Sporazum u Rigi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sporazum u Rigi
Potpisan18. mart 1921.
Istek17. septembar 1937.
Potpisnici

Riški mir, poznatiji i kao Sporazum u Rigi, potpisan je u Rigi 18. marta 1921. godine, između Poljske, Sovjetske Rusije (u ime Sovjetske Belorusije) i sovjetske Ukrajine. Sporazum je okončao rat između Poljske i Sovjetskog Saveza.

Sovjetsko-poljske granice uspostavljene ugovorom ostale su na snazi do Drugog svetskog rata. Oni su kasnije ponovo nacrtani tokom konferencije u Jalti i na konferenciji u Potsdamu.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Prvi svetski rat uklonio je bivše carske granice širom Evrope. Godine 1918. nakon što se ruska revolucija odrekla carskih tvrdnji za Poljsku u Brest-Litovskom sporazumu i rat se završio predajom Nemačke, Poljska je uspela da ponovo uspostavi svoju nezavisnost posle veka stranog vladanja.

Ruski građanski rat je pružio priliku Poljskoj pod vođstvom Jozefa Pilsudskog da povrati delove carskih teritorija bivše poljsko-litvanske zajednice koja je bila uključena u Rusku Imperiju tokom podele Poljske. U međuvremenu, mnogi u sovjetskom rukovodstvu želeli su odgovoriti na poteze Pilsudskog u Ukrajinu koristeći vojnu silu protiv Poljske, koju su Sovjeti videli kao kopneni most za zapadnu Evropu i tako produžili revoluciju na zapad. Usledio je poljsko-sovjetski rat, koji je kulminirao poljskom pobedom u Varšavskoj bici (1920), koja je obe strane učinila prijemčivim za okončanje sukoba. Dalji vojni zastoji nakon poraza u blizini Varšave doveli su do toga da Sovjeti žele da započnu pregovore o mirovnom sporazumu[2], a Poljaci pod pritiskom Lige naroda, takođe su bili spremni da pregovaraju nakon što je poljska vojska pripojila većinu spornih teritorija u ratu, ali je bila blizu iscrpljenosti.

Pregovori[uredi | uredi izvor]

Karikatura: "Dole sa zloglasnom podelom u Rigi! Živela slobodna seljačka nedeljiva Belorusija!"

Mirovni pregovori počeli su 17. avgusta 1920. u Minsku, ali kako se približila poljska kontra-ofanziva, razgovori su prebačeni u Rigu i nastavljeni 21. septembra[3]. Sovjeti su predložili dva rešenja, prvo 21. septembra, a drugo 28. septembra. Poljska delegacija je 2. oktobra podnela kontra-ponudu. Tri dana kasnije, Sovjeti su ponudili amandmane na poljsku ponudu, koju je Poljska prihvatila. Primirje je potpisano 12. oktobra i stupilo je na snagu 18. oktobra 1920[4]. Glavni pregovarači bili su Jan Doubski za Poljsku[5] i Adolf Jofe za Rusku Sovjetsku Federativnu Socijalističku Republiku[3]. Sovjetska strana insistirala je, uspešno, na isključivanju ukrajinskih predstavnika iz komunista iz pregovora.[3]

Zbog njihovih vojnih neuspeha, sovjetska delegacija ponudila je Poljskoj značajne teritorijalne ustupke u spornim graničnim područjima. Međutim, za mnoge posmatrače, izgledalo je da je poljska strana vodila razgovore u Rigi kao da je Poljska izgubila rat. U poljskoj delegaciji dominirali su članovi Nacionalnog demokratskog pokreta, koji su bili politički protivnici Pilsudskog[5]. Nacionalne demokrate nisu želele da ne-poljske manjine u ponovo rođenoj poljskoj državi čine više od jedne trećine ukupnog stanovništva i zato su bile spremne da prihvate poljsko-sovjetsku granicu koja je bila znatno zapadnije od onoga što se nudi od strane Sovjetska strana, iako bi to ostavilo na stotine hiljada ljudi koji su bili etnički poljski na sovjetskoj strani granice.

