Смешна девојка (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Velika iluzija (film iz 2013).
Smešna devojka
Plakat za film Smešna devojka
Izvorni naslovFunny Girl
Žanrmjuzikl, dramedija, ljubavni film
RežijaVilijam Vajler
ScenarioIzabel Lenart
ProducentRej Stark
Glavne ulogeBarbra Strajsend, Omar Šarif, Kej Medford
MuzikaDžul Stajn, tekstovi: Bob Meril
Producentska
kuća		Rastar
Godina1968.
Trajanje155 minuta[1]
ZemljaSAD
Jezikengleski
Budžet14.1 milion dolara
Zarada58.5 miliona dolara[2]
NagradeOskar za najbolju glumicu u glavnoj ulozi
IMDb veza
Deo reklamne kampanje za film
Deo reklamne kampanje za film
Deo reklamne kampanje za film

Smešna devojka je film iz 1968. godine. To je američka biografska muzička komedija-drama u režiji Vilijama Vajlera. Scenario je napisala Izabel Lenart (Isobel Lennart), kao adaptaciju svog ranijeg libreta za istoimeni brodvejski mjuzikl. Zasniva se na životu i karijeri brodvejske i filmske zvezde i komičarke Fani Brajs i njenoj burnoj vezi sa preduzetnikom i kockarom Nikijem Arnštajnom (Nicky Arnstein).

Film je snimljen u produkciji zeta Fani Brajs, Reja Starka. Muziku za film napisao je Džul Stajn, a tekstove pesama Bob Meril. Glavne uloge igrali su filmska zvezda Barbra Strajsend kao Brajs i Omar Šarif u ulozi Arnštajna. Barbari Strajsend je ovo bila debitantska uloga na filmu, a istu ulogu igrala je i na Brodveju. U sporednim ulogama igrali su Kej Medford, An Fransis, Volter Pidžon, Li Alen i Me Kvestel. Bio je to prvi film Starkove kompanije Rastar.

Barbara Strajsend je za svoju ulogu osvojila nagradu Oskar za najbolju glumicu u glavnoj ulozi, zajedno sa Ketrin Hepbern (Zima jednog lava). Godine 2006. Američki filmski institut (American Film Institute - AFI) je film rangirao na 16. mesto na svom spisku AFI najboljih filmskih mjuzikala. Prethodno je film rangiran kao 41. na listi "100 godina ... 100 ljubavnih priča, pesme "Ljudi" i "Ne padaj kišo na moju paradu" na 13. odnosno 46 mesto, na listi "100 godina ... 100 pesama" za 2004. godinu, a citat "Hello, gorgeous" (Zdravo, lepoto) na 81. mesto na listi "100 godina ... 100 filmskih citata" za 2005. godinu. Smešna devojka smatra se jednim od najboljih muzičkih filmova ikada.[3][4][5]

Kongresna biblioteka u Vašingtonu je 2016. godine ocenila Smešnu devojku „kulturno, istorijski ili estetski značajnom“, i izabrana je za čuvanje u Nacionalnom registru filmova.[6]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Radnja filma smeštena je u Njujork neposredno pre i tokom Prvog svetskog rata. Priča počinje zvezdom brodvejske revije Zigfildove ludosti Fani Brajs koja čeka povratak supruga Nikija Arštajna iz zatvora, a zatim se vraća unazad fokusirajući se na njihov susret i brak.

Fani se prvo vidi kao tinejdžerka koja svoj prvi posao dobija u vodvilju i posle svog debitantskog nastupa upoznaje živahnog Arnštajna. Tokom godina nastavljaju da se susreću, romantičnije se vezuju, dok karijera Fani cveta i ona postaje zvezda. Arštajn na kraju zavodi Fani, koja odluči da napusti Reviju da bi bila sa njim.

Nakon što je osvojio bogatstvo igrajući poker tokom putovanja brodom, Niki pristaje da oženi Fani. Sele se u skupu kuću i dobijaju ćerku, a Fani se vraća Zigfildovoj reviji. U međuvremenu, razni poslovni poduhvati Nikija propadaju, što ih prisiljava da se presele u manji stan. Odbijajući finansijsku podršku od supruge, Arnštajn se umeša u prevaru oko obveznica i biva osuđen na 18-tomesečni zatvor zbog pronevere.

