Solunsko primirje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Članovi bugarske komisije Ivan Lukov, Andrej Ljapčev i Simeon Radev za vreme pregovora o primirju u Solunu.
Solunsko primirje

Kapitulacija Kraljevine Bugarske ili Solunsko primirje potpisano je 29. septembra 1918. na pregovorima o primirju u Solunu između Kraljevine Bugarske i saveznika. Sporazum o primirju je proistekao iz zahteva bugarske vlade od 24. septembra za prekidom vatre. Primirje je efektivno okončalo bugarsko učešće u Prvom svetskom ratu na strani Centralnih sila, a na bugarskom frontu je stupilo na snagu u podne 30. septembra. Primirje je regulisalo demobilizaciju i razoružanje bugarskih oružanih snaga.

Potpisnici primirja su bili francuski general Franše d’Epere koji je zastupao Antantu i komisija koju je imenovala bugarska vlada, a činili su je general Ivan Lukov (član glavne komande bugarske vojske), Andrej Ljapčev (član vlade) i Simeon Radev (diplomat). Solunskim primirjem nije samo dogovoreno prekidanje neprijateljastva, nego i napuštanje teritorija Srbije i Grčke koje je Bugarska još uvek okupirala.

Dokument će ostati na snazi sve do sklapanja mirovnog ugovora u Neiju.

Kapitulacija[uredi | uredi izvor]

Pod utiskom brzog raspadanja vojske, nezadrživor nadiranja savezničkih trupa i nemirnog stanja u zemlji, vlada bugarskog premijera Aleksandra Malinova, smatrajući da su je Nemačka i Austrougarska ostavile samoj sebi još 24. septembra 1918. došla je do zaključka da je rat izgubljen i da iz te teške situacije postoji samo jedan izlaz: da se brzim zaključivanjem separatnog mira ublaži opšta katastrofa zemlje.[1] Bugarski parlamentari, dvojica oficira iz bugarske 2. armije, prešli su 25. septembra ujutru liniju fronta kod Strumice na britanskom sektoru s pismom komandanta bugarske 2. armije generala Todorova u kome je, po ovlašćenju bugarske Vlade, molio britanskog generala Milna da posreduje kod glavnog savezničkog komandanta da se prekinu vojne operacije za 48 časova radi upućivanja delegacije za pregovore o miru. Oficiri su odmah upućeni u Solun. Upoznavši se sa sadržajem bugarske ponude, francuski general Franše d’Epere naredio da se jedan od parlamentara vrati natrag s odgovorom da se operacije, iz vojničkih razloga, ne mogu obustaviti, a Bugari, ako žele, mogu poslati svoje delegate da upoznaju savezničke vlade sa bugarskim ponudama o miru, pošto su jedino one nadležne da o tom pitanju rešavaju. Načelnik štaba glavnog komandanta general Šarpi je u dva maha u toku dana obavestio majora Marinkovića o dolasku bugarskih parlamentara, zatim o sadržaju bugarske ponude i o odgovoru generala Franše d’Eperea s nalogom da o svemu obavesti regenta Aleksandra, vojvodu Mišića i srpsku vladu. Srpska Vrhovna komanda je odmah uputila pomoćnika načelnika štaba pukovnika Petra Pešića u Solun u vezi s dolaskom bugarskih parlamentara.[2] S obzirom na težak položaj trupa na frontu, bugarska vlada je težila da se primirje zaključi što pre, pa je preko radiostanice na francuskom jeziku emitovala savezničkoj komandi u Solunu sledeću poruku, koja je 27. septembra 1918. uhvaćena u Solunu:

Nacijama francusko-engleskim: 25. septembar. Bugarska vlada predložila je preko Vrhovne komande savezničke istočne vojske da stupi u pregovore za mir. Odgovorite.

Sutradan, nova poruka iz Bugarske:

Oficir-delegat bugarske Vrhovne komande sa predlogom o miru, da li je pošao natrag ? Odgovorite.