Ova odluka je takođe bila motivisana političkim ciljevima. Osnova javne podrške nacionalnih demokrata bila je među Poljacima u centralnoj i zapadnoj Poljskoj. Na istoku zemlje i na spornim graničnim područjima, podrška za Nacionalne demokrate bila je uveliko nadmašena podrškom za Pilsudskog (i na selu van gradova, Poljaci su bili nadmašeni od strane Ukrajinaca ili Belorusa u ovim oblastima). Dakle, granica koja je bila predaleko na istoku nije bila samo protiv ideološkog cilja nacionalnih demokrata da se minimizira manjinsko stanovništvo u Poljskoj, već bi im je to bio nepovoljan položaj[6]. Mnjenje umorno od rata u Poljskoj[3] takođe je podržavalo kraj pregovora i obe strane su i dalje bile pod pritiskom Lige naroda da postignu dogovor.

Posebna parlamentarna delegacija koja se sastojala od šest članova poljskog Sejma (poljski Parlament) održala je glasanje o tome da li će prihvatiti dalekosežne ustupke Sovjeta, koji bi ostavili Minsk na poljskoj strani granice. Pod pritiskom ideologa nacionalnog demokrata, Stanislava Grabskog, 100 kilometara dodatne teritorije je odbijeno — pobeda nacionalističke doktrine i poraz Pilsudskog federalizma.[3][5]

Bez obzira na to, mirovni pregovori su trajali mesecima zbog sovjetske nespremnosti da potpišu. Međutim, pitanje je postalo hitnije za sovjetsko rukovodstvo, jer se moralo baviti povećanim unutrašnjim nemirima krajem 1920. godine, što je dovelo do pobune Tambova i kasnije pobune Kronštata protiv sovjetskih vlasti. Kao rezultat te situacije, Lenjin je naredio sovjetskim punomoćnicima da finaliziraju mirovni sporazum s Poljskom[2]. Riški mir je potpisan 18. marta 1921. godine, razdvajajući sporne teritorije u Belorusiji i Ukrajini između Poljske i RSFSR-a i završavajući sukob.

Uslovi[uredi | uredi izvor]

Ugovor se sastojao od 26 člana[7]. Poljska je trebalo da dobije novčanu naknadu (30 miliona rubalja u zlatu) za svoj ekonomski doprinos u Ruskoj Imperiji za vreme podele Poljske. Prema članu 14. Poljska je takođe primala železničke materijale (lokomotive, vozni park, itd.) u vrednosti od 29 miliona zlatnih rubalja[8]. Rusija je trebalo da preda umetnička dela i ostala poljska nacionalna blaga stečena na poljskim teritorijama nakon 1772. godine (kao što su Jagelonske tapiserije i Zaluška biblioteka). Obe strane su se odrekle zahteva za ratnu kompenzaciju. Članom 3. je propisano da će granična pitanja između Poljske i Litvanije biti rešena od strane tih država[7].

UGOVOR O MIRU IZMEĐU POLjSKE, RUSIJE I UKRAJINE

Riga, 18. mart 1921

Član 3. Rusija i Ukrajina napuštaju sva prava i potraživanja prema teritorijama koje se nalaze zapadno od granice utvrđene članom 2 ovog Ugovora. Poljska, s druge strane, napušta Ukrajinu i Belorusiju, sva prava i potraživanja na teritoriji koja se nalazi istočno od ove granice.

Član 4. Svaka od ugovornih strana uzajamno se obavezuje da će u svakom pogledu poštovati politički suverenitet druge strane, da se uzdržava od uplitanja u njene unutrašnje poslove, a posebno da se uzdrži od svake agitacije, propagande ili bilo kakvog uplitanja, i da ne ohrabruje bilo koji takav pokret.[9]

Član 6 je stvorio opcije za državljanstvo za osobe sa obe strane nove granice. Član 7 se sastojao od uzajamne garancije da će svim nacionalnostima biti dozvoljeno "slobodan intelektualni razvoj, upotreba njihovog nacionalnog jezika i vršenje njihove vere".[7]

Posle Sporazuma[uredi | uredi izvor]

Savezničke sile su u početku nerado priznavale sporazum, koji je zaključen bez njihovog učešća[7]. Njihove posleratne konferencije podržale su liniju Kurzon kao poljsko-rusku granicu a teritorijalni dobici Poljske u sporazumu ležali su oko 250 km istočno od te linije[10][11]. Francuska podrška je dovela do njenog priznanja u martu 1923. godine od strane Francuske, Velike Britanije, Italije i Japana, a zatim je usledila SAD u aprilu[7].

