Sremuš

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

sremuš
387 Allium ursinum.jpg
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Potcarstvo:
Tracheobionta
Divizija:
Klasa:
Potklasa:
Liliidae
Red:
Porodica:
Rod:
Vrsta:
A. ursinum
Binomijalno ime
Allium ursinum
Sinonimi[1]
Species synonymy
  • Aglitheis ursina (L.) Raf.
  • Allium latifolium Gilib.
  • Allium longipetiolatum St.-Lag.
  • Allium nemorale Salisb.
  • Allium petiolatum Lam.
  • Allium ucrainicum (Oksner & Kleopow) Bordz.
  • Allium ursinoides G.Don ex Sweet
  • Allium ursinum subsp. ucrainicum Oksner & Kleopow
  • Allium ursinum var. ucrainicum (Oksner & Kleopow) Soó
  • Allium ursinum subsp. ucrainicum Kleop. & Oxner
  • Allium vincetoxicum Pall. ex Ledeb.
  • Cepa ursina (L.) Bernh.
  • Geboscon ursinum (L.) Raf.
  • Hylogeton ursinum (L.) Salisb.
  • Moly latifolium (Gilib.) Gray
  • Nectaroscordum ursinum (L.) Banfi & Galasso
  • Ophioscorodon ursinum (L.) Wallr.
Sremuš na Taorskim stenama, Spomenik prirode Taorska vrela
Tipičan izgled biljke

Sremuš (lat. Allium ursinum), poznat i kao: medveđi luk, divlji luk, crijemuš(a), srijemuž, srijemuža[2], cremoš, skremboš[3], je samonikla vrsta iz porodice lukova (Alliaceae). Ima veliku hranljivu vrednost, naročito u prvim mesecima proleća. Poznata je samonikla jestiva i lekovita biljka.

Poreklo imena:

  • ime roda - od latinskog imena za luk (Аllium)
  • ime vrste - od latinskog imena za medveda (Ursus)

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Sremuš potiče iz oblasti u umerenoj klimatskoj zoni Evrope, od Velike Britanije do Kavkaza .[4] Širom Srbije se javlja kao autohtona vrsta.[5]

Opis biljke[uredi | uredi izvor]

Sremuš je višegodišnja zeljasta biljka, koja u vreme cvetanja poraste 20−50 cm. Karakteristika ove vrste (kao i njenih srodnika, koji spadaju u istu familiju Alliaceae) jeste razvijeno metamorfozirani podzemni izdanak − lukovica. Lukovica sremuša je uspravna, tanka, duga 2-5 cm, obavijena belim ili žućkastim listićima.[6][5]

Iz lukovice polaze dva (ređe tri) lista. List je eliptičan, duguljast, oštrog vrha i intenzivno zelene boje. Pri osnovi se sužava u dugačku peteljku. Stabljika je na preseku trouglasta do gotovo okrugla. Na njenom vrhu, od aprila do juna, razvijaju se beli cvetovi sakupljeni u višecvetne, štitolike cvasti, koje su u početku obavijene opnastim omotačem (spatom) koji rano otpada. Nakon precvetavanja nastaju plodovi u obliku čaure sa trouglastim, crvenim semenkama.[7][5] Cela biljka intenzivno miriše na beli luk.[6]

Stanište[uredi | uredi izvor]

Sremuš raste u vlažnim, senovitim listopadnim šumama,[5] pored šumskih puteva i potoka. Najviše ga ima u bukovim šumama, gde prekriva velike površine. Raste od ravničarskih predela, sve do 1900 m n.v.

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Sir za mazanje sa sremušem
Salata od sremuša

Sremuš se od davnina koristi kao ukusno prolećno povrće i delotvorna lekovita biljka. Mladi, prolećni listovi bogati su vitaminom C i karotinom. Lukovice su znatno siromašnije od listova. Od aktivnih materija sadrži aliin (uljastu materiju čija se količina sušenjem smanjuje), malo etarskog ulja (oko 0,07%) u kome su alilsulfid, alilopolisulfid, divinilsulfid i sličnog je sastava kao kod belog luka,[a] mineralne materije, sumporne glikozide i dr.[5][b]

Upotreba u ishrani[uredi | uredi izvor]