Obe poruke odmah su saopštene delegatu srpske Vrhovne komande.[3] Popodne 28. septembra 1918. stigla je u Solun najavljena burarska delegacija: ministar finansija Ljapčev, pređašnji komandant 2. bugarske armije general Ivan Lukov, opunomoćeni ministar Simeon Radev i dva oficira. U Solun je, takođe, doputovao otpravnik poslova SAD u Sofiji konzul Dominik Marfi.[4] Šef delegacije ministar Ljapčev bio je ovlašćen da ugovori uslove primirja i, eventualno, zaključenje mira. U međuvremenu, general Franše d’Epere je dobio uputstva od svoje (francuske) vlade da sa bugarskom delegacijom raspravi i u ime saveznika zaključi samo vojničko primirje, i da će saveznička diplomatija docnije tretirati zaključenje mira. O tome je general Franše d’Epere 28. septembra 1918, preko majora Marinkovića, informisao srpsku Vrhovnu komandu, dodajući da će Bugarima postaviti sledeće uslove za zaključenje primirja:

Bugarski parlamentar major Ivanov sa belom zastavom pred frontom 7. dunavskog puka obaveštava o kapitulaciji Bugarske (zaključenju solunskom primirja), okolina Kumanova (29. - 30. septembar 1918)
  • evakuaciju okupirane srpske i grčke teritorije
  • demobilizaciju bugarske vojske uz predaju topova i ostalog oružja, stoke, komore itd.
  • predaju železničkog materijala sa očuvanim objektima
  • predaju ispravnih telefonskih i telegrafskih linija
  • uspostavljanje savezničkih garnizona u pojedinim važnijim mestima Bugarske, uspostavljanje srpskog garnizona u Vidinu i Caribrodu, jedan srpski puk yći he y Sofiju zajedno sa ostalim savezničkim trupama itd.

General Franše d’Epere je u istom smislu, pre podne, informisao i srpskog vojnog ministra generala Mihaila Rašića.[5] Na osnovu navedenih uslova, koji su takođe bili u skladu sa stavovima srpske Vlade i Vrhovne komande, 28. i 29. septembra vođeni su pregovori između dve strane. U toku pregovora bugarski delegati su pokušali da prikažu ratovanje Bugarske na strani Nemačke i Austrougarske kao prolazni nesporazum, nudeći, čak, svoje trupe za borbu protiv Centralnih sila. Na to je general Franše d’Epere hladno primetio da bugarski predstavnici nipošto nisu spontano došli u Solun.

Kada je u jednom času Ljapčev uskliknuo : „Mi postajemo virtuelno vaši saveznici”. General Franše d’Epere mu je to osporio, rekavši da oni pripadaju pobeđenom narodu i da se moraju pokoriti uslovima pobednika. Posle toga bugarski delegati su insistirali da srpske i grčke trupe ne prelaze na bugarsku teritoriju, jer su strahovali od odmazde za zločine koje je počinila bugarska vojska na okupiranim teritorijama. Međutim, Franše d’Epere je odbio taj zahtev, ističući da sve savezničke trupe na Solunskom frontu pripadaju koaliciji u kojoj su svi njeni članovi ravnopravni: Ali, i o tom pitanju je postignuta saglasnost. Regent Aleksandar i grčki premijer Venizelos su izjavili da, u interesu brzog otklanjanja posledica užasnog rata i uspostavljanja poverenja na Balkanu, ne žele da insistiraju da njihove armije prelaze bugarsku granicu sem u slučaju da odredbe o primirju ne bi bile izvršene. Posle toga, predstavnici Bugarske su primili uslove primirja 29. septembra uveče. U 23:30 časa Konvenciju o primirju potpisali su u ime Saveznika general Franše d’Epere, u ime Bugarske ministar Andrej Ljapčev i general Ivan Lukov. „To je bilo prvo ratno primirje", zabeležio je Franše d’Epere, „koje je zvonilo halali[6] Centralnim silama, kao što su Hindenburg i Ludendorf i sami priznali". Prema konvenciji, neprijateljstva su imala da prestanu 30. septembra 1918. u podne.[7]

U Vojnoj konvenciji o uslovima primirja između savezničkih država i Bugarske, koja obuhvata 7 članova i 4 člana tajnog dodatka, izloženi su uslovi o bezuslovnoj kapitulaciji Bugarske. Prema Konvenciji, Bugarska je morala da:

  • odmah evakuiše sve teritorije koje je u toku rata zauzela u Grčkoj i Srbiji i da sa tih teritorija ne sme da odnese nikakva dobra niti učini bilo kakvu štetu
  • demobiliše svu svoju vojsku sem tri divizije od ukupno 48 bataljona i četiri konjička puka, i to da dve upotrebi za odbranu granice prema Turskoj i Dobrudži a jednu za čuvanje železnica
  • sav ratni materijal demobilisanih trupa drži na određenim mestima i pod kontrolom saveznika, s tim što konje mora predati saveznicima
  • Grčkoj vrati opremu 4. grčkog korpusa, ukoliko nije odnesena u Nemačku
  • trupe koje su se zatekle zapadno od skopskog meridijana treba da polože oružje, a ljudstvo se tretira kao ratni zarobljenici
  • odmah vrati zarobljenike - pripadnike savezničkih trupa bez reciproiciteta
  • ostavljeno je mesec dana vremena da Austrougarska i Nemci povuku svoje trupe i diplomatsko osoblje

U tajnom dodatku saveznici su sebi zadržali pravo:

  • prelazak savezničkih trupa preko bugarske teritorije i kontrolu telefonsko-telegrafskog saobraćaja
  • da posednu izvestan broj strategijskih tačaka računajući i Sofiju, pod određenim uslovima, odnosno ukoliko bi Bugarska pokušavala da izbegne izvršenje odredaba o prekidu neprijateljstva
  • pravo kontrole nad spoljnim odnosima Bugarske
  • slobodan pristup brodova savezničkih i neutralnih država u bugarska pristaništa.[8]

