Snežna sova

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Snežna sova
Bubo scandiacus
Bubo scandiacus (Linnaeus, 1758) Male.jpg
Mužjak
Snowy Owl - Schnee-Eule.jpg
Ženka
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Životinje (Animalia)
Tip:
Hordati (Chordata)
Klasa:
Ptice (Aves)
Red:
Sove (Strigiformes)
Porodica:
Prave sove (Strigidae)
Rod:
Buljine (Bubo)
Vrsta:
B. scandiacus
Binomijalno ime
Bubo scandiacus
Nyctea scandiaca dis.png
Mapa rasprostranjenosti

     stanište za vreme zime     areal gnežđenja tokom leta

Sinonimi
  • Strix scandiaca (Linnaeus, 1758)
  • Nyctea scandiaca (Linnaeus, 1758)
  • Strix nyctea (Linnaeus, 1758)
  • Bubo scandiacus arcticus (Bartram, 1792)
  • Bubo albus (Daudin, 1800)
  • Bubo scandiacus nivea (Thunberg, 1798)
  • Strix candida (Latham, 1802)
  • Strix erminea (Shaw, 1809)
  • Bubo scandiacus europea (Brehm, 1866)
  • Bubo scandiacus americana (Brehm, 1866)

Snežna sova, poznata i kao arktička sova ili bela sova (lat. Bubo scandiacus), krupna je vrsta sove iz porodice pravih sova (lat. Strigidae). Nastanjuje tundre severnih delova Evroazije i Severne Amerike. Živi na visinama od nivoa mora pa do 1.100—1.500 metara nadmorske visine.[2] U Americi tokom sezone gnežđenja živi južno do obalskog dela zapadne Aljaske, severnog Jukona i Makenzija, južnog Kivejtna, severoistočne Manitobe, severnog Kvebeka i Labradora, dok se tokom zime može videti sve do južne Kanade i severnih delova Sjedinjenih Država. Kada je reč o Evropi i Aziji, naseljava severne delove Evroazije, južno do kraja tundri, a retko se viđa na Britanskim ostrvima i Islandu, dok zimu provodi južno do Islanda, Britanskih ostrva, severne kontinentalne Evrope, centralne Rusije, severne Kine i Sahalina.

Mužjak snežne sove je gotovo potpuno beo, dok ženke imaju brojne crne fleke po perju. Mladunci imaju potpuno crno perje, koje se, kako rastu, postepeno menja u belu boju. Facijalni disk je kod ženke izražen, dok je kod mužjaka slabo vidljiv i stapa se sa ostatkom tela, koji je karakterističan i jedinstven po tome što sadrži čekinje i sitno perje koje utiče na smanjenje odsjaja, pošto je kod svih jedinki glava čiste bele boje. Visoka je u proseku 52—71 centimetara, sa rasponom krila 125—150 centimetara, a prosečna težina snežne sove se kreće od 1,6 do 3 kilograma.

Snežna sova se uglavnom gnezdi pri tlu, a glavni deo njene ishrane su sitni glodari, među kojima su najčešći zečevi, bizamski pacovi, mrmoti, veverice, kunići, rakuni, prerijski psi, pacovi i krtice, ali se neretko na meniju mogu naći i ptice, prvenstveno patke, barske koke, gnjurci, šljukarice, kao i fazani, tetrebi i pevačice. Donedavno je bila jedini član posebnog roda Nyctea, ali su studije iz 2002. godine, izučavajući mitohondrijsku DNK, pokazale da je snežna sova veoma bliska rodu Bubo, gde je sada i svrstana.

Etimologija[uredi]

Snežna sova je svoje ime dobila zahvaljujući boji svog perja, kao i prostoru koji naseljava. Naime, ova vrsta se je evoluiciono prilagodila severnom delu hemisfere i prostorima tundre koji su većim delom godine pokriveni snegom — procesima divergentne evolucije polako su se menjale morfološke karakteristike kako bi se vrsta prilagodila novom arealu rasprostranjenja, što je rezultiralo u belini perja.[3][4] Kada je reč o latinskom imenu ove vrste, ime roda Bubo je latinski naziv za buljinu, dok je scandiaca novolatinsko ime Skandinavije.[5]

Sistematika[uredi]

Snežna sova bila je jedna od mnogobrojnih vrsta ptica koju je Line opisao u svojoj sada već čuvenoj 10. ediciji Systema Naturae iz 1758. godine,[6] u kojoj joj je dao binominalno ime Strix scandiaca.[7] Vrsta je potom prebačena u zasebni monotipski rod Nyctea. Međutim, studije iz 2002. godine, koje su upoređivale sekvence citohroma b mitohondrijske DNK (mtDNK)[8] potvrdile su da je snežna sova veoma slična pripadnicima roda Bubo, pa je monotipski rod Nyctea pripojen rodu Bubo.[9] Ipak, neki naučnici osporavaju ovu klasifikaciju, preferirajući i dalje binominalno ime Nyctea scandiaca.[10]

Danas ne postoje podvrste snežne sove, međutim, izumrla, robusnija snežna sova, sa oko 2% dužim i 6% debljim kostima od današnje snežne sove, poznata je na osnovu glacijalnih naslaga na jugu Francuske, a opisana je kao Nyctea scandiaca gallica.[11]

Geografske varijacije[uredi]

Varijacija je mala širom holarktičkog areala rasprostranjenja, verovatno zbog nomadskih navika i disperzivnosti ove ptice. Genetička analiza populacije nije otkrila filogeografske strukturne promene u tri različita geografska regiona — Skandinaviji, istočnom Sibiru i severnim delovima Severne Amerike, niti visoke nivoe protoka gena u skorašnjoj prošlosti i sadašnjosti.[12]

Srodne vrste[uredi]

Najbliži rođak snežne sove nije jasno definisan, ali molekularna istraživanja pokazuju da bi američka buljina (Bubo virginianus) mogla biti njena evolutivna sestrinska vrsta,[13][14] pošto je procenjeno da su se ove dve vrste odvojile pre oko četiri miliona godina.[14] Ove dve vrste su veoma slične po načinu oglašavanja i imaju sličan broj i strukturu hromozoma i makro-autozoma;[15] ipak, razlike u perju i skeletu[16] dovele su do toga da neki naučnici smeste snežnu sovu u monotipski rod Nyctea.[17][18] Nedavno uspešno međusobno ukrštanje, u zatočeništvu, mužjaka snežne sove i ženke buljine (Bubo bubo), potvrđuje blisku evolutivnu vezu sa ušatim sovama.

Opis[uredi]

Ova krupna sova je veoma lako uočljiva. Kao i kod svih sova, i kod ove vrste je mužjak nešto sitniji od ženke. Odrasla jedinka je visoka od 52 do 71 centimetara, sa rasponom krila 125—150 centimetara. Ženke su u proseku velike 63, a mužjaci 58 centimetara, dok prosečna težina snežne sove varira između 1,6 i 3 kilograma, s tim da je prosečna težina mužjaka 1.700 grama, dok je ženka teška u proseku 2.100 grama.

Mužjak snežne sove sa jasno izraženim čekinjama

Postoje značajne varijacije u obojenosti perja u zavisnosti od pola, starosti i individualne jedinke,[19] tako da prekrivenost crnim tačkama i šarama može da varira u rasponu 0—50%.[20] Ova pojava je, pored snežne sove, uočena jedino kod kukuvije, dok se kod ostalih vrsta sova ne javlja.[21] Ipak, odrasli mužjak je uglavnom čisto bele boje, čime se savršeno stapa s okolinom, dok ženka i ptići imaju pojedine delova perja koji su nijanse crne i sive boje. Kod mladih, tamna obeležja u vidu tačaka mogu čak da dominiraju. Međutim, bez obzira na pol, lice, vrat i gornji deo grudi su snežnobele boje, a facijalni disk je kod ženke izražen, dok je kod mužjaka slabo vidljiv i stapa se sa ostatkom tela.[22] Premda nije uočljiv, facijalni disk pokazuje karakteristične adaptacije na sredinu u kojoj ova sova živi. Brojne i duge čekinje i sitno perje vire iz facijalnog diska, što utiče na smanjenje odsjaja, pošto je kod svih jedinki glava čiste bele boje. Ova osobina nije primećena kod drugih vrsta severnih sova koje su takođe izložene snegu i niskim temperaturama, ali žive u šumama.[22]

Snežna sova ima gusto perje sa nogama prekrivenim dugačkim belim perjem koje je štiti od hladne severne klime. Glava snežne sove je krupna i zaogrugljena, sa očima zlatnožute boje. Zanimljivo je da je i crni kljun prekriven paperjem. Za razliku od ostalih sova, perje na ušima nije toliko izraženo i podignuto. Prosečan životni vek u divljini iznosi deset godina.[23] Snežna sova je jedna od najvećih, a u Severnoj Americi je i u proseku najteža vrsta sova.

Snežna sova stoički podnosi hladnoću i tek ponekad traži zaklon od mraza i jakih vetrova. Perje je tako efikasno štiti da odrasla jedinka može da podnese i temperature od 40 stepeni ispod nule.[24] Naučnici kažu da je snežna sova podjednako dobro zaštićena od hladnoće kao polarne lisice.

Paleobiologija[uredi]

U Severnoj Americi se pleistocenski ostaci ove sove mogu naći na brojnim lokacijama, među kojima i na Rtu Princa od Velsa, ostrvu Mala Kiška, ostrvu Sent Lorens, kao i u Ilinoisu i okrugu Emons.[25] Kada je reč o Kanadi, ostaci su pronađeni u Gatinu, Kvebek.[26]

Pre oko 20.000 godina, snežna sova naseljavala je i prostore gotovo čitave kontinentalne Evrope, uključujući Austriju, Azerbejdžan, Češku, Slovačku, Francusku, Nemačku, Mađarsku, Italiju i Španiju.[25] U Francuskoj, tokom arheoloških iskopavanja na nekoliko lokacija u ravnicama Akvitanije pronađene su kosti ove ptice. Neki od lokaliteta na kojima su pronađene kosti jesu Bua-Rago u departmanu Vijen, Sen-Žermen-la-Rivijer, abri di Morin i Fostin u Žirondi, abri de la Madlen i železnička stanica Kuz u Dordonji, kao i u pećini Pesak-sir-Dordonj. Analizom ovih ostataka od strane arheozoologa došlo se do zaključka da su lovci-skupljači iz magdalenijenske kulture lovili ovu vrstu. Naime, oni su po svoj prilici koristili meso snežne sove za ishranu, dok su njene kosti i perje koristili za izradu koštanih alatki ili ukrašavanje. Kandže su se takođe koristile kao ukras za koplja, ali i kao kremen.[27] Pored ovoga, dokazi postojanja snežne sove u Francuskoj u paleolitu predstavljaju i crteži na zidovima pećina Portel[28] i Trua Frer.[29]

