Spiridon Jovanović

Spiridon Jovanović
Mesto rođenja	Čakovo, Austrijsko carstvo
Datum smrti	1855.
Mesto smrti	Niš, Osmansko carstvo

Spiridon Jovanović bio je pisar kneza Miloša, i prvi niški učitelj „novog metoda“ koji je iz Kneževine Srbije, poslat u Niš, sa ciljem da doprinose unapređenju prosvetne delatnosti u još neoslobođenom gradu od viševekovnog Osmanlijskog ropstva.

Prema brojnim izvorima njemu pripada ogromna zasluga za uvođenje srpskog pisma i osavremenjivanje nastave na književnom jeziku i razvijanje svesti kod Srpskog naroda, u krajevim ondašnje „stare Srbije“, kao delu srpske etničke celine, koja je za života Spiridona Jovanovića još bila pod Osmanlijskim ropstvom.

Život i karijera

Spiridon Jovanović rođen je u Rumunskom delu Banata u gradiću Čakovo (rum. Ciacova), tada u Austrijskom carstvu, u kome je i završio školovanje. Radio je kao nastavnik i istovremeno kao crkveni pevač. Bio je veoma obrazovan, znao je grčki i nemački jezik. Njegovo znanje grčkog jezika verovatno je poticalo iz grčke crkve u njegovom rodnom Čakovu, koju je nekada pohađao i Dositej Obradović, takođe rođen u Čakovu.

Neprekidno je održavao vezu sa uticajnim i uglednim ličnostima iz Srbije, a zahvaljujući trgovcu Manojlu Stevanoviću iz Beograda, potajno se sretao i sa knezom Milošem Obrenovićem. Po oslobanjanju Srbije od Osmanlija, Spiridon, prelazi u Kneževinu Srbiju i postaje jedan od pisara kod kneza Miloša.

Spiridon Jovanović, poslat je u Niš od strane kneza Miloša, kao jedan od učitelj „novog metoda“ u tek oslobođenoj Kneževini Srbiji, da unapredi sistem školovanja Srba u Nišu. Po dolasku u Niš, Jovanovića je primljen od strane Mitropolitu Grigorija, na molbu nekoliko uglednih građana da primii ovog siromaščića i begunca iz Austrije da oslobodi ove krajeve Srbije od viševekovne nepismenosti.

Mitropolit Grigoriju, je prema njemu bio jako nepoverljiv. Ta nepoverljivost Grigorija, i pored njegovog doprinosa prosveti, bila je veliki, prema prosvetiteljstvu Spiridonu Jovanovića, proizilazila je iz činjenice da je: delimično iz njegovog straha od Turaka, kojima je bio naklonjen, i njegove velike grčke fanatičnosti. Ova „fanatičnost“ Grigorija ogledala se u njegovoj borbi protiv novog sistema obrazovanja, čiji je zagovornik bio Spiridon Jovanović koji je u okupirani Niš došao iz slobodne Srbije. Šest meseci Mitropolitu Grigoriju trebalo je da ispita Jovanovićevo znanje pre nego što mu je dao postavljenje, kada se konačno uverio da neće biti „opasan“ za tursku državu i grčku školu,

Kada ga je napokon Spiridon Jovanović dobio postavljenje, Grigorije mu je postavio uslov da se drži dotadašnjeg manastirskog sistema obrazovanja, ... i da đake uči samo bukvar, časlovac i psaltir ... slova i račun ...

Međutim Spiridon se nije u potpunosti držao ovih uslova, zbog čeka je često dolazio u sukob sa Mitropolitom Grigorijem. Iz ovog perioda zabeležena je jedna anegdota, koja na banalnom primeru pokazuje koliko je bio izražen taj sukob:

„ Kao dobar pojac, Spiridon Jovanović je pevao za pevnicom u Crkvi, ali novim karlovačkim napevom. To, ali i uvođenje nekih „novotarija“ je izazvalo oštre reakcije niških sveštenika. J. Hadži-Vasiljević je zapisao, da kada je mitropolit Grigorije na bogosluženju čuo Spiridonovo pojanje, prasnuo u smeh i nazvao njegovo pojanje seljačkim. ”

Što zbog karlovačkog napeva, što zbog čestih sukoba (vezanih za oblike nastave), sa vladikom Grigorijem, Spiridon Jovanović je 1838. godine dobio otkaz. Odlazi u Paraćin (grad severno od Niša, koji je u tom periodu bio u oslobođenom delu Srbije). U paraćinu je Jovanović postao učitelj „Praviteljstvene škole“, a zatim i služitelj „Starije Paraćinska škole“ (od 10. aprila 1839).

