Srpski dinar

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Dinar
1 dinar 2016 lice.jpg 1 dinar 2016 naličje.jpg
1 dinar avers 1 dinar revers
ISO 4217 kod RSD
Centralna banka Narodna banka Srbije
 Veb-sajt www.nbs.rs
Korisnici  Srbija
Inflacija 1,6 % (decembar 2016)
Simbol din. / d.
Deo valute 100 para

Dinar je zvanična valuta Republike Srbije. Vrednost jednog dinara je ekvivalentna vrednosti 100 para. Međunarodna oznaka valute za dinar je RSD, a šifra valute 941. Na sadašnjim novčanicama i kovanom novcu su prikazani portreti ljudi značajnih za istoriju Srbije, Narodne banke Srbije i srpski spomenici kulture.[1]

Izdavanje novčanica i kovanog novca, utvrđivanje apoena i njihovih osnovnih obeležja, donošenje odluke o puštanju u opticaj i povlačenju iz opticaja novca vrši Narodna banka Srbije, dok se štampanje vrši u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca – Topčider, u specijalizovanoj organizaciji Narodne banke Srbije.[2]

Sadržaj

Novac u opticaju[uredi]

Donošenjem Ustavne povelje Srbije i Crne Gore 4. februara 2003. godine, promenjen je naziv države u Državna zajednica Srbija i Crna Gora, što je zabeleženo i na novcu, koji je izdala Narodna banka Srbije.[3]

Od 2003. godine izdate su prve monete, koje nisu imale jugoslovenske atribute. Tokom 2003. i 2004. godine izdavane su kovanice i novčanice koje su umesto naziva države i njenog grba nosile amblem Narodne banke Srbije, a od 2005, još pre istupanje Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom, nakon preporuke o korišćenju grba Republike Srbije, započelo se sa izdavanjem novca koji nosi ime Srbija i srpski grb.[4]

Od 1. novembra 2006. godine za dinar se primenjuje međunarodna oznaka prema ISO 4217 standardu. Slovna oznaka je RSD, kojoj odgovara brojna oznaka 941. Po tom standardu, prva dva slova označavaju ime države, Republika Srbija („R” - Republika, „S” - Srbija), a treće označava ime nacionalne valute („D” - dinar). Pre toga, prema ICC (International currency code) standardu, dinar je imao brojnu oznaku 891, a slovne oznake su se menjale. U Državnoj zajednici SCG, slovna oznaka je bila CSD, dinar izdavan u SR Jugoslaviji je imao slovnu oznaku YUD, dok je slovna oznaka u SFRJ bila YUM.[5]

Novčanice[uredi]

U opticaju su novčanice u apoenima:[2]

Dispozicija lica novčanica je horizontalna, a naličja je vertikalna.

Novčanice nose potpise guvernera Mlađana Dinkića, Kori Udovički, Radovana Jelašića, Dejana Šoškića i Jorgovanke Tabaković. Na njima je znak Narodne banke Srbije ili veliki grb Republike Srbije.

Prva serija novčanica koja se nalazi u upotrebi, nosi znak Narodne banke Srbije. Prva novčanica u toj seriji je od 1000 dinara, puštena u opticaj 24. marta 2003. Iste godine izdate su novčanice od 100 i 5.000 dinara, a naredne 2004. je izdata novčanica od 500 dinara. Izgled ovih novčanica je promovisan još 2000. i 2001. godine, mada je naknadno doterivan.[15]

Novčanice koje su nosile oznaku Narodna banka Jugoslavije i bile sa potpisima guvernera Mlađana Dinkića, nalazile su se u paralelnom opticaju do 31. decembra 2006. godine, kada su konačno povučene i zamenjene isključivo novčanicama koje nose oznaku Narodna banka Srbije. Izuzev oznake, stare i nove novčanice gotovo su istovetnog dizajna, osim apoena od 500 i 2.000 dinara, koji nisu imali verziju sa oznakom Narodna banka Jugoslavije, jer su izdate kasnije.

Prva novčanica iz serije sa velikim grbom Republike Srbije, bila je novčanica od 200 dinara, koja je puštena u opticaj 2. jula 2005. godine. To je ujedno i prva novčanica na kojoj se nalazi poznati ženski lik i prva novčanica na kojoj se nalazi kinegram, pokretne slike, koje se prelivaju jedna u drugu menjajući boje,[15] zavisno od ugla gledanja.

Iste godine je puštena u opticaj i novčanica od 50 dinara. Novčanice od 10, 20, 100 i 1.000 dinara su izdate u toku naredne 2006.[6][7][9][12]

Idejno rešenje novčanice od 20 dinara je izmenjeno u odnosu na njeno prethodno izdanje Narodne banke SRJ iz 2000. godine. Na licu novčanice se ponovo nalazi levi profil Njegoša sa belom kamilovkom na glavi, prema portretu autora Uroša Kneževića iz 1846, koji se čuva u eposkopskom dvoru u Temišvaru, s tim što je na novčanici levi profil obrnut i prikazan kao desni. Međutim, desno od portreta, linijskim crtežom je prikazan Cetinjski manastir, umesto ranije Mauzoleja na Lovćenu. Naličje je takođe izmenjeno, pa se sa leve strane nalazi lik Njegoša u narodnom odelu, ovoga puta sa originalnim levim profilom, prema fotografiji iz 1848, koju je izradio Anastas Jovanović u Beču, umesto skraćene figure Njegoša iz Mauzoleja na Lovćenu, dok su detalj sa ukrasne minijature iz prvog slovenskog oktoiha, štampanog na Cetinju 1494. godine i planinski masiv Komova, ostali isti kao na izdanju iz 2000. godine.[16]

Zatim je 2007. usledila novčanica od 500 dinara[11], novčanica od 5.000 izdata tek 2010,[14] a naredne 2011. je izdata i novčanica od 2.000 dinara.

Na novčanicama se nalaze ćirilični i latinični natpisi.

S namerom da se unaprede dizajn novčanica i tehnika izrade, 31. decembra 2007. godine Narodna banka Srbije je uputila javni poziv za izradu idejnih likovnih rešenja za novu seriju novčanica - apoena od 10, 20, 50, 100, 200, 500, 1000, 2000 i 5000 dinara. Rok za podnošenje idejnih rešenja je bio 30. jun 2008. Međutim, odziv na javni poziv je bio neočekivano mali, a ponuđena idejna likovna rešenja nisu bila ni približno na nivou želja i namere Narodne banke Srbije. Iz tog razloga, u opticaju je ostala već postojeća serija novčanica.[15]

Zaštita novčanica[uredi]

Životni vek papirnih novčanice, u proseku iznosi tri godine, tako da ZIN godišnje odštampa 30 odsto novčanica za NBS.[17]

Novčanice se štampaju na zaštićenom papiru, od čistih pamučnih vlakana, potrebne elastičnosti, čvrstine, konstantne debljine i karakterističnog reskog zvuka prilikom savijanja. Prilikom izrade papira, u vlažnoj fazi, ugrađuju se elementi zaštite,[18] primenom golim okom vidljivih i nevidljivih elemenata zaštite, kombinovanjem različitih tehnika štampe i specijalnih boja. Kvalitet štampe se kontroliše na svakom tabaku. Posle kontrolnog brojanja, novac se pakuje u termoplastičnu foliju.

