Srpska akademija nauka i umetnosti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Srpska akademija nauka i umetnosti
Académie serbe des sciences et des arts à Belgrade.jpg
Ugaoni pogled na fasadu SANU u Beogradu
SkraćenicaSANU • SANU
Datum osnivanja19. novembar 1841.
Tipnacionalna akademija
Namenapodrška razvoju nauke i umetnosti
SedišteKnez Mihailova 35, Beograd,
Srbija
PredsednikVladimir S. Kostić
(od 2015)
Budžet7,03 miliona dinara
(planirano za 2018)
Veb-sajtwww.sanu.ac.rs

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) je najviša naučna i umetnička ustanova u Srbiji. Zvaničan dan osnivanja Akademije je 19. novembar 1841, koji se svake godine svečano proslavlja kao dan SANU.

Nazivala se Kraljevsko srpska akademija od 1886, potom Srpska kraljevska akademija do 1947, kada je preimenovana u Srpsku akademiju nauka. Kasnije, zakonom iz 1960, ona je promenila naziv u Srpsku akademiju nauka i umetnosti.

Ustanovljavanje[uredi | uredi izvor]

Pečat
Milan Đ. Milićević, član Društva srpske slovesnosti od 1857, član Srpskog učenog društva od 1864, i jedan od prvih članova Akademije

Akademija je ustanovljena zakonom od 1. novembra 1886. koji je skupština izglasala, a kralj Milan Obrenović obnarodovao u Nišu.[1] Ovaj zakon se zvao Osnovni zakon Kraljevsko-srpske akademije i njime je bilo određeno da prve akademike bira kralj, a da zatim akademici dalje sami biraju nove članove. Zadatak akademije je bio „da nauku obrađuje i unapređuje; da postavlja i održava zdrave osnove naučnome sudu; da obelodanjuje i izaziva istraživanja naučna u prirodi, društvu i istorijskim spomenicima; da potpomaže udomaćivanje i razvitak viših umetnosti; da udruženom snagom za napredak prosvete izvršava ono, za šta je posebna snaga nedovoljna“.[2]

Prve akademike, njih 16, imenovao je kralj Milan 5. aprila 1887. godine. Tada su postojala četiri odeljenja Akademije, ili kako se to zvalo stručne akademije, i svaka je na početku dobila po četiri redovna člana. Bili su to:

Akademija prirodnih nauka

Akademija filosofskih nauka

Akademija društvenih nauka

Akademija umetnosti

Prvi predsednik bio je Josif Pančić, a sekretar Jovan Žujović.

Broj dopisnih članova bio je dvaput veći od broja redovnih članova. Sve članove birala je sama Akademija na osnovu obima rada i po ispravnosti, samostalnosti i savesnosti u radu. Zakonom o osnivanju Srpske kraljevske akademije pod njenu upravu potpala je Narodna Biblioteka i Muzej srpskih zemalja. Od 22. januara 1901. godine Srpska kraljevska akademija vodila je samo nadzor nad Bibliotekom, i od nje i uprave Muzeja je dobijala godišnji izveštaj. Prvi predsednik Srpske kraljevske akademije (na tri godine) bio je Josif Pančić, a posle njega Čedomilj Mijatović, M. Đ. Milićević, Jovan Mišković, Đorđe Nešić, Jovan Ristić, Sima Lozanić, Stojan Novaković, Jovan Žujović, Jovan Cvijić.

Srpska kraljevska akademija spojila se 1892. godine sa Srpskim učenim društvom prema rešenju ministra Prosvete od 9. aprila 1891. i dobila je dosta veliki arhiv starih dokumenata i dosta veliku biblioteku. U Akademiji je 1893. godine osnovan leksikografski odsek (rad na »Rečniku«) i etnografski odsek (rad na ispitivanju srpskih sela). Pored toga, glavni rad Srpske kraljevske akademije sastojao se u naučnom radu njenih članova i u radu na izdavanju njihovih i drugih naučnih spisa. U tome smislu Srpska kraljevska akademija izdavala je:

  1. Glas Srpske kraljevske akademije: a) I razred: sadrži rasprave iz prirodnih i matematičkih nauka; b) II razred: rasprave iz filozofskih, jezičkih, pravnih i istorijskih nauka;
  2. Spomenik (I i II razred);
  3. Srpski Etnografski Zbornik, koji sadrži: a) Raznu etnografsku građu, b) Naselja srpskih zemalja, c) Običaje naroda srpskoga, d) Srpske narodne igre, e) Srpska narodna jela i pića;
  4. Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda: I odeljenje: Spomenici na srpskom jeziku; II odeljenje: Spomenici na tuđim jezicima;
  5. Dijalektološki Zbornik;
  6. Posebna izdanja.

