prolazi kroz kompleks za kontinuirano livenje, gde dobija oblik slabova (bramova), različitih dimenzija (zavisno od vrste i kvaliteta čelika). Proizvode se konstruktivni, niskougljenični i mikrolegirani čelici.[2]

Slabovi se koriste kao ulošci za dalju obradu u toploj valjaonici. U toploj valjaonici se vrši plastična deformacija metala, prethodnim zagrevanjem na temperaturi od 850 °C do 1250 °C, s ciljem dobijanja krajnje, odnosno tražene debljine i poboljšanja kvaliteta. Topla valjaonica se sastoji od postrojenja: potisna peć, predpruga, završna pruga, motalica, makaze za poprečno sečenje (japanske makaze) i makaze za uzdužno sečenje. Kapacitet tople valjaonice iznosi 1,5 miliona tona godišnje, u obliku predtraka, traka u koturu, paketa ili razrezanih limova.[2]

Hladna valjaonica obrađuje čelik bez prethodnog zagrevanja, na temperaturama od 10 °C do 115 °C, radi očvršćavanja materijala. Toplo valjane trake se tretiraju u procesu dekapiranja, odnosno luženja, kada se lim čisti i odmašćuje toplom i razvodnjenom sonom kiselinom. Hladna valjaonica ima kapacitet proizvodnje od milion tona godišnje.[2]

Hladno valjani lim se iz Smedereva doprema u fabriku za proizvodnju belog lima u Šapcu, gde se vrši kontinuirano elektrolitičko kalaisanje, obrezivanje, tenziono ravnanje, poprečno sečenje i pakovanje. Proizvode se trake od 685 mm do 976 mm, debljine 0,13 mm do 0,49 mm, koje se namotavaju u koturove unutrašnjeg prečnika 420 mm, spoljašnjeg prečnika 1675 mm, maksimalne težine od 18 tona, kao i table i paketi lima, različitih dimenzija.[2] Beli lim se koristi u industriji ambalaže.[3] U Šapcu postoji pogon za tehnološku pripremu voda, kao i postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda.[3] Kapacitet fabrike za proizvodnju belog lima su 200.000 tona godišnje.[2]

Preko pogona u Luci Smederevo se obavlja najveći deo transporta sirovina i gotovih proizvoda.[3] Sastoji se od Stare i Nove luke na Dunavu. Stara luka ima pogone za istovar sirovina i utovar proizvoda za kupce, radi transporta rečnim saobraćajem preko Dunava, kao i stovarište od 420 m². Nova luka se nalazi u industrijskoj zoni Smedereva, na 1.111-om km Dunava, pored puta M-24, kao i auto-puta Beograd-Niš. Raspolaže sa dve portalne dizalice nosivosti 16/27,5 tona, koje rade 24 sata dnevno, na pretovaru sirovana u komione, koji sirovine prevoze do skladišta fabrike. [2]

Ekonomski značaj[uredi | uredi izvor]

Domaći kupci proizvoda Železare imaju veću fleksibilnost u isporuci reprodukcijskog materijala, ne moraju da prave velike zalihe i po nižoj ceni mogu da dobiju kvalitet prema svojim specifičnim potrebama, nego što se to može dobiti u inostranstvu.[4] Od rada železare zavisi više od 10.000 porodica. Prihodi od poreza i doprinose, ali i prihodi drugih privatnih i državnih preduzeća kao što su Železnica, EPS, Srbijagas i drugi.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Osnivanje SARTID-a[uredi | uredi izvor]

Nakon Carinskog rata, Kraljevina Srbija je uspela da dobije bolji trgovinski ugovor sa Austrougarskom, uključujući i pravo na carinsku zaštitu domaćeg tržišta od evropske industrijske konkurencije. U to vreme industrija nije mogla da funkcioniše bez gvožđa i čelika, posebno vojna industrija, s obzirom da su se evropske zemlje već uveliko spremale za rat. Idustrijski razvoj u Srbiji je dosta zaostajao za ostatkom Evrope. Tako je Austrougarska već imala železare u regionu, u mestu Ravne u Koruškoj (danas Slovenija), koja je postojala već 139 godina, dok je Železara Zenica (danas Bosne i Hercegovine) radila od 1882.[5]

U nedostatku dovoljnih budžetskih sredstava, Srpska vlada je poslove na podizanju industrije crne metalurgije poverila austrougarskom preduzeću STEG (nem. Die privilegierte Österreichisch-ungarische Staatseisenbahn-Gesellschaft StEG - Повлашћено аустроугарско друштво државних железница), izdavanjem koncesija na bogata rudišta u Istočnoj Srbiji. STEG se tom prilikom obavezao da će nakon stvaranja povoljnih uslova pristupiti osnivanju mešovitog akcionarskog društva sa sedištem u Srbiji.[6]

Istom železničkom društvu STEG pripadale su tada i Rešičke tvornice čelika i domena u mestu Rešica u Rumuniji.[7]

Dana 20. februara 1913. STEG je, uz srpsku privatnu finansijsku potporu, osnovao SARTID - Srpsko akconarsko rudarsko topioničko industrijsko društvo, sa ciljem da vrši istraživanja, eksploataciju i preradu gvozdene rude. Osnivački skup akcionara je održan 26. maja iste godine, u birou Đorđa Vajferta u Beogradu, [8] kome se pripisuju najveće zasluge za taj poduhvat.[4] Društvo je registrovano 1. juna u Registru Prvostepenog trgovačkog suda u Beogradu.[8]

Državna železnica STEG, kao najveći akcionar novog društva je narednog meseca prenela povlastice koncesija rudišta u Srbiji na SARTID. Prvi poslovi SARTID-a su bila rudarsko-geološka istraživanja terena u istočnoj Srbiji (Rudna Glava i Majdanpek) i u Grčkoj (rudnik Pton). Na proleće 1914. godine istraživanja su se proširila i na Kosmaj, a izvršna su i probne prerade prženja i topljenja rude u nemačkoj firmi „Krup” (danas nem. Tisen Krup).[8]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

U Prvom svetskom ratu, s obzirom da su prethodno u istraživanjima učestvovali i stručnjaci STEG-a, okupator je mogao odlično da iskoristi povoljne rezultate predratnih istraživanja.[8] Nakon što su Bugari oktobra 1915. ušli na rudne terene u Istočnoj Srbiji, prema austrougarsko-nemačko-bugarskom sporazumu iz decembra iste godine, STEG je dobio pravo na korišćenje Rudne Glave i Majdanpeka. Pošto je Bugarska vlada priznala njegova ranije stečena prava, rudnici su prešli pod vojnu upravu Austrougarske.