U elemente zaštite na novčanicama spadaju:

  • zaštitna plastična-step nit sa ćiriličnim i latiničnim mikrotekstom dinar-dinar u vertikalnom nizu, koja se pri dnevnoj svetlosti slabo nazire, a jasno vidi. na licu i na naličju, kao neprekidna nit u masi papira, uperivanjem prema jačem izvoru svetlosti.
  • vodeni žig urađen zaštićenim tehnološkim postupkom, čini sastavni deo mase papire. Vodeni žig se pri dnevnom svetlu samo nazire, a usmeravanjem novčanice prema jačem izvoru svetlosti jasno se uočavaju unutrašnje i spoljašnje konture, sa svetlijim i tamnijim tonovima.
  • serijski broj na naličju, izrađen tehnikom visoke štampe. Sastavljen je od dve slovne i sedam numeričkih oznaka. Nalazi se na dva mesta, ispod uvećane nominalne vrednosti sa leve strane, kao i u gornjem desnom uglu.
  • ultraljubičasta zaštita - pod ultraljubičastom svetlošću vide se končići žute i crvene boje, nepravilnog oblika i nepravilno raspoređenih po novčanici. Serijski broj na naličju sa leve strane, pod ultraljubičastim zracima fluorescira u žuto zelenu boju, a serijski broj u gornjem desnom uglu pod ultraljubičastim zracima fluorescira u jarko crvenu boju. Okeržuta boja pod ultraljubičastim zracima fluorescira žuto na licu (10, 20, 100, 1.000, 5.000) i na naličju takođe kod novčanica (10, 20, 100, 500, 1.000). Kod novčanica: od 200 dinara crveni tonovi fluoresciraju u narandžasto, a na licu i tekst dvesta dinara i detalje oko figure Nadežde Petrović u žuto. Na novčanici od 500 dinara zeleni i narandžasti tonovi fluoresciraju u žuto i zeleno na licu. Na novčanici od 2.000 narandžasti tonovi nominalne oznake fluoresciraju u žuto, narandžasti tonovi fluoresciraju u narandžasto na licu i intenzivno žuto na naličju, plavi tonovi fluoresciraju u diskretno plavo na licu i naličju. Kod novčanice od 5.000 na naličju svetlozeleni tonovi fluoresciraju diskretno plavo.
  • kip efekat elipsoidnog oblika, koji prikazuje znak Narodne banke Srbije i slova NBS, zavisno od ugla pod kojim se posmatra (kod novčanica od 10, 20, 50, 100, 200, 500 dnara). Ovalni znak menja boju zavisno od ugla posmatranja: zlatno žuta i zelena (1.000, 2.000), bordo i zelena (5.000 dinara).
  • kip efekat pravougaonog oblika na licu u desnom delu bele površine novčanice, sa ćiriličnim natpisom NBS, koji se uočava samo pri posmatranju novčanice pod određenim uglom. Izrađen je tehnikom duboke štampe (novčanice od 50, 100, 200, 500, 1.000, 2.000, 5.000 dinara).
  • kinegram na licu novčanice u efektu duginih boja nominalna vrednost u konturama i: četkice (200), globus i kupa (500), prikaz „Sveti Đorđe ubija aždaju” (1.000 dinara), stilizovani prikaz šeme tornja (2.000), znak Narodne banke Srbije (5.000 dinara), naizmenično se smenjuju pri promeni ugla posmatranja.
  • mikrotekst ćirilični i latinični NBSNBS na licu izrađen tehnikom ravne štampe (novčanice od 10 i 20 dinara), ili duboke štampe, reljefne na dodir (novčanice od 50, 100, 200, 1.000, 2.000, 5.000 dinara)
  • mikrotekst u formatu „broj (nominalna vrednost) dinara-broj (nominalna vrednost dinara) dinara” na naličju u pozadini oko detalja prozirne štampe na licu
  • mikrotekst u formatu „(nominalna vrednost dinara)brojdinara(nominalna vrednost dinara)brojdinara”,u gornjem desnom ispod nominalne vrednosti
  • minitekst u formatu „broj - nominalna vrednost”, na naličju, ispod gornjeg dela grba izrađen tehnikom ravne štampe
  • mikrotekst u formatu „broj - nominalna vrednost”, na naličju, ispod donjeg dela grba izrađen tehnikom ravne štampe
  • tekst „Narodna banka Srbije”, sa leve strane ćirilicom i sa desne strane latinicom izrađen je u dubokoj štampi, reljefan na dodir (novčanice 50, 100, 200, 500, 1000, 2.000, 5.000 dianra)
  • glavni motiv na licu izrađen je u dubokoj štampi (novčanice 50, 100, 200, 500, 1000, 2.000, 5000 dinara)
  • prozirni registar - detalji na licu i naličju, pri usmeravanju novčanice ka izvoru svetlosti formiraju: dva jasno vidljiva šestougla (10), pravougaonika (20 dinara), dirke na klaviru (50 dinara), stilizovani Teslin kalem (100), po dva naspramna trougla koji formiraju kvadrat (200), šare pirorotskog ćilima (500), kvadrat sa dva manja trougla koji formiraju veći trougao (1.000 dinara), putanju planeta Sunčevog sistema, sa Suncem u središtu (2.000 dinara), kvadrat sa krugom u središnjem delu (5.000). Izvedeni su ravnom štampom.
  • infracrvena zaštita - novčanice imaju elemente vidljive pod infracrvenom svetlošću
  • oznake za slepe i slabovide na licu izvedene su tehnikom duboke štampe: pravougaonik u sredini kvadrata (50), krug (100), krug u kvadratu (200), četiri kvadrata (500) jedna iznad druge dve jednake horizontalne linije (1.000), grafički prikaz spiralne galaksije u kvadratnom obliku (2.000) tri horizontalne linije različite dužine (5.000)

Izgled novčanica[uredi]

Vrednost Datum puštanja u opticaj Potpis guvernera Portret Avers Revers Dimenzije Boja
10 dinara 19. maj 2006. Radovan Jelašić Vuk Stefanović Karadžić 10RSD Front.jpg

Portret Vuka Stefanovića Karadžića, otvorena knjiga i Vukov pribor za pisanje (eksponati stalne postavke Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu), tri slova moderne srpske azbuke.

10RSD Reverse.jpg

Figura Vuka Stefanovića Karadžića (detalj sa fotografije), učesnici "Prvog svetoslovenskog skupa" održanog u Pragu 1848. godine (detalj sa fotografije), friz od slova, veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na oker podlozi.

62 × 131 mm oker-žuta, braon i zelena
30. septembar 2011. Dejan Šoškić
24. maj 2013. Jorgovanka Tabaković
20 dinara 18. jul 2006. Radovan Jelašić Petar II Petrović Njegoš 20RSD Front.jpg

Portret Petra II Petrovića Njegoša, desno od portreta prikazan je, linijskim crtežom, Cetinjski manastir.

20RSD Reverse.jpg

Figura Petra II Petrovića Njegoša prema fotografiji Anastasa Jovanovića (1846), umesto njegove statue iz mauzoleja na Lovćenu, detalj sa ukrasne minijature s prvog slovenskog oktoiha, štampanog na Cetinju 1494. godine, planinski masiv Komova, veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na zelenoj podlozi.