Pošto je, na taj način, osigurana kapitulacija nemačke 11. armije, Bugari učinjeni neškodljivim, izbegnuti dalji sukobi Srbije i Grčke s Bugarskom, a osiguravanjem prolaza savezničkim trupama kroz Bugarsku udvostručena njihova manevarska sposobnost, saveznici su stekli sve potrebne uslove da nastave uspešne operacije protiv Centralnih sila na balkanskom ratištu. Čim su saznali za separatne pregovore u Solunu, Nemci su preduzeli sve što su mogli da ih onemoguće. Oni su, pre svega, težili da spreče ratifikaciju Konvencije o primirju u Sofiji uprkos opštem rasulu bugarske vojske. Da bi podržali bugarskog kralja Ferdinanda, koji je i dalje bio za nastavljanje borbe radi spasavanja svoje krune, nemačke trupe su stupile u borbu protiv bugarskih pobunjenih vojnika, koji su 27. septembra 1918. napali Sofiju. Borbe su vođene u predgrađima do pristizanja 217. divizije s Krima, koja je 1. oktobra 1918. potpuno okupirala bugarsku prestonicu. Međutim, kako su se u blizini planinskih prevoja ka bugarskoj granici nalazili srpska 2. armija, britanska vojska i deo grčkih divizija spremni da odmah preduzmu pokret prema Sofiji, bugarski parlament je 2. oktobra 1918. ratifikovao primirje bez izlišnih protesta. Sledećeg dana kralj Ferdinand je abdicirao u korist svog sina Borisa. Time je Bugarska konačno izbačena iz rata.[9] U međuvremenu, izvršeno je razoružavanje bugarskih trupa u sastavu nemačke 11. armije. Naime, 30. septembra ujutru srpska Vrhovna komanda je primila kopiju teksta Konvencije, uključujući i tajne članove, kao i naredbu generala Franše d’Eperea o merama koje je trebalo preduzeti posle prekida neprijateljstva sa Bugarskom. Tom naredbom ovlašćen je komandant srpske 2. armije da razoruža bugarske trupe u zoni dejstva svoje armije i da ih, pošto im oduzme oružje, municiju i komoru, prebaci u Bugarsku. U isto vreme, armija je trebalo da se grupišs zapadno od bugarske granice na putevima Kriva Palanka — Đustendil i Carevo Selo — Džymaja, spremna da maršuje na Sofiju da prisili Bugare na ispunjenje odredaba Vojne konvencije ukoliko bi oni pokušali da je sabotiraju. Srpskoj 1. armiji potvrđen je zadatak koji joj je naredbom od 29. septembra odredio glavni komandant: ona je, obrazujući opštu prethodnicu grupe savezničkih armija, trebalo da što pre prodre u Nišku oblast, preseče glavne saobraćajnice između Bugarske i Centralnih sila i na severu zaštiti raspored savezničkih armija. 3a izvršenje toga zadatka, armija vojvode Bojovića ojačana je srpskom Konjičkom divizijom i francuskom Konjičkom brigadom (dva puka) generala Gambete, dok je 17. kolonijalna divizija zadržana kod Svetog Nikole u opštoj rezervi. Isto tako, glavni komandant je obavestio srpsku Vrhovnu komandu o zadacima koje je dodelio ostalim savezničkim armijama: 1. grupa divizija i britanska vojska trebalo je da se zaustave na dostignutim linijama i, u slučaju potrebe, nastave operacije u vezi sa srpskom 2. armijom protiv Bugarske; francuska Istočna armija da što pre obrazuje grupu od dve divizije u rejonu Skoplja radi operacija u pravcu Niša, Sofije ili Kosovske Mitrovice, zavisno od razvoj a situacije, s tim da ostale snage ešelonira na pravcu Debar — Tetovo za zaštitu levog boka od eventualnih dejstava austrougarskih snaga iz Albanije; najzad, grčke trupe na Strumi da izvrše posedanje svoje teritorije i da budu spremne za dejstvo prema Aleksandrupolisu ili Plovdivu. U vezi s primljenim instrukcijama, direktivama i naredbama, srpska Vrhovna komanda je izdala više naredaba komandama armija radi preciziranja zadataka armijama, postupka oko razoružavanja bugarskih trupa, postupka sa zarobljenicima, kao i oko pregrupisavanja trupa, snabdevanja i drugo.[10] Međutim, pre polaska na izvršenje novog zadatka, srpska 1. armija se suočila s vrlo složenom situacijom u vezi s razoružavanjem Bugara kod Kumanova. Jer, kada je Vrhovna komanda 30. septembra u 6:30 časova preko telefona obavestila štab 1. armije o zaključenju primirja u Solunu, prema kome je trebalo u podne obustaviti operacije, armija još nije bila izbila na komunikaciju Kumanovo — Kriva Palanka. Pošto je neprijatelj osvanuo na položajima pozadi desne obale Pčinje, Vojvoda Bojović je u 10:30 časova naredio da sve tri divizije pređu Pčinju i produže nastupanje u duhu zapovesti od prethodnog dana, tako da Moravska i Drinska divizija preseku komunikaciju Kumanovo — Kriva Palanka na delu puta između Stracina i Oblavskih visova, a Dunavska divizija da se u toku dana prikupi kod Kumanova kako bi armija u trenutku prekida neprijateljstva posela što povoljniji položaj prema neprijatelju. Neprijatelj je pružao slab otpor u toku prepodneva, sem na pravcu nastupanja leve kolone Drinske divizije prema Dunavskoj diviziji. U 11:35 časova štab nemačke 11. armije bio je obavešten o zaključenju primirja, a u 13:30 časova na frontu su se pojavili prvi bugarski parlamentari sa belim zastavicama. U 13:20 časova desna kolona Moravske divizije već je bila zauzela Stracin. Međutim, desna kolona Drinske divizije produžila je nadiranje i posle određenog roka za prekid operacija, sve dok nije u 17:30 časova izbila na Oblavske visove i presekla komunikaciju Kumanovo — Stracin. Dunavska divizija, vodeći gotovo ceo dan upornu borbu s neprijateljem, izbila je u ranim popodnevnim časovima na liniju Ostrovica — Vakuf. Kombinovani konjički puk, koji je obrazovan od divizijskih eskadrona pod komandom majora Miljkovića, upućen je da preseče železničku prugu Skoplje - Kumanovo. Francuska 17. kolonijalna divizija, koja je toga dana ušla u sastav 1. armije, ostala je u rejonu Čardaklija — Gornji i Donji Balvan, u koji je stigla prethodnog dana.[11]