Nakon izlaska Nikija iz zatvora, on i Fani se dogovorno razdvajaju.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Barbara Strajsend (Barbra Streisand) brodvejska i filmska zvezda i komičarka Fani Brajs
Omar Šarif (Omar Sharif) preduzetnik i kockar Niki Arnštajn
Kej Medford (Kay Medford) Rouz Brajs
Eni Frensis (Anne Francis) Džordžija Džejms
Valter Pidžen (Walter Pidgeon) Florens Zigfild
Li Alen (Lee Allen) Edi Rajan
Me Kvestel (Mae Questel) gospoća Strakoš
Džerald Mor (Gerald Mohr) Branka
Frenk Fejlen (Frank Faylen) Kini
Miti Lorens (Mittie Lawrence) Ema
Gertruda Flin (Gertrude Flynn) gospođa O'Mali
Peni Santon (Penny Santon) gospođa Miker
Džon Harmon (John Harmon) kompanijski menadžer
Rut Kliford (Ruth Clifford) sluškinja

Muzičke numere[uredi | uredi izvor]

U završnici filma, Barbara Strajsend peva melodiju „Mon Homme” (Moj čovek), usko povezanu sa Fani Brajs
  1. Uvertira
  2. If a Girl Isn't Pretty – Fani, Rouz i gospođa Strakoš
  3. I'm the Greatest Star – Fani
  4. Rollerskate Rag – Fani i Devojke na rolerima
  5. I'd Rather Be Blue – Fani
  6. Second Hand Rose – Fani
  7. His Love Makes Me Beautiful – Fani i ansambl Follies
  8. People – Fani
  9. You Are Woman, I Am Man – Niki i Fani
  10. on't Rain on My Parade – Fani
  11. Entr'acte
  12. Sadie, Sadie – Fani i Niki
  13. The Swan – Fani
  14. Funny Girl – Fani
  15. Mon Homme – Fani
  16. Završna muzika

Iako je prvobitno objavljena na albumu Barbare Strajsend Ljudi iz 1964. godine, pesma „People” ponovo je snimljena za film sa drugačijim tempom i dodatnim tekstovima.

U knjizi iz 1985. godine „Barbra Strajsend: Žena, mit, muzika” Šona Konsidina (Shaun Considine), kompozitor Stajn otkrio je da nije zadovoljan orkestracijama za film. „Išli su na pop aranžmane”, prisetio se. „Izostavili su osam pesama iz Brodvejske predstave, a od nas je traženo da napišemo neke nove. Bio je to staromodni holivudski MGM način izvođenja mjuzikla. Uvek menjaju stvari prema svojoj viziji i uvek rade pogrešno. Ali od svih mojih mjuzikala koje su sredili, Smešna devojka je ispala najbolja."[7]

Album sa pesmama iz filma Smešna devojka snimljen je1968. godine u produkciji Kolumbija rekordsa.

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Barbara Strajsend (1962)
Omar Šarif (1963)
Vilijam Vajler (oko 1945)

Izabel Lenart prvobitno je napisala Smešnu devojku kao scenario za dramski film pod nazivom Moj čovek za producenta Reja Starka, ali kada ga je ponudila Meri Martin, ona je sugerisala da bi bio bolji kao scenski mjuzikl. Zbog toga je Lenart svoj scenario prilagodila onome što je na kraju postalo uspešna produkcija na Brodveju sa Barbrom Strajsend.[8]

Iako do tada nije snimila ni jedan film, Barbara Strajsend je bila Starkov prvi i jedini izbor za ekranizovanje uloge Fani Brajs. „Osećao sam da je ona previše deo Fani, a da je Fani previše deo Barbre, da bih je dao nekom drugom”, rekao je, ali rukovodioci Kolumbije Pikčers želeli su Širli Maklejn umesto nje. Maklejn i Strajsend su bile dobre prijateljice, rođene istog datuma. Obe glumice su odbacile tu ideju. Stark je insistirao da ako ne bude igrala Strajsend, on neće dozvoliti snimanje filma, i studio je pristao na njegov zahtev.[7]