Posle dve godine, nakon intervencije kneza Mihaila 1840. godine, Spiridon Jovanović se ponovo vratio u Niš. Prema sačuvanim zapisima iz tog perioda, njegov odnos po povratku u Niš, sa mitropolitom Grigorijem je bio dobar. Zajedno su uz pomoć niških trgovaca i zanatlija kupili kuću i osnovali školski fond u iznosu od 1.000 dukata. Time je Grigorije, bez obzira na oštro protivljenje novom sistemu obrazovanja, dokazao da nikada nije brano učenje slovenskog jezika. Čak je bio i veliki ljubitelj srpske narodne književnosti, naročito Dositeja Obradovića (što dokazuje da je do 1836. godine, bio je pretplatnik na njegova dela „Ižica“, „Mezimac“ i „Hristoitije“).

Međutim, Spiridon Jovanović je ubrzo po drugi put morao da napusti Niš, jer je bio optužen od strane crkve i nekolicine Nišlija da je „isuviše srpski nastrojen“, odn. da propoveda „Srbiju u Nišu“. Ovaj sukob kao sve učestalija netrpeljivost između Turaka i građana Niša, učitelju Spridonu ne samo da su dodatno otežavali posao već mu je bio direktno i život ugrožen. Uz pomoć prijatelja dobio je potrebne dokumente i ubrzo je sa nekolicinom trgovaca otišao u južnije - u Veles (danas u BJR Makedoniji), da bi tamo učio đake. O boravku u Velesu postoje različiti podaci, tako da je teško utvrditi pravu godinu njegovog odlaska. Pretpstavlja se da je to bilo između 1841. i 1843. godine.

Nakon smrti vladike Grigorija, oktobra 1842. godine intenziviran je i olakšan rad srpske škole u Nišu. Novog vladiku niškog, Venedikta, koji je na to mesto došao 1843. godine, pratio je epitet „učevan i zakonito školovan“, i znatno tolerantniji od svojih prethodnika. Venedikt ne samo da je stvorio povoljniju atmosferu oko škole, već je na molbu građana, dozvolio i Spiridnov povratak u Niš.

„ Doduše, i Venedikt je u početku bio rezervisaniji prema ovom učitelju, ali ga je kasnije postavio za glavnog učitelja i dozvolio mu „da predaje sve što zna od znanja.“ ”

Spiridon Jovanović koji je bio u braku sa ženom Nedom imao je sina Stavru koji se rodio, po njihovom dolasku u Niš, a umro u Aleksincu posle srpsko-turskih ratova, kao zet Trivuna Trivunca. Stavrin sin Dušan, koji je nosio očuhov prezime Dimitrijević, bio je konjički oficir u Nišu..

Spiridon Jovanović je preminuo oko 1855. godine u Nišu.

Delo

Jedrenskom mirom iz 1828. godine, između Rusije i Osmanlijskog carstva rešeno je, dobrim delom i srpsko pitanje. Međutim, srpsko i ostalo hrišćansko stanovništvo iz Niša i okoline, nije se mirilo sa činjenicom da će i dalje živeti u pod Odmanlijskom vlašću, samo petnaestak kilometara od granice sa Kneževinom Srbijom. Sa aspekta školstva, prve decenije 19. veka u Nišu su obilovale pokušajima hrišćanskog dela stanovništva da postavi nove temelje školstva za svoju decu i omladinu. Već postojeći problem sa političkim neslaganjem između stanovništva i vlastodržaca, odrazio se svakako i na izgradnju školske infrastrukture. Već od kraja 18. veka, broj učenika u Nišu je naglo rastao, a time i potreba za školovanim učitenjima i novom, većom školskom zgradom bila sve veća.