U kasnom pleistocenu rasprostranjenost ove ptice proširila se južno sve do Bugarske i većeg dela Apeninskog poluostrva. Naime, u pećini Kozarnika, na severozapadu Bugarske, pronađeni su ostaci 43 vrste ptica, od kojih brojne vrste danas uopšte ne naseljavaju ove delove Evrope, a među kojima je i snežna sova.[2] Radi se o periodu 80.000—16.000 godina pre nove ere, kada je ledeni pokrivač dosezao i do Centralne Evrope, pa je areal rasprostrenja snežne sove bio znatno veći.[29]

Rasprostranjenost[uredi]

Snežna sova se gnezdi u arktičkim tundrama najsevernijih delova Aljaske, severne Kanade, uključujući Grenland, i većem delu severne Evroazije. Snežnu sovu privlače otvorene oblasti poput priobalnih dina i prerija koje podsećaju na tundru. Prijavljeno je da živi na jugu sve do severne Kine, južne Rusije, kao i u južnijim Američkim državama poput Teksasa, Džordžije i zemalja Meksičkog zaliva. Od 1967. do 1975. godine razmnožavala se je i na Šetlandskim ostrvima, gde je danas skoro više nema. Ženke su leto provodile na ovom ostrvu sve do 1993. godine, ali su danas na Britanskim ostrvima samo povremeni zimski posetioci Šetlandskih ostrva, Spoljnih Hebrida i Kerngormsa.[30] Kada je reč o centralnim i južnim delovima Evrope, snežna sova je zabeležena u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i na Balkanu kao redak zimski posetilac.[31]

Amerike[uredi]

Areal gnežđenja[uredi]

Snežna sova naseljava širine između 60⁰ i 82⁰ SGŠ, što je najčešće povezano sa rasprostranjenošću leminga, mada ponekad i sa drugim vrstama sisara i morskih ptica. U Severnoj Americi se može naći na zapadnim Aleutima i ostrvu Hol, kao i od severne Aljaske, preko Kanadskog Arktičkog arhipelaga severno do ostrva Elsmir, južno do obalskog dela zapadne Aljaske, severnog Jukona[32] i Makenzija, južnog Kivejtna, severoistočne Manitobe, severnog Kvebeka i Labradora.[33]

Mesta za razmnožavanje nisu uvek zauzeta tokom cele godine, a razlog za to je fluktuacija hrane i same nomadske navike ove sove. Verovatno prvo gnezdo ikada zabeleženo u Severnoj Americi, od strane nedomorodaca, bilo je locirano u Grinel Lendu, Elsmir, na 82⁰ 40' SGŠ 20. juna 1876.[34]

Areal zimovanja[uredi]

Kada je hrane u izobilju, snežna sova je jedna od retkih ptica grabljivica koja je sposobna da izdrži arktičke zime, bilo u kopnenoj, bilo morskoj sredini, pa je tako bilo zabeleženo da je jedna jedinka zimovala na čak 82⁰ SGŠ.[24][35][36][37] Premda u stanju da zimuje na geografskim širinama na kojima se gnezdi, snežna sova se tokom zime neretko viđa južno sve do južne Kanade i severnih delova Sjedinjenih Država, mada je prava retkost videti je južno do centralne Kalifornije, Kolorada, Floride, Džordžije, Kentakija, Luizijane, Nevade, Oklahome, Južne Karoline, Teksasa i Jute.[34]

Na Bermudama je viđena dva puta 1843. godine, a nakon toga je jedna jedinka zabeležena tek 2013. godine.[34] Februara 1886. godine, jedinka snežne sove sletela je na parobrod Nove Škotske pod nazivom Ulunda na samoj ivici Grand Banka, preko 600 km daleko od najbližeg kopna. Bila je zarobljena, a kasnije sačuvana u Muzeju Nove Škotske.[38]

Januara 2009. godine, snežna sova se je pojavila u Spring Hilu, Tenesi, što je prvo zabeleženo viđenje ove vrste u Tenesiju još od 1987. godine.[39] Takođe su značajne i masovne zimske migracije tokom 2011. i 2012. godine, kada je hiljade snežnih sova zabeleženo na raznim lokacijama u Sjedinjenim Državama. Zabeležena su jata širom atlantske i pacifičke obale, u 35 unutrašnjih država SAD i u svim južnim kanadskim provincijama, uključujući jedinke viđene južno čak do Arkanzasa, Oklahome, Teksasa, Jute i Severne Karoline.[40] Ovo je potom bilo praćeno znatno većom migracijom 2013. i 2014. godine, kada je snežna sova prvi put viđena na Floridi.[41][42] Takođe, krajem 2014, snežna sova je viđena u Berkli Taunšipu, Nju Džerzi.[43]

Svet[uredi]

Areal gnežđenja[uredi]

Naseljava prostore od severnog Grenlanda, Skandinavije i Rusije južno do kraja tundri Evroazije i Komandorskih ostrva. Retko se viđa na Britanskim ostrvima i Islandu,[18][44][45] a ranije je naseljavala i Šetlandska ostrva.[46][47][48]

Areal zimovanja[uredi]

Zimski areal snežne sove van prostora Amerika je nešto različit od njenog areala gnežđenja, pa, stoga, zimu može provoditi južno do Islanda, Britanskih ostrva, severne kontinentalne Evrope, centralne Rusije, severne Kine i Sahalina.[45] Kao slučajan prolaznik se može videti u istočnoevropskim zemljama, na Azorima, u Mediteranu, Iranu, severozapadnoj Indiji i Japanu.

Migracija[uredi]

Snežna sova je uglavnom migratorna vrsta, s tim da pojedine jedinke ostaju na ili u blizini mesta razmnožavanja. Ipak, velika razlika u brojnosti, starosti i polu čini svaku godinu drugačijom i vodi do raznih spekulacija o populacionoj demografiji i rasprostranjenosti. Veruje se da snežna sova migrira južno od svog arktičkog areala gnežđenja kada populacija leminga ima tendenciju opadanja. Povremeno se dešava da snežne sove migriraju dve zime zaredom, s tim da druga migracija uključuje manji broj jedinki.[49]

Ovakva verovanja su donekle i opravdana, pošto se snežna sova za vreme gnežđenja gotovo isključivo hrani leminzima. U Severnoj Americi su, na primer, bile zabeležene 24 velike invazije između 1833. i 1945. godine, u različitim regionima i na različitim geografskim širinama.[50] Ove invazije bile su povezane sa značajnim povećanjima brojnosti populacija snežnih lisica i drugih predatora leminga, što je dovelo do zaključka da se snežna sova seli kada nema dovoljno leminga, što je otprilike na svakih 3—5 godina. Sve ovo je čak dovelo do ideja i zamisli da se migracije snežne sove mogu predvideti.[50] I zaista, tokom nekih godina su predviđene velike migracije ove sove južno od njenog areala gnežđenja do južne Kanade i severnih delova Sjedinjenih Država. Migratorna jata su uglavnom sastavljena od mladih jedinki, obično oko 5 meseci starih, mada se neretko javljaju i odrasle jedinke različite starosti.[51] Sove obično stižu u areale zimovanja krajem oktobra i početkom novembra,[34][50][52][53] ali je u nekim godinama ovaj termin raniji. Za sada ne postoji kvantitativna definicija migracije, pošto amplituda brojnosti može varirati od migracije do migracije.

Ponekad je veza između snežnih sova i ciklusa brojnosti leminga ubedljiva, ali ponekad nije. Nažalost, ne postoji veliki skup sinhronih podataka koji povezuje brojnost leminga sa produktivnošću snežnih sova. Istraživanja brojnosti leminga u severnim delovima Aljaske pokazala su da ova sinhronizovanost zapravo ne postoji,[54] dok su slične studije u ostalim oblastima Kanade dale različite rezultate.[55] Razlozi migracija velikih razmena nisu poznati, ali hrana i vremenske prilike svakako imaju značajnu ulogu. Jedna činjenica je ipak konzistentna: kad god se velike migracije dese, one su uglavnom sačinjene od jedinki mlađih od godinu dana — pokazatelj da su populacije leminga bile izuzetno brojne tokom sezone gnežđenja pre jesenje migracije i da su snežne sove imale produktivnu sezonu razmnožavanja.[56] Takođe, primećeno je da mužjaci uglavnom migriraju najjužnije, dok ženke ostaju bliže arealu gnežđenja, što je pripisano socijalnoj dominaciji, pošto su ženke dominantne nad mužjacima.[57] U Evropi su ovakve ciklične migracije snežnih sova retke, verovatno zbog male površine pod tundrom u ovoj oblasti.[45]

Stanište[uredi]

Tokom sezone gnežđenja i razmnožavanja, snežna sova naseljava arktičku tundru širom njenog cirkumpolarnog kruga. Ovo uključuje i pustinjsku arktičku tundru, vlažnu i obalsku tundru, kao i arktička ostrva. Retko se viđa u unutrašnjim oblastima pod tundrom, područjima pod žbunjem i prostorima blizu granice šuma. U svim arktičkim staništima preferira oblasti sa izrazitim brežuljcima na kojima gradi gnezdo, odmara se tokom dana i vreba plen. Snežna sova će često nastaniti i manje privlačna staništa ako je u njima hrana u izobilju, poput močvara, reka i jezera.[45][52][58]

Za vreme prolećnih i jesenjih migracija preferira otvorena staništa poput obala i prerija. Ipak, neke jedinke, kada su u nuždi, preleću i šume i planine kako bi stigle do tundre za proleđno gnežđenje ili otvorenih staništa za zimovanje.