Prethodnici akademije[uredi | uredi izvor]

Knez Mihailo Obrenović se obraća članovima Društva srpske slovesnosti na prvoj sednici 8. juna 1842. godine, litografija Anastasa Jovanovića

Srpska kraljevska akademija nije bila prva ustanova takve vrste kod Srba. Njeni direktni prethodnici bili su Društvo srpske slovesnosti i Srpsko učeno društvo. Društvo srpske slovesnosti je osnovano 31. maja 1842. i postojalo je sve do 27. januara 1864, kada ga je knez Mihailo Obrenović ukinuo svojim ukazom. Zatim je 29. jula 1864. ustanovljeno Srpsko učeno društvo, koje je u stvari bilo obnovljeno Društvo srpske slovesnosti; svi članovi Društva srpske slovesnosti su mogli pismeno da se izjasne ministru da prihvataju članstvo u Srpskog učenog društva.

Slična sudbina je zadesila i Srpsko učeno društvo. Zbog sukoba sa ministrom prosvete njegov rad je suspendovan 13. maja 1886. godine. Zakonom od 1. novembra 1886. osniva se Srpska kraljevska akademija kojoj pripadaju biblioteka, arhive, zbirke i imanje Srpskog učenog društva. Nastali su sukobi, pa se Društvo ponovo otvara 25. jula 1887. Spor je rešen predlogom ministra prosvete da se oni spoje, i to je učinjeno 1892. Tada je osam članova Srpskog učenog društva izabrano za redovne članove Srpske kraljevske akademije, a svi ostali za počasne.

Istorija razvoja[uredi | uredi izvor]

Skupština osnivača SANU održana 1995. godine

Posle punih 60 godina pod tim imenom, Srpska kraljevska akademija menja ime zakonom od 30. juna 1947. Pošto je promenjeno državno uređenje i nije više vladao kralj, akademija je jednostavno nazvana Srpska akademija nauka. Ovim zakonom promenjena je i struktura akademije, tako da umesto četiri stručne akademije postoje odeljenja kojih je bilo šest:

  1. prirodno-matematičkih nauka,
  2. tehničkih nauka,
  3. medicinskih nauka,
  4. literature i jezika (kasnije: jezika i književnosti),
  5. društvenih nauka i
  6. likovne i muzičke umetnosti.

Od 1998, Akademija ima osam odeljenja, jer se odeljenje prirodno-matematičkih nauka podelilo na dva odeljenja: odeljenje za matematiku, fiziku i geo-nauke, i odeljenje hemijskih i bioloških nauka. Pre toga se odeljenje društvenih nauka takođe podelilo na dva dela, jedan deo je zadržao isti naziv, a drugi se zove odeljenje istorijskih nauka.

Palata SANU[uredi | uredi izvor]

Zgrada SANU u Ulici kneza Mihaila 35

Akademija je od 1909. do 1952. bila smeštena u Brankovoj ulici broj 15. Ova zgrada je, nažalost, srušena 1963. godine. Posle toga, Akademija je premeštena u Knez Mihailovu 35, u velelepnu građevinu u centru grada, gde se i sada nalazi.

Zdanje Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), najviše naučne institucije u Srbiji, već skoro jedan vek krasi Ulicu kneza Mihaila[3], unoseći duh francuskog dekorativizma i secesije u beogradsku arhitekturu.[4] Skice, predlozi i projekti za podizanje ove velelepne palate stvarani su od prvih dana njenog osnivanja 1886. godine, međutim u svoje zdanje se uselila tek 1952. godine.