Od 26. oktobra 1916. Austrougarska je započela prvu eksploataciju ruda pirita i limonita, koja je trajala sve do oslobođenja, oktobra 1918. U rudnicima je najteže poslove radilo oko 1.000 ratnih zarobljenika, većinom Rusi, Srbi i Italijani.[8]

Obnova zemlje[uredi | uredi izvor]

Po završetku Prvog svetskog rata, akcionari društva su oklevali sa nastavkom rada, ostavši u dilemi da li da nastave sa istraživanjima ili da se posvete izgradnji infrastrukture, posebno saobraćajne, koja je u Srbiji ostala razrušena. Skupština akcionara je za početak odlučila da odustane od svog prvobitnog cilja, te se iz nacionalinih i ekonomskih interesa ipak posveti izgradnji infrastrukture.[9] Od tada se SARTID više nije bavio istraživanjima rudnih bogatstava.

Uprava SARTID-a je kao lokaciju za izgradnju fabrike odabrala Smederevo, zbog dobrog strateškog položaja, pošto se grad nalazi u Moravsko-vardaskoj dolini, sa dobrim putnim, železničkim, a zbog blizine Dunava i rečnim komunikacijama, raspolažući velikom količinom vode, koja je neophodna za proces proizvodnje. Fabrika je izgrađena na proleće 1921. na obali Dunava, dva kilometra uzvodno od Smederava.[9]

Od 1921. do 1937. bavila se preradom metala, izgradnjom i popravkom lokomotiva i vagona za Državnu železnicu i izgradnjom metalnih konstrukcija za mostove, pruge i druge potrebe domaće lake industrije.[10]

Prvi veći poslovi koje je uradila nova fabrika 1922. godine su bili rekonstrukcija srušenog želeničkog mosta preko Nišave u Nišu, izgradnja železničkog čvora na Železničkoj stanici u Beogradu, antenski stubovi Radio Beograda, rekonstrukcija Starog železničkog mosta u Beogradu, kao i drugi železnički mostovi i skretnice po Srbiji. Iste godine je u saradnji sa engleskom grupom „Vikers Armstrong Limited” iz Londona započela izgradnja Brodogradilišta Smederevo.[11]

SARTID se u to vreme bavio i opravkom manjih plovila, u Rečnoj mornarici je izvršena gotovo kompletna zamena sa parnog na dizel pogon, a pravljena su i nova plovila.[11]

Fabrika se 1925. godine proširila i na mašinsku kovačnicu i preseraj, koja je izrađivala potkovice, ašove, sekire, motike i druge poljoprivredne alatke prilagođene potrebama sela.[11]

Međutim, iste 1925. godine, zbog ekonomske krize, Državne železnice su raskinule ugovor sa SARTID-om, tako da je proizvodnja preorjentisana na trgovačke potrebe.[11] Zbog snižavanja radničkih nadnica, usled krize, nastupilo je nekoliko velikih štrajkova, posle kojih je 13. marta 1926. potpisan prvi kolektivni ugovor u SARTID-u.[12]

U saradnji sa Sjedinjenim metalurgijskim tvornicama Titan-Nadrag-Kalan iz Bukurešta (rum. Titan Nadrag Kalan) 1932. je podignuta valjaonica lima sa uređajem za pocinkovanje.[7] [12]

Visoka peć i čeličana[uredi | uredi izvor]

Krajem 1936. godine, vlada Milana Stojadinovića je proklamovala plan o prioritetu izgradnje bazične teške industrije u zemlji. Na proleće naredne godine je uz tehničku pomoć belgijskog preduzeća u Majdanpeku započela izgradnja topionice gvožđa, prema projektu inženjera Valenta i njegovih saradnika. Visoka peć u topionici je otpočela sa radom decembra iste godine.[12]

Istovremeno, u proleće 1937. godine, u Smederevu je započela gradnja čeličane, sa jednom Simens-Martinovom peći, kapaciteta 20.000 tona, koja je puštena u rad 1. novembra 1937.[12] Takođe je montirana valjaonica profila. Uslovi rada u valjaonici su bili veoma teški jer se sve radilo ručno.[13]

Time je SARTID 1937. godine imao ceo metalurški ciklus proizvodnje, od rude do gotovih proizvoda, sa sledećim objektima[13]:

  • rudnik u Majdanpeku
  • topionica gvožđa u Majdanpeku
  • čeličana sa Simens-Martinovom peći u Smederevu
  • valjaonica profila u Smederevu
  • valjaonica lima u Smederevu
  • pocinkovaonica u Smederevu
  • prateći objekti: električna centrala, generatori na gas, kotlarnica, fabrika čeličnih konstrukcija, brodogradilište i kovačnica u Smederevu.

Svi investicioni troškovi isplaćeni su 1939. godine, a SARTID je te godine učestvovao sa 24,16% u ukupnoj jugoslovenskoj proizvodnji gvožđa i čelika. [13] Do Drugog svetskog rata železara je godišnje proizvodila oko 18.000 tona raznih gvozdenih profila i u njoj je radilo oko 1.000 radnika.[5]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata, SARTID nije bombardovan, a okupator je koristio postrojenja SARTID-a za sopstvenu ratnu industriju. Proizvodnja tokom rata ipak nije bila punog kapaciteta, zbog problema u dopremanju sirovina. [13]

Nacionalizacija i obnova[uredi | uredi izvor]

Nakon oslobođenja Smedereva, SARTID je proizvodio za ratne potrebe ruske dunavske flote maršala Tolbuhina, kao i za popravke mostova i drugih objekata korišćenih u završnim ratnim operacijama.[13]

SARTID je nacionalizovan i oduzeta mu je celokupna imovina 5. decembra 1946. godine i od tada je nosio naziv Državna železara u Smederevu. Preduzeće je proizvodilo alatke: lopate, krampove, motike i slično.[13]

Železara u Smederevu je delimično obnovljena i osavremenjena u periodu 1947—1949, kada su postavljeni nova Simens-Martinova peć, generator na gas, staza za kran, dizalica na Dunavu, trafo stanica i drugo.[13]

Godine 1950. železara je postala samoupravna organizacija i izabran je Radnički savet,[13] dok je topionica u Majdanpeku srušena.