Zimu provodi od snežnih tundri i otvorenih, zaleđenih voda, južno do lovišta, farmi, obala, močvara, velikih šuma i gradova koji se graniče sa otvorenim poljima.[52][59][60][61][62] Južno od tundre, snežna sova naseljava otvorene ravne površine koje podsećaju na tundru,[63] i to uglavnom pašnjake ili obradive površine sa dosta stubova, na kojima provodi veći deo vremena i vreba plen.[64]

Iako primarno nije morska ptica, poznato je da snežna sova može da provodi zimu i u obalnim područjima južno od areala gnežđenja, kao i u oblastima otvorenih voda na Arktiku, pa je tako čest posetilac brodova, na kojima provodi i do nekoliko dana.[65][66][67] U otvorenim vodama se najčešće hrani morskim pticama, prvenstveno morskim patkama i njorkama.[67][68][69]

Ponašanje[uredi]

Kretanje[uredi]

Odrasla jedinka je bipedalna i, ukoliko joj je gnezdo na zemlji, često hoda kako bi stigla do njega. Takođe može i da šeta okolo po zemlji kako bi proverila gde se možda plen krije. Mladunci su u potpunosti bipedalni i koordinirani pre operjavanja i osamostaljivanja. Može da trči po potrebi, a sve jedinke mogu i da skaču, često koristeći raširena krila da bi održale ravnotežu.[70]

Snežna sova u letu

Način letenja varira i uglavnom je ležeran, sličan letu ostalih velikih sova, a slično ritskoj sovi, let snežne sove podseća na plivanje kroz vazduh. Kada juri ptičji plen, jedinke svoje vrste ili kada brani teritoriju od predatora, let je brz, prav i jak, sličan sokolovom. Pored toga, u slučaju da brani svoje gnezdo, kruži oko pretnje na velikim visinama i velikom brzinom zaroni ka dole, uglavnom napadajući neprijatelja otpozadi. U slučaju da je na velikim visinama, može da, poput mišara, lagano jedri vazduhom, ili da se naprasno spusti i stropošta sa odmarališta na plen koji se nalazi na zemlji. Dok leti visoko iznad tundi ili drugog otvorenog terena, gde je vetar uglavnom jak, često lebdi, održavajući se na vetru, dok, kada se je blizu zemlje, leti nisko sa kratkim zamasima krilima i plen grabi svojim kandžama. Često gleda sa strane i iza sebe dok leti.[70]

Odrasla jedinka pliva veoma dobro, mada ne dobrovoljno, već uglavnom kada je povređena, ali joj nije problem da regularno i dobrovoljno prepliva male potoke i jezerca. Kad su mladunci u pitanju, oni takođe plivaju samo kada su u opasnosti, a u tom slučaju koriste oba krila kao vesla.[70][71]

Briga o sebi[uredi]

Snežna sova čisti svojom kandžom kljun nakon jela

U divljini, snežna sova se često može primetiti kako trebi svoje telo od parazita i insekata i to čini tako što svoje perje propušta kroz kljun.[52] Koristi svoje noge za češanje i čišćenje lica, glave i kljuna, a takođe i za brisanje kljuna nakon jela, a zabeleženo je i da koristi sneg za potonje. Često proteže krila i noge, a kupa se uglavnom u gnezdu.[46][72] Kada je reč o mladuncima, mahom ih ženka trebi, i to njihov potiljak, gde oni sami ne mogu da dohvate, mada su zabeleženi i slučajevi kada se mladunci međusobno trebe.[70]

Za razliku od jarebica iz roda Lagopus, snežna sova se ne zakopava u sneg kako bi se zaštitila od arktičke zime, mada se povremeno krije iza različitih objekata, kako bi se sklonila od vetra ili oluja.[70]

Spavanje i odmaranje[uredi]

Ženka je izuzetno oprezna dok je u gnezdu, naročito tokom perioda inkubacije, kada se često naglo budi kako bi pogledala oko sebe i uverila se da ne postoji pretnja u blizini. Ženka generalno ne spava mnogo tokom ovog perioda, ali može spavati duže ukoliko se mužjak nalazi na odmaralištu blizu gnezda i pazi na gnezdo.[70] Kada nisu u periodu brige o jajima i mladuncima, i mužjak i ženka uglavnom spavaju tokom dana na svom odmaralištu, povremeno se budeći kako bi pogledali oko sebe ili se trebili od insekata.

Tokom dana, aktivnosti na kojima troši vreme se razlikuju od godišnjeg doba, vremena, gustine plena i od toga da li je sezona gnežđenja ili ne. Generalno, tokom zime lovi uveče,[73] ujutru i popodne,[74] ili čak tokom celog dana, ali je manje aktivna oko podneva.[75] Period aktivnosti počinje u sumrak i nastavlja se do duboko u noć.[76][77][78]

U Barouu, Aljaska, sprovedena je studija u kojoj je tokom polarnog dana posmatrano 8 jedinki u divljini i 11 u zatočeništvu. Istraživanja su kasnije nastavljena nakon što je sunce počelo da zalazi u avgustu, a sve kako bi se uporedila njihova dnevna aktivnost.[79] Jedinke u zatočeništvu su imale kontinuirano obezbeđenu hranu, dok su one u divljini morale da love kako bi se hranile. Tokom polarnog dana, neslobodne jedinke imale su ciklične periode aktivnosti od 21 do 8 sati, dok su jedinke u divljini bile aktivne tokom čitavog dana. Međutim, kada je sunce u avgustu počelo da zalazi, i divlje i jedinke u zatočeništvu su bile znatno aktivnije u sumrak i tokom noći. Takođe, jedinke u divljini su tokom kiše svoje aktivnosti svodile na dremanje i spavanje.[80]

Blizu Kalgarija, Alberta, 15 jedinki je posmatrano tokom 138 časova tokom dve zime, kako bi se uočili obrasci aktivnosti i načini na koje provode vreme.[81] Bihevioralne kategorije uključivale su opreznost, odmaranje, trebljenje i drugo, a ptice su posmatrane od 8 do 18 časova, pošto ih je nakon sumraka bilo teško pratiti zbog obimne aktivnosti tokom noći i smanjene vidljivosti. Utvrđeno je da je snežna sova bila aktivna (opreznost i letenje) u periodima 8—10 i 16—18, dok je od 10 do 16 časova odmarala. Sve u svemu, 98% vremena sova je provodila na odmaralištu i bila je više u stanju opreznosti nego što je odmarala, a takođe se je došlo i do zaključka da se obrasci aktivnosti snežne sove poklapaju sa obrascima aktivnosti njenog plena (malih sisara).[81]

Komunikativna interakcija[uredi]

Na intraspecijsku komunikaciju u velikoj meri utiču faktori poput starosti, pola, socijalnog statusa i faktora sredine. Mužjaci, na primer, imaju specifično paradiranje prilikom uspostavljanja i održavanja teritorije, koje se može uočiti i na nekoliko stotina metara. Tokom ovog paradiranja, mužjak se prilikom ispuštanja svakog doziva naginje napred i podiže rep. Ovakvo paradiranje se retko javlja nakon što je teritorija uspostavljena, tako da se najčešće javlja tokom maja i početkom juna, a nakon toga je retko.[82]

U slučaju opasnosti, snežna sova spušta svoj prednji deo tela i isteže svoju glavu ka napred, sa delimično otvorenim krilima i podignutim perjem na glavi, leđima i slabinama.[75] I mladunci, kao i jedinke u zatočeništvu koriste ovo ponašanje, samo ga znatno preuveličavaju kada su saterane u ćošak. U gnezdu je obično mužjak taj koji ovako reaguje, iako su mu, dok huče, obično krila i perje manje podignuti. Ženka takođe može reagovati na ovaj način, bilo u gnezdu, bilo van njega, ali u znatno blažoj verziji. U krajnjem slučaju, ukoliko je uljez neumoran, snežna sova leže na leđa i kreće da udara kandžama i kljunom.[70]

Teritorijalnost[uredi]

Teritorije su primarno ekskluzivne, ali povremeno može doći do okršaja oko teritorije, mada su u tim slučajevima konspecijski mužjaci tolerantni po pitanju granica teritorija. Premda prevashodno kružne, neke teritorije mogu imati i linijski izgled ili biti nepravilnog oblika i predstavljati kombinaciju više različitih formi.[70] Teritorije mogu da se menjaju sezonski ili godišnje, u zavisnosti od gustine plena i topografskih karakteristika. Veličina teritorije i uspešnost gnežđenja su direktnoj vezi sa brojnošću leminga, pa su tako u sezoni male brojnosti leminga teritorije znatno veće, a uspešnost gnežđenja manja.[83] Pored toga, može se čak desiti da odrasli premeste mladunce u područje gde je hrana prisutnija, kako bi ih lakše hranili. Tako je u periodu velikog broja leminga u Berouu na svega 213 km² zabeleženo čak 54 gnezda, dok tokom sezone malog broja leminga nije zabeleženo nijedno gnezdo na toj teritoriji.[84] U Manitobi prosečna udaljenost između gnezda iznosi 3,2 km, dok je u Berouu zabeležena prosečna gustina od pet jedinki na 1,6 km², s udaljenošću od 1,6 do 3,2 km među parovima i teritorijama u rasponu 5,2—10 km. Najbliži zabeleženi parovi u Americi bili su udaljeni svega ~800—1.600 metara.[85][84] U Nunavutu je prosečna gustina jedinki po kvadratnom kilometru iznosila 1/26 kada leminga nije bilo, u poređenju sa 1/2,6 kada ih je bilo u velikim količinama.[37][86]

Tokom zime je situacija znatno drugačija — mužjaci su uglavnom nomadski i često se sele u potrazi za hranom, dok ženke imaju ekskluzivne teritorije i spremno ih brane od uljeza. U proseku se mužjaci na jednom mestu zadržavaju oko 6 dana, dok ženke provode i do 80 dana na istoj teritoriji koja u proseku ima površinu od 154 do 266 hektara, premda je bilo i onih koje se češće sele, ali neznatan broj u odnosu na ukupnu populaciju.[87] Tokom zime takođe može da dođe i do deljenja tetitorije, odnosno zajedničkog života, kada veći broj sova živi na maloj teritoriji, a udaljenost između jedinki je čak manja od 20 metara.[56]

Sistem parenja[uredi]

Snežna sova je uglavnom monogamna, iako je zabeleženo par slučajeva poligamije. Nije poznato da se partneri vezuju i ostaju zajedno više od jedne sezone, što je i očekivano za visoko migratornu, nomadsku vrstu. Što se tiče poligamije, u Kanadi je zabeleženo da se je mužjak pario sa dve ženke i sa njima podigao ukupno 15 mladunaca koji su doživeli svoju fazu zrelosti.[75] Bigamija je primećena i kod mužjaka u Norveškoj, gde su se gnezda sa ženkama nalazila na svega 1,3 km udaljenosti.[88] Poliandrija je, sa druge strane, znatno ređa, i do danas je zabeležen samo jedan slučaj kada su ženku sa mladuncima u Norveškoj hranila dva mužjaka.[89]

Spajanje parova[uredi]

Spajanje parova se dešava od kraja aprila do sredine maja,[82][75][46][90] a udvaranje započinje mužjak i to tako što, držeći plen u kljunu, leti u blizini ženke, veoma jako udarajući krilima, koja su između zamaha postavljena u obliku oštrog slova V, visoko iznad leđa. Pri kraju leta, mužjak se diže u visine i ponovo postavlja krila u obliku slova V, spuštajući se nakon toga lagano naniže. Tokom celog procesa nije zabeleženo oglašavanje mužjaka, a let, posmatran iz veće daljine, podseća na let moljca. Nakon sletanja na deo zemlje bez snega ili u buduće gnezdo, mužjak nastavlja sa udvaranjem — ispušta plen iz kljuna, stojeći uspravno sa delimično raširenim krilima, a neki mužjaci i šetaju u malim krugovima, pokazujući tako ženki svoje bokove i leđa. U nekom trenutku se potom mužjak naginje ka napred, spušta glavu i delimično širi rep, a često i krila ispruži i usmeri ih ka ženki. Pokazivanje krila privlači ženku, tako da mu ona prilazi, a on nastavlja da drži krila ispružena, između kojih se nalazi plen koji je doneo i koji kao da krije od ženke.[91][84][75][46] Ceo ovaj proces traje manje od pet minuta, a ženka za to vreme, kao i tokom i nakon kopulacije, zadržava isti stav tela. Ona je blago nagnuta ka napred sa delimično raširenim repom i blago spuštenim krilima ka dole.[82]