U Poljskoj, Riški mir je naišao na kritiku od samog početka. Neki su okarakterisali sporazum kao kratkovidan i tvrdili su da je mnogo toga što je Poljska stekla tokom poljsko-sovjetskog rata izgubljeno tokom mirovnih pregovora. Jozef Pilsudski je učestvovao u pregovorima u Rigi samo kao posmatrač i nazvao je nastali ugovor "aktom kukavičluka"[12]. Pilsudski je smatrao da je sporazum besraman i kratkovidan politički proračun, s tim što je Poljska napustila svoje ukrajinske saveznike. 15. maja 1921. izvinio se ukrajinskim vojnicima tokom svoje posete logoru za mešanje u Kališu.[13][14][15] Sporazum je značajno doprineo neuspehu njegovog plana za stvaranje poljskog Intermarijuma federacije istočnoevropskih zemalja, pošto su delovi teritorije predložene za federaciju ustupljeni Sovjetima.

Lenjin je takođe smatrao da je ugovor nezadovoljavajući, jer ga je prisilio da ostavi po strani svoje planove za izvoz sovjetske revolucije na Zapad.

Pokreti za nezavisnost Belorusije i Ukrajine smatrali su sporazum kao prepreku[16]. Četiri miliona Ukrajinaca i preko milion Belorusa živelo je u područjima koja su ustupljena Poljskoj; po jednoj proceni, samo 15% stanovništva bilo je etnički poljski. Ukrajinska Narodna Republika na čelu sa Simonom Petljurom bila je u savezu sa Poljskom u skladu sa Varšavskim ugovorom, koji je ukinut Riškim mirom. Novi ugovor je prekršio poljski vojni savez sa Ukrajinom, koji je izričito zabranio odvojeni mir. Time je pogoršan odnos između Poljske i onih Ukrajinaca koji su podržavali Petljuru. Ove pristalice su smatrale da je Ukrajina izdana od strane njenog poljskog saveznika, što je osećanje koje će Organizacija ukrajinskih nacionalista iskoristiti i doprineti rastućim tenzijama i eventualnim antipoljskim masakrima 1930-ih i 1940-ih. Krajem 1921. godine, većina ukrajinskih, beloruskih i belih ruskih snaga u Poljskoj, bilo je uništeno od strane sovjetskih snaga ili je prešla granicu u Poljsku i položilo oružje.

Prema beloruskom istoričaru Andrevu Savčenku, nova istočna granica Poljske bila je "vojna neodrživa i ekonomski neodrživa" i izvor rastućih etničkih tenzija, jer su manjine u Poljskoj bile prevelike da bi se ignorisale ili asimilirale i bile suviše male da bi osvojile željenu autonomiju.ref name="Savchenko2009"/>

Posledice Sporazuma[uredi | uredi izvor]

Poljska, nakon Riškog mira

Dok je Riški mir doveo do stabilizacije sovjetsko-poljskih odnosa u dve decenije, sukob je obnovljen sovjetskom invazijom na Poljsku tokom Drugog svetskog rata. Sporazum je kasnije poništen nakon odluke ratnih savezničkih snaga da ponovo promene granice Poljske i prebace stanovništvo.