64 × 135 mm zelena, oker-žuta i diskretna crna
30. septembar 2011. Dejan Šoškić
24. maj 2013. Jorgovanka Tabaković
50 dinara 15. novembar 2005. Radovan Jelašić Stevan Stojanović Mokranjac 50RSD Front.jpg

Portret kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca, stilizovani prikaz dela violine, klavijatura i notni zapis iz Mokranjčeve zaostavštine.

50RSD Reverse.jpg

Figura Stevana Stojanovića Mokranjca, motiv iluminacije sa Miroslavljevog jevanđelja, notni zapis, veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na ljubičastoj podlozi.

66 × 139 mm ljubičasta i ton oker boje
20. jun 2011. Dejan Šoškić
28. februar 2014. Jorgovanka Tabaković
100 dinara 2. jul 2003. Mlađan Dinkić Nikola Tesla 100RSD front.jpg

Portret naučnika Nikole Tesle, formula za jedinicu magnetne indukcije, prikaz električnog pražnjenja, prikaz jednog Teslinog postrojenja.

100RSD reverse.jpg

Figura Nikole Tesle (motiv sa fotografije iz Muzeja Nikole Tesle u Beogradu), crtež Teslinog elektromotora, ” Teslina golubica”, znak Narodne banke Srbije/veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na plavoj podlozi.

68 × 143 mm plava, oker-žuta i zelena
17. septembar 2004. Radovan Jelašić
20. oktobar 2006. Radovan Jelašić
11. maj 2012. Dejan Šoškić
24. maj 2013. Jorgovanka Tabaković
200 dinara 2. jul 2005. Radovan Jelašić Nadežda Petrović 200RSD Front.jpg

Portret Nadežde Petrović, prikaz skulpture Nadežde Petrović, obrisi crkve manastira Gračanica, slikarska četkica.

200RSD Reverse.jpg

Nadežda Petrović, kao dobrovoljne bolničarke u vreme Prvog balkanskog rata, prema fotografiji iz 1913. (Prizren), prikaz crkve manastira Gračanica, deo kompozicije s jedne od slika Nadežde Petrović, veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na plavoj podlozi.

70 × 147 mm braon-crvena uz dodatak plavih tonova
30. septembar 2011. Dejan Šoškić
5. jul 2013. Jorgovanka Tabaković
500 dinara 17. septembar 2004. Radovan Jelašić Jovan Cvijić 500RSD 2007 obverse.jpg

Portret Jovana Cvijića, prikaz kartografske projekcije zemlje i Balkanskog poluostrva u pozadini.

500RSD 2007 reverse.jpg

Figura Jovana Cvijića, stilizovani prikaz etno motiva, znak Narodne banke Srbije/ veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na zelenoj podlozi.

70 × 147 mm plavo-zelena, plavo-zelena, zelena i žuta
4. jun 2007. Radovan Jelašić
30. decembar 2011. Dejan Šoškić
7. decembar 2012. Jorgovanka Tabaković
1000 dinara 24. mart 2003. Mlađan Dinkić Đorđe Vajfert 1000RSD front.jpg

Portret Đorđa Vajferta, prikaz kompleksa nekadašnjeg objekata Vajfertove pivare, kinegram "Sveti Đorđe ubija aždaju”.

1000RSD reverse.jpg

Figura Đorđa Vajferta u sedećem položaju, deo enterijera zgrade Narodne banke Srbije (njegov dugogodišnji radni prostor), prikaz prigodne medalje; znak Narodne banke Srbije/veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na crvenoj podlozi.

72 × 151 mm crvena, oker-žuta i plavo-zelena
15. septembar 2003. Kori Udovički
18. jul 2006. Radovan Jelašić
30. decembar 2011. Dejan Šoškić
25. jul 2014. Jorgovanka Tabaković
2000 dinara 30. decembar 2011. Dejan Šoškić Milutin Milanković 2000RSD front.jpg

Portret Milutina Milankovića, centralnim delom novčanice dominira figura Milutina Milankovića za radnim stolom, ispod koje je grafički prikaz njegovih proračuna pomeranja snežne granice za protekli deo kvartara od 600.000 godina.

2000RSD revers.jpg

Figura Milutina Milankovića, fragment stilizovanog prikaza sunčevog diska, a u centralnom delu dominira prikaz Milankovićevog rada „Putanja severnog nebeskog pola”, veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na maslinastoj podlozi.

74 × 155 mm dominiraju sivo-maslinasti tonovi uz dodatak žuto-narandžaste i plave
7. decembar 2012. Jorgovanka Tabaković
5000 dinara 2. jul 2003. Mlađan Dinkić Slobodan Jovanović 5000 front.jpg

Portret Slobodana Jovanovića

5000 back.jpg

Figura Slobodana Jovanovića, fragment zgrade Narodne skupštine i stilizovan prikaz enterijera skupštinske sale; znak Narodne banke Srbije/veliki grb Republike Srbije u gornjem levom uglu novčanice, na ljubičastoj podlozi.

76 × 159 mm tonovi zelene, ljubičaste i žute
26. novembar 2010. Dejan Šoškić
6. maj 2016. Jorgovanka Tabakovi

Falsifikati[uredi]

Juna 2016. godine opticaj je iznosio 299,65 miliona novčanica ili 168,65 milijardi dinara, od čega je najčešća novčanica bila od hiljadu dinara (64.424.950 komada). Na milion originalnih novčanica, u opticaju je otkriveno 10,1 lažnih, odnosno na milijardu dinara - 26.540,2 dinara falsifikovanog novca. Najviše su falsifikovan apoeni od 2.000 (1.354 novčanica), zatim 1.000 (970 komada), kao i novčanice od 500 dinara (521 komad). Ova tri apoena čine 94,1 % otkrivenih lažnih novčanica.[18]

Kovanice[uredi]

U Srbiji se sada u opticaju nalazi novac koji se kuje od 2003, nominalne vrednosti od[2]:

Prva serija kovanica, koja se nalazi u upotrebi, nosi znak Narodne banke Srbije. Serija se sastoji od apoena od 1, 2, 5, 10, 20 dinara, koji su u opticaju od 2. jula 2003. Cirkulisale su paralelno sa ranijim izdanjima kovanog novca Narodne banke Jugoslavije, od 50 para, 1, 2 i 5 dinara. Sve kovanice iz 2003. su načinjene od legure istog sastava 70% bakar, 12% nikl, 18% cink. Zbog takvog sastava, one su bile nešto teže od jugoslovenskih kovanica istih nominalnih vrednosti.[24]

Izdavanje serije kovanica koje su imale isto lice kao i kovanice iz 2003, a na reversu veliki grb Republike Srbije, umesto znaka Narodne banke Srbije, kao i naziv države (ćirilicom i latinicom) je započelo 2. jula 2005. godine, izdavanjem apoena od 1, 5 i 10 dinara. Apoeni od 1 i 5 dinara, izrađeni su od jeftinije, a apoen od 10 dinara od iste legure kao oni iz 2003. Novina na tom kovanom novcu je bio i obod, koji je izrađen sa vertikalnim naizmenično zaobljenim i ravnim površinama. Autor dizajna nije poznat, dizajn je predstavljen kao rezultat timskog rada stručnjaka iz Zavoda za izradu novčanica.[25] Prvi kovani novac nakon osamostaljivanja Republike Srbije je bio apoen od 20 dinara, koji je izdat 30. jula 2006. godine. Serija sa državnim grbom i nazivom države je završeno 27. decembra 2006, kada je u opticaj pušten poslednji apoen iz te serije, od 2 dinara.[26]