Predacija[uredi]

U blizini gnezda, ptice i sisari koji mogu da predstavljaju pretnju snežnoj sovi uključuju orla, sokola, jastreba, pomornika, galeba, gavrana, lisicu, vuka i medveda. Odrasla snežna sova ima svega nekoliko prirodnih neprijatelja i retko kad je ubijana od strane drugih predatora,[34][92] dok gnezdo redovno napadaju vukovi i medvedi.[70]

Kada je reč o odgovoru na pretnje, mužjak je tokom sezone gnežđenja uglavnom u blizini gnezda, tako da je uvek na oprezu. Odbrana gnezda uključuje teranje iz ili odvraćanje od gnezda, upozoravajuću vokalizaciju, mahanje krilima i direktan napad. Iako mužjak u većini slučajeva brani gnezdo, i ženka može preuzeti taj posao na sebe ukoliko mužjaka nema u blizini.[70] Shodno ovome, snežna sova agresivno napada eskimske pse, irvase, lisice, vukove, medvede, galebove, ptice grabljivice i druge životinje koje se previše približe gnezdu. Tokom zime je zabeleženo da čak i ubija druge grabljivice.[52]

Odnos snežne sove prema ljudima varira od stidljivosti do izuzetne agresivnosti, zavisno od doba godine. Zabeleženo je više napada na ljude koji su završeni sa ozbiljnim povredama, a većinu napada inicirali su ljudi svojom blizinom gnezdu sa mladuncima, što ukazuje na to da snežna sova gotovo svako biće blizu gnezda smatra uljezom.[93][94] Napadi mogu da se dese već kada se uljez nalazi na 50—100 metara od gnezda, ali su mnogo svirepiji kada se stranci približe do samog gnezda, pogotovo ako su u njemu mladi ptići koji još uvek nemaju sposobnost letenja.[70]

Prva linija odbrane kod ženke predstavlja uzrujanost i mahanje krilima, koje počinje odmah nakon što opazi opasnost, što može biti čak i na udaljenosti od 380 do 415 metara.[95] Nakon toga uglavnom sledi „lajanje” (u 65% slučajeva), „vrisak” (15%) i odvraćanje pažnje (14,3%). Ženka takođe povremeno može i hučati (<1%) i napasti uljeza (4,5%), mada to znatno češće rade mužjaci, koji huče u 20% slučajeva opasnosti, a napadaju u 21% situacija, dok se znatno manje oglašavaju vriskom (3%) i odvraćaju pažnju (7,6%), ali podjednako često „laju” (78%).[70] Mužjak i ženka se često mogu udružiti u odbrani gnezda, zauzimajući agresivni odbrambeni stav sa spuštenom glavom, raširenim krilima i podignutim perjem na glavi, leđima i slabinama, povremeno se tako krećući ka opasnosti. Nakon uspešne odbrane gnezda, mužjak i ženka ubrzo nastavljaju sa normalnim roditeljskim aktivnostima.[75][46]

Kada je reč o ponašanju mladunaca u prisustvu opasnosti, oni se šćućure, sakriju ili beže ako su ugroženi. Ukoliko je pretnja direktna i neposredna, oni često počinju da mašu krilima, ljuljajući telo levo—desno, slično ostalim sovama. Ukoliko se pretnja nastavi, mladunci neretko ležu na leđa i krila, napadajući neprijatelja kandžama i kljunom.[75][70]

Vokalizacija[uredi]

Oglašavanje snežne sove je različito i zavisi od konkretne situacije, kao potrebe zbog koje se ona oglašava. Kod mužjaka je alarmno oglašavanje slično lavežu, skoro kao pačeće kre-kre. Za razliku od mužjaka, ženka ispušta nežniji zvuk koji prilično podseća na mjauk, a zvuči kao pji-pji ili prek-prek. Pesma je duboki ponajvaljući gau. Kao odgovor na opasnost i uznemiravanje, snežna sova može klepetati kljunom. Iako se naziva klepetanje, zvuk ne dolazi od kljuna, već od jezika, pa je ispravnije zvati ga palacanje. Mladunci su sposobni da klepeću kljunom već sa oko 8 do 10 dana starosti.[75][70]

Mladunci počinju da se oglašavaju odmah nakon izleganja, a njihovo dozivanje je mekano i slično cvrkutu i povezano je sa gladom i neudobnošću.[70] Već dve nedelje stari mladunci počinju da ispuštaju glasni šišteći krik[70] ili siktaj,[75] koji takođe predstavlja poziv za hranu. Ubrzo nakon toga, oglašavanje mladunaca pretvara se u glasan krik, pisak ili vrisak. Ovakvo dozivanje mladunci ispuštaju kako kada su gladni, tako i kada se nalaze sami u tundri i van gnezda, što roditeljima pomaže da ih lakše pronađu.[52] Oglašavanje kao znak gladi nastavlja da se proizvodi sve dok mladunci ne operjaju ili čak sve dok se u potpunosti ne odvoje od roditelja.[52] Elementi vokalizacije odraslih ptica se kod mladunaca uglavnom javljaju pred zimu, a ovakvo oglašavanje se u potpunosti razvija do početka sledeće sezone uzgoja.

Kao i većina ostalih sova, i snežna sova ima raznovrsni vokalni repertoar, često polno dimorfizovan, iako su oba pola u mogućnosti da se oglašavaju na različite načine. Tako, snežna sova, između ostalog, može da buči, laje, grokće, vrišti, zvižduće i cvrkuće. Sve pesme i dozivanja mogu da imaju više funkcija i njihovo proizvođenje zavisi od situacije do situacije. Bukanje, na primer, uglavnom koristi mužjak kao teritorijalno oglašavanje, za natpevavanje sa drugim mužjacima i udvaranje ženki, ali i za odbranu gnezda. Hukanje se obično se obično sastoji od jednog huu ili dva huu, huu, koji se mogu višestruko ponavljati u kraćim intervalima.[75] Takođe, hukanje se može javiti i u obliku dugog huuuuu, ali znatno ređe. Hukanje mužjaka je izuzetno glasno, pa se često može čuti na udaljenosti većoj od tri kilometra,[11][96] a zabeleženi su i slučajevi kada se je čulo na razdaljini većoj od deset kilometara.[34]

Ženka se obično oglašava zviždućim mjaukom, koji se može čuti pre i posle hranjenja od strane mužjaka i tokom koitusa. Mužjak najčešće koristi nisko, brzo gakanje ka-ka-ka-ka-ka-ka, koje proizvodi tokom koitusa ili kad se spušta na omiljenu granu. Sličan, ali znatno viši ton — ke-ke-ke-ke-ke ispušta i ženka pre samog koitusa i kada hrani mladunce.[75]

Pored hukanja, snežna sova ima raznovrsni vokalni repertoar kada brani mladunce u gnezu ili u blizini gnezda, a jedno od najčešćih oglašavanja je lajanje,[70] koje je različito opisano — rik, rik, rik,[97] ha, hau, kvak ili kvok,[93] a takođe i kao kre, kre, kre, kre, kre.[75] Lajanjem se snežna sova takođe oglašava i sa drveta ili u letu, a kada je u blizini predator ili neka druga opasnost. I mužjak i ženka se oglašavaju lajanjem kada se čovek približi njihovom gnezdu.[45]

Razmnožavanje[uredi]

Snežna sova nastanjuje severne krugove, dok za vreme leta boravi iznad 60-og stepena geografske širine. Posebno je nomadska ptica, s obzirom na to da menja stanište u zavisnosti od plena koji prati. Broj leminga, kojih nekada ima u izobilju, a nekada veoma malo, direktno utiče na plodnost snežnih sova i broj mladunaca koje će othraniti. Zbog toga što brojnost populacije plena može da je primora na preseljenje, poznato je da se snežna sova može gnezditi i na znatno južnijim geografskim širinama.[98]

Gnezdo[uredi]

Snežna sova postaje polno zrela sa oko dve godine starosti. Za razliku od većine sova, koje isključivo naseljavaju napuštena gnezda drugih ptica, ova vrsta se gnezdi na tlu, gradeći gnezdo grebanjem i izdubljivanjem većeg kružnog udubljenja na vrhu brežuljka ili u šljunku. Gnezdo gradi isključivo ženka, i to tako što kopa zemlju kandžama i kljunom, praveći i proširujući udubljenje sve dok se ne formira relativno kružno, plitko udubljenje. Dešava se da ženka iskopa nekoliko gnezda, da bi potom odabrala ono koje joj najviše odgovara.[91] Često bira lokaciju sa dobrom vidljivošću, kao što je brežuljak sa lako dostupnim lovištima i odsustvom snežnog pokrivača. Pored toga, snežna sova bira brežuljke bez ili sa malo snega jer se na tim delovima terena sneg u proleće najbrže otopi i oni prvi dobijaju vegetaciju, ali i zbog toga što su ti delovi terena izloženi čestim vetrovima tokom leta, što doprinosi oslobađanju od insekata, prvenstveno komaraca.[99] Međutim, ponekad može da naseli i isušene meandre ispunjene rečnim naslagama, kao i napuštena gnezda orla.