Nova železara u Radincu[uredi | uredi izvor]

Do 1960-ih godina razvoj železare je bio relativno spor, a godišnja proizvodnja je iznosila oko 100.000 tona godišnje. U vreme centralizovane vlasti u Jugoslaviji, industrija se najviše gradila u Sloveniji i u Bosni i Hercegovini, gde su već postojali tradicija, kao i strateški interes. Prilikom raspodele federalnih investicija u Srbiji su građene obojena metalurgija, elektrane i metaloprerađivačka industrija, a visoka carinska barijera prema spoljnoj konkurenciji Srbiji je omogućila bolji položaj u zemlji.[5]

Preduzeće je 1960. promenilo naziv u „Rudnici i železara u Smederevu”.

I pored toga što su izvršeni modernizacija i proširenje kapaciteta, obim proizvodnje železare i dalje nije pokrivao potrebe razvoja društva,[14] posebno ne za narastajuću industriju, s obzirom na njene potrebe za hladnim i toplim limom. Jugoslavija je uvozila oko milion tona čelika, od čega je trećinu trošila industrija Srbije.[15]

Srpsko rukovodstvo na čelu sa tadašnjim predsednikom vlade Slobodanom Penezićem Krcunom je 1963.[15] došlo na ideju da je u Srbiji potrebno izgraditi novu, modernu i integralnu železaru, koja bi proizvodila 2 miliona tona čelika godišnje.[14]

Oko 70% sredstava za izgradnju nove železare je trebalo da bude obezbeđeno iz Centralnog investicionog fonda, isto kao što su prethodno obezbeđena za izgradnju ili osavremenjavanje železara u SR Sloveniji (Ravne i Štore), SR Hrvatskoj (Sisak), SR Bosni i Hercegovini (Zenica), SR Makedoniji (Skoplje) i SR Crnoj Gori (Nikšić).[15]

Na čelo projekta je postavljen tada mlad i perspektivni inženjer Miodrag Čeperković, koji je prethodnih 11 godina proveo na Kosovu i Metohiji, od toga 5 godina u rudniku Trepča, a ostatak na podezanju drugih privrednih objekata.[16]

Za procene oko izgradnje nove železare, angažovani su stručnjaci iz nemačkog „Krupa”. Oni su procenili da je postojeća železara isuviše zastarela,[16] kao i da je za proširivanje kapaciteta bilo neophodno odabrati novu lokaciju, s obzirom da je zemljište na kome je izgrađena postojeća železara po strukturi bila veliko klizište. Procenjeno je da je lokacija oko Smedereva bila dobra zbog raskršća puteva i velike dostupne količine vode, kao i zbog postojanja duge tradicije i kvalifikovanog kadra, a s obzirom da je za obuku novog kadra potrebno više godina.[17] Nakon šest meseci i 19 različitih izrađenih projekata, izabrana je nova lokacija na ataru sela Radinac, kod Smedereva,[17] oko 10 kilometara udaljena od Stare železare.[4] Prema projektu, nova železara je trebalo da se sastoji od topionice sirovog gvožđa, čeličane sirovog čelika, valjaonice za hladno valjanje i valjaonice za vruće valjanje lima. Najnovija tehnološka verzija proizvodnje uključivala je i kontinualno livenje.[15] Ukupan projektovani kapacitet je iznosio 1,4 miliona tona godišnje.

Železaru su gradili Rusi, po ugledu na njihovu najveću železaru u Lipecku, sa dve visoke peći.[16] Oprema je nabavljena iz Rusije, Istočne, Zapadne Nemačke, Engleska.[17]

Mada je kamen temeljac postavljen još 1964, odmah po početku radova, ukinut je investicioni fond Jugoslavije, zbog odbijanja SR Hrvatske i SR Slovenije da izdvajaju svoj novac na projekte u Srbiji, smatrajući da bi ih to samo oštetilo, tako da su svi troškovi spali na Republiku Srbiju, koja je u tom trenutku već imala otvorene projekte na Đerdapskoj klisuri, pruzi Beograd−Bar i auto−putu Beograd− Niš.[17]

Godine 1969. železara je ponovo promenila ime u „Metaluški kombinat Smederevo”, odnosno skraćeno „MKS”.[18]

Godine 1970. projekat izgradnje železare je zbog nedostatka sredstava morao potpuno da stane.[17] Te godine, preko Jovana Veselinova, predratnog radnika fabrike, rukovodstvo železare je uspelo da na gradilište dovede Tita.[17] Tito je sa suprugom Jovankom obišao mehaničke radionice i gradilište visoke peći.[19] Nakon njegove ocene da se radi o kapitalnoj stvari, koja se mora završiti, projekat je ipak završen.[17] Pošto se više nije moglo računati na bespovratna savezna sredstva, već samo na kredit savezne banke, sredstva su se tokom višegodišnje izgradnje obezveđivala iz sve skupljih kredita.[5] Naime, za velike i skupe privredne objekte obično su obezbeđivana sredstva iz kredita na period od 30 do 50 godina, s kamatom oko 4% godišnje. Međutim, za SARTID su uzimani kratkoročni krediti, uz kamatne stope koje su često premašivale 11% godišnje.[15]

Nova železara je puštena u pogon 28. septembra 1971. godine i na njenom čelu se nalazio Čeperković, sve do njegovog otpuštanja 1974, kada je optužen da je tehnomenadžer.[14]

U narednom periodu su pušteni u rad novi pogoni: konvertorska čeličana (1974), koja je radila na struju umesto visoke peći, hladna (1974) i topla valjaonica (1979).[18] U prvoj fazi gradnje hladne valjaonice ugrađena je oprema iz Istočne Nemačke, a u drugoj fazi engleska oprema marke Dejvi Levi. U toploj valjaonici ugrađena je nemačka oprema marke Tisen Štal. Obe valjaonie, su koristile opremu koja se u to vreme, ali i još uvek, smatra modernom, pošto je imala polu-kontinualnu, liniju, na kojoj se kontrola vrši procesnim računarima.[19]

Otvorni su i Tehnogas, fabrika za proizvodnju kiseonika, azota i argona (1976), koja je spadala među najveći te vrste u Evropi, 1985. još jedna hladna valjaonica, a 1987. i druga visoka peć. Tada je zaustavljena prva visoka peć, radi modernizacije i remonta.