Kao veoma ukusan i zdrav dodatak jelima koriste se listovi, lukovice, a ponekad i seme. Mladi listovi beru se tokom proleća, od marta do kraja maja. Koriste se, kao i sočne lukovice, kao dodatak salatama, varivima, umacima, čorbama i jelima od mesa, a mogu se jesti i sami, kao prolećna vitaminska salata. Upotrebljavaju se samo u svežem stanju, jer sušenjem ili dužim kuvanjem gube karakteristični miris i ukus. Listove treba prikupljati dok su mladi, jer su stariji neprijatno ljuti. Lukovica se može na hladnom očuvati nekoliko dana. Dnevno se može jesti 5-10 svežih lukovica.[5] Kao pikantan začin mogu poslužiti i nezreli plodovi, koji su ljutog ukusa, a na biljci se pojavljuju tokom leta.[6]

Upotreba u narodnoj medicini[uredi | uredi izvor]

Za upotrebu u narodnoj medicini prikupljaju se i koriste: nadzemni deo biljke u svežem stanju (Allii ursini herba recens), koji se sakuplja u proleće, pre nego što biljka procveta i sveža lukovica (Allii ursini bulbus recens) koja se vadi u jesen.

Kod duže upotrebe snižava krvni pritisak i holesterol u krvi. Može se koristiti kod crevnih infekcijai želudačno-crevnih bolesti.[5] U našem narodu postoji uverenje da nijedna biljka ne čisti tako dobro sistem za varenje i krv kao sremuš. Ima jako dejstvo na crevne parazite, sprečava infekcijske upale sluzokože creva i odbrana je od gripa i groznice. Pored delovanja na crevni, sremuš povoljno deluje i na kardiovaskularni sistem sprečava aterosklerozu i otklanja nesanicu i nesvesticu.[6] Primenjuje se kod smetnji u varenju hrane i gubljenja apetita.[7]

Sličnost sa nekim otrovnim vrstama[uredi | uredi izvor]

Sremuš je veoma popularna samonikla biljka. Prikupljala se od davnina, a i danas je izletnici rado beru kada na nju naiđu. Kod prikupljanja sremuša treba veoma mnogo voditi računa o samoniklim vrstama koje se lako mogu sa njim pomešati, a koje su veoma otrovne, neke čak i fatalne.[6] U najnovijoj istoriji poznati su slučajevi trovanja ovim „zamenama”.[9] Najčešće, a istovremeno i veoma otrovne vrste sa kojima se sremuš može pomešati su: đurđevak (Convallaria majalis) i mrazovac (Colchicum autumnale).[10]

Sličnosti i razlike između sremuša, đurđevka i mrazovca

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomena[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ukoliko krave pasu sremuš, mleko poprima neprijatan miris na beli luk.[6]
  2. ^ Sumporni glikozidi su supstanca odgovorna za ljutinu ovog, kao i svih drugih lukova, rena, rotkva i drugo povrće ljutog ukusa. Sumporni glikozidi se, pod uticajem vode, razlažu na šećere i etarska ulja ljutog ukusa i mirisa.[8]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kew World Checklist of Selected Plant Families
  2. ^ „Petar Kočić: Rječnik arhaizama, stranih i manje poznatih riječi i izraza”. Projekat Rastko. Pristupljeno 22. 5. 2012. »crijemuš(a)« 
  3. ^ Konjević 2006, str. 10
  4. ^ Anderberg, Arne. „Den Virtuella Floran, Allium ursinum L.”. Naturhistoriska riksmuseet, Stockholm, Sweden. 
  5. ^ a b v g d đ e Igić 2010, str. 32-33
  6. ^ a b v g d đ Grlić 1986, str. 45-46
  7. ^ a b Ranđelović 2011, str. 82,84
  8. ^ Tucakov 1984, str. 55
  9. ^ „BiH: Otrovali se "sremušom", jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. 
  10. ^ „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 16. 12. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Konjević, Radomir; Tatić, Budislav (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 978-86-83635-59-7. COBISS.SR 134409484
  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". COBISS.SR 29347079
  • Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
  • Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac
  • Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem : Fitoterapija. Beograd: Rad. COBISS.SR 38154759
  • Igić, Ružica; Vukov, Dragana; Božin, Biljana; Orlović, Saša (2010). Lekovite biljke : prirodni resursi Vojvodine. Novi Sad: Društvo za zdravu ishranu i zaštitu životne sredine "Vrelo". ISBN 978-86-85157-07-3. COBISS.SR 259189511
  • Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). Priručnik o lekovitim biljkama. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]