Građani i učitelji Niša su, kod paše i vladike, pitanje školovanja dece sve češće postavljali. U to vreme stupili su na snagu i ukazi iz Carigrada, kojim se povećalo pravo na obrazovanje i onih stanovnika Osmanijske carevine koji nisu bili muslimani. U okviru tih reformi, radi poboljšanja položaja hrišćanskog stanovništva, predviđena je, pored ostalog, i sloboda školovanja i zidanja školskih zgrada, tako da su se građani Niša s pravom nadali da će, čestim traženjem i moljenjem, dobiti konačno dozvolu za dolazak novih učitelja iz Kneževine Srbije i gradnju škole. Oni su u tom smislu ne samo sve češće tražili pomoć u udžbenicima i učiteljima iz Kneževine Srbije, već su istovremeno preduzimali određene aktivnosti, pa su tako: zanatlije, sa svojom esnafskom organizacijom, trgovci i bogati zemljoradnici, finansijski zdušno pomagali ostvarenje tih želja. Ove molbe Nišlija realizovane su dolaskom učitelja Spiridona Jovanovića, čime je označen početak organizovanog svetovnog školskog sistema u Nišu,

U momentu kada je 1830. godine u Niš došao Spiridon Jovanović, nišku decu Srpske nacionalnost učilo je i opismenjavalo tek nekoliko sveštenika, samoinicijativno ili po želji građana, najpre, u svojim kućama, a kasnije u zgradi opštine, okupljalo mladiće radi opismenjavanja. Srpski savremenici koji su na svojim putovanjima videli prave škole u Evropi, ove u Nišu nisu smatrali školama. Govorili su:

„ Nema škola u Nišu nego samo neki sveštenici okupljaju po nekoliko dece i uče ih pismenosti... ”

Nakon što je dobio postavljenje od strane vladike Grigorija, Spiridon Jovanović je u Nišu istovremeno radio kao nastavnik i crkveni pevač. U svom radu i crkvenom pevanju, za platu od jedne groša mesečno po detetu za časlavac, po 2 groša mesečno za psaltir i po 2,20 groša za ono dete koje redovno uči, Spiridon Jovanović je morao da se strogo pridržava vladikinih instrukcija.

Spiridon je prvu školu, u kojoj nisu predavali sveštenici) otvorio u Nišu u istoj onoj opštinskoj kući u kojoj su ranije decu podučavali sveštenici. U početku nastavu je pohađalo svega pet ili šest đaka, jer Spiridonu Jovanoviću nije bilo nimalo lako da pridobije naklonost konzervativnih roditelje. Posle nekoliko meseci, kada su nišlije svestrano sagledale čemu on sve podučava decu, stanje se iz osnova promenili i broj đaka u njegovoj školi narastao je na pedeset. Tako da je, u tadašnjoj „popovskoj školi u Nišu“, posle nekloliko meseci, ostalo samo nekoliko đaka, pa su sveštenici-učitelji, prekinuli da drže nastavu u školskoj zgradi i prešli da rade kod svojih kuća.

Učitelj Spirodon je, prvi u Nišu s početka 19. veka počeo da radi sa većim brojem đaka, i to u namenskoj školskoj zgradi, u kojoj je zaveo bolji red i osavremenio nastavu. On je, u niškim školama prvi počeo da uvodi književni srpski jezik toga vremena. Iako su tadašnji đaci na početku četvrte decenije 19. veka još pisali crkvenoslovenskim pismom, ono zahvaljujući Spiridonu, a kasnije i njegovim sardnicima počinje polako da ustupa mesto tzv. građanskoj ćirilici.

Učitelj Jovanović je, osim pismenosti, učio svoje đake i lepom ophođenju. Upućivao je mladiće da, svakog starijeg, bilo u kući ili na ulici, pozdravljaju klanjanjem ili uzvikom „Pozdravljajemo“. Umnožavao je narodne pesme iz Srbije, a pridavao je pažnju i oblačenju, koje je bilo poput onog kod „srbijanskih činovnika“.

Međutim pored činjenice da se broj đaka stalno povećavao, Spirodon Jovanović je, zbog raznih pritisaka, morao da predaje samo one predmete na kojima je vladika insistirao. O tome govori ovaj zapis sveštenik Mihajlo Popović, iz sela Veliko Bonjince koji je ostavio podatak na marginama jedne knjige u crkvi Sv. Bogorodice, da je u vreme njihovog školovanja u Nišu (od 1838. do 1841. godine) učitelj bio Spiridon Jovanović, a u školi se učio bukvar, časlovac, psaltir, mesecoslov, katihizis i trebnik.

