Srednjovekovne zastave Nemanjića

Crveni dvoglavi orao je najvažniji dinastički simbol Nemanjića i srpskog naroda na Hemskom poluostrvu (lat. Paeninsula Haemonia).

Zastave Nemanjićke Srbije, dok je bila županija, potom kraljevina, a potom i carevina, ostale su nam tek delimično zabeležene u istorijskim izvorima, kao eksponati u crkvenim ili muzejskim istorijskim postavkama.

Značaj stega-zastave u srednjovekovnim vojskama

Carska dinastička zastava Nemanjića (1345-1371)

Zastave-stegovi, bili su obeležja svih vojski u srednjem veku, pa tako i srpske, u kojoj je na čelu vojske bio veliki župan (potom, kralj, i na kraju car), a njemu podređeni komandanti bili su najpre vojvode, a potom i kraljevi, despoti, itd., a o čemu nam upravo govori u svom radu „Istorija Srba“, češki istoričar Konstantin Jireček (1854-1918)
U Dubrovačkom arhivu, Jiriček nam nalazi još podataka, koji govore o značaju zastava u vojnim pohodima, te tako navodi jedan događaj, zabeležen u ovom gradu:

»Vlastela Prodaša, Vladimir i Vitomir provalili su iznenada, 1323, s vojskom i zastavama (lat. cum gonfalonibus) iz Konavala, Trebinja i Dračevice u dubrovačke doline Rijeke i Zatona, te su se, još istoga dana, vrnuli nazad s velikim plenom, goneći stoku i noseći sobom čohu i još druge stvari.«.

Bitka kod Nikopolja (1398). Ilustracija je deo hronike nastale 1400. godine, čiji je autor Francuz Jean Froissart (1337-1405). Gore prikazana slika, tj. kopija hronike, čuva se u Parizu (Bibliothèque nationale de France, FR 2646, fol. 220).

Vojvode su uvek bile prisutne u vojnoj komandnoj hijerarhiji Srba, i to u samom vrhu iste.

Istoričar Stojan Novaković (1842-1915) nam objašnjava da su upravo te vojvode, u srednjem veku nazivali „stegonoše“ (lat. vaxillifer), jer je svaki vojskovođa imao svoj steg-zastavu, po kojoj je bio prepoznatljiv, kako on, tako i njegova vojna formacija.

Stegonoša (istaknuti komandant) nije nosio zastavu, već mu je ista samo predavana kada bi preuzeo neki vojni položaj.

U srednjem veku bila je velika sramota izgubiti „steg“, pa su se iz tog razloga takvi događaji uvek beležili od strane ondašnjih hroničara.
Kada je kralj Srbije Stefan Uroš I (oko 1220-1277), potučen u ratu sa Mađarima 1268. godine, ostalo je zabeleženo u popisu ratnog plena (pravljenog na ugarskom dvoru u Budimu) da istaknuto mesto u istom zauzimaju „kraljev steg“ i krst od zlata ukrašen biserima i dragim kamenjem.

Nešto slično, desilo se u bici kod Nikopolja 25. septembra 1398. godine, u sukobu između krstaške vojske (Mađari, Nemci, Francuzi, Srbi, Holanđani, Česi, Španci, Poljaci, i Italijani iz Venecije i Đenove) koju je predvodio kralj Ugarske Žigmund Luksemburški (1368-1437), sa vojskom osmanlija (Turci, Arapi, Srbi i Grci), koju je predvodio lično osmansko-turski sultan Bajazit I (1354-1403).
Već gotovo realizovan turski poraz pretvoren je u njihovu pobedu ulaskom u bitku 1.500 „teško oklopljenih srpskih konjanika“ (vitezova), koje je predvodio tadašnji turski vazal Stefan Lazarević (1377-1427).

Stefan je napao „ugarski steg“ kralja Žigmunda, koji je nosio najistaknutiji kraljev plemić Nikola II Gorjanski (1367—1433), muž njegove rođene sestre Teodore Lazarević (13??-pre 1405). Odmah po ovom događaju izbila je panika u krstaškim redovima, jer je pad stega u ruke neprijatelja značio najčešće poraz i smrt vladara.

Inače, sve gore izneto o bici kod Nikopolja, zabeležio je 1427. godine, njen direktni učesnik nemački plemić, vitez i hroničar Johanes Šiltberger (1380-1440).