Od 1. januara 2007. prestao je da važi kovani novac u apoenima od 1 novog dinara, u izdanju Narodne banke Jugoslavije.[26] Zbog male platežne vrednosti i visokih troškova izrade, koji višestruko prevazilaze njihovu nominalnu vrednost, apoeni u parama se ne izrađuju. Poslednji novac u apoenima od 50 para, koji se kovao do 2000. godine, povučen je iz opticaja krajem 2007. godine.[27]

Do kraja 2009. povučen je iz opticaja kovani novac u apoenima od 1, 2 i 5 dinara sa oznakom Narodna banka Jugoslavije, koji je iskovan u periodu 2000—2002. Iste godine 2009. prvi put su pušteni u opticaj apoeni od 1 i 2 dinara od novog višeslojnog materijala, sa jezgrom od niskougljeničnog čelika, obostrano elektrohemijski platiranog osnovnim slojem bakra i završnim slojem mesinga, za razliku od ranijih emisija koje su izrađivane od legure bakra, cinka i nikla, mada se kovani novac od novog materijala vizuelno ne razlikuje od već postojećeg.[28]

Za potrebe redovnog godišnjeg gotovinskog plaćanja, godine 2010. puštene su u opticaj kovanice u apoenima od 1, 2, 5, 10 i 20 dinara, koje su imale ista obeležja kao i prethodna izdanja, osim apoena od 20 dinara koji na aversu ima lik Đorđa Vajferta.[29]

Kovanje[uredi]

Umetnički atelje za izradu kovanica se sastoiji iz vajarskog ateljea i ateljea za graverske radove. U vajarskom ateljeu se pripremaju idejna rešenja i kompletne kreacije, sve do gipsanog modela. U gravreskom ateljeu, gipsani model služi kao matrica za izradu definitivnog kopir etalona od aralditnih masa. Posebnim mašinama ovaj model se umanjuje, dodaje se konveksnost i konkavnost na čeliku mašinski ugravirani reljef, dimenzija budućeg odkova, koji se više puta ručno gravira i umetničko doteruje. Model se zatim mehanički dorađuje i termički obrađuje na odeljenju za altanice. Kako bi se postigla radna čvrstoća, neophodna u eksploataciji, vrši se kaljenje u vakuumu, termičko otpuštanje u peći i galvansko visoko poliranje, a po potrebi se vrši i galvanska zaštita, tehnikom tvrdog-sjajnog hromiranja.[30]

Novac se kuje na žetonima propisanog sastava i težine, uz pomoć preg presa.[30] U minutu mašina izbacuje po 700 novčića od dinar, za jedno pre podne 300.000.[31] Brojanje žetona i gotovog novca, pakovanje i merenje, takođe se vrše mašinski, na posebnim linijama.[30]

Proizvodnja kovanog novca je tri puta skuplja od proizvodnje papirnog novca u istom apoenu, zbog cene legure od koje se pravi kovani novac.[17] Izrada kovanica od jednog dinara košta nešto više od dinara, dva dinara su skuplja od dva dinara, slična situacija je i sa kovanicom od pet dinara, dok se od desetodinarca pa naviše uloženi novac - vraća.[31] S druge strane, kovani novac ne rđa i gotovo da nema škarta.[17] Iskovani novac se broji na automatskim linijama, a zatim pakuje u termoplastične folije, meri i na kraju predaje ovlašćenim licima Narodne banke.

Prigodne opticajne kovanice[uredi]

Kovanice od 10 dinara:

Kovanice od 20 dinara:

  • povodom obeležavanja 150. godišnjice rođenja Nikole Tesle, 30. juna 2006. puštene su u opticaj kovanice sa njegovim likom u ograničenom tiražu od milion komada
  • povodom obeležavanja jubileja 200. godišnjice dolaska u Dositeja Obradovića Srbiju, decembra 2007. izdati su apoeni od 20 dinara, s njegovim likom, u ograničenom tiražu od milion komada, tri meseca nakon što je izdat prigodan zlatni i srebrni novac s njegovim likom.[32]
  • lik Milutina Milankovića (2009)
  • povodom obeležavanja 150. godišnjice rođenja Đorđa Vajferta, 16. juna 2010. su puštene u opticaj kovanice sa njegovim likom [29]
  • povodom obeležavanja jubileja 50 godina od dobijanja Nobelove nagrade za književnost, 20. maja 2011. su puštene u opticaj kovanice sa likom Ive Andrića
  • kovanice sa Mihajla Pupina izdate su 2012.

Izgled kovanica[uredi]

