Sremuš

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
sremuš
Illustration Allium ursinum1.jpg
Sremuš
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Potcarstvo: Tracheobionta
Odeljak: Magnoliophyta
Klasa: Liliopsida
Potklasa: Liliidae
Red: Asparagales
Porodica: Alliaceae
Rod: Allium
Vrsta: A. ursinum
Binomijalna nomenklatura
Allium ursinum
L.
Sinonimi[1]
Sremuš na Taorskim stenama, Spomenik prirode Taorska vrela
Tipičan izgled biljke

Sremuš (lat. Allium ursinum), poѕnat i kao: medveđi luk, divlji luk, crijemuš(a), srijemuž, srijemuža[2], cremoš, skremboš[3] je samonikla vrsta iz porodice lukova (Alliaceae). Ima veliku hranljivu vrednost, naročito u prvim mesecima proleća. Poznata je samonikla jestiva i lekovita biljka.

Poreklo imena:

  • ime roda - od latinskog imena za beli luk (Allium)
  • ime vrste - od latinskog imena za medveda (Ursus)

Rasprostranjenost[uredi]

Sremuš potiče iz oblasti u umerenoj klimatskoj zoni Evrope, od Velike Britanije do Kavkaza .[4] Širom Srbije se javlja kao autohtona vrsta.[5]

Opis biljke[uredi]

Sremuš je višegodišnja zeljasta biljka, koja u vreme cvetanja poraste 20−50 cm. Karakteristika ove vrste (kao i njenih srodnika, koji spadaju u istu familiju Alliaceae) jeste razvijeno metamorfozirani podzemni izdanak − lukovica. Lukovica sremuša je uspravna, tanka, duga 2-5 cm, obavijena belim ili žućkastim listićima.[6][5]

Iz lukovice polaze dva (ređe tri) lista. List je eliptičan, duguljast, oštrog vrha i intenzivno zelene boje. Pri osnovi se sužava u dugačku peteljku. Stabljika je na preseku trouglasta do gotovo okrugla. Na njenom vrhu, od aprila do juna, razvijaju se beli cvetovi sakupljeni u višecvetne, štitolike cvasti, koje su u početku obavijene opnastim omotačem (spatom) koji rano otpada. Nakon precvetavanja nastaju plodovi u obliku čaure sa trouglastim, crvenim semenkama.[7][5] Cela biljka intenzivno miriše na beli luk.[6]

Stanište[uredi]

Sremuš raste u vlažnim, senovitim listopadnim šumama,[5], pored šumskih puteva i potoka. Najviše ga ima u bukovim šumama, gde prekriva velike površine. Raste od ravničarskih predela, sve do 1900 m n.v.

Upotreba[uredi]

Sir za mazanje sa sremušem
Salata od sremuša

Sremuš se od davnina koristi kao ukusno prolećno povrće i delotvorna lekovita biljka. Mladi, prolećni listovi bogati su vitaminom C i karotinom. Lukovice su znatno siromašnije od listova. Od aktivnih materija sadrži aliin (uljastu materiju čija se količina sušenjem smanjuje), malo etarskog ulja (oko 0,07%) u kome su alilsulfid, alilopolisulfid, divinilsulfid i sličnog je sastava kao kod belog luka,[a] mineralne materije, sumporne glikozide i dr.[5][b]

Upotreba u ishrani[uredi]

Kao veoma ukusan i zdrav dodatak jelima koriste se listovi, lukovice, a ponekad i seme. Mladi listovi beru se tokom proleća, od marta do kraja maja. Koriste se, kao i sočne lukovice, kao dodatak salatama, varivima, umacima, čorbama i jelima od mesa, a mogu se jesti i sami, kao prolećna vitaminska salata. Upotrebljavaju se samo u svežem stanju, jer sušenjem ili dužim kuvanjem gube karakteristični miris i ukus. Listove treba prikupljati dok su mladi, jer su stariji neprijatno ljuti. Lukovica se može na hladnom očuvati nekoliko dana. Dnevno se može jesti 5-10 svežih lukovica.[5] Kao pikantan začin mogu poslužiti i nezreli plodovi, koji su ljutog ukusa, a na biljci se pojavljuju tokom leta.[6]

Upotreba u narodnoj medicini[uredi]

za upotrebu u narodnoj medicini prikupljaju se i koriste: nadzemni deo biljke u svežem stanju (Allii ursini herba recens), koji se sakuplja u proleće, pre nego što biljka procveta i sveža lukovica (Allii ursini bulbus recens) koja se vadi u jesen.