Uglavnom ne koristi nikakav dodatni materijal za građenje gnezda, mada se ponekad može naći iščupano perje na dnu gnezda, kao i mahovine, lišajevi i trava.[91][46][75] Gnezdo je uglavnom nepravilnog kružnog oblika dimenzija 47,7 × 44 centimetara, dok prosečna dubina iznosi 9,6 centimetara.[99] Zanimljiva je i pojava koja je uočena kod nekoliko ženki. Naime, u periodu jakih vetrova i lošeg vremena, kada su uslovi za odgoj mladunaca nepovoljni, ženka često iskopa alternativno gnezdo koje je smešteno niže od glavnog, uglavnom na padini ili u podnožju brežuljka, i prebacuje mladunce u novo gnezdo, gde nastavlja odgoj, da bi, kada oluja i nevreme prođu, ženka vratila piliće u prvobitno gnezdo.[70]

Parenje i polaganje jaja[uredi]

Jaje snežne sove, kolekcija u muzeju Visbaden

Potraga za partnerom i udvaranje kreću već sredinom zime, da bi se razmnožavanje odvijalo tokom maja i juna, kada mužjak proizvodi glasne hu zvuke koji privlače ženke, a koji se mogu čuti nekoliko kilometara kroz tundru.[70] Oglašava se šištanjem i zvukom koji podseća na lajanje. Nakon parenja, ženka u napravljeno kružno udubljenje, u zavisnosti od broja plena, polaže 3—11 jaja, i to pojedinačno, otprilike svakog drugog dana po jedno, odnosno na svakih 41—50 sati,[100][101][90] mada su zabeleženi slučajevi kada je vreme između snošenja dva jaja iznosilo i po četiri,[90] odnosno pet dana.[46] Jaja su eliptičnog ili subeliptičnog oblika, sjajnobele boje, prosečnih dimenzija 57 × 45 milimetara[34][102][45] i težine od oko 60 grama.[75][45]

Inkubacija i izleganje mladunaca[uredi]

Ženka leži na jajima oko pet nedelja — tačnije, u proseku 32 dana,[91][90] nakon čega se izležu čisti, beli mladunci, takođe u razmacima od po oko dva dana, istim redosledom kojim su polagana jaja. Tako u leglu od 6 do 7 jaja, prvo mladunče može da bude i dve nedelje starije od onog koje se poslednje izleglo. Odmah po izleganju, mladunci su evoluirani čučavci teški u proseku 45 grama,[75][71][88] privremeno slepi i vlažni, a donji delovi tela i noge su im gotovo bez paperja i ružičaste boje. Do kraja dana, paperje im se osuši i dobije beličastu boju. Oni su tada bespomoćni, jedva se pokreću i u velikoj meri zavise od od majke, kako zbog hrane, tako i zbog termoregulacije i zaštite. Tek izlegnuti ptići mogu ispuštati mekane zvukove koji podsećaju na cvrkut, a koji su povezani sa gladom i neudobnošću.[70]

O mladuncima brinu oba roditelja. Iako su mladi međusobno nesrazmerni, tako da čak pojedini mladunci mogu da budu i do 15 puta teži od najlakših, vrlo se retko javljaju sukobi između njih i ne postoje dokazi o siblicidu. Takođe, istraživači nisu primetili da roditelji neke mladunce favorizuju, a druge zapostavljaju, već podjednako hrane sve ptiće, čak i one najsitnije.[46][93] I mužjak i ženka brane gnezdo i svoje mlade od predatora, ponekad tako što odvraćaju pažnju čudnim ili pretećim pokretima, ispuštaju različite zvukove upozorenja, šire krila kako bi zastrašili napadača, a u slučajevima ozbiljnih pretnji često napadaju kljunom i kandžama.

Osamostaljivanje[uredi]

Iako je uglavnom monogamna vrsta, jedan mužjak se može pariti i sa dve ženke koje se mogu gnezditi na oko kilometar udaljenosti.[75] Već tri nedelje nakon izleganja, najstariji mladunci staju na noge i počinju da šetaju, ali isključivo oko gnezda.[70] Nakon toga počinju da se kreću i malo dalje od gnezda, uglavnom zajedno, da bi se povremeno vraćali do gnezda, pošto još uvek zavise od roditelja.[71][90][75] Nakon 6—7 nedelja od izleganja, mladunci dobijaju perje i ubrzo postaju samostalni. Prvi pokušaji poletanja se javljaju već sa 30 dana starosti, ali neprekidni let i potpuno operjavanje se javlja tek nakon 50—60 dana od izleganja.[88][75]

S obzirom da su arktička leta veoma kratka, mladunci imaju izuzetno malo vremena da se osamostale i nauče da love, pa je zbog toga mortalitet među mladim pticama izuzetno veliki i uspešnost gnežđenja varira od godine do godine, a uglavnom se zasniva na prisustvu leminga — omiljene hrane ove ptice. Kada je broj leminga relativno veliki, veličina staništa jednog para iznosi u proseku dva kvadratna kilometra, što je dovoljno velika površina da se podignu svi ptići. Nakon podizanja mladunaca, neke jedinke ostaju na istom mestu, dok druge migriraju, tražeći prostor sa više hrane ili oblast u kojima nema drugih snežnih sova, pošto ova ptica, van sezone gnežđenja, vodi relativno samački život.[70][84]

Mladunčad snežne sove

Lov i ishrana[uredi]

Snežna sova je sposobna da ubije širok spektar životinja — od malih sisara i ptica do životinja znatno većih od nje. Neke studije navode preko 100 različitih životinja kojima se snežna sova hrani tokom zime,[103] dok druge navode 14 vrsta sisara, 43 vrste ptica i jednu vrstu školjke.[61] Tokom sezone uzgoja mladih u Severnoj Americi, snežna sova je u velikoj meri zavisna od prisutnosti leminga[52] i drugih malih sisara, poput miševa, veverica, zečeva i drugih glodara, a i u Severnoj Evropi, Skandinaviji i Rusiji je takođe zabeleženo da postoji slična zavisnost od prisutnosti malih sisara.[45][10] Takođe može biti i oportunistički lovac, koncentrišući se na oblasti gde je plen obilan.[34][89][90][61][104]

Staništa za lov[uredi]

Hrani se uglavnom na otvorenim staništima kao što su poljoprivredna polja, obale, travnata područja, močvare, tundre i morske površine, uključujući obale ostrva, ledene bregove i polinije. U ovakvim staništima, snežna sova koncentriše svoje napore u traganju za hranom na one zone koje sadrže velike količine plena.[104][61] Tako, na primer, van sezone uzgoja mladunaca, snežna sova lovi u močvarama onde gde su u velikoj meri prisutne patke, plovke i ostale barske ptice, ili na pašnjacima gde je veliki broj malih sisara i ptičje divljači. Na Arktiku je zabeleženo da snežna sova lovi morske ptice na otvorenim staništima pod ledom. Zimu može da provede i na polinijama daleko na otvorenom moru, gde se uglavnom hrani njorkama.[70]

Vreme lova[uredi]

Za razliku od ostalih vrsta sova, snežna sova može da lovi i danju,[105] tako da se potraga za plenom može odvijati u bilo koje doba dana i noći, izuzev u teškim vremenskim uslovima. Vreme potrage uglavnom diktiraju glad jedinke, godišnje doba i, ukoliko je vreme gajenja mladunaca, nutritivne potrebe ženke i mladunaca. Kada lovi pojedinačno, snežna sova preferira veče, noć i rana jutra. Tokom polarnog dana na Arktiku, kada nema mraka, mnogo aktivnije lovi tokom teoretske noći.[70]

Način lova[uredi]

Zahvaljujući smanjenoj dužini i gustini letnog perja, kao i smanjenoj površini barbula, let snežne sove je, za razliku od kongenerične buljine, veoma tih, gotovo nečujan, tako da se nekad, leteći, spušta i na 20 centimetara od plena pre nego što ga uhvati u stanju mirovanja.[106] Kada lovi sa zemlje, za osmatranje često koristi nasipe, stene i brda, ali rado prihvata i razne ljudske tvorevine poput ograda i telefonskih stubova. Takođe, ne oslanja se na čulo sluha kao američka buljina, već lovi uz pomoć svog dobrog vida, što je potvrđeno raznim studijama u kojima su naučnici pokušali da uhvate snežnu sovu uz pomoć mamca, koji je ona videla na udaljenosti od čak 1,6 km i uspešno izbegla zamku.[106]

Kao i većina sova, i snežna sova uglavnom stoji i čeka svoj plen, da bi se, kada ga uoči, stropoštala u letu na njega, a ako su ptice u pitanju — hvata ih u letu, pokušavajući da ih obruši. Ukoliko živi u priobalnim delovima, snežna sova se ponekad hrani i ribom, koju lovi tako što je svojim snažnim kandžama izvlači iz površinskih delova vode. Postoje dva osnovna načina za lov:

  1. stajanje na odmaralištu i osmatranje
  2. letenje i osmatranje.[75]

Bez obzira na način, kada uoči plen, može da koristi najmanje pet različitih tehnika za lov istog: potera, obrušavanje, nečujno uhodanje, trčanje ili klizanje. Kada sustigne plen, ili sleti na njega, ubije ga i potom pojede ili ponese, ili leti nad njim i u letu ga grabi kandžama.[75] Veoma je istrajna u lovu i važi za optimističnog lovca. Ako promaši da uhvati plen dok leti, trčaće za njim da bi ga zaskočila. U ovome joj pomažu njena posebna stopala koja imaju ulogu poput cipela za sneg. Zabeleženi su i zanimljivi slučajevi kada je snežna sova čekala da eskimski lovci pucaju na kraljevsku gavku, koju je potom ona pokupila i odnela u gnezdo.[107] Pored toga, praćena je jedna jedinka koja je svakodnevno patrolirala oko i ispod 1.600 metara dugih kablova na banderama i ubijala povređene ili kupila mrtve sive liskonoge.[108]

Hranjenje[uredi]

Poput ostalih grabljivica, ukoliko se radi o manjem plenu, poput leminga i manjih ptica, snežna sova ga odmah proguta celog.[75][52][61] Jaki želudačni sokovi omogućavaju da se meso nesmetano svari, dok se nesvarivi delovi plena, poput kostiju, zuba, krzna i perja, sažimaju u kompaktne kuglice zvane gvalice[109] koje sova izbaci nakon 18—24 časa od hranjenja. Izbacivanje se uglavnom odvija na regularnim mestima na kojima sova provodi vreme, pa se često na tim mestima mogu naći desetine kuglica. Biolozi često ispituju ove kuglice kako bi otkrili kvantitet i tip plena kojim se je sova hranila. Ukoliko jede veći plen tako što ga komada kljunom i kandžama u manje porcije, kuglice uopšte neće biti proizvedene.[110] Kada se radi o većem plenu, prvo otkida glavu, koju uglavnom odbacuje, a nakon toga telo kida na komade.[70]

Zbog niske hranljive vrednosti plena, snežna sova može da pojede i leš. Svaka jednika mora da pojede između 7 i 12 miševa dnevno kako bi zadovoljila svoje potrebe za hranom. Da bi mladi preživeli, približno dva leminga su svakodnevno potrebna, a cela porodica konzumira i do 1.600 ovih glodara dok ptići ne odrastu dovoljno da napuste gnezdo. Po pravilu, najagresivniji roditelji i najspretniji lovci othrane najviše mladunaca.[84]

Plen koji donese mužjak, ženka često skladišti, tako da su 10—15 leminga normalan broj jedinki plena koji se može naći u gnezdu. Međutim, u zavisnosti od prisutnosti leminga, ovaj broj može da bude znatno veći, tako da je u tim periodima broj jedinki u skladišu između 20 i 40,[84] a zabeleženi su i slučajevi kada je u gnezdu moglo da se nađe i preko 70 životinja.[70] Hranu mogu da skladište i odrasle jedinke za sopstvene potrebe, kako bi imali čime da se hrane za slučaj plena u nekom trenutku ponestane.[86] Pored toga, zabeleženo je da brojne jedinke tokom zime imaju debeli sloj potkožnih masti (19—22 milimetara) koji im omogućava da prežive i do 40 dana u periodima sa malo ili bez hrane.[111]