Odmah po osnivanju Akademije, 1886. godine, razmatrano je podizanje zgrade na placu na reprezentativnoj lokaciji u Knez Mihailovoj ulici, koju je „Knez Mihailo Obrenović III poklonio na prosvetne celji”.[5] S obzirom na to da sem placa Srpska kraljevska akademija (SKA) nije imala drugih finansijskih sredstava u prvom trenutku, pomišljalo se na podizanje privremene prizemne zgrade dok se ne steknu uslovi za gradnju reprezentativnog objekta u kojem je trebalo da budu smeštene još dve važne nacionalne institucije: Muzej srpske zemlje i Narodna biblioteka. U narednim godinama Srpska kraljevska akademija razmatrala je razne načine formiranja fondova i sticanja finansijskih sredstava za podizanje svoje zgrade. Zajednički fond Srpske kraljevske akademije, Narodne biblioteke i Muzeja Srpske zemlje formiran je 1896. godine Kraljevim ukazom, tako da je sa početnim kapitalom i sopstvenim placem Akademija mogla da pristupi rešavanju pitanja izgradnje. Za izradu idejnog projekta angažovan je 1900. godine afirmisani arhitekta domaćeg graditeljstva Konstantin Jovanović.[6] Bio je ovo prvi u nizu projekata koji je ostao nerealizovan: od molbe eminentnim arhitektama Andri Stevanoviću,[7] Nikoli Nestoroviću,[8] Milanu Kapetanoviću i Dragutinu Đorđeviću,[9] da izrade idejne skice, preko neuspelog raspisa javnog konkursa, do pokušaja formiranja projekta po uzoru na zdanje Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti iz Zagreba,[10] i novih projekata arhitekte Konstantina Jovanovića. Istovremeno sa nastojanjima da se dobije adekvatan projekat, promenljivog karaktera bila je i zainteresovanost tri institucije za podizanje zajedničke zgrade. Rešavajući pitanje stalnog smeštaja, 1908. godine Srspka kraljevska akademija je dobila prostor na korišćenje u zgradi zadužbine Sime Igumanova[11] u Brankovoj br. 15.[12]

Nakon više od dve decenije nastojanja da dobije svoju zgradu, krajem 1910. godine predsedništvo Srpske kraljevske akademije je odlučilo da se izrada projekta poveri Dragutinu Đorđeviću i Andri Stevanoviću.[13] Kamen temeljac je položio 27. marta 1914. godine prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević u prisustvu akademika i ministara građevine i prosvete.[14] Izvođenje radova je povereno firmi Matije Bleha, dok je fasadnu plastiku i skulptoralni program izvodilo preduzeće Jungman i Sunko. Međutim, izgradnju je prekinuo početak Prvog svetskog rata. Objekat je završen 1924. godine, ali zbog velikih izdataka za gradnju, Srpska kraljevska akademija se nije uselila u svoje novo zdanje, već je ceo objekat dat u zakup.

Smatrajući da bi projekat zdanja Srpske kraljevske akademije trebalo da transponuje napredne ideje, arhitekte Stevanović i Đorđević su ostvarili projekat koji se po svom prostorno-funkcionalnom sklopu nije oslanjao na svoje prethodnike. Palata velikih dimenzija, koja zauzima celu površinu parcele, projektovana je sa stanovima i dućanima za izdavanje i pasažima bogato ornamentisanim secesijskom dekoracijom. Pri rešavanju fasada autori nisu napustili u potpunosti akademske modele projektovanja, već su jednu simetričnu, trodelnu podelu fasadnog platna modernizovali uvođenjem zaobljenih uglova dodatno naglašenih ispuštenim polukružnim erkerima. Uvođenjem cecesijskih elemenata u vidu trodelnih prozora, arabeskne sekundarne plastike, moderno dizajniranih detalja izloga u prizemlju i prozora na mezaninu, uz elemente francuskog dekorativizma ostvarili su raskošni fasadni program. Arhitektonska plastika u vidu floralnih arabeski, girlandi i secesijskih maski, na atici je dobila novu dimenziju u vidu pune skulpture simboličkog značenja. U osovini glavne fasade kao centralni motiv atike nalazi se skulptoralna grupa Boginja Nika koja ovenčava trgovinu i industriju, dok su na uglovima centralnog rizalita postavljene gotovo iste skulptoralne grupe Žena sa decom, od kojih jedna ženska figura drži u ruci luč a druga goluba.[15] Šest istih grupa dečijih figura postavljeno je na atikama iznad uglova zgrade kao i duž bočnih fasada, formirajući jedan od najbogatijih skulptoralnih programa beogradske arhitekture pre Prvog svetskog rata.