Tokom probnih radova druge hladne valjaonice 2. marta 1986. u pogonu je izbio veliki požar. Tom prilikom su stradala dva radnika i načinjena je šteta u vrednosti od preko 100 miliona dolara.[20]

Na predlog Narodne skupštine Republike Srbije od 27. avgusta 1987. u železeri su uvedene privremene mere u trajanju od godinu dana, smenjeni su generalni direktor, svi direktori i pomoćnici, uvedeni su prinudni upravnik i novo rukovodstvo, koji je trebalo da utvrdi realno stanje u železari. Oni su konstatovali da je železara predugo građena, da se gradnja finansirala iz kratkoročnih komercijalnih kredita, umesto dugoročnih i da je postala jedno od najzaduženijih preduzeća u zemlji. Nakon toga je određen plan sanacije, koji je u toku 1988. uključivao i smanjenje broja zaposlenih, sa 14, na 10.000. Sprovođenje mera predviđenih planom, koje je trajalo do kraja 1988. je donelo dobre rezultate u svim sferama poslovanja.[20]

Rekordna proizvodnja[uredi | uredi izvor]

Rekordna proizvodnja je dostignuta 1989. kada je proizvedeno milion tona čelika u tečnoj fazi.[18] Kombinat je do 1992. godine proizvodio robu u vrednosti od milijardu dolara, od čega je polovina bila za izvoz.[15]

Dana 23. jula 1991. železari je vraćeno prvobitno ime „SARTID” iz 1913. godine,[18] a preduzeće je transformisano u akcionarsko društvo čiju su vlasici bili Republika Srbija, Beogradska banka i Dunav d.d.

Dana 1. januara 1992. na čelo železare je sa položaja ministra industrije u Vladi Dragutina Zelenovića došao Dušan Matković, sa velikim političkim ambacijama.[15]

U periodu od 1991. do 2001. godine u Železari i pridruženim kompanijama je radilo 15.000 ljudi, od čega 11.000 u Smederevu.[21]

Period sankcija i bombardovanje[uredi | uredi izvor]

Nakon uvođenja sankcija SR Jugoslaviji (1992), proizvodnja u železari je smanjena na 8% iskoristivog kapaciteta.[15] Matković je u pokušaju da pokaže kako im sankcije ništa ne mogu, organizovao više propagandnih kampanja o realizaciji oko 50 mini-profitnih projekata.[21] Prvi projekat je imao za cilj da proizvodnju prorijentiše na pečurke.[15] Proizvodnja pečurki organizovana je u podzemnim halama koje su bile mračne i tople, a neiskorišćene.[21] Sredinom 1993. godine u valjaonici toplog lima u Novoj železari je započela proizvodnja pečuraka. Prva berba na kojoj je radilo osmoro ljudi je donela prinos od 1,5 tona pečuraka. Kasnije se u gajenje pečuraka uključilo još 30-tak ljudi u valjaonici hladnog čelika, a na kraju i u čeličani. Međutim, na celom projektu nije radilo više od 100-nak ljudi. Aprila 1994. je potpisan ugovor sa pronalazačem Radišom Mikićem iz Smedereva, o proizvodnji „samohodnog skejta”, naprave sa posebnim zupčanicima i oprugom, ali nije poznata dalja sudbina ovog proizvoda. Sredinom 1994. je nastao projekat „Gvozden”, koji se sastojao od novog jedinstvenog tehnološkog postupka proizvodnje čelika od dostupnih otpadaka gvožđa, bez upotrebe koksa. U tom cilju su izvršene izvesne prepravke u topionici u Staroj železeri, a ispred ulaza u zgradu je postavljen vojnik u oklopu, koji je simbolično predstavljao Đurđa Brankovića. Međutim, proizvodnja gvožđa nije mogla da pređe 60.000 tona godišnje i bila je preskupa, zbog čega je projekat godinu dana kasnije napušten.[15]

Nakon sankcija je proizvodnja ponovo pokrenuta i ona je do kraja 1996. godine iznosila 80.000 tona mesečno, sa 85 miliona dolara godišnjeg izvoza. Tokom 1997. godišnja proizvodnja je iznosila 840.000 tona, od čega je izvezeno u vrednosti 192 miliona dolara.[15] Tada je preduzeće postalo „Koncern crne metalurgije SARTID a.d.”, i imalo tržište u 20 zemalja.[18]

Početkom 1998. je ostvarena mesečna proizvodnja od 100.000 tona, a zatim je iste godine ponovo zaustavljena zbog novog uvođenja sankcija. Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije uništena je trafo stanica i načinjena je šteta procenjena na 30 miliona dolara. Proizvodnja je obnovljena novembra 1999. i ona je 2000. godine iznosila 50.000 tona mesečno.[15]

Kolektiv SARTID je 2000. godine bio dobitnik Povelje sa plaketom „Đorđe Stanojević”, koju Elektroprivreda Srbije,[22] od 1995. dodeljuje na dan Elektroprivrede (6. oktobra), pojedincima i kolektivima zaslužinim za doprinos u razvoju srpske elektroprivrede.

Juna 2000. godine sklopljen je ugovor sa Kinom o projektovanju i izgradnji linije za toplo pocinkovanje lima. Iako se nakon tri godine već pristupilo izradi glavnog dela projekta, od sprovođenja projekta i gradnje linije se odustalo zbog prodaje železare.[19]

Ju-es stil[uredi | uredi izvor]

Nakon 5. oktobra 2000, Dušan Matković se i dalje nalazio na čelu SARTID-a. Uz pomoćnike, formalno je ostao na istom položaju sve do ostavke 1. septembra 2001, kada ga je zamenila petočlana uprava, sa Živomirom Novakovićem na čelu.[15]

Jula 2001, sa novom upravom, zbog nedostatka sirovina, proizvodnja je iznosila 61% manje od prethodne godine i ona je u narednim mesecima opadala, tako da je do kraja te godine izvezeno robe u vrednosti od 80 miliona dolara.[15]

Austrijskoj banci, lideru konzorcijuma banaka, poveriocu SARTID-a, maja 2001. priznat je dug SARTID-a u iznosu od 90, za 76 miliona dolara kredita odobrenog još 1997, uz obećanje da neće preduzimati nikakve radnje u vezi sa SARTID-om, koje bi ugrozile prioritetne finansijske obaveze, koje moraju biti rešene.[23]

Dana 8. marta 2002, tadašnji direktor SARTID-a Živomir Novaković, predsednik slovačke kompanije Ju-es stil Košice, koja posluje u sastavu američke korporacije Ju-es stil, Džon Gudiš i ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović u Vladi Zorana Đinđića, i u prisustvu Zorana Đinđića, su potpisali pismo o namerama i strateškom partnerstvu, kojim je slovačka kompanija stekla ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom SARTID-a i ubira dobit, a da pritom ne snosi nikakvu odgovornost za njegovo eventualno loše poslovanje, kao i da u slučaju prodaje SARTID-a nekoj trećoj strani, još sedam godina upravlja železarom.[24]