Kod duže upotrebe snižava krvni pritisak i holesterol u krvi. Može se koristiti kod crevnih infekcijai želudačno-crevnih bolesti.[5] U našem narodu postoji uverenje da nijedna biljka ne čisti tako dobro sistem za varenje i krv kao sremuš. Ima jako dejstvo na crevne parazite, sprečava infekcijske upale sluzokože creva i odbrana je od gripa i groznice. Pored delovanja na crevni, sremuš povoljno deluje i na kardiovaskularni sistem sprečava aterosklerozu i otkanja nesanicu i nesvesticu.[6] Primenjuje se kod smetnji u varenju hrane i gubljenja apetita.[7]

Sličnost sa nekim otrovnim vrstama[uredi]

Sremuš je veoma popularna samonikla biljka. Prikupljala se od davnina, a i danas je izletnici rado beru kada na nju naiđu. Kod prikupljanja sremuša treba veoma mnogo voditi računa o samoniklim vrstama koje se lako mogu sa njim pomešati, a koje su veoma otrovne, neke čak i fatalne.[6] U najnovijoj istoriji poznati su slučajevi trovanja ovim „zamenama”.[9] Najčešće, a istovremeno i veoma otrovne vrste sa kojima se sremuš može pomešati su: đurđevak (Convallaria majalis) i mrazovac (Colchicum autumnale).[10]

Sličnosti i razlike između sremuša, đurđevka i mrazovca

Vidi još[uredi]

Napomena[uredi]

  1. Ukoliko krave pasu sremuš, mleko poprima neprijatan miris na beli luk.[6]
  2. Sumporni glikozidi su supstanca odgovorna za ljutinu ovog, kao i svih drugih lukova, rena, rotkva i drugo povrće ljutog ukusa. Sumporni glikozidi se, pod uticajem vode, razlažu na šećere i etarska ulja ljutog ukusa i mirisa.[8]

Reference[uredi]

  1. Kew World Checklist of Selected Plant Families
  2. „Petar Kočić: Rječnik arhaizama, stranih i manje poznatih riječi i izraza”. Projekat Rastko. Pristupljeno 22. 5. 2012. »crijemuš(a)« 
  3. Konjević (2006). str. 10.
  4. Anderberg, Arne. „Den Virtuella Floran, Allium ursinum L.”. Naturhistoriska riksmuseet, Stockholm, Sweden. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Igić (2010). str. 32-33.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Grlić (1986). str. 45-46.
  7. 7,0 7,1 Ranđelović (2011). str. 82,84.
  8. Tucakov (1984). str. 55.
  9. „BiH: Otrovali se "sremušom", jedan pacijent umro”. Blic. 18. 04. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. 
  10. „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Pristupljeno 16. 12. 2016. 

Literatura[uredi]

  • Konjević, Radomir; Budislav Tatić (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 86-83635-59-7.  (COBISS.SR)
  • Gostuški, R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR)
  • Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
  • Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac
  • Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem : Fitoterapija. Beograd: Rad. (COBISS.SR)
  • Igić, Ružica; Vukov, Dragana; Božin, Biljana; Orlović, Saša (2010). Lekovite biljke : prirodni resursi Vojvodine. Novi Sad: Društvo za zdravu ishranu i zaštitu životne sredine "Vrelo". ISBN 978-86-85157-07-3.  (COBISS.SR)
  • Novica, Ranđelović; vramović, Danijela (2011). Priručnik o lekovitim biljkama. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". 

Spoljašnje veze[uredi]