Kategorizacija srpskih srednjovekovnih zastava

Srpski srednjovekovni barjaci, prema maloborjnim podatcima, mogu se podeliti u pet grupa:1.Stavrolike zastave-barjaci krstaši koji su nam poznati sa novca kraljeva Uroša, Milutina i Dragutinakao i dva barjaka sa Hiladnara koja se pripisuju caru Dušanu,2.Hagiografske zastave- s prikazima svetaca i ikonama kao zastava kralja Uroša iz Morića,3.Heraldičke zastave-zastava sa grbom dvoglavog orla cara Dušana,4.Unikolorne zastave-žuta zastava koju tradicija pripisuje Stefanu Dečanskom i 5.Bikolorne zastave-u koju spada crveno plava konjička zastava kralja Vladislava.

Zastava Nemanjića

Ratna zastava Nemanjića (sa dužim kracima).

Ratna zastava Nemanjića (sa kraćim kracima).

Najstariji sačuvani podaci o bojama srpske zastave, odnose se na steg (zastavu) koji je u Dubrovniku (lat. Ragusium) ostavio Stefan Vladislav (oko 1198-1267).

Prema dubrovačkom dokumentu iz 1281. godine, koji sadrži opis dragocenosti i predmeta koje su u trezoru u Dubrovniku ostavili na čuvanje sin kralja Vladislava župan Desa i udovica (srpska kraljica) Beloslava, zastava je bila od crvene i plave svile (lat. vexillium unum de zendato rubeo et blavo), ali u ovom spisu sama zastava nije podrobnije opisana.

Upravo ovu srpsku zastavu opisivao je i poznati slovenački istoričar prof. dr Gregor Čremošik (1890-1958), i nešto kasnije beogradski istoričar umetnosti dr Verena Han.

Depozit porodice kralja Vladislava, bio je smešten u pet kovčega, i po popisu iz gradskog Dubrovačkog arhiva sadržavao je:

• dve platnene zavese izvezene svilom,
• pamučnu zavesu kao zaklon od sunca,
• 122 srebrna tanjira,
• 20 srebrnih zdela,
• 14 komada zlatnog posuđa,
• crveno-plavu zastavu,
• tri ženske zlatom ukrašene košulje,
• 10 kraljevskih haljina,
• kraljevskih znamenja.

Ovde spomenuta zastava kralja Vladislava, izrađena u crveno-plavoj boji, spominje se još 1867. godine, i nalazi se u Dubrovniku.
Sudbina drugih delova Vladislavljeve „poklade“ nije pouzdano utvrđena, ali se neki delovi pojavljuju u Dubrovačkom muzeju, doduše, sa legendom da pripadaju nekom drugom vladaru ili istorijskoj ličnosti.

Dinastička zastava Srpskog kraljevstva Nemanjića (1217-1345)

Kraljevska dinastička zastava Nemanjića (verzija na zlatnoj podlozi)

Kraljevska dinastička zastava Nemanjića (verzija na beloj podlozi)

Jedan od standardnih oblika vladarskih zastava u srednjem veku bio je steg (zastava), odnosno preciznije rečeno: svilena ili platnena tkanina sa simbolima plemićke-vladarske porodice (dinastije) kvadratnog oblika, koja je postavljena na koplje, a u nekim slučajevima i na koplje sa konzolom (sa gornje strane), radi održavanja oblika kvadratne zastave.

Zastava, koju su nosili kraljevi Srbije (iz roda Nemanjića) bila je obeležena heraldičkim simbolom crvenog dvoglavog orla (raširenih krila) na podlozi zlatne boje (a ponekad i na beloj).

Grb srpske države (crveni dvoglavi orao na beloj podlozi iznad prestonog grada Skoplja), koju je uspostavio car Stefan Dušan (oko 1308-1355), prvi put možemo videti na pomorskoj karti (portolan), koju je izradio 1339. godine, Đenovljanin Angelino Dulcert (Angelino de Dulceto/Dulceti ili Angelino de Dalorto) na Majorci, gde je emigrirao između 1320-1330, i (veoma brzo) postao jedan od osnivača čuvene „Majorkanske kartografske škole“.

Ova karta se danas čuva u Parizu.