Zatim je Trgovinski sud u Beogradu 30. jula 2002. godine doneo rešenje o stečaju smederevske železare i za stečajnog upravnika SARTID-a imenovao je Branislava Ignjatovića.[24] 27. novembra 2002. otvoren je stečajni postupak nad SARTID „Stara železara” i SARTID „Beli limovi”, a 19. decembra SARTID „Veljko Dugošević” (u Kučevu).[15]

Sud je imenovao veštaka i dao nalog da se proceni imovina dužnika. Međutim, Ekonomski institut, nezavisna istraživačka i savetodavna ustanova posvećena vrednostima demokratije i tržišne ekonomije, na čelu sa Dankom Đunićem, dostavio je procenu vrednosti kapitala SARTID-a u visini od 57,6 miliona dolara, koja je predstavljala diskont novčanih tokova, što je znatno ispod likvidacione vrednosti imovine, koja se računa u slučaju stečaja.[25]

S obzirom da su poslednja izgradnja i opremanje SARTID-a finansirani iz kratkoročnih kredita, koji su kasnije delimično vraćani, produžavani ili zamenjivani i da nova železara nikad nije dobila priliku da pokaže svoju isplativost, odnosno preduzeće nije poslovalo sa dobicima, jer je stalno moralo da vraća investicione dugove, koji su se uvećavali sa zateznim kamatama, pošto nisu vraćani na vreme, više se nisu tačno znale visine ulaganja, dugovanja, koja su delimično vremenom otpisivana, niti je procenjivana realna vrednost čitavog kombinata. Nepoznavanje ovakvih podataka iskorišćen je za medijsku kampanju, koju su vodili domaći političari i budući kupac, u cilju stvaranjea negativnih stereotipa o SARTID-u,[15] i snižavanja prodajne cene.

Kampanja je medijski ispraćen neproverenim izjavama o[15]:

  • pogrešno izabranoj lokaciji za izgradnju železare u Smederevu i pored toga što su u izboru iste učestvovali najbolji stručnjaci
  • lošem poslovanju i izuzetno velikim dugovima preduzeća i odokativno je upotrebljavana cifra od 1,7 milijardi dolara duga, ne računajući na strana i domaća otpisivanje dugova, koja su u to vreme već bila predviđena
  • tome da je železara tehnološko-poslovni promašaj, sa proizvodnjom u stalnom opadanju ili da železara uopšte ni nema proizvodnju, te posluje sa ogrominim gubicima
  • da železara ima ogroman višak radnika.[24] U to vreme je ceo kombinat imao oko 10.000 zaposlenih, od čega 6.500 u Smederevu. Pominjani su netačni i za srpsku privredu opterećujeći mesečni troškovi na plate radnicima.[15]

Stečajni upravnik je nakon kraćeg vremena predložio stečajnom veću prodaju SARTID-a neposrednom pogodbom sa Ju-es stilom.[24]

Dana 18. novembra 2002. sa Ju-es stilom je sklopljen Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, kojim je Ju-es Stil dobio pravo da u narednih pet godina u potpunosti vodi preduzeće i zadrži sve njegove prihode, bez ikakvih obaveza u slučaju gubitaka. Istim ugovorom je postavljen uslov da Ju-es stil dobije pravo da vodi preduzeće, čak i u slučaju da se ono u međuvremenu proda nekom drugom kupcu, ugovor pod istim uslovima bi se nastavio i narednih sedam godina. Već dva dana kasnije, Ju-es stil, na čelu sa Tomasom Kelijem (engl. Thomas Kelly) je preuzeo kotrolu nad finansijskim poslovanjem i proizvodnjom železare i započeli su opšti popisi i sravnjavanje poslovanja.[15]

23. i 24. januara 2003. Vlada Republike Srbije je donela zaključke kojima se obavezala da prihvati sporazum Ju-es stil Košice sa SARTID-om i da preuzme na sebe sva potraživanja proistekla iz ranijeg poslovanja SARTID-a, čime je zaštićeni kupac oslobođen od obaveza plaćanja duga SARTID-ovom poveriocima.[25]

U istom periodu, od marta 2002. do marta 2003. godine, osim Ju-es stila, za kupovinu SARTID-a je ozbiljno bila zainteresovana i kompanija LNM holdings, koja je uputila više pisama tada najodgovornijima u srpskoj vladi, obaveštavajući je o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, uloži svoj novac u razvoj i tržište, znatno poveća izvoz, preuzme stečajne dugove SARTID-a i realizuje socijalni program za zaposlene. [24] Ova ponuda je ignorisana.[15]

Dana 24. marta 2003. godine, desetak dana nakon atentata i ubistva Zorana Đinđića, otvoreni su stečajni postupci nad još dva SARTID-ova preduzeća SARTID „Luka” i SARTID „Slobodna zona”, što je objavljeno u Službenom glasniku od 4. aprila 2003. [15]

Tako je 31. marta 2003. SARTID, odnosno kompletna nova železara, sa šest čeličana i valjaonica na 300 hektara i stara železara sa tri livnice, fabrika belih limova u Šapcu, Luka Smederevo od regionalnog značaja, slobodna carinska zona u Smederevu na površini od 21 hektara, fabrika kreča u Kučevu, kao i niz drugih nekretnina, za 23 miliona dolara prodat neposrednom pogodbom,[26] bez javnog oglašavanja, ne izvršivši prethodno neohodne stečajne radnje, bez tačnog utvrđivanja imovine SARTID-a, bez utvrđivanja imovine koja se predaje kupcu i pri tome su poveriocu onemogućena prava predviđena Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji,[27] a s obzirom na to da se stečajni postupak pokreće upravo da bi se izmirila potraživanja poverilaca.

Kupac se obavezao da će u narednih pet godina uložiti u razvoj 150 miliona dolara i da u naredne tri godine neće otpuštati radnike. Radnicima je obećana i raspodela od 6% na profit.[15]

Savet za borbu protiv korupcije je o slučaju SARTID 10. maja 2004. godine objavio obiman izveštaj, ukazujući na moguću umešanost najviših predstavnika države u korupciji,[24] kao i mogućoj sprezi između Vlade i sudova u cilju promocije uskog interesa ljudi iz vlasti, a na štetu javnog interesa.