Majk Nikols, Džordž Roj Hil i Džin Keli razmatrani su kao režiseri filma pre potpisivanja Sidni Lumeta. Nakon što je šest meseci radio na pre-produkciji, napustio je projekat zbog „kreativnih razlika” i zamenio ga je Vilijam Vajler čija duga i slavna nagrađivana karijera nikada nije obuhvatala muzički film, mada je prvobitno bio određen za režiju filma Moje pesme, moji snovi. Vajler je u početku odbio Starkovu ponudu, jer je bio zabrinut kako bi njegov znatan gubitak sluha uticao na njegovu sposobnost da radi na mjuziklu. Nakon što je malo razmislio, rekao je Starku, „Ako je Betoven mogao da napiše svoju Simfoniju Eroika, onda Vilijam Vajler može da uradi mjuzikl.”[7]

Do trenutka kada je trebalo da prihvati ulogu, Barbara Strajsend nikada nije čula za Vajlera, a kada joj je rečeno da je osvojio Oskara za najboljeg režisera za Ben-Hur-a, ona je prokomentarisala: „Kočije! Kakav je sa ljudima, sa ženama? Da li je on dobar sa glumicama?” U stvari, Vajler je režirao film Praznik u Rimu (1953), koji je osvojio 3 Oskara, uključujući nagradu za najbolju glumicu za Odri Hepbern, koju je Vajler odabrao uprkos tome što je bila relativno nepoznata u to vreme. Vajlerov komentar bio je: „Ne bih uradio film bez nje.” Njeno oduševljenje podsetilo ga je na Beti Dejvis, a on je osećao da predstavlja izazov za njega, jer nikad nije bila u filmovima i nije uobičajena glamurozna devojka.[7]

Uloge[uredi | uredi izvor]

Stajn je želeo Frenka Sinatru za ulogu Nikija Arnštajna, ali glumac je bio spreman da se pojavi u filmu samo ako se uloga proširi i dodaju nove pesme za taj lik. Stark je smatrao i da je Sinatra prestar i želeo je nekoga poput Kerija Granta, iako je Grant bio jedanaest godina stariji od Sinatre.[8] Marlon Brando, Gregori Pek, Šon Koneri, Dejvid Jansen i Džejms Garner su takođe razmatrani kao opcija za glavnu mušku ulogu. Egipćanin Omar Šarif dobio je glavnu ulogu uz Jevrejku Barbaru Strajsend, nakon što ga je Vajler primetio na ručku u bifeu studija. Kada je izbio Šestodnevni rat između Izraela i Egipta, direktori studija razmatrali su zamenu Šarifa, ali su i Vajler i Strajsend pretili da će odustati od filma ako to urade. Kasnije je objavljivanje ljubavnog prizora između Fani i Nikija u egipatskoj štampi podstaklo pokret za opoziv Šarifovog državljanstva. Na pitanje o kontraverzi, Strajsend je odgovorila: „Mislite li da se Kairo uznemirio? Trebalo bi da vidite pismo koje sam dobila od moje tetke Rouz!”[7] An Fransis je igrala je ulogu vodeće igračice u Zigfeldovim revijama.[9]

Koreograf Herbert Ros, koji je postavio muzičke numere, sarađivao je sa Strajsendovom u njenom brodvejskom debiju.[7]

Snimanje[uredi | uredi izvor]

Glavno snimanje započelo je u avgustu 1967. godine, a završeno je do decembra.[10] Tokom pred-snimanja pesama, Strajsendova je tražila opsežne prepravke dok nije bila zadovoljna njima, a na setu je nastavila da pokazuje svoju perfekcionističku prirodu, često se svađajući sa Vajlerom o kostimima i fotografiji.

Sociološki aspekti[uredi | uredi izvor]

Džojs Antler u svojoj knjizi Odgovor: Slike jevrejskih žena u popularnoj američkoj kulturi piše da je Barbara Strajsend na filmu stvorila nekoliko odličnih prikaza jevrejske žene, a jedna od njih je i Smešna devojka. U ovom filmu, piše Antler, ona je prikazala lik koji je očigledno jevrejski, a u ovoj ulozi stvorila je prostor za inteligentnu jevrejsku ženu. U ovoj ulozi Jevrejka se predstavila kao pametna, komična, lepa i talentovana.[11] U vreme snimanja ovog filma, jevrejske žene su po stereotipu zavisile od muškaraca. A Strajsendova je prkosila ovom stereotipu. Lik Strajsendove u filmu bukvalno predstavlja „smešnu devojku“. Ona svojim telom, glasom, gestom i karakterom, spaja svoj jevrejski karakter i neobičnost. Film vrednuje žene u odnosu na muškarce i prikazujući muškarce kao zavisne od njihovih žena, preokreće pitanja rodne uloge.