Izbijanjem Moravske i Drinske divizije u rejonu Stracina i Oblovskih visova, presečena je poslednja komunikacija nemačke 11. armije prema Bugarskoj. Time je dovršeno strategijsko opkoljavanje ove armije. Na pravcu nadiranja srpske 1. armije, u rejonu Kumanovo-Stracin, nalazili su se bugarska 2. i 4. divizija i još neki delovi iz sastava 61. korpusa. Opštu komancu nad tim trupama, čiji se broj cenio na oko 40-50.000 ljudi, sa pravima komandanta armije, imao je komandant 4. divizije general Kiselev. Prema odredbama Konvencije, ove trupe, budući da su se u trenutku stupanja na snagu primirja zatekle istočno od skopskog meridijana, trebalo je da odmah polože oružje i da se zatim puste da odu u Bugarsku. Međutim, bugarska grupacija u rejonu Kumanovo-Stracin nije razoružana sve do 3. oktobra 1918. Nemačka komanda je, naime, izjavila da ne priznaje zaključeno primirje i da će operacije biti nastavljene. U isto vreme, ona je postojeću isprepletanost u komandovanju i izmešanost jedinica iskoristila da utiče na bugarske komandante da se na bojištu obeleži demarkaciona linija i da ona bude što povoljnija kako bi nemačke trupe dobile u vremenu za izvlačenje i posedanje novih odbrambenih položaja. Bugarski komandanti su, sa svoje strane, pokušavali da jednostranim tumačenjem odredaba Konvencije izbegnu predaju oružja i svoje jedinice, borbeno sposobne, vrate u zemlju. Ipak, srpske trupe dobile su uputstvo da što pre razoružaju bugarsku vojsku i pohvataju nemačke delove koji su se povlačili prema severu, ali da pri tom nastoje da izbegnu oružane incidente s Bugarima i da ih prisile da na miru polože oružje. Pod raznim izgovorima, Bugari su izbegli da 30. septembra 1918. po podne predaju oružje. Pošto je prozreo namere neprijatelja, vojvoda Bojović je naredio Dunavskoj diviziji da u toku sutrašnjeg dana neodložno produži nadiranje ka Kumanovu i, ukoliko joj se neprijatelj suprotstavi, da ga energično napadne. Drinska i Moravska divizija dobile su zadatak da potpomognu Dunavsku diviziju i da, u tom cilju, prilagode svoje borbene poretke za dejstvo u pravcu Kumanova. Sutradan komandant Dunavske divizije pukovnik Dragomir Milojević obavestio je bugarskog generala Kiseleva da ima zadatak da u toku dana zauzme Kumanovo, tražeći da mu se bugarske trupe uklone s puta jer će, u protivnom, prokrčiti sebi put oružjem. Uprkos toj pretnji, Bugari su nastojali da pod raznim izgovorima ometu nastupanje Srba prema Kumanovu. Ali suočivši se sa odlučnošću Dunavske divizije, koja se razvila za napad, bugarska 4. divizija se povukla ka nagoričanskim položajima, gde se već nalazila 2. divizija. Tako je Dunavska divizija potiskujući bugarske trupe ispred sebe, 1. oktobra 1918. pred veče stigla pred Kumanovo.

Predaja Bugara kod Mladog Nagoričana

Položaji savezničkih armija na dan bugarske kapitulacije - 29. septembar 1918.

Pošto su se dve bugarske divizije nalazile grupisane kod Nagoričana, ispred Drinske divizije, Bugari su, kao i prethodnog dana, pod raznim izgovorima odbijali da polože oružje. Tek pošto je komandant Drinske divizije pukovnik Krsta Smiljanić uputio poruku komandantu bugarskih trupa da će bez odlaganja preduzeti napad, general Kiselev je 2. oktobra po podne naredio da trupe polože oružje.[12] Kod Mladog Nagoričana položili su oružje 2. i 4. divizija i drugi manji bugarski delovi iz sastava nemačkog 61. korpusa. Tom prilikom je zaplenjeno 46.800 pušaka, 80 topova i sva oprema. Ljudstvo je odmah, preko Krive Palanke, upućeno u Bugarsku. Druge četiri bugarske divizije, koje su bile u sastavu nemačkog 62. korpusa, pošto su se zatekle zapadno od skopskog meridijana, razoružane su i zadržane u zarobljeništvu. Tom prilikom su zarobljeni 3 generala, 15.000 oficira i 77.000 vojnika, a zaplenjeno je oko 400 topova, 10.000 konja, 20.000 grla tovarne stoke i ogromne količine ratnog materijala. Usled brzih pokreta u prve dve nedelje ofanzive nije se moglo tačno utvrditi koliko je zarobljeno neprijateljskih vojnika, oficira i zaplenjeno ratnog materijala. Račyna se da je broj zarobljenih Bugara i Nemaca pre bugarske kapitulacije dostigao cifru od oko 15.000 ljudi, od kojih je najveći broj pao u ruke srpske vojske. Prema tome, ukupno je zarobljeno oko 110.000 ljudi, ne računajući ono ljudstvo koje je posle razoružavanja pušteno da ode u Bugarsku, i zaplenjeno oko 800 topova. Osim toga, cela bugarska vojska od preko 600.000 ljudi izbačena je iz rata. Saznavši za bugarsku kapitulaciju, nemački car Viljem II je, ogorčen na svoje bugarske saveznike, uputio bugarskoj Vrhovnoj komandi sledeći telegram:[13]

Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je ishod rata. Sramota!