Car Dušan je bio nesporno moćan i ugledan vladar, koji je u svom ličnom okruženju imao gardu sastavljenu od vitezova-plemića iz Nemačke i Španije, te je logično da je pratio i trendove po pitanju zastava (stegova) i banera, kakvi su se mogli sretali u ondašnjoj zapadnoj Evropi.

Nažalost, ostalo nam je svega par ilustracija njegovih zastava, kao i dve, koje su do danas sačuvane u manastiru „Hilandar” na Svetoj gori.

Ratne zastave Nemanjića koje se čuvaju na Hilandaru

U bogatoj riznici srpskog manastira „Hilandar“, na Svetoj gori, nalaze se i dve zastave, koje se pripisuju caru Dušanu.

Od pomenutih zastava jedna se koristi tokom litije, a druga ne, mada su obe u stvari klasične „ratne zastave“ (troglastog tipa), koje su se koristile u srednjem veku..

Prvi koji nam je skrenuo pažnju na ovo jeste Dimitrije Avramović (1815-1855), srpski slikar i pisac, koji je prilikom posete Svetoj gori, opisao zastavu koju je tamo video.

Avramović je primetio da je zastava skinuta sa originalnog (verovatno crveno obojenog) koplja.

Istu zastavu, kasnije je podrobnije opisao arhitekta Petar-Pera J. Popović (1873-1945), koji nam daje i tačnije podatke o istoj (boje i dimenzije).

Zastava je trouglastog oblika, od tankog svilenog platna, sastavljena iz šest pola narandžaste, zelene i žute boje.

Popović nije potpuno objasnio tkaninu, jer je ponekad naziva svileno platno, a opet na drugom mestu svila.

Deo polja na zastavi je naknadno dodat (na delu narandžastih polja), a zabeležio je i da je zastava radi boljeg čuvanja aplicirana na obično platno.

Žuta svila ima ornamente u tkanju, a na zelenom polju apliciran je šestokraki ili dvostruki krst od „neke zlatotkane tkanine“.

Utvrđivanju približnog datuma nastanka zastave, mogu da posluže ornamenti na žutoj svili, po principu analogije sa već od ranije datiranim srednjovekovnim tekstilom.

Međutim, čak i sam oblik ovog barjaka govori o njegovoj starosti, jer se na srednjovekovnom novcu često mogu videti prikazi troglasti barjak, tj. zastava.

Druga zastava koja se čuva u Hilandaru, a koja po tradiciji takođe pripada vremenu cara Dušana pa je čak i oblikom slična već opisanoj prethodnoj zastavi.

Ona je u upotrebi kao litijski barjak (ima versku ulogu), a ovde će biti opisana prema dokumentaciji Istorijskog muzeja Srbije.

Reč je o trouglastom barjaku, sastavljenom od četiri polja, koja su od čiste svile i koja se od vrha postepeno šire.

Spoljna ivica duga je 400 cm, druga donja, ima 220 cm, a ivica uz koplje je dužine 267 cm.

Na vrhu zastave je polje od crvene svile širine 60 cm, sa apliciranom belom trakom.

Drugo polje, široko 50 cm, ima, u osnovi boje prirodne svile sa naizmeničnim trakama u tkanju, koje su sačinjene od belih i crvenih pravougaonika.

Tehnika tkanja ove svile deluje neobično.

Verovatno su beli i crveni pravoguaonici tkani s debljom potkom, tehnikom prebiranja osnove (klečanjem).

Izuzetno precizna izrada tih ornamenata i način postizanja njihovih boja, podsećaju na tehniku rastera u slikarstvu i doprinose da zastava ima poseban vedar izgled.

Treće polje je od prirodne žute svile širine 57 cm, a na sredini ovog polja apliciran je ravnokraki krst, od nešto tamnije žute svile, koja je skupljena, pa izgleda da je krst koso postavljen.

Četvrto polje ove zastave, sastoji se od dve pole pomenute svile sa trakama, naizmenično, crvenim i belim, koje imaju dekorativnu namenu.

Uz najdužu ivicu zastave našivene su guste bledozelene rese i posebna žuta traka od grubljeg platna, na kojoj se uočavaju tragovi ukrasnog veza, sa stilizovanim cvetovima.

S donje strane zastave aplicirane su (pored bele trake) i žute rese, koje su najvećim delom propale.