Kraj Drugog svetskog rata Srpska kraljevska akademija dočekala je u iznajmljenoj zgradi u Brankovoj ulici. Odmah po završetku rata, Zakon o Srpskoj akademiji nauka 1947. godine je doneo izvesne promene u njenoj strukturi, kada je umesto stručnih akademija formirano šest odeljenja i izvestan broj instituta. Sa proširenim obimom delovanja, potrebni prostorni kapaciteti su se znatno povećali, te je primarni zadatak bila prenamena celokupne zgrade u Knez Mihailovoj ulici u kancelarijski prostor, što je podrazumevalo obimnu adaptaciju. Izrada projekta je poverena arhitekti Grigoriju Samojlovu,[16] koji je zajedno sa arhitektom Đorđem Smiljanićem izveo transformaciju unutrašnjeg sklopa zgrade, istovremeno ostvarujući jedan od svojih najznačajnijih projekata enterijera. Samojlov je pokazao izuzetno umeće preoblikujući postojeći objekat u gotovo kompaktni akademski sklop sa centralnim atrijumom, formirao je dvotraktni kancelarijski sistem, ukinuo pasaže u potpunosti, osim centralnog koji je delimično preprojektovan u glavni pristupni hodnik, dok je prizemlje zadržalo komercijalni karakter. Formiranje ulaza iz Knez Mihailove i preprojektovanje pristupa sali za zasedanje doprinelo je ostvarivanju reprezentativnih prostora. U skladu sa novim konceptom, Samojlov je projektovao enterijer u duhu modernizovanog akademizma sa prečišćenim geometrizovanim dekorativnim repertoarom. Istovremeno je adaptirana svečana sala, koja je dobila galeriju i u lučnim nišama dve slike na platnu, Nauka Petra Lubarde i Umetnost Mila Milunovića. U sklopu adaptacije izvedene su i određene intervencije na samoj fasadi: uklonjena je staklena markiza iznad mezanina, promenjeni su prozori mezanina i otvori izloga u prizemlju, rekonstruisana je dekorativna kupola sa koje je uklonjeno krunište i svi dekorativni elementi.

Enterijer Galerije SANU, koji je prvi osmislio Grigorije Samojlov 1967.

Zgrada je svečano otvorena 24. februara 1952. godine, kada se Akademija konačno i trajno useljava u svoju palatu. Samojlov je 1967. godine uradio i projekat adaptacije galerije na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića. Odlično komponovani enterijer ostavio je prostor za dodatno oplemenjivanje tokom narednih godina, tako da su ga do današnjih dana obogaćivali naši eminentni umetnici. Staklene otvore završne vizure ulaznog hodnika zamenili su vitraži izvedeni 2000. godine po nacrtu Branka Miljuša, dok su po nacrtima akademika Mladena Srbinovića 2005. godine izvedeni vitraži na prozorima u svečanoj sali i u foajeu ispred sale.

Srpska akademije nauka i umetnosti, kao najznačajnija naučna institucija u Srbiji, dala je najviši doprinos unapređenju naučne misli, okupljajući u svoje redove mnoga istaknuta imena srpske, jugoslovenske i svetske nauke i umetničkog stvaralaštva. Njena palata, podignuta na jednoj od najreprezentativnijih lokacija beogradskog urbanog prostora, svojom arhitekturom skoro puni vek čini neizostavni deo vrednovanja ne samo lokalnog već i nacionalnog graditeljskog nasleđa. Uzimajući u obzir neosporne vrednosti i značaj, 1992. godine je utvrđena za spomenik kulture.

Pod okriljem SANU[uredi | uredi izvor]

Instituti SANU[uredi | uredi izvor]

Grb SANU, usvojen nakon Drugog svetskog rata, izrađen prema modelu grba NR Srbije

Pod okriljem SANU deluju instituti:

U ranijem periodu u okviru SANU su bili još i Arheološki institut SANU i Istorijski institut SANU.

Ogranci SANU[uredi | uredi izvor]

Srpska akademija nauka i umetnosti pod svojim okriljem ima Ogranak u Novom Sadu i Ogranak u Nišu.[17][18] Ogranak u Nišu osnovan je 2016. godine, za predsednika je izabran Ninoslav Stojadinović, za potpredsednika Milorad Mitković, za sekretara Vladimir Rakočević, a za počasnog predsednika Ogranka izabran je akademik Nikola Hajdin.[19]

Vojvođanska akademija nauka i umetnosti osnovana je 1979. godine, a 1992. godine ušla je u sastav Srpske akademije nauka i umetnosti kao Ogranak u Novom Sadu.[20]

Raniji Centar za naučnoistraživački rad SANU Univerziteta u Nišu, nakon jednogodišnjeg rada Komisije, prerasta 16. septembra 2016. u Ogranak SANU u Nišu.[17]

Centar za naučnoistraživački rad u Kragujevcu[uredi | uredi izvor]

Srpska akademija nauka i umetnosti pod svojim okriljem ima Centar za naučnoistraživački rad u Kragujevcu.