Vrednost Godina izdanja Godine kovanja Slika Opis aversa Opis reversa Legura Prečnik Masa
1 dinar 2003. 2003. i 2004. 1-dinar-2003-tile.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), reljef zgrade Narodne banke Srbije, oznaka godine kovanja. Oznaka emitenta (tekst Narodna banka Srbije, ispisan ćirilicom i latinicom) i znak Narodne banke Srbije. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 20 mm 4,34 g
2005. 2005, 2006, 2007, 2008. i 2009. 1Dinar.jpg Oznake državnosti (grb Republike Srbije i tekst Republika Srbija ispisan ćirilicom i latinicom) i oznaka eminenta (tekst NBS, ispisan ćirilicom i latinicom). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 4,26 g
2009. 2011. i 2013. 2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014. i 2016. 1 dinar 2016 lice.jpg1 dinar 2016 naličje.jpg Višeslojni materijal, čije je jezgro niskougljenički čelik, obostrano elektrohemijski platiniran osnovnim slojem bakra/dvostruko presvučen galvanskom prevlakom, i to prvim slojem bakra i drugim slojem mesinga. 4,20 g
2 dinara 2003. 2003. 2-dinara-2003-tile.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), zdanje manastira Gračanica, oznaka godine kovanja. Oznaka emitenta (tekst Narodna banka Srbije, ispisan ćirilicom i latinicom) i znak Narodne banke Srbije. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 22 mm 5,24 g
2006. 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. 2-dinara-2006-tile.jpg Oznake državnosti (grb Republike Srbije i tekst Republika Srbija ispisan ćirilicom i latinicom) i oznaka eminenta (tekst NBS, ispisan ćirilicom i latinicom). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 5,15 g
2009, 2011 i 2013. 2009, 2011, 2012, 2013, 2014. i 2016. 2Dinara.jpg Višeslojni materijal, čije je jezgro niskougljenički čelik, obostrano elektrohemijski platiniran osnovnim slojem bakra/dvostruko presvučen galvanskom prevlakom, i to prvim slojem bakra i drugim slojem mesinga. 5,05 g
5 dinara 2003. 2003. 5-dinara-2003-tile.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), zdanje manastira Krušedol, oznaka godine kovanja. Oznaka emitenta (tekst Narodna banka Srbije, ispisan ćirilicom i latinicom) i znak Narodne banke Srbije. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 24 mm 6,23 g
2005. i 2011. 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2011. i 2012. 5Dinara.jpg Oznake državnosti (grb Republike Srbije i tekst Republika Srbija ispisan ćirilicom i latinicom) i oznaka eminenta (tekst NBS, ispisan ćirilicom i latinicom). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 6,13 g
2013. 2013, 2014. i 2016. 5-A-2013-tile.jpg Višeslojni materijal, čije je jezgro niskougljenički čelik, obostrano elektrohemijski platiniran osnovnim slojem bakra/dvostruko presvučen galvanskom prevlakom, i to prvim slojem bakra i drugim slojem mesinga. 5,78 g
10 dinara 2003. 2003. 10-dinara-2003-tile.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), zdanje manastira Studenica, oznaka godine kovanja. Oznaka emitenta (tekst Narodna banka Srbije, ispisan ćirilicom i latinicom) i znak Narodne banke Srbije. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 26 mm 7,77 g
2005. 2005, 2006, 2007, 2010, 2011. i 2012. 10DinaraK.jpg Oznake državnosti (grb Republike Srbije i tekst Republika Srbija ispisan ćirilicom i latinicom) i oznaka eminenta (tekst NBS, ispisan ćirilicom i latinicom).
2009. 2009. Uni1.jpgUni2.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), motivi 25. letnje Univerzijade u Beogradu, oznaka godine kovanja.
20 dinara 2003. 20DinaraK.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), zdanje hrama svetog Save na Vračaru, oznaka godine kovanja. Oznaka emitenta (tekst Narodna banka Srbije, ispisan ćirilicom i latinicom) i znak Narodne banke Srbije. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 28 mm 9,00 g
2006. TeslaN.jpg Oznaka nominalne vrednosti, (brojem i slovima), lik Nikole Tesle, oznaka godine kovanja. Oznake državnosti (grb Republike Srbije i tekst Republika Srbija ispisan ćirilicom i latinicom) i oznaka eminenta (tekst NBS, ispisan ćirilicom i latinicom).
2007. ObradovicDositej.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), lik Dositeja Obradovića, oznaka godine kovanja.
2009. MilankovicMilutin.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), lik Milutina Milankovića, oznaka godine kovanja.
2010. VajfertDj.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), lik Đorđa Vajferta, oznaka godine kovanja.
2011. AndricIvo.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), lik Ive Andrića, oznaka godine kovanja.
2012. PupinM.jpg Oznaka nominalne vrednosti (brojem i slovima), lik Mihajla Pupina, oznaka godine kovanja.

Istorija[uredi]

Poreklo[uredi]

Naziv „dinar” (arap. i pers. دينار) vodi poreklo od najpoznatije rimske monete „denarijusa” (lat. denarius, množ. denarii), što označava deseticu ili desetku. Srebrni denarijus su sredinom 3. veka pre nove ere, uveli stari Rimljani, umesto dotadašnjeg bakarnog novca.[33] U početku je denarijus vredeo 10 bakarnih asa (lat. arius), a kasnije mu je vrednost porasla na 16 asa.[34] Godine 160. p.n.e., godišnja plata rimskog vojnika jnj iznosila 108 denarijusa, a godine 46. p.n.e., za vreme Cezara, 210. Za vreme Cezara denarijus je imao 4 grama srebra i 98% čistoće.[35] Naziv denarijus se nije menjao i kovan je u Rimskoj imperiji tokom 500 godina,[34] i nalazio se u opticaju po čitavom Sredozemlju.[33] Inače, ta reč označava i novac uopšte, posebno kod Latina.[35]

Denarijus je na istoku dobio starogrčki oblik „denarion”, koji se na novom grčkom izgovarao „dinarion”. Po uzoru na vizantijske zlatnike, Abdul-Malik, kalif Damaska je 696. godine iskovao svoj zlatni novac, koji je tada prvi put dobio naziv „dinar”. Arapi, koji su zavladali Bliskim Istokom, severnom Afrikom i Španijom su svoj zlatni dinar, putem trgovine, naročito tokom 8, 9. i 10. veka, preneli u Evropu, gde se on ubrzo proširio.[34]

Srednji vek[uredi]

Kada je u srednjem veku došlo do formiranja nezavisnih država u Evropi, svaki vladar je svoju političku nezavisnost isticao kovanjem sopstvenog novca. U početku se kovao samo srebrni novac. Osim njega, u Evropi je dugo bila u upotrebi i jedinstvena zlatna moneta, vizantijski „solidus”, čiji naziv potiče od reči „soldat”, što znači vojnik, a služio je za isplaćivanje vojske.[36]

U ranom srednjem veku u trgovini, roba se menjala često za drugu robu bez novca.[37] Na Balkanu se umesto novca često koristila stoka. Tako se u na teritoriji Hrvatske dažbina plaćala kožom kune, dok su se u Srbiji od XIII do XV veka kazne, osim u metalnom novcu plaćale u konjima, volovima i ovcama. Plaćanje u stoci posebno je bilo razvijeno kod naroda čija je najrazvijenija grana bila stočarstvo. Neke kazne su se plaćale u platnu, a u dubrovačkim spisima zabeleženo je da se osim kovanog novca plaćalo i sirem.[38] Takva trampa robe za robu održala se i tokom poznog srednjeg veka.[37]

U periodu borbe za restauraciju Vizantije (12031261) novac su kovali svi pretendenti na vizantijsku krunu.[39]

„Dinar” se među Srbima prvi put pominje u arhivskim dokumentima s kraja 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog. Od tog vremena, pa sve do pada despotovine 1459. godine,[40] u rasponu od 230 godina, novac je kovalo više od 20 srpski vladari 15 župana i velikaša i 10-tak gradova, a iskovano je oko 350—400 vrsta novca.[41]

Dinar je predstavljao jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i državnosti srpske države u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije se, zbog povlačenja zlata iz opticaja, pojave karakteristične za taj period svuda u Evropi, kovao u srebru.[40]

Mada se u raznim srednjovekovnim poveljama pominju starosrpski perper (kao zlatni novac) i denari ili groševi (kao srebrni novac), u opticaju je uglavnom cirkulisao srebrni novac.[40] Naziv perpera se upotrebljavao kao obračunska jedinica novca. U Srbiji u 13. veku perper je bio određena količina srebrnog 12 srebrnjaka

Rudnici[uredi]

Za pojavu srpskog kovanog novca, osim ekonomskih i političkih uslova, od velikog značaja je bilo i bogatstvo Raške oblasti srebrom.[42]

Eksploatacija rudnika započelo je sredinom 13. veka u Brskovu.[43] U pisanim izvorima se prvi put pominje Rudnik (1293), zatim Trepča, Rogozna i Gračanica (1303), Novo Brdo (1308), Trešnjica u Podrinju (1312), Lipnik (1319). Do sredine 14. veka otvoreni su i rudnici u Kopaoničkoj oblasti: Koporići, Plana (Kopaonik) i Ostraća, zatim južnije Janjevo. Tokom 14. veka sa radom su započeli i rudnici u Makedoniji: Kratovo i Zletovo. U drugoj polovini 14. veka otvoren je rudnik u Železniku kod Kučeva.[44]