Po mišljenju nekih stranih posmatrača, uključivanje značajnog manjinskog stanovništva u Poljsku je dovelo do naizgled nepremostivih izazova, jer su novoformirane organizacije, kao što je OUN, učestvovale u akcijama terora i sabotaže širom etnički mešovitih područja kako bi zapalile sukob u regionu[7][10][17]. Međutim, mnoge grupe koje predstavljaju nacionalne manjine pozdravile su povratak Pilsudskog na vlast 1926. godine, pružajući mu mogućnost da igra ulogu u poljskoj vladi.[18]

Druga strana Sporazuma, poljska verzija

Populacije odvojene od Poljske novom poljsko-sovjetskom granicom doživele su drugačiju sudbinu od svojih sugrađana. Etnički Poljaci koji su napustili sovjetske granice bili su izloženi diskriminaciji i konfiskaciji imovine[19]. Većina njih (najmanje 111.000) poginula je po kratkom postupku u operaciji NKVD 1937/38, u genocidima tokom Drugog svetskog rata ili su jednostavno pobegli iz tih mesta.[20][21][22]

Belorusi i Ukrajinci, koji nisu uspeli stvoriti vlastite države, bili su subjekti istrebljenja u Sovjetskom Savezu, npr. tokom Golodomora [23][24] i Velike čistke (od kojih su žrtve bili i Poljaci).[25][26] Belorusi i Ukrajinci koji žive na poljskoj strani granice bili su podvrgnuti polonizaciji; što je doprinelo uspon ukrajinskih nacionalističkih organizacija i usvajanju terorističkih taktika od strane ukrajinskih ekstremista.[27][28]

Sovjetski Savez, koji je bio osujećen 1921. godine, video je da se njegova sfera uticaja proširuje kao rezultat Drugog svetskog rata. Nakon uspostavljanja kontrole nad Narodnom Republikom Poljskom, poljsko-sovjetska granica je 1945. godine pomerana prema zapadu, da bi se grubo poklopila sa linijom Kurzon. Ova promena bila je praćena velikim transferima stanovništva koji su doveli do proterivanja Poljaka koji su živeli istočno od nove granice, a takođe je pokrenula većinu ukrajinske manjine koja je ostala u Poljskoj na bivšim nemačkim teritorijama koje su ustupljene Poljskoj kao naknada. Ujedinjena beloruska i ukrajinska teritorija su u potpunosti uključene u SSSR.