Centar u Kragujevcu i raniji centar u Nišu su osnovani u saradnji sa univerzitetima u Kragujevcu i Nišu.[17]

Članovi akademije[uredi | uredi izvor]

Izborne skupštine[uredi | uredi izvor]

Novi članovi akademije se biraju na izbornim skupštinama, koje se od 1985. godine održavaju svake treće godine. Prethodna izborna skupština održana je 4. novembra 2021. godine.

Predsednici akademije[uredi | uredi izvor]

Od svoga osnivanja 1887. godine do danas predsednici Srpske kraljevske akademije, Srpske akademije nauka odnosno Srpske akademije nauka i umetnosti bili su:

Predsednik Slika Period Ogranak
Josif Pančić Panc.JPG 18871888. Akademija prirodnih nauka
Čedomilj Mijatović Čedomilj Mijatović, Nova iskra 24 (1899).jpg 18881889. Akademija društvenih nauka
Dimitrije Nešić Dimitrije Nesic.jpg 18921895. Akademija društvenih nauka
Milan Đ. Milićević MilicevicMilanDj.jpg 18961899. Akademija prirodnih nauka
Jovan Ristić Jovan Ristić Crop.jpg 1899. Akademija društvenih nauka
Sima Lozanić Sima lozanic.jpg 18991900. Akademija prirodnih nauka
Jovan Mišković General Jovan Miskovic.jpg 19001903. Akademija društvenih nauka
Sima Lozanić (2) Sima lozanic.jpg 19031906. Akademija prirodnih nauka
Stojan Novaković Stojan Novaković with signature cropped.jpg 19061915. Akademije filosofskih nauka
Jovan Žujović Jovan Zujovic.jpg 19151921. Akademija prirodnih nauka
Jovan Cvijić Jovan Cvijić, geograf (1865-1927).jpg 19211927. Akademije društvenih nauka
Slobodan Jovanović Slobodan Jovanović, by Uroš Predić (1931).jpg 19281931. Akademija društvenih nauka
Bogdan Gavrilović Bogdan-Gavrilovic.jpg 19311937. Akademije prirodnih nauka
Aleksandar Belić Aleksandar Belić.jpg 19371960. Odeljenja literature i jezika
Ilija Đuričić Ilija Đuričić.jpg 19601965. Odeljenje medicinskih nauka
Velibor Gligorić Velibor Gligorić 1967.jpg 19651971. Odeljenje literature i jezika
Pavle Savić Pavle Savić.jpg 19711981. Odeljenja prirodno-matematičkih nauka
Dušan Kanazir Dušan Kanazir 01.jpg 19811994. Odeljenje prirodno-matematičkih nauka
Aleksandar Despić Aleksandar Despić, SANU.jpg 19941998. Odeljenje prirodno-matematičkih nauka
Dejan Medaković Dejan Medakovic.jpg 19992003. Odeljenje istorijskih nauka
Nikola Hajdin Nikola Hajdin.JPG 20032015. Odeljenje tehničkih nauka
Vladimir Kostić VladimirKostic.jpg 2015 Odeljenje medicinskih nauka

Dobitnici Nobelove nagrade[uredi | uredi izvor]

Zaključno sa 2020. godinom 20 članova SANU je dobilo Nobelovu nagradu. Među njima su:[21]

Redovni članovi[uredi | uredi izvor]

Laureat Slika Godina Kategorija Doprinos
Lavoslav Ružička Leopold Ruzicka ETH-Bib Portr 00239.jpg 1939. Hemija Dobio je Nobelovu nagradu „za rad na polimetilenima i višim terpenima.”[6]
Ivo Andrić S. Kragujevic, Ivo Andric, 1961.jpg 1961. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje.”[7]

Inostrani članovi[uredi | uredi izvor]