Tehnologija vađenja rude i njena prerada je bila takva da su rudnici iscrpljivani nakon svega nekoliko decenija, pa su mnogi od pomenutih rudnika zatvoreni još u srednjem veku.[44]

Uz bogata rudišta formirana su naselja i trgovi, centri tadašnjeg privrednog života.[45]

Kovnice[uredi]

U srednjovekovnoj Srbiji nije postojala centrala državna kovnica.[46] Srpski srednjovekovni novac je kovan u više mesta, obično u blizini brojnih rudnika srebra[47] ili u gradovima. Prva kovnica srpskog srednjovekovnog novca se nalazila u tvrđavi Ras.[48] Kovnice ili ceke, kako su ih nazivali u pisanim izvorima ili na samom novcu,[49] u vreme despotovine[46] su postojale u Brskovu (brskovski dinar), Rudniku, Novom Brdu, Skoplju, Prizrenu, Trepči, Arilju i Srebrnici.[40]

Kovanje[uredi]

Novac se u Evropi, sve do 16. veka kovao ručno.[50] Za kovanje su korišćeni srebro i bakar u sirovom stanju.[50] Metal je najpre prečišćavan.[51] Majstori su izlivali leguru dodavanjem utvrđene količine bakra određenoj količini srebra. Legura spremna za kovanje se izlivala u oble šipke.[50] Slitci su zatim iskucavani u veće ploče debljine novca, koje su isecane, potom merene, a da bi se svele na pravu težinu, fino opsecale i zatim se vršilo kovanje u kalupima.[52]

Kalupi za izradu novca sa slovima i raznim predstavama, su se najpre kovali, a zatim,[50] na osnovu crteža, graviranjem pomoću finih šila[53] ili utiskivanjem punci od metala sa delovima ispupčenih predstava i natpisa u pozitiv, od čega se dobijao negativ, koji se dorađivao dletom.[52]

Majstori za rezanje kalupa su bili među najvažnijim radnika u kovnici. To je bilo jedno od najtraženijih zanimanja. Za jednu veliku kovnicu, jedan majstor je bio dovoljan.[54] Stručnjaci za rezanje su se često selili od kovnice do kovnice, u potrazi za većom zaradom.[53]

Kalupi su obično pravljeni od gvožđa. Sastojali su se iz dva dela, donjeg nepokretnog, vezanog za postolje - nakovanj, koji je obično služio za avers kovanice, i gornjeg pokretnog, koji je bio pričvršćen za dugačka gvozdena klešta i koji je služio za izradu reversa. O gornji deo se udaralo čekićem, tako da se on duplo brže trošio od donjeg. Udaranjem se postizalo utiskivanje aversa i reversa sa kalupa na pločicu.[52]

Nisu ostali sačuvani srednjovekovni kalupi za izradu srpskog novca, što se objašnjava činjenicom da su uništavani nakon upotrebe, kako bi se izbeglo falsifikovanje novca.[53] Izrada kalupa je bila veoma teška, pa su kalupi iskorišćavani do krajnjih granica, a neki su regravirani ili opravljani kako bi se upotrebili za nove emisije.[54]

Osim kovanja novca, u kovnicama se vršilo bolanje poluga srebra, koje su se prodavale kao roba.[51]

Organizacija kovnica[uredi]

Eksploatacija rudnika i kovanje novca su bili neprikosnoveno pravo vladara.[55] Vladar je određivao težinu, vrstu metala koji se koristio za kovanje i kvalitet novca.[46] Vrednost novca određivana je prvenstveno prema količini plemenitog metala u njemu, a uvećavana je za troškove kovanja.[56] Prihod koji je vladar ubirao mogao je da se sastoji u zadržavanju dela iskovanog novca ili je novac ubiran unapred, u trenutku kada je kovnica davana u zakup.[46]

U pojedinim periodima kovanja srpskog srednjovekovnog novca vladari su delimično ustupali svoje pravo kovanja. Tako je car Dušan ustupio pravo Branku Rastislaviću, car Uroš kralju Vukašinu, a Vuk Branković svojoj vlasteli. Poseban vid prisvajanja prava na kovanje novca je bila uzurpacija oblasnih gospodara u vreme raspadanja Srpskog carstva.[55]

Kovanje novca je vladarima donosio značajne prihode, jer se ubirao porez na proizvodnju i izvoz metala, na uvoznu robu, kao i od samog stanovništva, koje je živelo u blizini rudnika,[57] gde su formirani rudarski trgovi, odnosno centri zanatstva i trgovine.[58] Bogata rudarska središta, privlačila su preduzetnike, a rudarski trgovi su bili povezani gustom mrežom karavanskih puteva, nastalih na starim antičkim trasama, ili građenih kao lokalni putevi.[58]

Srpski vladari su obično davale carine u zakup pojedinim trgovcima na određeno vreme.[59] Carina se naplaćivala na trgu, samo na robu koja se prodala na njemu, a iznosila je oko desetinu vrednosti robe. Carinik je zbog toga morao napraviti spisak robe donesene na trg radi prodaje.[60] Carinici su često bili ljudi iz Kotora i Dubrovnika, koji su dobro poznavali lokalne privredne prilike. Po isteku zakupa carina, vladari su svakom cariniku izdavali „razrešenicu računa” - pismenu potvrdu o izmirenju novčanih obaveza prema državi. Carine su bile merilo o prometu i rudarskoj proizvodnji u nekom kraju.[59]

Vladari su osim toga vodili monetarnu politiku, određivali se stope dinara, što im je davalo velike prihode, naročito u periodima velikih oscilacija. Blagajnom vladara je u vreme kraljevine upravljao činovnik sa titulom kaznac, u carskom periodu protovestijar, a u vreme despotovine čelnik riznički.[57]

Težina novca u srpskim kovnicama je određivana za grupe novca, a ne za svaki primerak. Nije vršena precizna kontrola težine pločica pripremljenih za kovanje. U kovnicama su radili administrativno osoblje i radnici raznih specijalnosti.[61] Rad kovnica i kvalitet kovanog novca su kontrolisali rukovodioci kovnica. To su najčešće bili privatni trgovci, koji su kovnice zakupljivali na određen broj godina. Oni su bili zaduženi i da novac obeležavaju tajnim oznakama.[51]

Radi kontrole kovanja emisije novca, kovanice su obeležavane siglama u vidu znakova i slova. Sigle su predstavljale oznaku odgovornih lica u kovnici ili određenu kovnicu. U početku, sigle su bile u obliku krstića, tačaka, kružića, cvetova, zatim u obliku slova (jedno slovo ili dva slova), a kasnije su uvedene predstave u vidu ptica, biljaka, zvezda i drugih simbola.[62]

Velikih broj sigli do sada nisu razjašnjene. Neki autori pojedine slovne oznake pripisuju pojedinim kovnicama. Tako na primer oznaka S ili S-S bi mogle da se pripišu kovnici u Skoplju. Postoji i mišljenje da se radi samo o ukrasima. Postoje i teorije o tome da se oznake odnose na različite majstore, odnosno kalupare, te da bi različite slovne oznake istog majstora mogle predstavljati njihovu ličnu evidenciju o broju izrađenih kalupa, od čega bi zavisila i visina njihove zarade.[41]