Plen[uredi]

Za vreme sezone uzgoja mladih, snežna sova se prvenstveno hrani leminzima i drugim malim sisarima, poput miševa i drugih glodara, ali, tokom perioda izobilja plena, pogotovo tokom sezone gnežđenja snežnica, glavna i omiljena hrana postaju joj ptići ove ptice. Ipak, raznovrsnost plena može da varira, pogotovo tokom zimskog perioda. Tada se hrani malim sisarima, poput poljskog i belonogog miša, međutim, neće izbeći ni veći plen, često prateći lovačke zamke kako bi pronašla hranu. Neki od većih sisara koji se mogu naći na meniju snežne sove uključuju zečeve, bizamske pacove, mrmote, veverice, kuniće, rakune, prerijske pse, pacove i krtice. Tokom sezone gnežđenja često lovi male barske ptice poput patki, barskih koka, gnjuraca, šljukarica, kao i fazane, tetrebe i pevačice i hvata ih u letu, mada neretko juri i u letu hvata i veće ptice, među kojima i kanadsku i grivastu gusku, američku crnu plovku, srebrnastog galeba, žutogrlog vranca, veliku plavu čaplju, poljsku eju, gaćastog mišara, američku vetrušku, sivog sokola,[106] ali i druge vrste sova, najčešće kukuviju, prugastu sovu i severnog ćuka.[105] Sličnu tehniku koristi i za krađu plena od drugih ptica, najčešće od galebova, jastreba, sokola i drugih sova.[70]

Pored toga, često se hrani i strvinama morža, foke, lisice, ribe i drugih mrtvih životinja uhvaćenih u zamkama.[70] U peletu snežne sove su takođe pronađeni ostaci insekata i rakova, a zabeležene su situacije kada je mužjak snežne sove pokupio ostatke nedavno ubijenog irvasa i odneo ih ženki u gnezdo.[70]

Životni vek[uredi]

Premda ne postoji dovoljan broj dugoročnih studija gnežđenja, životni vek se može odrediti na osnovu studija zimovanja, koji znatno varira u zavisnosti od toga da li snežna sova živi u divljini ili zatočeništvu. Zabeleženi su primerci u zatočeništvu koji su živeli i po 28[112] i 30 godina, pa čak i snosili plodna jaja do svoje smrti. Sa druge strane, u divljini je prosečan životni vek snežne sove između 15 i 20 godina, s tim da su zabeleženi izuzeci, odnosno primerci koji su neznatno stariji od 20 godina.[70] Neke studije, koje su se bavile ovom tematikom, navode da između 85 i 92% jedinki doživi starost veću od 3 godine.[62]

Prirodne pretnje[uredi]

Iako snežna sova ima svega nekoliko predatora, odrasla jedinka je uvek na oprezu i spremna da se bori protiv bilo kakve pretnje, bilo po nju samu, bilo po potomstvo. Tokom sezone gnežđenja, snežna sova redovno brani svoje gnezdo od polarnih lisica, vrana i pomornika, ali i od pasa, sivih vukova i drugih ptica grabljivica. Mužjak brani gnezdo tako što stražari u blizini dok ženke leže na jajima i kasnije čuvaju mlade. Oba pola napadaju predatore koji se približe gnezdu, skaču na njih ili na neki drugi način privlače pažnju kako bi ih odvukli od gnezda.

Ova ptica se takmiči sa drugim grabljivicama oko hrane, naročito oko leminga, a druge vrste ptica koje se hrane istom hranom uključuju gaćastog mišara, surog orla, sivog sokola, severnog sokola, pomornike, severnog galeba, ritsku sovu, američku buljinu, buljinu, običnog gavrana, vuka, polarnu lisicu i veliku lasicu. Uglavnom je dominantna u odnosu da druge grabljivice, mada ponekad može da izgubi u sukobu sa većim grabljivicama, među kojima su sove iz roda Bubo, suri orao i manji, ali mnogo brži sivi soko. Neke vrste koje se gnezde u blizini snežne sove, među kojima i snežna guska, imaju koristi od snežne sove zbog toga što ona, terajući razne predatore, indirekto štiti i te ptice.[113]

Konzervacija[uredi]

U prošlosti je veliki broj snežnih sova bio ubijan, naročito tokom zimskih meseci u Kanadi. U periodu 1876—1906. ubijano je u proseku 500—1.000 jedinki godišnje.[34][114] Istorijski gledano, snežnu sovu su često koristili u ishrani autohtoni arktički narodi — jaja su skupljana, a odrasle jedinke ubijane za ishranu. Danas se, ipak, ova sova retko lovi. Godine 2004. je u Barouu usvojena rezolucija kojom se zabranjuje ubijanje snežne sove u ovom regionu, što je značajno smanjilo broj ubistava ove sove, ali je u ostalim regionima Aljaske tradicionalni lov i dalje dozvoljen. Godine 2012—2013, Aljaski departman za lov i ribolov naveo je snežnu sovu kao „neklasifikovanu divljač” — vrstu koja se može loviti zarad opstanka stanovnika Aljaske.

Snežna sova se obično gnezdi u udaljenim područjima koja su vrlo malo pogođena ljudskim razvojem. U nekoliko arktičkih oblasti, kako se ljudska naselja povećavaju, na snežnu sovu sve više utiče razvoj stambenih naselja. U Barouu je, na primer, urbanizacija dovela do izgradnje zgrada u oblastima u kojima snežna sova preferira da se gnezdi,[99] što je dovelo do izmeštanja ove sove iz njenog tradicionalnog prostora gnežđenja. Ipak, snežna sova se donekle može prilagoditi oblastima umerene urbanizacije, ukoliko područje oko njenog gnezda ostaje neometano.

Zamke za snežne lisice takođe predstavljaju znatnu opasnost po snežnu sovu. Primera radi, godine 1993. je u Sibiru u ove zamke upalo oko 100.000 sova, od kojih je 300 poginulo.[115] Pored toga, povećan je i mortalitet uzrokovan udarima automobila ili kamiona, naročito na Aljasci i u Kanadi, mada ovi gubici ne utiču znatno na brojnost populacije.

Klimatske promene[uredi]

Vrsta je pod velikim uticajem klimatskih promena, s obzirom da su arktička područja za razmnožavanje posebno osetljiva na povećanje temperature. Kako temperatura raste, abiotski faktori poput povećanja kiše i smanjenja snega negativno utiču na populacije leminga, od kojih snežna sova zavisi u velikoj meri. Isto tako, pošto snežna sova tokom zime lovi na zaleđenim vodenim površinama, zbog klimatskih promena plen joj postaje sve nedostupniji. U Skandinaviji je primećen trend opadanja brojnosti populacije, što je u bliskoj vezi sa klimatskim promenama, globalnim zagrevanjem i povećanim uništavanjem staništa od strane ljudi.[116]

Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN) klasifikovala je snežnu sovu u okviru crvene liste kao poslednju brigu, uprkos smanjenju broja populacije. Razlog za ovo je izuzetno veliki areal rasprostranjenosti, generalno veliki broj jedinki i umereno, ne preterano značajno, smanjenje populacije.[1]

Populacioni status[uredi]

Procene iz 2004. godine pokazale su da ukupan broj jedinki snežne sove iznosi oko 290.000,[1] dok je prema podacima iz 2006. godine, procenjeni broj jedinki snežne sove na području Severne Amerike iznosio 72.000, od čega je 30% (oko 22.000 jedinki) mladunaca.[117] Poslednja procena brojnosi snežne sove urađena je 2013. godine i ona navodi da u svetu trenutno živi oko 200.000 jedinki, od čega 100.000 u Severnoj Americi.[118]

Hibridi[uredi]

Nije poznato da se snežna sova ukršta sa drugim vrstama sova u divljini, te, shodno tome, u divljini nisu primećeni hibridi snežne sove i drugih sova. Međutim, jedan sokolar iz Kolnburga, Nemačka, uspeo je upari mužjaka snežne sove sa ženkom buljine i da uspešno odgoji mladunce 2013. godine.[119] Hibridizacijom nastale dve mlade sove imale su istaknute ušne pramenove, karakteristika koja je odsutna kod snežne sove, bile su normalne veličine, imale narandžaste oči i iste šare kao i njihova majka buljina, s tim da su od oca zadržale crno-belu obojenost perja. Hibridi su nazvani šnuhusportmanto nemačkih reči za snežnu sovu i buljinu (šne-ojle i uhu, respektivno). Godine 2014, hibridi su odrasli i bili su zdravi.

U popularnoj kulturi[uredi]