Laureat Slika Godina Kategorija Doprinos
Teodor Momzen Theodor Mommsen 1902.jpg 1902. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu kao „najveći živi majstor umetnosti istorijskih spisa, sa specijalnom referencom na njegov monumentalni rad, Rimska istorija.”[8]
Henrik Sjenkjevič Henryk Sienkiewicz 1905.jpg 1905. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu „za izuzetnu vrednost svog epskog stvaralaštva.”[9]
Glen T. Siborg Seaborg.jpg 1951. Hemija Dobio je Nobelovu nagradu „za otkrića u hemiji transuranijumskih elemenata.”[10]
Selman Vaksman Selman Waksman NYWTScrop.jpg 1952. Fiziologija ili medicinu Dobio je Nobelovu nagradu „za otkriće prvog antibiotika efikasnog protiv tuberkulozestreptomicina.”[11]
Mihail Šolohov Mikhail Sholokhov 1960.jpg 1965. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu „za umetničku snagu i integritet epskog dela Tihi Don, u kome je opisao istorijski značajnu epohu u životu ruskog naroda.”[12]
Rene Kasen René Cassin nobel.jpg 1968. Mir Dobio je Nobelovu nagradu za mir, bio je predsednik Evropskog suda za ljudska prava.[13]
Derek Barton 1969. Hemija Dobio je Nobelovu nagradu „za doprinose razvoju koncepta konformacije i njihovu primenu u hemiji.”[14]
Aleksandar Solženjicin Aleksandr Solzhenitsyn 1974crop.jpg 1970. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu „za snažnu etiku u nastojanju da da novo ostvarenje nenadmašnoj tradiciji ruske književnosti.”[15]
Vladimir Prelog Vladimir Prelog ETH-Bib Portr 00214.jpg 1975. Hemija Dobio je Nobelovu nagradu „za istraživanja stereohemije organskih molekula i reakcija.”[16]
Rože Gijmen Roger Guillemin.jpg 1977. Fiziologija ili medicinu Dobio je Nobelovu nagradu „za rad na peptidnim hormonima proizvedenim u mozgu.”[17]
Pjotr Leonidovič Kapica Pyotr L Kapitsa Russian physicist 1964.jpg 1978. Fizika Dobio je Nobelovu nagradu „za osnovna otkrića i izume u oblasti fizike niske temperature.”[18]
Česlav Miloš Czeslaw Milosz 3 ap.tif 1980. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu kao književnik „koji beskompromisno i jasno ilustruje bespomoćnost čoveka u svetu punom teških sukoba.”[19]
Torsten Vizel Torsten Wiesel-7Nov2006.jpg 1981. Fiziologija ili medicina Dobio je Nobelovu nagradu „za rad na obradi vizuelnih informacija.”[20]
Evgenij Ivanovič Čazov Evgeniй Čazov.jpg 1985. Mir Dobio je Nobelovu nagradu za mir, bio je Član Međunarodne grupe fizičara za prevenciju nuklearnog rata.[21]
Stenli B. Pruziner Prusiner 1.JPG 1997. Fiziologija ili medicina Dobio je Nobelovu nagradu „za otkriće priona ―novog biološkog principa infekcija.”[22]
Pol Gringard Paul Greengard.jpg 2000. Fiziologija ili medicina Dobio je Nobelovu nagradu „za otkrića o signalnoj transdukciji u nervnom sistemu.”[23]
Harold Pinter Harold-pinter-atp.jpg 2005. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu kao književnik „koji u svojim dramama razotkriva ambis prikriven svakodnevicom, i snažno upada u prostore koje opresija drži zatvorenim.”[24]
Peter Handke Peter-handke (cropped).jpg 2019. Književnost Dobio je Nobelovu nagradu „za uticajan rad koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i specifičnost ljudskog iskustva.”[25]

Dobitnici Pulicerove nagrade[uredi | uredi izvor]

Redovni članovi[uredi | uredi izvor]