Prikazivanje[uredi | uredi izvor]

Originalni kostimi iz filma
Originalni kostimi iz filma

Kritički prijem[uredi | uredi izvor]

Barbara Strajsend je dobila velike pohvale kritičara, Polin Kel iz „Njujorkera” nazvala ju je „bravuroznom”: „Kao Fani Brajs, ona ima najduhovitije komične izraze još od komedija 30-ih; ona čini da pisani dijalog zvuči kao nadahnuta improvizacija ... Trijumfalni talenat Strajsendove prevazilazi nedostatke filma.”[12] U svojoj recenziji u „Čikago San-Tajmsu”, Rodžer Ibert je Strajsendovu nazvao „veličanstvenom” i dodao: „Ima najbolji tajming još od Me Vest i zabavnije je gledati je više od bilo koga još od mlade Katrin Hepbern. U stvari, uopšte ne peva pesmu; ona to radi. Ona radi stvari rukama i licem koje su jednostavno individualne; to je jedini način da se opišu. To ranije nisu radili. Ona peva, a vi ste zaista srećni što ste tamo.” O samom filmu je rekao da je „sam film možda krajnji primer putujućeg mjuzikla koji je nestao. Pre-produkovano, pre-fotografisano i predugo. Drugi deo se loše odvija. Karakteri su uglavnom drveni ... Nemoguće je previše hvaliti gospođicu Strajsend; teško je naći mnogo za pohvalu ostatka filma.”[13] Ričard L. Koe iz „Vašington posta” se složio da je film „predoziran“, napisavši da je Strajsendova „prvoklasna” tokom muzičkih numera i „verovatno sposobna za više raznolikosti od ovoga”, ali je „tako pažljivo predstavljena i ograničena tako da ona i slika postaju dugačke, dosadne.”[14] Renata Adler iz „Njujork Tajmsa” napisala je da je „Talenat Strajsendove vrlo uzbudljiv i jak”, s tim što je Vajler „Barbaru tretirao prilično ljubazno, neverovatno i čak pokroviteljski” i zaključio da „gospođici Strajsend ništa od ovoga ne treba.”[15]

Varajeti je rekao da Strajsend pravi „značajan uticaj” i nastavio: „Saga o tragikomičnoj Fani Brajs, nezgrapne spoljašnjosti i manira, opčinjenoj privlačnim Nikijem Arnštajnom, možda je poznat obrazac, ali je zasluga svih učesnika što je igra tako ubedljivo.”[16]

Jan Doson iz britanskog „Mesečnog filmskog biltena”, napisao je: „Priča o glumici čiji dramatični uspon iz krpa do bogatstva prati otkriće da patnja leži na leđima uspeha, osnova je mnogih američkih mjuzikla. Ali Vilijam Vajler uspeva da prevaziđe žanrovske klišee i stvori - mahom kroz karakterizaciju Fani Brajs od strane Barbre Strajsend - dramatičnu komediju u kojoj muzičke numere ilustruju javni aspekt života zvezde bez ijednog prekida naracije.”[17]

Dejvid Parkinson iz časopisa „Empajer” je u retrospektivnoj recenziji film ocenio sa četiri od pet zvezdica i nazvao ga „jednim od onih filmova za koje nije bitno šta će ovde biti napisano - vi ćete se baviti oko Babs na ovaj ili onaj način, ali za retke neupućene, ovo je lep uvod u njene talente.”[18]

Prema sajtu Roten tomejtouz, Film ima 93% pozitivnu ocenu na osnovu 44 recenzije, sa prosečnom ocenom 7,6/10. Kritični konsenzus veb stranice kaže: „Barbra Strajsend kao Fani Brajs uzdiže ovaj, inače melodramatični, mjuzikl.”[19] Što se tiče Metakritika, film ima ocenu 89 od 100, zasnovanu na 7 kritika, što ukazuje na „opšte priznanje”.[20]

Nagrade i nominacije[uredi | uredi izvor]

Smešna devojka osigurala je ukupno 19 nominacija za nagradu Američke filmske akademije - Oskar, što je najviše nominacija za mjuzikl iz jednog studija u jednoj godini.