Međutim, 1989. godine, Poljska je povratila svoj puni suverenitet, a ubrzo nakon toga, sa padom Sovjetskog Saveza, Belorusija i Ukrajina su postale nezavisne nacije.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Text of the document. Germano-sovetsko-polьskaя voйna 1939 goda website.
  2. ^ a b THE REBIRTH OF POLAND Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. новембар 2020). University of Kansas, lecture notes by Professor Anna M. Cienciala, 2004. Last accessed on 2 June 2006.
  3. ^ а б в г д Piotr Stefan Wandycz (1. 1. 1962). France and Her Eastern Allies, 1919–1925: French-Czechoslovak-Polish Relations from the Paris Peace Conference to Locarno. U of Minnesota Press. стр. 178—180. ISBN 978-0-8166-5886-2. 
  4. ^ Soviet foreign policy: 1917-1980, in two volumes, Volume 1. Progress Publishers. стр. 181. 
  5. ^ а б в Andrew Savchenko (2009). Belarus: A Perpetual Borderland. BRILL. стр. 98—100. ISBN 978-90-04-17448-1. 
  6. ^ Timothy Snyder (2004). The reconstruction of nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. стр. 68—. ISBN 978-0-300-10586-5. Приступљено 16. 2. 2011. 
  7. ^ а б в г д ђ Michael Palij (1995). The Ukrainian-Polish defensive alliance, 1919–1921: an aspect of the Ukrainian revolution. CIUS Press. стр. 165—168. ISBN 978-1-895571-05-9. 
  8. ^ J.C. Johari (2000). Soviet Diplomacy 1925–41. Anmol Publications PVT. LTD. стр. 42. ISBN 978-81-7488-491-6. 
  9. ^ Full text. „Treaty of Peace Between Poland, Russia and the Ukraine” (PDF). Riga, March 18, 1921. Resource: Appendix C. 
  10. ^ а б Dennis P. Hupchick (1995). Conflict and chaos in Eastern Europe. Palgrave Macmillan. стр. 210. ISBN 978-0-312-12116-7. 
  11. ^ Michael Graham Fry; Erik Goldstein; Richard Langhorne (2004). Guide to International Relations and Diplomacy. Continuum International Publishing Group. стр. 203. ISBN 978-0-8264-7301-1. 
  12. ^ Norman Davies (2003). White Eagle, Red Star: the Polish-Soviet War, 1919–20. Pimlico. стр. 399. ISBN 978-0-7126-0694-3.  (First edition: New York, St. Martin's Press, inc., 1972)
  13. ^ Jan Jacek Bruski (август 2002). „Sojusznik Petlura”. Wprost (на језику: пољски). 1029 (2002–08–18). ISSN 0209-1747. Приступљено 28. 9. 2006. 
  14. ^ Jerzy Borzęcki (2008). The Soviet-Polish Peace of 1921 and the Creation of Interwar Europe. Yale University Press. стр. 232. ISBN 978-0-300-12121-6. 
  15. ^ Polityka. Wydawn. Wspólczesne RSW "Prasa-Książka-Ruch". 2001. стр. 74. „Ja was przepraszam, panowie, ja was przepraszam – to miało być zupełnie inaczej” 
  16. ^ Jan Zaprudnik (1993). Belarus: at a crossroads in history. Westview Press. стр. 75. ISBN 978-0-8133-1794-6. [мртва веза]
  17. ^ Richard J. Crampton, University of Oxford (1994). Eastern Europe in the Twentieth Century. Routledge. стр. 148. ISBN 978-0415106917 — преко Google Books. 
  18. ^ Peter D. Stachura (2004). Poland, 1918–1945: An Interpretive and Documentary History of the Second Republic. Psychology Press. стр. 65. ISBN 978-0415343589. 
  19. ^ J. M. Kupczak "Stosunek władz bolszewickich do polskiej ludności na Ukrainie (1921–1939)Wrocławskie Studia Wschodnie 1 (1997) Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 1997 page 47–62" IPN Bulletin 11(34) 2003
  20. ^ Marek Jan Chodakiewicz (15 January 2011). "Nieopłakane ludobójstwo (Genocide Not Mourned)". Rzeczpospolita. Retrieved 28 April 2011.
  21. ^ Goldman, Wendy Z. (2011). Inventing the Enemy: Denunciation and Terror in Stalin's Russia. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19196-8. str. 217..
  22. ^ Snyder, Timothy (27 January 2011). "Hitler vs. Stalin: Who Was Worse?". The New York Review of Books. p. 1, paragraph #7. Retrieved 12 June 2012.
  23. ^ Jones, Adam (2010). Genocide: A Comprehensive Introduction. Taylor & Francis. p. 194. ISBN 9780415486187.
  24. ^ Andrea Graziosi, "Les Famines Soviétiques de 1931–1933 et le Holodomor Ukrainien.", Cahiers du monde russe et soviétique, 46/3, p. 457
  25. ^ Gellately 2007
  26. ^ Figes 2007, str. 227–315
  27. ^ Jan S. Prybyla (2010). When Angels Wept: The Rebirth and Dismemberment of Poland and Her People in the Early Decades of the Twentieth Century. Wheatmark, Inc. str. 46—. ISBN 978-1-60494-325-2. Pristupljeno 16. 2. 2011. 
  28. ^ Aviel Roshwald (2001). Ethnic nationalism and the fall of empires: central Europe, Russia, and the Middle East, 1914-1923. Routledge. str. 168—. ISBN 978-0-415-17893-8. Pristupljeno 16. 2. 2011. 

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Dąbrowski, Stanisław. "The Peace Treaty of Riga." The Polish Review (1960) 5#1: 3-34. Online
  • Davies, Norman, White Eagle, Red Star: the Polish-Soviet War, 1919–20, Pimlico, (2003) ISBN 0-7126-0694-7. (First edition: New York, St. Martin's Press, inc., 1972)
  • Materski, Wojciech. "The Second Polish Republic in Soviet Foreign Policy (1918-1939)." Polish Review 45.3 (2000): 331-345. online
  • Traktat ryski 1921 roku po 75 latach, Wydawnictwo Uniwersytetu Mikołaja Kopernika, Toruń (1998) ISBN 83-231-0974-5 (Chapter summaries in English)
  • Photocopies of the Polish version of the Treaty. Dziedzictwo.polska.pl
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Споразум_у_Риги&oldid=27013525”