Hedviga, Hari Poterova sova, jeste snežna sova. Iako se u knjigama o Hariju Poteru navodi da je Hedviga ženka, u filmu je prikazan mužjak, s obzirom da je reč o čisto beloj jedinki.[120] Pored toga, snežna sova je i zvanična ptica kanadske provincije Kvebek, gde tokom cele godine naseljava severne delove, a zimi se često viđa i u južnijim oblastima provincije.[121]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Bubo scandiacus”. BirdLife International. The IUCN Red List of Threatened Species. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22689055A93216062.en. Pristupljeno 12. 5. 2018. 
  2. 2,0 2,1 Boev, Z. (1998). „First fossil record of the Snowy Owl Nyctea scandiaca (Linnaeus, 1758) (Aves: Strigidae) from Bulgaria”. Historia naturalis bulgarica. 9: 79—86. 
  3. ^ Endler, J. A. (1993). „The color of light in forests and its implications”. Ecol. Monogr. 63. 
  4. ^ Marchetti, K. (1993). „Dark habitats and bright birds illustrate the role of the environment in species divergence”. Nature. 362. 
  5. ^ Jobling 2010, str. 179, 349
  6. ^ Comité sur la situation des espèces en péril au Canada (COSEPAC) (2009). „Harfang des neiges”. COSEPAC (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala na datum 02. 09. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2018. 
  7. ^ Linnaeus 1758, str. 92.
  8. ^ Olsen et al. 2002, str. 223–231
  9. ^ Wink, M.; Heidrich, P. (1999). „Molecular evolution and systematics of the owls (Strigiformes)”. Owls: A guide to owls of the World. New Haven, Connecticut: Yale University Press. str. 39—57. 
  10. 10,0 10,1 Potapov & Sale 2013
  11. 11,0 11,1 Voous 1989
  12. ^ Marthinsen, G.; Wennerberg, L.; Solheim, R.; Lifjeld, J. T. (2009). „No phylogeographic structure in the circumpolar Snowy Owl (Bubo scandiacus)”. Conservation Genetics. 10 (4): 923—933. 
  13. ^ Dial, C. R.; Talbot, S. L.; Sage, G. K.; Seidensticker, M. T.; Holt, D. W. (2012). „Cross-species amplification of microsatellite markers in the Great Horned Owl Bubo virginianus, Short-eared Owl Asio flammeus and Snowy Owl B. scandiacus for use in population genetics, individual identification and parentage studies”. Journal of the Yamashina Institute for Ornithology. 44 (1): 1—12. 
  14. 14,0 14,1 Wink, M.; El-Sayed, A. A.; Sauer-Gürth, H.; Gonzalez, J. (2009). „Molecular phylogeny of owls (Strigiformes) inferred from DNA sequences of the mitochondrial cytochrome b and the nuclear RAG-1 gene”. ArdeaArdea. 97 (4): 581—591. 
  15. ^ Belterman, R. H. R.; De Boer, L. E. M. (1984). „A karyological study of 55 species of birds, including 39 karyotypes new to cytology”. Genetica. 65: 39—82. 
  16. ^ Ford, N. L. (1967). „A systematic study of the owls based on comparative osteology”. Ann Arbor: Univ. of Michigan. 
  17. ^ Weick, F. (2006). „Owls Strigiformes. Annotated and illustrated checklist”. Berlin and New York: Springer and Heidelberg. 
  18. 18,0 18,1 Potapov, E.; Sale, R. (2012). „The Snowy Owl”. London: T & AD Poyser. 
  19. ^ Josephson, B. (1980). „Aging and sexing Snowy Owls”. J. Field Ornithol. 51. 
  20. ^ Bortolotti, G. R. (2006). „Natural selection and coloration: protection, concealment, advertisement, or deception?”. Evolution. Cambridge, MA: Harvard University Press. 2. 
  21. ^ Roulin, A. R.; Richner, H.; Ducrest, A. L. (1998). „Genetic, environmental, and condition-dependent effects on female and male ornamentation in the Barn Owl Tyto alba”. Evolution. 52. 
  22. 22,0 22,1 Bortolotti, Gary R.; Stoffel, Marten J.; Galvan, Ismael (2011). „Wintering Snowy Owls Bubo scandiacus integrate plumage colour, behaviour and their environment to maximize efficacy of visual displays”. IBIS, The International Journal of Avian Science. 153 (1): 134—142. 
  23. ^ National Geographic Society. "Snowy Owl".
  24. 24,0 24,1 Gessaman, J. A. (1972). „Bioenergetics of the Snowy Owl (Nyctea scandiaca)”. Arctic Alpine Res. 4. 
  25. 25,0 25,1 Brodkorb, P. (1971). „Catalogue of fossil birds, Part 4 (Columbiformes through Piciformes).”. Biol. Sci. Bull. Florida State Mus. 15 (4). 
  26. ^ Harrington 2003, str. 85–94
  27. ^ Véronique, Laroulandie (13. 3. 2016). „Hunting fast-moving, low-turnover small game: The status of the snowy owl (Bubo scandiacus) in the Magdalenian”. Quaternary International. doi:10.1016/j.quaint.2015.11.146. Pristupljeno 8. 4. 2016. 
  28. ^ Andrews, P. (1990). Owls, caves and fossils. Chicago: University of Chicago Press. 
  29. 29,0 29,1 Burton, J. A. (1973). Owls of the world. New York: E. P. Dutton. 
  30. ^ "Hope of first owl chicks in years", BBC News. 13. 5. 2008.
  31. ^ Cramp, S (1989). „Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of Western Palearctic” (na jeziku: engleski). IV. Oxford: Oxford University Press: 960. 
  32. ^ Sinclair, P. H.; Nixon, W. A.; Eckert, C. D.; Hughes, N. L. (2003). „Birds of the Yukon Territory”. Vancouver: UBC Press. 
  33. ^ Todd, W. E. C. (1963). „Birds of the Labrador Peninsula and adjacent areas: A distributional list”. Toronto: University of Toronto Press. 
  34. 34,0 34,1 34,2 34,3 34,4 34,5 34,6 34,7 34,8 Bent, A. C. (1938). „Life histories of North American Birds of Prey (Part 2). Orders Falconiformes and Strigiformes”. Bull. U.S. Nat. Mus. 170 (8): 482. 
  35. ^ Gessaman, J. A. (1978). „Body temperature and heart rate of the Snowy Owl”. Condor. 80: 243—245. 
  36. ^ Hart, H. C. (1880). „Notes on the ornithology of the British Polar Expedition, 1875-6.”. Zoologist. 4: 121—129. 
  37. 37,0 37,1 Manning, T. H.; Höhn, E. O.; Macpherson, A. H. (1956). „The birds of Banks island”. Natl. Mus. Can. Bull. 143. 
  38. ^ Conlin, Dan (2. 10. 2013). "An Owl Oddity", Maritime Museum of the Atlantic
  39. ^ "Snowy Owl Appears in Middle Tennesse."[mrtva veza] The Styling Owlish. 24. 1. 2009}}
  40. ^ Zuckerman, Laura (28. 1. 2012). Snowy owls soar south from Arctic in rare mass migration. Reuters
  41. ^ Leung, Marlene Leung (5. 1. 2014). „Snowy owl invasion: Birds spotted as far south as Florida”. CTV News. 
  42. ^ Schwartz, John. „SInflux of Snowy Owls Thrills and Baffles Birders”. New York Times. Pristupljeno 31. 1. 2014. 
  43. ^ "Snowy owl search causing increased dune trampling at Island Beach State Park, officials say". NJ.com.
  44. ^ Mikkola, M. (1983). „The owls of Europe”. Vermillion: Buteo Books. 
  45. 45,0 45,1 45,2 45,3 45,4 45,5 45,6 45,7 Cramp, S. (1985). „Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa, vol. 4. terns to woodpeckers”. New York: Oxford Univ. Press. 
  46. 46,0 46,1 46,2 46,3 46,4 46,5 46,6 46,7 Tulloch, R. J. (1968). „Snowy Owls breeding in Shetland in 1967.”. Brit. Birds. 61: 119—132. 
  47. ^ Saxby, H. L. (1863). „Notes on the Snowy Owl”. Zoologist. 21: 8633—8639. 
  48. ^ Saxby, H. L. (1874). „The birds of Shetland”. Edinburgh. 
  49. ^ Godfrey, W. E. (1986). „The birds of Canada. Revised Edition”. Ottawa: National Museums of Canada. 
  50. 50,0 50,1 50,2 Gross, A. O. (1947). „Cyclic invasions of the Snowy Owl and the migration of 1945-1946.”. Auk. 64: 584—601. 
  51. ^ Robbins, M. B.; Otte, C. (2013). „The irruptive movement of Snowy Owls (Bubo scandiacus) into Kansas and Missouri during the winter of 2011-2012.”. Kansas Ornithological Society Bulletin. 64 (4): 41—44. 
  52. 52,0 52,1 52,2 52,3 52,4 52,5 52,6 52,7 52,8 Parmelee, D. F. (1992). „Snowy Owl”. Washington: Acad. Nat. Sci. 
  53. ^ Smith, N. (1997). „Observations of wintering Snowy Owls (Nyctea scandiaca) at Logan Airport, East Boston, Massachusetts from 1981-1997.”. St. Paul: U.S. Dept. of Agriculture, Forest Service, North Central Forest Experiment Station. 
  54. ^ Pitelka, F. A.; Batzli, G. O. (1993). „Distribution, abundance, and habitat use by lemmings on the north slope of Alaska”. London: Academic Press: 213—236. 
  55. ^ Krebs, C. J. (1993). „Are lemmings large Microtus or small reindeer? A review of lemming cycles after 25 years and future recommendations for future work”. London: Academic Press for the Linnean Society of London: 247—260. 
  56. 56,0 56,1 Holt, D. W.; Zetterberg, S. A. (2008). „The 2005 to 2006 Snowy Owl irruption migration to western Montana”. Northwestern Naturalist. 89 (3): 145—151. 
  57. ^ Kerlinger, P.; Lein, M. R. (1986). „Differences in winter range among age-sex classes of Snowy Owls Nyctea scandiaca in North America”. Ornis Scand. 17: 1—7. 
  58. ^ Holt, D. W.; Berkley, R.; Deppe, C.; Enriquez-Rocha, P. L.; Olsen, P. D.; Petersen, J. L.; Rangel-Salazar, J. L.; Segars, K. P.; Wood, K. L. (1999). „Snowy Owl”. Barcelona: Lynx Edicions: 194—195. 
  59. ^ Kerlinger, P.; Lein, M. R.; Sevick, B. J. (1985). „Distribution and population fluctations of wintering Snowy Owls (Nyctea scandiaca) in North America”. Can. J. Zool. 63: 1829—1834. 
  60. ^ Fuller, M.; Holt, D.; Schueck, L. (2003). „Snowy Owl movements: Variation on the migration theme”. Berlin: Springer-Verlag. 
  61. 61,0 61,1 61,2 61,3 61,4 Detienne, J. C.; Holt, D.; Seidensticker, M. T.; Pitz, T. (2008). „Diet of Snowy Owls wintering in west-central Montana, with comparisons to other North American studies”. Journal of Raptor Research. 42 (3): 172—179. 
  62. 62,0 62,1 Therrien, J. F.; Fitzgerald, G.; Gauthier, G.; Bêty, J. (2011). „Diet-tissue discrimination factors of carbon and nitrogen stable isotopes in blood of Snowy Owl (Bubo scandiacus)”. Canadian Journal of Zoology. 89 (4): 343—347. 
  63. ^ Lein, M. R.; Boxall, P. C. (1979). „Interactions between Snowy and Short-eared owls in winter”. Canadian Field-Naturalist. 93 (4): 411—414. 
  64. ^ Lein, M. R.; Webber, G. A. (1979). „Habitat selection by wintering Snowy Owls (Nyctea scandiaca)”. Canadian Field-Naturalist. 93 (2): 176—178. 
  65. ^ Fay, F. H.; Cade, T. J. (1959). „An ecological analysis of the avifauna of St. Lawrence Island, Alaska”. Zoology. 63 (2): 73—150. 
  66. ^ Irving, L.; McRoy, C. P.; Burns, J. J. (1970). „Birds observed during a cruise in the ice-covered Bering Sea in March 1968.”. Condor. 72: 110—112. 
  67. 67,0 67,1 McRoy, C. P.; Stoker, S. W.; Hall, G. E.; Muktoyuk, E. (1971). „Winter observations of mammals and birds St. Matthew Island”. Arctic. 24 (1): 63—65. 
  68. ^ Gilchrist, H. G.; Robertson, G. J. (2000). „Observations of marine birds and mammals wintering at polynyas and ice edges in the Belcher Islands, Nunavut, Canada”. Arctic. 53 (1): 61—68. 
  69. ^ Robertson, G. J.; Gilchrist, H. G. (2003). „Wintering Snowy Owls feed on sea ducks in the Belcher Islands, Nunavut, Canada”. Journal of Raptor Research. 37 (2): 164—166. 
  70. 70,00 70,01 70,02 70,03 70,04 70,05 70,06 70,07 70,08 70,09 70,10 70,11 70,12 70,13 70,14 70,15 70,16 70,17 70,18 70,19 70,20 70,21 70,22 70,23 70,24 70,25 70,26 70,27 70,28 70,29 Holt, Denver W.; Larson, Matt D.; Smith, Norman; Evans, Dave L.; Parmalee, David F. (2015). P. G. Rodewald, ur. „Snowy Owl (Bubo scandiacus)”. The Birds of North America. Ithaca, New York, USA: Cornell Lab of Ornithology. 
  71. 71,0 71,1 71,2 Parmelee, D. F.; Stephens, H. A.; Schmidt, R. H. (1967). „The birds of Southeastern Victoria Island and adjacent small islands”. Natl. Mus. Can. Bull. 222. 
  72. ^ Tulloch, R. J. (1969). „Snowy Owls breeding in Shetland”. British Birds. 62 (1): 33—36. 
  73. ^ Saxby 1863.
  74. ^ Manniche, A. L. V. (1910). „The terrestrial mammals and birds of east Greenland; biological observations”. Medd. Grønland. 45: 1—200. 
  75. 75,00 75,01 75,02 75,03 75,04 75,05 75,06 75,07 75,08 75,09 75,10 75,11 75,12 75,13 75,14 75,15 75,16 75,17 75,18 75,19 75,20 Watson, Adam (1957). „The behaviour, breeding and food-ecology of the Snowy Owl Nycea scandiaca”. Ibis. 99 (3): 419—462. doi:10.1111/j.1474-919X.1957.tb01959.x. 
  76. ^ Hohn, E. O. (1973). „Winter hunting of Snowy Owls in farmland”. Canadian Field-Naturalist. 87 (4): 468—469. 
  77. ^ Weir, R. D. (1973). „Snowy Owl invasion on Wolf Island, winter 72”. Ont. Field Biol. 27: 3—17. 
  78. ^ Young, C. M. (1973). „The Snowy Owl migration of 1971-1972 in the Sudbury region of Ontario”. American Birds. 27 (1): 11—12. 
  79. ^ Shields, M. (1969). „Activity cycles of Snowy Owls at Barrow, Alaska”. Murrelet. 50 (2): 14—16. 
  80. ^ Shields 1969.
  81. 81,0 81,1 Boxall, P. C.; Lein, M. R. (1989). „Time budgets and activity of wintering Snowy Owls”. Journal of Field Ornithology. 60 (1): 20—29. 
  82. 82,0 82,1 82,2 Taylor 1973.
  83. ^ Wiklund, C. G.; Stigh, J. (1986). „Breeding density of Snowy Nyctea scandiaca in relation to food, nest sites and weather”. Ornis Scandinavica. 17: 268—274. 
  84. 84,0 84,1 84,2 84,3 84,4 84,5 Pitelka, F. A.; Tomich, P. Q.; Treichel, G. W. (1955). „Ecological relations of jeagers and owls as Lemming predators near Barrow, Alaska”. Condor. 57: 3—18. 
  85. ^ Hart 1880.
  86. 86,0 86,1 Parker, G. R. (1974). „A population peak and crash of lemmings and Snowy Owls on South Hampton Island, Northwest Territories”. Canadian Field-Naturalist. 88 (2): 151—156. 
  87. ^ Boxall, P. C.; Lein, M. R. (1982). „Possible courtship behavior of Snowy Owls in winter”. Wilson Bull. 94: 79—81. 
  88. 88,0 88,1 88,2 Hagen, Y. (1960). „The Snowy Owl on Hardangervidda in the summer of 1959.”. Medd. Statens Viltundersøkelser. 2 (7): 3—25. 
  89. 89,0 89,1 Mikkola 1983.
  90. 90,0 90,1 90,2 90,3 90,4 90,5 Robinson, M.; Becker, C. D. (1986). „Snowy Owls on Fetlar”. Brit. Birds. 78: 228—242. 
  91. 91,0 91,1 91,2 91,3 Murie, O. J. (1929). „Nesting of the Snowy Owl”. Condor. 31: 3—12. 
  92. ^ Campbell, R. W.; Preston, M. L. (2009). „Wildlife Data Centre: Snowy Owl”. Wildlife Afield. 6: 173—255. 
  93. 93,0 93,1 93,2 Sutton, G. M.; Parmelee, D. F. (1956). „Breeding of the Snowy Owl in southeastern Baffin Island”. Condor. 58: 273—282. 
  94. ^ Barth, E. K. (1950). „Efter fjallugglor pa Hardangervidda”. Fauna och Flora. 1950: 235—242. 
  95. ^ Wiklund, C. G.; Stigh, J. (1983). „Nest defence and evolution of reversed sexual size dimorphism in Snowy Owls Nyctea scandiaca”. Ornis Scandinavica. 14: 58—62. 
  96. ^ Taylor, P. S. (1973). „Breeding behavior of the Snowy Owl”. Living Bird. 12: 137—154. 
  97. ^ Witherby, H. F.; Jourdain, F. C. R.; Ticehurst, N. F.; Tucker, B. W. (1952). The handbook of British Birds. London: H. F. & G. Witherby. 
  98. ^ Snowy Owl – A Marine Species? (Englisch) sciencedaily.com vom 24. Dezember 2008, abgerufen am 11. Januar 2016
  99. 99,0 99,1 99,2 Holt, D. W.; Maples, M. T.; Petersen-Parret, J. L.; Korti, M.; Seidensticker, M.; Gray, K. (2009). „Characteristics of nest mounds used by Snowy Owls in Barrow, Alaska, with conservation and management implications”. Ardea. 97 (4): 555—561. 
  100. ^ Schaanning, H. T. L. (1907). „Østfinmarkens fuglefauna”. Bergens Mus. Arb. 8: 1—98. 
  101. ^ Pleske, T. (1928). „Birds of the Eurasian tundra”. Mem. Boston Soc. Nat. Hist. 6: 111—485. 
  102. ^ Baicich, P. J.; Harrison, C. J. O. (2005). Nests, eggs, and nestlings of North American birds (2. izd.). Princeton: Princeton University Press. 
  103. ^ Fisher 1983.
  104. 104,0 104,1 Boxall, P. C.; Lein, M. R. (1982). „Feeding ecology of Snowy Owls (Nyctea scandiaca) wintering in S. Alberta”. Arctic. 35: 282—290. 
  105. 105,0 105,1 „Snowy Owl (Nyctea Scandia)”. animals.nationalgeographic.com. National Geographic. 
  106. 106,0 106,1 106,2 Smith 1997.
  107. ^ Wiggins, I. L. (1953). „Foraging activities of the Snowy Owl (Nyctea scandiaca) during a period of low lemming population”. Auk. 70: 366—367. 
  108. ^ Wiggins 1953.
  109. ^ Daliborka, Stanković (2009). „Sve Sove Srbije”. Politikin zabavnik. Pristupljeno 28. 7. 2018. 
  110. ^ Snowy Owl — Bubo scandiacus, formerly Nyctea scandiaca. owlpages.com
  111. ^ Stokkan, K. A. (1992). „Energetics and adaptations to cold in ptarmigan in winter”. Ornis Scand. 23: 366—370. 
  112. ^ Schenker, A. (1978). „Höchsalter europaischer Vögel im Zoologischen Garten Basel”. Ornithol. Beob. 75: 96—97. 
  113. ^ ADW: Nyctea scandiaca: Information. Animaldiversity.ummz.umich.edu. Pristupljeno 19 October 2010.
  114. ^ Fisher, A. K. (1893). „The hawks and owls of the United States in their relation to agriculture”. Washington: Department of Agriculture, Division of Ornithology and Mammalogy. 
  115. ^ Ellis, D. H.; Smith, D. G. (1993). „Preliminary report of extensive Gyrfalcon and Snowy Owl mortality in northern Siberia”. Raptor-Link. 1 (2): 3—4. 
  116. ^ ACIA (2004). „Impacts of a warming climate: Arctic climate impact assessment”. Cambridge: Cambridge University Press. 
  117. ^ Millsap, B. A.; Allen, G. T. (2006). „Effects of falconry harvest on wild raptor populations in the United States: Theoretical considerations and management recommendations”. Wildlife Society Bulletin. 34 (5): 1392—1400. 
  118. ^ „Partners in Flight Science Committee (PIFSC)”. 2013. Pristupljeno 22. 10. 2017. 
  119. ^ "Schnuhu": Überraschende Kreuzung – Ich bin Bayerns süßester Fratz!. tz.de Retrieved on October 7, 2016
  120. ^ Hedwig. Harry Potter and the Philosopher's Stone, Chapter 5 (Diagon Alley)
  121. ^ Snowy Owl Arhivirano na sajtu Wayback Machine (septembar 26, 2017) (jezik: engleski), auf der Quebec Biodiversity Website; abgerufen am 31. Dezember 2015