Način vođenja stečajnog postupka, politički dogovor oko prodaje bez konkurencije, stvaranja atmosfere investicione nesigurnosti, ignorisanje potraživača i ignorisanje drugih ponuda su ukazali na loše izabran put u daljoj privatizaciji i dovođenju novih investitora u Srbiju. Loša posledica zbog ovakvog ponašanja je bila i najava drugih evropskih zemalja o pogoršanju ekonomskih odnosa sa Srbijom,[15] zbog oštećenja na desetine evropskih banaka, poverilaca SARTID-a u postupku stečaja. U javnosti je ostala nedokazana istinitost postojanja navodne korupcije u izvršenoj transakciji prilikom isplate ugovorene cene.[15]

Dana 14. oktobra 2003. u železari je nastupio veliki štrajk radnika, koji je trajao do 20. novembra 2003. Štrajkači su tražili da im se uvećaju nadnice, sa 33 dinara po satu (0,55 $), koji je uvela nova uprava, odnosno 26 dinara koliko je iznosila pre nje, uz obavezno povećanje nadnica u skladu s rastom cena na malo, zatim rešavanje statusa 450 radnika iz stare železare i tražena je smena novopostavljenog generalnog direktora Tomasa Kelija. Rezultat štrajka je bio povećanje nadnica na 47 dinara, bez obaveze na usklađivanje s rastom cena na malo, uključenje ostalih radnika železare u novu kompaniju, dok je Tomas Keli ostao na istoj funkciji.[15] Do 2005. godine cena radnog sata povećana je na 61 dinar na sat, odnosno manje od 1 $.[15]

U prvim godinama nakon kupovine, novi vlasnik je prema ugovoru trebalo da ulaže u pogone i postrojenja.

Decembra 2004. godine izvršena je modernizacija hladne valjaonice, ugrađen je sistem automatizacije, umesto prethodno ugrađenog sistema elektronskih kontrola, što je uvećalo proizvodnju za oko 140.000 tona godišnje.[28]

Visoka peć broj 1, je ponovo puštena u rad 22. maja 2005, nakon njenog gašenja zbog remonta 1987. godine, kada je u pogon puštena visoka peć broj 2.[18] Visoka peć broj 1 je zapravo bila remontirana još 1997. godine, ali nije puštena u rad.[15]

SARTID je do 2005. postao najveći izvoznik i najveći uvoznik u Srbiji. Osim niske cene struje u zemlji, sav materijal je dopreman iz inostranstva. S obzirom da je proizvedena roba većinom i odlazila u inostranstvo i da je u zemlji uknjižavana veoma niska dobit, koja je trošena na nova ulaganja, država Srbija je od stranog investitora mogla da naplaćuje jedino porez na radničke plate.[15]

Početkom novembra 2005. godine je pušteno u rad novo postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, u skladu sa propisima za zaštitu životne sredine.[28]

Kapacitet pogona znatno je uvećan modernizovanjem konvertora broj 1. U decembru 2007, nakon 80 dana je završena modernizacija visoke peći broj 2, kojom joj je produžen rok trajanje za narednih 15 godina.[28]

U periodu od 2006. do 2008. godišnja proizvodnja čelika je povećana.[18] Rekordna proizvodnja je iznosila 1,7 miliona tona, ostvarena 2006. godine,[28] što je i dalje bila daleko od projektovane proizvodnje od 2,2 miliona tona, koja zapravo nikada nije postignuto. Proizvodilo se za tržište u preko 60 zemalja.[18]

Proizvodnja čelika u 2008. godini je iznosila 1,5 miliona tona čelika. Te godine je poslednji put zabeležen dobitak, s prihodom od 1,15 milijardi dolara. Naredne 2009. proizvedeno je milion tona čelika, prihod od 636 miliona dolara i gubitak od 14,7 milijardi dinara. U naredne dve godine (2010 i 2011) proizvodnja je iznosila isto milion tona čelika, ali su ostvareni i gubici od po 15 milijardi dolara godišnje.[29]

U periodu od 2008. do 2010. uložena su sredstva u zaštitu životne sredine.[18] Uz pomoć Ministarstva za zaštitu životne sredine izvršena je rekonstrukcija glavnog dimnjaka aglomeracije i postavljene su prese za mulj za čeličane. Finansirana je modernizacija dve automatske stanice za merenje kvalitata vazduha u mesnim zajednicama Radinac i Ralja.[30]

Ponovo Železara Smederevo[uredi | uredi izvor]

Američka kompanija je početkom 2012. napustila železaru, pošto je usled krize na tržištu čelika po treću godinu zaredom napravila gubitke u Srbiji, vrativši državi Srbiji fabriku, simbolično za jedan dinar i neplaćene dugove.[29]

Od 31. januara 2012. vlasnik železare je Vlada Republike Srbije. Ona je 10. februara 2012. godine u Agenciji za privredne registre, registrovala preduzeće pod nazivom „Privredno društvo za proizvodnju i predradu čelika Železara Smederevo”.[18] Preduzeće je obuhvatalo[3]:

  • proizvodni pogon Kučevo
  • proizvodni pogon u Smederevu i dve rečne luke
  • proizvodni pogon u Šapcu

Od jula 2012. do marta 2013. godine u železari je obustavljena proizvodnja. Krajem 2012. zabeležen je gubitak od 3,2 milijarde dinara. Pošto je nakon devet meseci na tihom hodu, železara ponovo proradila 2013. godine,[29] proizvodnja sa samo jednom visokom peći je iznosila oko 70.000 tona mesečna, od čega je oko 40% bilo namenjeno za domaće kupce, dok je veći procenat bio za porudžbine iz inostranstva.[31] Te godine je ostvaren gubitak od 15. milijardi dinara, a 2014. godine gubitak od 11,5 milijardi dinara.[29]

Od početka 2012. do 1. februara 2015. Republika Srbija je za plate radnika izdvojila oko 300 miliona evra, nakon čega je Vlada izjavila da je prestala da finansira železaru.[32]

Od marta 2015. godine, železara se nalazila pod rukovodstvom profesionalnog menadžerskog tima „HPK inženjeringa”, na čelu sa slovačkim direktrom Petrom Kamarašom. Tim je tokom godine povećao proizvodnju toplog i hladnog valjanog čelika, ali su pri tome uvećani operativni troškovi, izdaci za sirovine, kao i za zarade radnika, tako da je ukupan dug železare uvećan na 284,38 miliona evra, što je iznosilo 39% više nego prethodne[32] 2014. godine, sa gubicima od 192,4 miliona evra.[33]