Simboli[uredi]

Na starom srpskom srednjevekovnom novcu se otkrivaju istočni i zapadni uticaji, ali i autohtone slovenske komponente, stari slovenski mitovi i verovanja. Najznačajniji simboli vlasti na kovanicama srednjovekovne države su bili presto, kruna ili venac, dok su skiptar ili žezlo bili simboli monarhije i druge vlasti. Osim njih korišćeni su krstovi, šar ili glob, kao simboli vladarske moći. akakija ili svitak, simbolisali su potrebu da vladar treba da čuva božanske zakone. Od odeće su korišćeni pojas, kod predaje vlasti, carska riza, sakos i divistion.[63]

Jezik i pismo[uredi]

Jezik i pismo na novcu su odraz političke situacije. Na raškom novcu su zastupljeni grčki, latinski, italijanski i najviše staroslovenski jezik.[64] Strani jezici su se koristili na početku kovanja, a od kralja Vukašina preovlađuje ćirilica, što se može objasniti činjenicom da je najpre bio namenjen spoljnoj trgovini.[41]

Radi uštede prostora, ćirilični natpisi su često pisani nastavljano (u ligaturi), izostavljana su slova, naročito kod dužih tekstova, a neke skraćenice imaju znak za skraćenje u obliku crte ili luka iznad slova[65]:

  • R(E)X
  • ST(EFAN)
  • I(SU)S H(RISTO)S

Proizvodnja[uredi]

Najznačajnije emisije srpskog srednjovekovnog novca po obimu predstavljaju kovanja kralja Milutina i kovanja cara Dušana,[66] koja su nastala u vreme najveće ekspanzije dinara.[67]

Hronološki gledano, mogu se izdvojiti četiri perioda kovanja novca[68]:

  • kraljevski period 1276—1346, tokom vladavine kraljeva Dragutina (1276—1282/1316), Milutina (1282—1321), Uroša III Dečanskog (1321—1331) i za vreme kraljevskog perioda Stefana Dušana (1331—1346)
  • carski period 1346—1371, tokom vladavine cara Dušana (1346—1355), cara Uroša (1355—1371) i kralja Vukašina (1365—1371)
  • period oblasnih gospodara 1371—1402, tokom vladavine kneza Lazara (oko 1370—1389), Balše III (1403—1421), Vuka Brankovića (oko 1375—1396),
  • despotski period 1402—1456, tokom despotovanja Stefana Lazarevića (1389—1427), Lazar i Đurđe Branković (oko 1402—1410).

Stefan Radoslav[uredi]

Elektron - srebrni trahej Stefana Radoslava. Avers: poprsje arhanđela Mihaila, sa nimbom u divitisionu, manijaku i lorosu,[69] u desnoj ruci drži uspravljen mač, a u levoj kaniju.[70] Sa strane su njegovi inicijali levo:„MN” i desno:„AR”.[71] Revers: levo kralj u divitisionu, manijaku i lorosu, drži glob sa krstom, desno Hrist sa nimbom, u tuniki i kolobionu drži jevanđelje u levoj ruci i kruniše kralja.[70][69] Natpisi na grčkom koji znače: levo „Stefan kralj Duka” i desno desno „IS” - „HS” (od Isus Hristos) i „PANTOKRATOR” (svedržitelj).[71] Težina 2,55 g, prečnik 29 mm[42]

Dosadašnja istraživanja upućuju na kralja Radoslava (12271234), najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog, kao prvog srpskog vladara koji je kovao sopstveni novac.[47] Njegov novac se zvao „dinar srpski” ili na latinskom „raški groš” (lat. grosus de Rascia).[34] Kovao ga je po ugledu na novac svog dede Aleksija III Duke, [39] poslednjeg vizantijskog cara.[72]

Njegovi novčići su bili od srebra i bakra. Nosili su sve karakteristike vizantijskog novca tog vremena,[73] kako po predstavama, tako i po tehnici izrade.[39] Vizantijski novac je na prostoru središnjeg dela Balkana u 12. veku i u prvoj polovini 13. veka predstavljao osnovu novčane cirkulacije, dok je u severnim delovima, u Podunavlju, ustupao mesto srednjoevropskom novcu, posebno ugarskom, odnosno frizaticima.[74]

Dinar Stefana Radoslava je jedini srpski novac čankastog oblika (trahej).[39] Postoje dve pretpostavke o mestu izrade ovog novca: u Solunu u kovnici Radoslavljevog tasta, kralja Teodora Anđela ili u tek otvorenom rudniku Brskovo, gde su radili saski rudari, pristigli u Rašku nakon pada Teodora I,[73] s obzirom da je malo verovatno da bi mu Teodor kovanje novca, što je u to vreme bilo isključivo carsko pravo.[75] Razlozi za kovanje novca mogli bi se tražiti u njegovim političkim ambicijama, videvši sebe kao prirodnog naslednika vizantijske krune.[72]

Kalupe za novac su izrađivali solunski majstori ili njihovi učenici, koji su se nalazili u Solunu ili u Srbiji. Sa vizantijskog novca preuzeti su odevni detalji kao što su: stema, loros, divitision i drugi.[76]

Kovao je dve nominale:

  • elektron - srebrni trahej. Na aversu ima poprsje arhanđela Mihaila,[76], sa nimbom[a], u divitisionu, manijaku i lorosu drži uspravljen mač u desnoj i kaniju[39] u levoj ruci. Arhanđel Mihailo, zaštitnik svih ratnika, na simboličan način predstavlja božansko poreklo vladarske moći.[77] To je jedina predstava arhanđela Mihaila, u srpskom srednjovekovnom novčarstvu.[78] Predstavu dopunjuje legenda „MN-AR” ili „AR-M”.[79] Na reversu je Hrist koji blagosilja kralja[39] i legenda „C/TE/FA/NOC/PIZ/O” „Δ/YK/AC–” IC–XC/O” „Π/AN/TO/KP/AT/OP”.[79] Prosečna težina srebrnog traheja je iznosila 2,75 grama.[80]
  • bilon (franc. Billon) - bakarni trahej. To je jedini bakarni državni novac.[39] Postoje tri tipa:
    • jedan na reversu ima istu predstavu kao i elektron, Hrista koji blagosilja kralja.[76]
    • drugi tip na aversu ima poprsje Hrista Emanuela,[76] sa nimbom, u tunici i kolobionu, dok desnom rukom blagosilja, u levoj drži svitak. Ovo je jedina predstava Hrista Emanuela na srpskom novčarstvu,[81] simbola ovaploćenja i iskupljenja žrtve.[77] Predstavu prati natpis „IC–XC” „O” „EM/M/A-NY/HΛ”. Na reversu je Bogorodica, koja blagosilja kralja uz legendu „CTEFANOC” „PIZ” „O” „Δ–MP–ΘV”.[81]
    • treća vrsta na aversu ima Hrista koji sedi na prestolu, a na reversu su Sveti Konstantin i kralj.[76] Prosečna težina bakarnog traheja je iznosila od 3,54 do 3,23 grama.[80]

Natpisi na njegovom novcu su na grčkom. Kao i za sav srednjovekovni novac, karakteristično je da su novčići vremenom „gubili” slova. [82]