Kako je tokom određenih perioda, popuštao pritisak crkvenih vlasti,e Jovanović je mogao da predaje i predmete svetovnog sadržaje. Po pričanju sveštenika Mihajla Popovića, tada je u školi bilo 32 đaka, što se poprilično razlikuje od kasnijih tvrdnji, potonjeg učitelja Atanasija Petrovića koji je govorio da ih je bilo oko dve stotine, te da je Jovanović zbog toga imao dvojicu kalfa koji su mu pomagali u predavnju, ispitivanju i održavanju reda van škole.

Đak koji je dobro učio, po Jovanovićevoj odlucu, mogao je školu da završi za pet do šest godina.

Spiridon Jovanović je imao strategiju koju je zasnivao na zameni manastirske metode obrazovanja, građanskim, zbog čega je ubrzo okvalifikovan kao prosvetitelj uporan u radu i nacionalno raspoložen, zbog koga se crkveno-manastirski način rada u Niškoj školi sve više gubio, koga su kao čoveka građani Niša sve više voleli i poštovali.

„ Na ovakav rad Spiridona Jovanovića, nije blagonaklono gledao konzervativni deo sveštenstva, a naročito profanariotske crkvene vlasti, sa vladikom na čelu. Jedan deo sveštenika koji su se do tog vremena bavili podučavanjem, a sada ostali bez posla - takođe su nagovarali roditelje da ne šalju svoju decu kod ovog učitelja. Ovakva klima oko škole se prenela i na samu decu, koja su se podelila na popovsku i Spiridonovu školu, zbog čega su se međusobno vređali i izmišljali uvredljive nadimke kada bi sreli jedni druge na ulici ”

U vreme prvog odlaska učitelja Spiridona iz škole, Niš je zahvatila epidemija kuge (1837 do 1838), što je bio jedan od razloga prekida rada ove škole. Česti prekidi nakon epidemije, dešavali su se uglavnom i zbog promene nastavnika. Naime, da uče nišku decu, iz Srbije su došli Ljubomir i Damjan (Dača) Mitrović, koji su se trudili da rade onako kako se radilo i u oslobođenom delu Srbije.

Pošto se po ponovnom povratku Spiridona u Niš, broj đaka stalno povećavao on je u dogovoru sa mitropolitom i školskom opštinom 1841. proizveo u učitelja svog najtalentovanijeg đaka Atanasija Tasu Petrovića, a u učiteljski poziv uveo i prvu učiteljicu u Nišu, Anastasiju - Nastu Dimitrijević, rodom iz Prizrena, koja je osim muške, organizovano opismenjavala i žensku decu. Ona će biti prva učiteljica mešovite ženske i muške škole koja je u Nišu osnovana 1845. takođe na prostoru kod Saborne crkve.

Posle smrti Spiridona Jovanovića 1855, njegov zamenik postaje njegov učenik Atanasije Petrović, poznatiji kao Učitelj Tasa.

Značaj i revolucionarnost dela Spiridona Jovanovića

Značaj prosvetiteljskog rada i sveukupnog delovanja Spiridona Jovanovića, u pod Osmanlijama porobljenom Nišu, u prvoj polovini 19. veka, najbolje ilustruje ovaj citat:

„ Ovaj nastavnik udario je temelje elementarnoj, narodnoj školi u novijoj istoriji Srba, tako da možemo reći da je njegovo celokupno delo bilo revolucionarno. I pored mnogih retrogradnih činilaca, pre svih, od strane osoba na vlasti koje nisu želele da sagledaju značaj promena, uz dva kraća odlaska iz Niša (između 1830. i 1855. godine) kada se nalazio na čelu školstva u Nišu - ovaj nastavnik je stvorio osnov za rad novih, mlađih učitelja ”

Spoljašnje veze

• Dejan Ristić, Osnivanje školskog sistemau Nišu i Južnoj Srbiji tokom XIX veka“
• Monografija 180 godina OŠ „Učitelj Tasa“ Niš, 2010
• OŠ Učitelj Tasa: Škola nekada