Hestil i HBIS grupa[uredi | uredi izvor]

Aprila 2016. godine, Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Republike Srbije i kineska kompanija Hestil su, neposrednom pogodbom, bez javnog oglašavanja, ne izvršivši prethodno neohodne stečajne radnje, bez tačnog utvrđivanja imovine, bez utvrđivanja imovine koja se predaje kupcu, potpisali kupoprodajni ugovor za železaru[34], kojim je kineska kompanija preuzela 98 imovinskih celina železare za 46 miliona evra, bez ikakvih obaveza o zaštiti životne sredine i brige o industrijskom otpadu. Vlada Republike Srbije je ponovo sklopila, za poreske obveznike netransparentan ugovor. Kupac se obavezao da će u železaru u narednom periodu uložiti najmanje 300 miliona evra i zadržati svih oko 5.000 zaposlenih. Postignuti gubici u prethodnom periodu su otišli na teret starom preduzeću, koje je nastavilo da postoji, odnosno poreskim obveznicima Republike Srbije.[35]

Dana 30. juna 2016. godine kompanija Hestil Srbija ajron i stil d.o.o. Beograd, na čelu sa direktorom Song Sihaiom je zvanično preuzela upravu i vasništvo nad Železarom Smederevo. Već narednog dana, direktor je organizovao sastanak sa direktorima pogona i sektora i istom prilikom istakao da kompanija ima dugoročni plan za fabriku. Obećao je ulaganja u tehnologiju preuzetu iz Kine, kao i investicije u zaposlene i životnu sredinu. Krajem septembra te godine potpisan je kolektivni ugovor, kojim su osigurana prava radnika za naredne tri godine, s tim da ugovor ne ulazi u pitanja organizacije rada. Novi vlasnik je izvršio reorganizaciju preduzeća, tako što je zadržao radnike u procesu proizvodnje i čak zaposlio nove, dok je za ostale sektore predviđeno gašenje i prepuštanje poslova trećim licima.[36] Do kraja 2016. godine, odnosno za pola godine, prema izjavi kupca, ostvaren je prihod od 433 miliona dolara, u železaru je uloženo 120 miliona dolara i ostvarena je dobit, odnosno profit od 10,8 miliona evra[33] ili 1,32 milijarde dinara. Međutim, nakon što je železaru preuzeo kinaski Hestil, preduzeće pod nazivom „Železara Smederevo”, je nastavilo da postoji. Iz njega je tokom godine izvršen prelaz radnika u novo preduzeće, a preduzeće se bavilo prodajom sekundarnih sirovina, preostalih nakon prodaje dela imovine. Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), Železara Smederevo je u 2016. godini posedovala imovinu u vrednosti od šest milijardi dinara, zabeležila je prihod od 20,30 milijardi dinara i gubitak od 16,22 milijardi dinara, čime je te godine postala prvorangirano preduzeće na spisku od 100 najvećih gubitaša u Srbiji.[35]

U narednom periodu su organizovani ciklusi obuke zaposlenih, vezani za uvođenje novog informatičkog sistema. Sa Tehničkom školom u Smederevu, oktobra 2017. je potpisan ugovor o dualnom obrazovanju, na profilu operater za preradu metala, zbog hitne potrebe za novim iskusnim kadrom. U 2017. godini proizvedeno je 1,5 miliona tona čelika, s prihodima u vrednosti od 750.000 dolara, koji se najvećim delom izvozi (država naplaćuje porez uglavnom samo na radničke plate). Ukupne investicije u toj godini, prema izjavi kupca su iznosile 160 miliona dolara. Dobitak nije zabeležen.

Fabričke novine[uredi | uredi izvor]

Prvi fabrički list je pokrenut 1953. godine pod nazivom „Železara”. Izlazio je povremeno i izlazio je do 1. maja 1954. Novine su ponovo pokrenute 28. septembra 1960. pod nazivom „Smederevska železara“ i izlazio je do marta 1972. Nakon što se iste godine Metalurški kombinat Smederevo sjedinio sa Jugometal kombinatom iz Beograda, nastale su novine „Jugometal kobinat”, koje su izlazile do 15. septembra 1976. Od marta 1983. novine su izlazile pod nazivom „Metkos“ (od „Metalurški kombinat Smederevo”), zatim „Sartid 1913”, dok je Ju-es stil izdavao „Stil Monthly” (?) (engl. Steel Monthly).[37]

Ostala preduzeća iz istog koncerna[uredi | uredi izvor]

Fabrika za proizvodnju profila i profilisanih cevi u Aleksincu je počela sa radom 1976. Imala je proizvodni program koji predstavlja dalju preradu sa proizvodne trake u Smederevu, s obzirom da je topla valjaonica u Smederevu u to vreme još uvek bila u izgradnji. Oko 70% proizvodnje bio je usmeren na izvoz.[38]

Kada je Smederevska železara stavljena pod stečaj, Fahop iz Aleksinca je nastavio sa neometanim radom, sve do momenta donošenja političke odluke da se i ovo preduzeće proda. Nakon što je Ekonomski institut procenio vrednost Fahopa, utvrđena mu je cena od svega dva miliona evra, a jedini zainteresovani kupac je bila beogradska kompanija Metaleks, koja ga je preuzela juna 2003. Posle manje od tri nedelje Metaleks je preprodao Farkop za 4 miliona evra slovenačkom preduzeću Alpos d. d. iz Šentjurna, zbog čega je Alpos uzeo kredit, a Fahop je preimenovan u Alpos d.o.o. Pošto je kupac prestao da plaća pristigle obaveze kredita, Hipo Alpe Adrija banka je fabriku u Aleksincu 2011. stavila pod stečaj.[39] Naredne dve godine nije bilo prozvodnje, sve dok se 2014. nije našao novi kupac, porodično preduzeće Atenik komerc iz Čačka, za 2,5 miliona evra od Hipo banke.

Sartid Stanplan d. o. o. u Smederevu društvo osnovano 1991. za izgradnju stanova u vlasništvu Železare, nalazi se u stečajnom postupku od 19. maja 2004.