Nakon bugarske kapitulacije[uredi | uredi izvor]

Čim je nemačka Vrhovna komanda saznala da je u Solunu postignut sporazum o primirju između Bugarske i saveznika, maršal Ludendorf i Hindenburg su 29. septembra 1918. zatražili od vlade da se obrati neprijateljima za primirje, izjavljujući da je „slom bugarskog fronta poremetio sve njihove dispozicije".[14] Poraz Bugarske, prema nemačkom službenom mišljenju, imao je odlučujuće posledice po dalji tok i završetak prvog svetskog rata. „Bez efikasne pomoći Bugarske (ujesen 1915. godine), Centralne sile ne bi mogle da reše težak zadatak na Balkanu. Njeno otpadanje (u jesen 1918. godine) stvorilo je prazninu na frontu, koja se više nije mogla zatvoriti.

Pitanje vojne parade saveznika u Sofiji

Oblast oko Strumice, koja je 1919. godine pripala Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca
Sve teritorije koja je dobila Srbija od Bugarske nakon prvog svetskog rata (Nejski mirovni ugovor, 1919)

Polazeći od doprinosa srpske vojske slamanju neprijateljskog fronta u Makedoniji i izbacivanju Bugarske iz rata, što je imalo značajne posledice na dalji tok i trajanje rata u celini, neki srpski komandanti, a docnije i pisci smatrali su da je od strane generala Franše d’Eperea i savezničke diplomatije učinjena nepravda srpskoj vojsci što joj je uskraćen ulazak u Bugarsku i da joj se, na taj način, nije dalo moralno zadovoljenje kao pobedničkoj vojsci, ipak takva je odluka donesena u sporazumu sa srpskim vladajućim krugovima. Osim toga, srpska vojska, zbog svog narodnog karaktera, nije težila odmazdi za zločine što su ih počinile neprijateljske okupacione trupe u Srbiji. Uostalom, bilo je predvieno da u pobedničkom simboličnom defileu kroz Sofiju, zajedno sa ostalim savezničkim trupama, učestvuje i jedan srpski puk. Budući da Nemačka i Austrougarska nisu priznale solunsko primirje i da su ubrzano prikupljale svoje trupe u Srbiji radi organizovanja nove linije fronta, vojnička situacija je imperativno zahtevala da se, s obzirom na spore pokrete savezničkih trupa, angažuje i poslednji srpski vojnik i s nesmanjenom energijom nastave operacije na sever da se neprij atelju onemogući konsolidacija na novim položajima. To je bilo prioritetnije nego da se paradira u prestonici pobeđene Bugarske. Najzad, nije postojala ni politička potreba za ulaskom srpske vojske u Bugarsku, jer je srpska vlada, u saglasnosti sa saveznicima obnovila svoj suverenitet i svoju upravu u Makedoniji. Tu je dobila i strumičku oblast, koja je po Bukureškom miru 1913. ustupljena Bugarskoj. Tako da je uspostavljena demarkacija na staroj bugarskoj granici.[15]

Literatura i fusnote[uredi | uredi izvor]