Nagrada[21] Kategorija Nominacija Rezultat
Nagrade Američke filmske akademije - Oskar[22] Oskar za najbolji film Rej Stark Nominacija
Oskar za najbolju glumicu u glavnoj ulozi Barbra Streisand Osvojeno[a]
Oskar za najbolju glumicu u sporednoj ulozi Kej Medford Nominacija
Oskar za najbolju fotografiju Hari Stradling Nominacija
Oskar za najbolju montažu Robert Svink, Mauri Vinetrobe i Villiam Sands Nominacija
Oskar za najbolju originalnu muziku Valter Scharf Nominacija
Oskar za najbolju originalnu pesmu "Smešna devojka" - Džul Stejn i Bob Meril Nominacija
Oskar za najbolji zvuk Columbia Studio odeljenje zvuka Nominacija
Nagrada Američkih filmskih urednika Nagrada za najbolje uređeni igrani film - komediju ili mjuzikl Robert Svink, Mauri Vinetrobe i Viliam Sands Nominacija
Nagrade Britanske akademije za film - BAFTA BAFTA za najbolju glumicu u glavnoj ulozi Barbra Streisand Nominacija
BAFTA za najbolju kinematografiju Harri Stradling Nominacija
BAFTA za najbolji dizajn kostima Irena Šaraf Nominacija
Nagrade David di Donatello Najbolja strana glumica Barbra Streisand Osvojeno[b]
Nagrade Directors Guild of America Awards Izuzetno režijsko postignuće u filmu Vilijam Vajler Nominacija
Nagrade Zlatni globus [[Zlatni globus za najbolji igrani film (mjuzikl ili komedija) Smešna devojka Nominacija
Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu u igranom filmu (mjuzikl ili komedija) Barbara Streisand Osvojeno
Zlatni globus za najboljeg reditelja Vilijam Vajler Nominacija
Zlatni globus za najbolju originalnu pesmu u igranom filmu (mjuzikl ili komedija) "Smešna devojka" - Jule Stine i Bob Merrill Nominacija
Nagrada Laurel Najbolji putujući šou Smešna devojka Osvojeno
Vrhunska ženska komična uloga Barbra Streisand Osvojeno
Najbolja sporedna ženska uloga Kai Medford Nominacija
Nacionalni odbor za očuvanje filmova Nacionalni registar filmova Smešna devojka Osvojeno
Društvo snimatelja Istorijski snimak Nelson Tiler Osvojeno
Književna nagrada Writers Guild of America Awards Najbolji američki scenario za mjuzikl Izabel Lenart Osvojeno

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

"Zdravo lepotice"[uredi | uredi izvor]

"Zdravo, lepotice (lepoto)" su prve reči koje je izgovorila Strajsend u filmu. Nakon osvajanja Oskara za najbolju glumicu, njen prvi komentar kada joj je uručena statua "Oskar" bila je da ga pogleda i kaže "Zdravo, lepoto".[traži se izvor]

Od izlaska filma, citat "Zdravo, lepoto", korišten je u nekoliko filmova. Pojavio se kao naziv salona u kojem je Anđela (lik Mišel Fajfer) radila u filmu Udata za mafiju. Tekst je izgovorio i lik Maksa Bialistoka u filmu Producenti iz 1967. godine i njegovoj adaptaciji na Brodveju.

2005. godine citat je izabran kao 81. na listi Američkog instituta za film, AFI-jevih 100 godina ... 100 filmskih citata.[23]

Nastavak[uredi | uredi izvor]

Godine 1975, Strajsend je ponovila svoju ulogu Brajs uz Džejmsa Kana kao Brajsinog trećeg muža, impresarija Bili Rouza, u nastavku pod nazivom Smešna dama.