Sartid institut za metalurgiju d.o.o. u Smederevu, društvo za istraživačko razvojne usluge u privrednim delatnostima stavljeno je pod stečaj 19. maja 2004. i stečajni postupak je završen 3. septembra 2009. godine.[40]

Sartid direkcija za restrukturiranje d. o. o. u Smederevu, stavljeno je pod stečaj 19. maja 2004. godine i stečajni postupak je trajao do 19. marta 2010. godine.[40]

Sartid specijalna poroizvodnja i usluge d. o. o. u Smederevu, stavljeno je pod stečaj 26. januara 2005. i stečajni postupak je trajao do 3. septembra 2009. godine.[40]

Do 1999. godine Koncern crne metalurgije je imao potpuno zaokružen proces proizvodnje. U sastavu koncerna su se nalazile fabrike na Kosovu i Metohiji[2]:

  • Fabrika pocinkovanog lima u Vučitrnu, koja je koristila hladno valjane trake iz Smederevske železare. Pocinkovani lim u tablama i koturovima se prodavao u zemlji i inostranstvu.[2] Kosovska poverilačka agencija je 2005. godine otvorila ponudu za njenu prodaju. Fabriku je kupila firma registrovana u Bugarskoj. Fabrika je sada poznata pod nazivom „Lamkos”.
  • Fabrika spiralno zavarenih cevi u Uroševcu, koja je kao materijal koristila toplo valjane limene trake iz Smederevske železare. Cevi su se dobro prodavale u inostranstvu.[2] Osnovana je 1971. Proizvodila je čelične šavno zavarene cevi, različitih prečnika, debljina zida i vrsta izolacije, koji su služili za izgradnju vodovoda i naftovoda. U fabrici je radilo oko 600 radnika različitih kvalifikacija. Uprkos sankcijama funkcionisala je do 1999. Oštećena je tokom bombardovanja. Nakon okupacije, radnici srpske nacionalnosti su prestali sa radom, a 2003. godine Kosovska poverilačka agencija (KPA) je privatizovala fabriku.
  • Fabrika za izradu radijatora u Gnjilanu - Jugoterm, osnovana 1976. godine,[41] je koristila toplo valjane trake iz Smederevske železare.[2] Neposredno pred bombardovanje, fabrika je imala oko 700 radnika i izgrađeni su novi pogoni u Žegri i Budrigi. Nakon okupacije, pogon u Gnjilanu sa 85% imovine fabrike se našao u rukama Albanaca i UNMIK je započeo proces privatizacije, bez učešća Srba, koji fabrici više nisu mogli da priđu.[42] Veći deo radnika, stručnjaka i rukovodilaca iz fabrike su pod pretnjom oružjem primorani da napuste Gnjilane, bez mogućnosti da iz kruga fabrike bilo šta iznesu.[41] U opštini Merošina kod Niša 2003. je otvoreno novo sedište fabrike i u okviru nove fabrike pogon za oko 100 radnika. Jedan deo radnika je došao sa Kosova i Metohije i njima je uz fabriku obezbeđen prvi smeštaj.[41] Sa radom su nastavili i pogoni u Žegri sa 80 i Budrigi sa 50 radnika,[42] koji su radili do 2005. godine.[43][44] Problem sa ova dva pogona je nastao zbog dvostrukog oporezivanja i poreza na dodatnu vrednost, pošto su radijatori nošeni sa KiM u Niš, na doradu, dok su novac za kredite iz Fonda za razvoj Republike Srbije zadržavale kosovske banke.[44] Fabrika u Merošinu je 2008. godina prodata na tenderu privatnoj firmi MBA „Miljković”. Glavni proizvod fabrike u Merošinu su i dalje čelični radijatori, zatim prijemnici sunčeve energije i električna grejna tela.[41]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Osnovni podaci iz godišnjeg finansijskog izveštaja za obveznika revizije za 2013. godinu Agencija za privredne registre Srbije (jezik: srpski)
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Tasić & 26. 1. 2015.
  3. ^ a b v g d đ Kotanjac 2013, str. 8.
  4. ^ a b v g Danas & 11. 11. 2013.
  5. ^ a b v g Vreme & 2. 2. 2012.
  6. ^ Gujaničić & Stojković 2013, str. 1.
  7. ^ a b Vodič 1938, str. 15.
  8. ^ a b v g d Gujaničić & Stojković 2013, str. 2.
  9. ^ a b Gujaničić & Stojković 2013, str. 3.
  10. ^ Gujanović & Stojković 2013, str. 3.
  11. ^ a b v g Gujaničić & Stojković 2013, str. 4.
  12. ^ a b v g Gujaničić & Stojković 2013, str. 5.
  13. ^ a b v g d đ e ž Gujaničić & Stojković 2013, str. 6.
  14. ^ a b v Gujaničić & Stojković 2013, str. 7.
  15. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č Antonić & 24. 8. 2006.
  16. ^ a b v Talović & 10. 7. 2005.
  17. ^ a b v g d đ e Gujaničić & Stojković 2013, str. 8.
  18. ^ a b v g d đ e ž z i Kotanjac 2013, str. 7.
  19. ^ a b v Tasić & 16. 6. 2016.
  20. ^ a b Gujaničić & Stojković 2013, str. 11.
  21. ^ a b v RTS & 27. 2. 2015.
  22. ^ Pregled 2016.
  23. ^ Jeremić & 16. 4. 2016.
  24. ^ a b v g d đ Derikonjić, Milošević & 4. 9. 2012.
  25. ^ a b Jeremić & 17. 4. 2016.
  26. ^ Politika & 27. 10. 2012.
  27. ^ Jeremić & 19. 4. 2016.
  28. ^ a b v g Jovičić 2016, str. 24.
  29. ^ a b v g Obradović & 20. 12. 2017.
  30. ^ Jovičić 2016, str. 25.
  31. ^ Veljović & 18. 5. 2013.
  32. ^ a b Telesković & 27. 4. 2016.
  33. ^ a b Gavrić & 18. 7. 2017.
  34. ^ „Kinezi ulaze u Železaru u julu 2016.”. Istinomer (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-02. 
  35. ^ a b Telesković & 20. 10. 2017.
  36. ^ Milošević & 2. 10. 2016.
  37. ^ Danas & 18. 4. 2008.
  38. ^ Sartid Fahop 2000, str. 1.
  39. ^ Malenović & 8. 7. 2012.
  40. ^ a b v Agencija & 6. 2. 2018.
  41. ^ a b v g KGH 2007, str. 14.
  42. ^ a b Aracki & 8. 6. 2003.
  43. ^ RTV Plus & 17. 12. 2014.
  44. ^ a b Pantić & 30. 3. 2006.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hesteel_Serbia&oldid=27518888”