Druga strana zastave je bez krsta, a uz njenu najdužu ivicu (uz rese) aplicirana je zelena platnena traka.

Na trećem i četvrtom polju zastave ima većih oštećenja.

Koplje zastave je drveno, okruglo, sa tragovima crvene boje.

Pri dnu koplja su kvadratni ispusti, na kojima su crvenom i zelenom bojom oslikani razni motivi (sunce, riba, rombovi i kružići).

Crveni dvoglavi orao kao dinastički, nacionalni i državni simbol Srba

Srpski dvoglavi orao se prvi put javlja na odeždi kneza Miroslava Zavidovića krajem 12. veka, tj. isti ne potiče iz Romeje (Vizantije), jer je Romeja sve do druge polovine 13. veka koristila jednoglavog orla, na svom grbu.
Može se reći da je vremenski period od stotinak godina delio prihvatanje oznake dvoglavog orla u Srbiji od prvih primera dvoglavog orla u Vizantiji.
Naime, prvi vizantijski dvoglavi orlovi datiraju iz perioda kada je Mihael VIII Palaiologos (1223-1282), tj. grč. Μιχαήλ Η΄ Παλαιολόγος, car Romeje (vladao: 1259-1282) iz latinskih ruku povratio Konstantinopolis na čijim su zidinama Latini već bili ustalili upotrebu crnog dvoglavog orla na žutoj podlozi.

Srpska srednjovekovna država celim tokom svoga postojanja kao slobodna država (od Stefana Nemanje Zavidovića pa do definitivnog pada pod Turke 1459. godine) je imala samo dve heraldičke oznake, a to su bili crveni dvoglavi orao na beloj (ili zlatnoj) podlozi i štit sa krstom i ocilima/ognjilima. I jedan i drugi simbol Srbi su koristili pre Romeja.

Krst sa ocilima/ognjilima verovatno nikada nije bio zvanična heraldička oznaka slobodne srpske srednjovekovne države, pošto isti počinje da dominira u heraldičkom smislu tek po padu srpske države pod tursku vlast.

Indikativno je da je čak i u doba srpskog carstva, Srbija i dalje nosila heraldičku oznaku crvenog dvoglavog orla na belom, odnosno zlatnom štitu, s tim da je kao heraldička oznaka za novi kvalitet, tj. za srpsko Dušanovo carstvo, pridodat i beli dvoglavi orao na crvenoj podlozi.
Iz svega proizilazi da su crveni orlovi predstavljali i simbol državnosti kod Srba.

Odmah sa proglašenjem carstva Dušanov maloletni sin Uroš je proglašen za kralja i dodeljene su mu sve teritorije severno od Skoplja, što znači i teritorija središnje Srbije.
Stoga nimalo nije slučajno da su u crkvi Sv. Franje u Bergamu (Italija), prikazani i Dušan i Uroš i to tako da je prvom na grudima beli dvoglavi orao, a drugom je na grudima crveni dvoglavi orao.

Sa nestankom srpskog carstva postepeno prestaje i upotreba oznake carstva tj. belog dvoglavog orla na crvenoj podlozi, a crveni dvoglavi orao na beloj podlozi nastavlja da egzistira, kao jedina zvanična heraldička oznaka srednjovekovne Srbije, sve do njenog nestanka 1459. godine.

Galerija

• 
  Ratna zastava cara Dušana, koja se čuva u manastiru „Hilandar“ na Svetoj gori (dimenzije zastave: 275cm x 240cm x 370cm).]]
• 
  Ratna zastava cara Dušana, koja se čuva u manastiru „Hilandar“ na Svetoj gori (dimenzije zastave: 267cm x 220cm x 400cm).]]
• 
  Kartu sa grbom srpske države iz 1339. godine, izradio je Angelino Dulcert (Bibliotheque Nationale de France, Paris, République française - B. 696).]]
• 
  Kartu sa grbom srpske države nastalu oko 1380. godine, izradio je Guillem Soler (Bibliotheque Nationale de France, Paris, République française - B. 1131)
• 
  Kartu sa grbom srpske države iz 1439. godine, izradio je Gabriel de Vallseca (Museu Marítim de Barcelona, Barcelona, Reino de España - inv. 3236)