Kućni mediji[uredi | uredi izvor]

Film je objavljen na Region 1 DVD-u 23. oktobra 2001.[24] On je u anamorfnom formatu širokog ekrana sa audio zapisima na engleskom i francuskom i titlovima na engleskom, španskom, francuskom, portugalskom, gruzijskom, kineskom i tajlandskom. Bonusi uključuju: Barbra u Muvilendu i Ovo je Strajsend. Blu-rej izdanje je svoj svetski prvenac objavio 30. aprila 2013. s istim bonus materijalom kao DVD izdanje. Blu-rej izdanje je bilo istovremeno sa najnovijim Barbrinim filmom, The Guilt Trip.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ zajedno sa Ketrin Hepbern u filmu Zima jednog lava.
  2. ^ Zajedno sa Mijom Farou u filmu Rozmarina beba.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Funny Girl”. filmaffinity.com. Pristupljeno 10. 5. 2020. 
  2. ^ „Funny Girl (1968)”. The Numbers. Pristupljeno 9. 1. 2012. 
  3. ^ Daly, Steve (18. 12. 2008). „25 Greatest Movie Musicals of All Time!”. Entertainment Weekly. Time. Pristupljeno 7. 12. 2015. 
  4. ^ „Top 50 Musicals”. Film4. Channel 4. Arhivirano iz originala 24. 6. 2017. g. Pristupljeno 7. 12. 2015. 
  5. ^ Champion, Lindsay (18. 12. 2014). „Pass the Popcorn! Broadway.com Readers Rank the Top 10 Best Movie Musicals of All Time”. Broadway.com. Pristupljeno 7. 12. 2015. 
  6. ^ „Funny girl”. Official. Library of Congress. Pristupljeno 10. 5. 2020. 
  7. ^ a b v g d đ „Funny Girl (1968) – Overview”. Turner Classic Movies. WarnerMedia. Pristupljeno 23. 10. 2014. 
  8. ^ a b Taylor, Theodore (1979). Jule: The Story of Composer Jule Styne. New York: Random House. str. 226—249. ISBN 9780394412962. 
  9. ^ Scott, Vernon (25. 8. 1967). „"Honey West" now in "Funny Girl"”. The News-Dispatch. Pristupljeno 14. 10. 2013 — preko Google News. 
  10. ^ „Barbra Streisand archives”. Arhivirano iz originala 16. 01. 2017. g. Pristupljeno 09. 05. 2020. 
  11. ^ Antler, Joyce (1998). Talking Back: Images of Jewish Women in American Popular Culture. Lebanon: University Press of New England. str. 10, 77, 172. ISBN 978-0874518429. 
  12. ^ Kael, Pauline. „Funny Girl”. Pauline Kael Reviews A-Z. Pristupljeno 19. 2. 2016. 
  13. ^ Ebert, Roger (18. 10. 1968). „Funny Girl”. RogerEbert.com. Ebert Digital LLC. Pristupljeno 16. 7. 2018. 
  14. ^ Coe, Richard L. (24. 10. 1968). „'Funny Girl' At the Ontario”. The Washington Post: K12. 
  15. ^ Adler, Renata (20. 9. 1968). „The Screen: Launching Pad for Barbra Streisand”. The New York Times: 42. 
  16. ^ Variety Staff (31. 12. 1967). „Funny Girl”. Variety. Penske Business Media. Pristupljeno 16. 7. 2018. 
  17. ^ Dawson, Jan (mart 1969). „Funny Girl”. The Monthly Film Bulletin. 36 (422): 48. 
  18. ^ Parkinson, David (1. 1. 2000). „Funny Girl”. Empire. Pristupljeno 16. 7. 2018. 
  19. ^ „Funny Girl (1968)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Pristupljeno 16. 7. 2018. 
  20. ^ „Funny Girl (re-release)”. Metacritic. CBS Interactive. Pristupljeno 7. 11. 2015. 
  21. ^ „Funny Girl (1968): Awards”. IMDb. Pristupljeno 1. 1. 2009. 
  22. ^ „The 41st Academy Awards | 1969”. Oscars.org. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Pristupljeno 23. 10. 2014. 
  23. ^ „AFI'S 100 Greatest Movie Quotes of All Time”. AFI's 100 Years... 100 Movie Quotes. American Film Institute. Pristupljeno 23. 10. 2014. 
  24. ^ Enrique Rivero (27. 9. 2001). „At 33, ‘Funny Girl’ Gets a Makeover”. hive4media.com. Arhivirano iz originala 4. 10. 2001. g. Pristupljeno 29. 8. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Smešna devojka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смешна_девојка_(филм)&oldid=26500946”