Literatura[uredi]

  • Baicich, P. J.; Harrison, C. J. O. (2005). Nests, eggs, and nestlings of North American birds (2. izd.). Princeton: Princeton University Press. 
  • Witherby, H. F.; Jourdain, F. C. R.; Ticehurst, N. F.; Tucker, B. W. (1952). The handbook of British Birds. London: H. F. & G. Witherby. 
  • Burton, J. A. (1973). Owls of the world. New York: E. P. Dutton. 
  • Andrews, P. (1990). Owls, caves and fossils. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Wink, M.; Heidrich, P. (1999). „Molecular evolution and systematics of the owls (Strigiformes)”. Owls: A guide to owls of the World. New Haven, Connecticut: Yale University Press. str. 39—57. 
  • Harrington, C. R. (2003). Annotated bibliography of Quarternary vertebrates of Northern North America with radio carbon dates. Toronto: University of Toronto Press. 
  • Voous, H. (1989). Owls of the Northern Hemisphere. Cambridge: MIT Press. 
  • Potapov, Eugene & Sale, Richard (2013). The Snowy Owl. T&APoyser. ISBN 978-0713688177. 
  • Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis. Tomus I. Editio decima, reformata (na jeziku: latinski). Holmiae: (Laurentii Salvii). str. 92. 
  • Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Olsen, J.; Wink, M.; Sauer-Gurth, H.; Trost, S. (2002). „A new Ninox owl from Sumba, Indonesia” (PDF) (na jeziku: engleski) (102). Emu: 223—231. doi:10.1071/MU02006. Pristupljeno 1. 1. 2010. 

Spoljašnje veze[uredi]