Laureat Slika Godina Kategorija Delo
Mihajlo Pupin Mihajlo Pupin.jpg 1924. Biografija ili autobiografija Od pašnjaka do naučenjaka [26]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Njegovo veličanstvo kralj Milan. - U: Prosvetni glasnik, 1. februar 1901. godine.
  2. ^ Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925—1929. .
  3. ^ Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Katalog nepokretnih kulturnih dobara na području grada Beograda [1], pristupljeno 18.03.2016.
  4. ^ Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, časopis Nasleđe, M. Pavlović, Devet decenija zdanja Srpske akademije nauka i umetnosti,[2] pristupljeno 18.03.2016.
  5. ^ Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, dosije spomenika kulture Palata SANU.
  6. ^ O Konstantinu Jovanoviću videti: Lj. Nikić, Arhitekt Konstantin Jovanović, Godišnjak grada Beograda IV, Beograd 1957, 345-358; Lj. Babić, Život i rad arhitekte Konstantina A. Jovanovića, opšti deo, ZAF V-6, Beograd 1960, 5-15; Lj. Nikić, Iz arhitektonske delatnosti Konstantina Jovanovića u Beogradu, Godišnjak grada Beograda XXIII, Beograd 1976, 127-142; M. Šćekić, Konstantin Jovanović arhitekta, Beograd 1988; G. Gordić, V. Pavlović-Lončarski, Arhitekt Konstantin A. Jovanović, Beograd 2004; I. Kleut, Graditeljski opus Konstantina Jovanovića u Beogradu, Godišnjak grada Beograda LIII, Beograd 2006, 213-250; D. Vanušić, Konstantin A. Jovanović Arhitekta velikog formata, Beograd 2013.
  7. ^ O Andri Stevanoviću videti: P. Popović, Andra J. Stevanović, Srpski književni glasnik, br. 28, Beograd 1930, 353-359; D. Đurić-Zamolo, Pedagoški rad. Arhitekta Andra Stevanović, Arhitektura urbanizam, br. 67, Beograd 1971, 51-52; B. Nestorović, Beogradski arhitekti Andra Stevanović i Nikola Nestorović, Godišnjak grada Beograda, knj. XXIII, Beograd 1975, 173-180.
  8. ^ O Nikoli Nestoroviću videti: B. Nestorović, Beogradski arhitekti Andra Stevanović i Nikola Nestorović, Godišnjak grada Beograda, knj. XXIII, Beograd 1975, 173-180; M. Pavlović, Život i delo arhitekte Nikole Nestorovića (1868—1957), doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd 2014.
  9. ^ O Milanu Kapetanoviću i Dragutinu Đorđeviću videti: Z. Manević (ur), Leksikon srpskih arhitekata 19. i 20. veka, Beograd 1999; S. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II tom: Arhitekti, Beograd 2005; D. Đurić-Zamolo, Graditelji Beograda 1815-1914, Beograd 2009.
  10. ^ Hrvatska akademija znanosti i umejtnosti [3], pristupljeno 18.03.2016.
  11. ^ Najveći srpski zadužbinar: Darivao Srbima crkve, škole, sirotišta, Telegraf [4], pristupljeno 18.03.2016.
  12. ^ S. M. Jovanović, Siluete starog Beograda 1, Beograd 1971; Lj. Nikić, G. Žujović, G. Radojčić-Kostić, Građa za biografski rečnik članova Društva srpske slovesnosti Srpskog učenog društva Srpske kraljevske akademije 1841-1947, Beograd 2007.
  13. ^ Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda [5], pristupljeno 18.03.2016
  14. ^ Anonim, Dnevne vesti, Politika, 27.03. 1914, 3.
  15. ^ Đ. Sikimić, Fasadna skulptura u Beogradu, Beograd 1966, 64-65; D. Šarenac, Mitovi, simboli, Beograd 1991, 24-25; M. Marinković, Arhitektonska plastika Javnih objekata Beograda, magistarski rad, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd 2005, 122-123.
  16. ^ O arhitekti Grigoriju Samojlovu videti: M. Prosen, Posleratni opus arhitekte Grigorija Samojlova, DaNS 49, Novi Sad 2005, 46–48; M. Prosen, Arhitekta Grigorije Samojlov, katalog izložbe, Beograd 2006.
  17. ^ a b v „SVEČANO OTVARANjE OGRANKA SANU U NIŠU”. Arhivirano iz originala na datum 21. 2. 2018. Pristupljeno 15. 9. 2016. 
  18. ^ Kostić: SANU od danas stanuje i u Nišu (B92, 16. septembar 2016)
  19. ^ „Izabrano prvo rukovodstvo Ogranka SANU u Nišu (pristupljeno 6. novembra 2016)”. Arhivirano iz originala na datum 20. 2. 2018. Pristupljeno 6. 11. 2016. 
  20. ^ „Ogranak SANU u Novom Sadu”. Arhivirano iz originala na datum 15. 10. 2016. Pristupljeno 15. 9. 2016. 
  21. ^ „Članovi SANU ovenčani Nobelovom nagradom”. SANU. Pristupljeno 13. 09. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]