Grb Nemanjića

• 
  Opis slike:
  Kraljevski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen 1339. godine).
• 
  Opis slike:
  Kraljevski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen 1380. godine).
• 
  Opis slike:
  Kraljevski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen 1439. godine).
• 
  Opis slike:
  Carski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen 1595. godine).
• 
  Opis slike:
  Carski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen između 1595. i 1615. godine).
• 
  Opis slike:
  Carski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen između 1600. i 1620. godine).
• 
  Opis slike:
  Carski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen između 1675. i 1688. godine).
• 
  Opis slike:
  Carski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen oko 1700. godine).
• 
  Opis slike:
  Carski grb srpske dinastije Nemanjić (izrađen 1702. godine).

Vidi još

• Nemanjići
• Istorija srpskog naroda
• Zastava Srbije
• Srpska zastava
• Zastava Republike Srpske
• Lužički Srbi
• Lužica

Literatura

• Schiltberger, Johannes: „Ein wunderbarliche unnd kürtzweylige Histori, wie Schildtberger, einer auß der Stat München in Bayern, von den Türcken gefangen, in die Heydenschafft gefüret unnd wider heymkommen“, 1480 (Cod. Pal. germ. 216: Reisebuch, Bibliotheca Palatina, Universitätsbibliothek Heidelberg, Heidelberg, Bundesrepublik Deutschland)
• Vulson, Marcus: „La Science heroiqve, traitant de la noblesse, de l'origine des armes de leurs blasons, & symboles, des tymbres, bourlets, couronnes, cimiers, lambrequins, supports, & tenans, & autres ornements de l'escu; de la deuise, & du cry de guerre, de l'escu pendant & des pas & emprises des anciens cheualiers, des formes differentes de leurs tombeaux; et des marques exterieures de l'escu de nos roys, des reynes, & enfans de France, & des officiers de la couronne, et de la maison du roy.“ (Paris: 1639)
• Du Cange, Charles Du Fresne: „Historia byzantina“ (Paris: 1680)
• Avramović, Dimitrije: „Opisanije drevnosti srbski u Svetoj (Atonskoj) Gori, sa XIII litografirani tablica“ (Beograd: Knяžesko-Srbskoй Knьgopečatnьi, 1847)
• Avramović, Dimitrije: „Sveta gora sa strane vere, hudožestva i povestnice opisana“ (Beograd: Knяžesko-Srbskoй Knьgopečatnьi, 1848)
• Jireček, Konstantin Josef: „Istorija Srba“, Kulturna istorija do 1537. godine, Knj. 1 (Beograd: Naučna knjiga, 2004)
• Novaković, Kosta-Stojan: „Zakonik Stefana Dušana cara srpskog, 1349 i 1354“ (Beograd: Zadužbina Ilije M. Kolarca, 1898)
• Jireček, Konstantin Josef: „Istorija Srba“, Politička istorija do 1537. godine, Knj. 1 (Pirot: Pi-press, 2004, fototipsko izdanje iz 1952)
• Samardžić, Dragana: „Vojne zastave Srba do 1918“ (Beograd: Vojni muzej, 1983)
• Tuchman, Barbara W.: „A Distant Mirror: the Calamitous 14th Century“ (New York: Alfred A. Knopf, 1978)
• Čremošnik, Gregor: „Istoriski spomenici dubrovačkog arhiva“, Ser. III, sv. 1, Kancelariski i notarski spisi 1278-1301, Zbornik SKA III (Beograd: Srpska kraljevska akademija, 1932)
• Han, Verena: „Arhivske vesti o turskom tekstilu XV veka u Dubrovniku“, Zbornik Muzeja primenjene umetnosti 16-17 (Beograd: Muzej primenjene umetnosti, 1972-1973)
• Popović, Petar J.: „Iz hilandarske riznice“, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XVIII, 1-2 (Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 1938)
• Basso, Enrico & Maestri, Roberto: „I Paleologi di Monferrato: una grande dinastia europea nel Piemonte tardo-medievale“, Studi sui Paleologi di Monferrato, Atti sul Monferrato 3 (Alessandria: Circolo culturale „I marchesi del Monferrato“, 2008)
• Solovьёv, Aleksándr Vasílьevič: „Istorija srpskog grba i drugi heraldički radovi“ (Beograd: Pravni fakultet, 2000)