  1. ^ KAW, MT VII, film 1c—II/117, 118, izveštaji vojnog atašea majora Kincla; isto, snimci 119-124, razgovor prestolonaslednika Borisa sa majorom Kinclom; snimci 143-144, razgovor pukovnika Nojkova (bugarska VK, Sofija) sa majorom Malevim (austrougarska VK, Baden); isto, snimci 143-150, telefonski izveštaj majora Šafraneka austrougarska VK u Badenu, 28. i 29. IX 1918; S. Nojkov, n. d., str. 114-122.
  2. ^ DA SSIP, MID, PO 1918, fas. H, dos. 10, izveštaj Trifkovića vladi na Krfu o dolasku P. Pešića u Solun, 26. IX 1918; C, Falls, n. d., str. 228; Les armées françaises, tom VIII, vol. 3, str. 355-356; VRS, knj. XXVIII, str. 338-339; Letzter Krieg, V. VII, str. 507-508, 511; A. Palmer, n. d., str. 223-224.
  3. ^ VRS, knj. XXVIII, str. 411, 477. General Franše d’Epere je, komentarišući ove depeše, u svojim „beleškama" zapisao: „Pa oni se zaista mnogo žure" (Annotations etr. 263).
  4. ^ S. Falls, n. d., str. 230. Sa ovakvim sastavom delegacije, Bugari su računali da će obezbediti povoljnije uslove u toku pregovora o primirju. Naime, ljapčev se svojevremeno protivio ulasku Bugarske u rat protiv Antante; bugarski general Lukov, kao bivši vojni ataše u Parizu, važio je kao germanofob (B. Krizman, Solunsho nrimirje 29. sentembra 1918, VIG br. 1/1968, str. 86). SAD nisu bile u ratnom stanju sa Bugarskom, pa se konzul Marfi, koji se, inače, aktivno zalagao za što povoljniji stav saveznika prema Bugarskoj, po svojoj volji pridružio bugarskim parlamentarima. Takvo njegovo držanje izazvalo je nezadovoljstvo kod srpskih političkih faktora. Posle zvanična uloženog srpskog protesta u Vašingtonu, konzul Dominik Marfi je opozvan, uz objašnjenje da je on u svojoj aktivnosti izašao iz okvira datih mu ovlašćenja. Ministar inostranih poslova SAD Robert Lansing iskoristio je i tu priliku da još jednom izrazi simpatije i bezrezervnu podršku američke vlade Srbiji u njenoj pravednoj borbi (DA SSIP, MID, PO 1918, fas. I, pov. br. 4348. Vesnić MID Pariz 4. H 1918; isto, pov. br. 4501, Simić Protiću, Vašington 10. H 1918).
  5. ^ VRS, knj. XXVІІI, str. 477; Les armées françaises, tom VIII, vol. , Annexeѕ, № 1159, 1203, 1225.
  6. ^ lovački trubni znak da je jelen pao
  7. ^ Franchet d'Espèrey, y, Annotations, str. 262-265; VRS, knj. XXVIII, str. 540, 544, 601; Les armées françaises, tom VIII, vol. 3, str. 356; S. Falls, n. d., str. 235; K. Fotijades, n. d., str. 79-82; B. Krizman, n. čl., VIG, br. 1/1968. str. 87-88; M. Larcher, n. d., str. 235-236. Kao što se vidi general Franše d’Epere je stalno obaveštavao srpsku vladu i Vrhovnu komandu o toku solunskih pregovora, uvek vodeći računa o njihovim pogledima i interesima. Međutim, neki pisci su , ipak, izneli da je primirje zaključeno bez znanja srpske vlade i Vrhovne komande. Štaviše, M. Nedić piše da su tim primirjem srpski ratnici „bili duboko i iznenađeni i poniženi" (M. Đ. Nedić, Cppcka vojska u Solunska ofanziva, Beograd 1932, str. 79). Iznenađuje da M. Alimpić, takođe, tvrdi da Franše d’Epere nije obaveštavao srpsku Vrhovnu komandu o pregovorima, mada je u svom delu citirao sve pomenute depeše majora Marinkovića iz 28. knjige Velikog rata Srbije (M. Alimpić, n. d., str. 431-432, 442, 448-450).
  8. ^ VRS, knj. XXVIII, str. 539-540, 601; Arhiv VII, pop. 4, kut. 73, br. 23, 24, 26, 32, 37; kut. 74, br. 11; B. Krizman, n. čl., VIG, br. 1/1968, str. 88-90; K. Fotijades, n. d., str. 79-82. Zanimljivo je tvrđenje Azana, koji piše da je Klemanso u vreme pregovora o primirju u Solunu nameravao da obustavi solunsku ofanzivu i smeni generala Franše d’Eperea, pošto je navodno smatrao da je bolje da povuče na Zapadni front 5-6 francusko-britanskih divizija nego da Istočna armija maršuje na Sofiju, ali da je od te namere odustao kada je 30. septembra 1918. dobio telegram iz Soluna da je primirje zaključeno (P. Azan, č. d., str. 201-204. Mada bi se ove tvrdnje mogla dovesti u vezu sa telegramom Klemansoa od 21. septembra o ograničavanju solunske ofanzive, one, ipak, izgledaju nerealne, jer bi bilo nerazumno obustavljati ofanzivu u trenutku kada je neprijatelj, zbog poraza na bojnom polju, poslao parlamentare na pregovore o primirju čak i da je situacija na Zapadnom frontu bila teška, a to nije bio slučaj. Ako su takve ideje postojale, onda bi valjalo razjasniti njihovu stvarnu pozadinu.
  9. ^ M. Larcher, n. d., str. 236-237. Bugarska vlada je obavestila austrougarske predstavnike u Sofiji, 26. septembra 1918, o upućivanju parlamntara u Solun, dok, međutim, nemački predstavnici nisu bili obavešteni o tom koraku, tako da su Nemci o početku pregovora u Solunu saznali dva dana kasnije, i te iz drugih izvora. O uslovima primirja, međutim, nisu bili obavešteni ni Beč ni Berlin, što je kod oba saveznika izazvalo veliku ozlojeđenost (KAW, MT VII, film 1c-II/104, 105, 119-124, 180-184, 197, i 235-236)
  10. ^ Arhiv VII, pop. 3, kut. 24, br. 3, Operacijski dnevnik Vrhovne komande, list 132-135; VRS, knj. XXVIII, str. 595-606. Da bi se što pre regulisalo snabdevanje, iz armija je uzeto pet inžinjerijskih četa i upućeno na opravku komunikacije između Demir Kapije i Velesa. Međutim, kriza snabdevanja hranom dostigla je kulminaciju. To se vidi iz telegrama vojvode Stepanovića Vrhovnoj komandi od 30. septembra 1918. u kome se kaže: „Na moje traženje od 29. tek. meseca nije ništa odgovoreno. Divizije traže hleb i ako mi se isti ne pošalje najdalje do 2. oktabra, stanje može postati nepopravljivo" (Arhiv VII, pop. 3, kut, 24, br. 3, Operacijski dnevnik Vrhovne komande, lnst 146)
  11. ^ VRS, knj. XXVIII, str. 537-541, 544-564, 595-630.
  12. ^ Arhiv VII, pop. 3, kut. 24, br. 3, Operacijski dnevnik Vrhovne komande, list 145, 135-136; VRS, knj. XXVIII, str. 607-630; knj. XHIH, str. 11-40, 80-107, 122; E. J. Belić, Kanitulacija bugarsgse vojske i ocenam njenog rada pri proboju Solunskog fronta u zahvatu 1. srnske armije, „Ratnik", sv. VIII—IX/1928, str. 66-79; L. M. Marić, Jedan značajni događaj npi nroboju Solunshog fronta: Razoružanje Bugara hod Mladog Nagoričana, „Ratnik", sv. VIII—IX/1928. str. 109-135
  13. ^ DA SSIP, MID, PO 1918, fas. 1, dos. 10, pov. br. 4305, 6925; izveštaji generala Rašića predsedniku vlade 9. i 10. oktobra 1918; VRS, knj. XXVII, str. 308-427, 510, 591, 680, 764; knj. XXVIII, str. 104, 177, 247, 339-330, 403, 465, 536, 595, 604, 659; knj. XXIX, str. 5. Kada bugarskim komandantima nije pošlo za rukom da izbegnu razaružavanje 2. i 4. divizije kod Kumanova, bugarska vlada je povukla vrlo lukav potez. Ona je, naime, saopštila genepalu Franše d’Epereu da he prema članu 2. konvencije o primirju, zadržati pored druge dve i svoju 4. diviziju. U težnji da se izbegnu neželjeni incidenti i olakša nastavljanje ofanzive na sever, glavni komandant je izašao u susret Bugarima i u 16 časova naredio srpskoj Vrhovnoj komandi da pomenutu diviziju „treba nropustiti da s oružjem i s ratnim materijalom pređe na bugarsku teritoriju". Budući da je u to vreme 4. divizija bila razoružana, Bugari su nokušali da im se vrati oružje. Ali pošto su se srpska Vrhovna komanda i vojvoda Bojović energično usprottpvili vraćanju oružja. Ceo napor bugapske vlale je pao u vodu (Arhiv VII, pop. 3, kut. 24, bn. 3, Operacijski dnevnik Vrhovne komande, list 295; E. Belić, n, d., „Ratnik", sv. VIII—IX/1928, str 72; M. Pavlović, Vojvoda Mišić od Suvodoga do Maribora, Beograd 1922, stp. 107).
  14. ^ E. Ludendorff, n. d., str, 581-589; L. Hart, Strategija nosrednog prilaženja, Beograd 1952, str. 280; S. Skoko - P. Opačić, n. d., str. 642-643.
  15. ^ Opačić, Petar (1980). Solunska ofanziva 1918. Beograd: VII. str. 294-295. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Солунско_примирје&oldid=27707615”