Prilikom arheoloških i konzervatorskih radova u Rasu su 1970. pronađeni dobro očuvani ostaci kovanja,[39] nešto pločica pripremljenih za kovanje, nešto nedorađenih i neistanjenih pločica, kao i nešto otkovanih bilon bakarnih traheja, koje imaju samo reversu. Očuvan je ceo postupak izrade bakarnog novca.[76] Nije poznato mesto nalaza elektron srebrnih traheja.[83] Tvrđava Ras je pred početak 1234. napušten i spaljen i više nikada nije obnovljena.[75]

Do danas je od kralja Radoslava sačuvano svega oko 40 novčića svih vrsta.[39] Novac je kovan u malim emisijama i veoma je redak. Nije imao uticaja na kasnija izdanja raških vladara, koja su kovali u boljim okolnostima.[82]

Njegovo kovanje je bilo manjeg obima. Novac se nalazio u opticaju pretežno u centralnom delu zemlje, sa središtem u Rasu. Po odlasku kralja Radoslava s političke scene,[74] pred početak 1234.[72] godine, nakon brze vajne akcije domaće vlastele,[72] kovanje dinara u Srbiji je prekinuto.[74]

Nakon smene Radoslava s prestola, na presto je došao njegov brata Vladislav. U novim političkim okolnosti, za vreme vladavine bugarskog cara Ivana Asena II, najmoćnijeg vladara na Balkanu, novi vladar u Srbiji nije kovao svoj novac.[72]

Stefan Uroš I[uredi]

U vreme Stefana Uroša I (kralj 1243—1276), najmlađeg sina Stefana Prvovenčanog je kovan srebrni novac tipološki sličan mletačkim matapanima.[84] S obzirom da se preko žene Ane nalazio u rodbinskim vezama sa mletačkim duždom Dandalom, kao i interes Mletaka za bogate raške rudnike, odluka da se kuje po uzoru na mletački novac, može se shvatiti kao potreba za razvojem trgovine. Za vreme njegove vladavine Raška je postala poznata po najkvalitetnijem srebru u Evropi.[85]

U njegovo vreme izrađivan je novac koji je na aversu imaju predstavu kralja i svetitelja koji drži zastavu niz čiju dršku teče natpis „REX” (kralj), što predstavlja razliku u odnosu na mletačke matapane, koji su nosili natpis „DVX”, od reči dužd. Na reversu je Isus Hristos koji sedi na tronu s Jevanđeljem na krilu.[85] Mada se Urošev novac ne može sa sigurnošću izdvojiti iz novčane mase njegovih sinova, Dragutina i Milutina, smatra se da Urošu pripada vrsta matapana sa imenom „STEFANVS”.[84]

Prvi srpski numizmatičari su mu pripisivali više vrsta novca. Tokom vremena, mlađi numizmatičari su dokazivali za jednu po jednu od tih vrsta da nije pripadala njemu. Međutim, teško je poverovati da kralj Uroš uopšte nije kovao novac.[72]

Stefan Dragutin[uredi]

Drugi raški kralj za koga se sa sigurnošću zna da je kovao novac je kralj Dragutin,[86] (kralj Raške 1276—1282, vladar Srema 1284—1316),[82] Radoslavljev bratanac. Izdavao je dinare na kojma su se prvi put pojavile slovne oznake.[87]

Kao mladi kralj i suvladar Uroša Prvog, izdavao je u periodu od 1270. do 1276. dve vrste dinara sa dve figure.[87] Na prvoj vladar bez krune prima zastavu od Svetog Stefana, zaštitnika prestola Nemanjića.[87] Na drugoj je krunisani kralj, koji prima dvostruki krst,[70] što je uvedeno kao novina na srpskim dinarima.[87] Ova predstava, koja odslikava poimanje mesta vladara na zemlji i njegovo saobraženje sa nebeskom vlasti, zadržala se na srpskom novcu tokom čitavog kraljevskog perioda, a nešto ređe se može naći i kasnije. Uzor ovakve ikonografije je u vizantijskoj ikonografiji, gde su česti prikazi vladara i zaštitnika.[88]

Novac se kovao u Brskovu, u dolini Tare kod Mojkovca, a rađen je po uzoru na venecijanski groš.[70] Na prvim emisijama vladar je predstavljen bez brade, sa dugom kosom i najčešće sa krstom na grudima. Izmađu zastave i glave svetitelja nalazi se izdvojena skraćenica „S” od (lat. sanctus), a sa strane je vertikalno, celom visinom novčića postavljena legenda „REX”. Novac je nosio sigle u obliku kružića.[89]

Kao samostalni vladar Raške u periodu 1276—1282[87] je započeo kovanje dinara po ugledu na venecijanske groše, odnosno srebrni novac tipa matapana.[83] Najverovatnije oko 1280. pojavila su se kovanja sa Hristom na prestolu i vladarem koji sedi na tronu i drži skiptar i glob sa dvostrukim krstom. Kovanice su rađene po ugledu na srednjoevropske pečate i novac, a bile su prototip za veći broj emisija kralja Milutina. Ovaj novac je kovan u Brskovu i nosio je sigle u obliku tačkica i krstića.[89]

Najverovatnije samo dok je bio samostalni vladar kova je novac sa titularnim imenom na latinskom „REX STEFANVS”.[86]

Dinar kralja Dragutina poznat kao prvi dinar sa ćiriličnim natpisom i vladarom koji stoji. Vladar sa krunom drži skiptar u ruci sa krstom na vrhu, dok mu druga ruka počiva na grudima.

Nakon predaje prestola u Deževi (1282), upravljao je teritorijom koja je obuhvatala severne krajeve srpske države, u čiji je sastav ulazio i značajan rudarski centar Rudnik. Zadržao je pravo na kovanje novca.[83] Tada su se pojavili zajednički dinari sa zastavama kraljeva Dragutina i Milutina.[87] Dragutin je nastavio sa kovanjem dinara sa zastavom i sa krstom, koji su emitovani paralelno sa sličnim dinarom kralja Milutina.[83] Njihove prve emisije su stilski i metrološki bile vrlo bliske i razlikuju se jedino po natpisima: „STEFANVS R/E/X S STEFAN” (Dragutin) i „VROSIVS R/E/X S STEFAN” (Milutin). Vremenom su se slova transformisala i postajala nepravilna, a broj sigla na aversu i reversu se umnožavao, dok je masa novca počela da opada.[90] Milutin i Dragutin su tokom tri decenije uporedo kovali novac. Novac je kovan u velikim količinama i bio je vrlo rasprostranjen. Njihovi primerci su pronađeni na širokoj teritoriji od obala Mediterana do obala Crnog mora.[70]

Godine 1284. Dragutin je proširio svoju oblast dobijanjem Mačvanske i Bosanske banovine, a kasnije je pripojio Kučevsku i Braničevsku oblast.[83]

Nakon sukoba sa bratom oko naslednika, do čega je došlo najkasnije 1301. godine Dragutin je izgubio Rudnik, te postoji mogućnost da je smanjio, čak i prekinuo kovanje novca.[83]

U trećem razdoblju, oko 1311. godine, u vreme pomirenja između braće, Dragutin je započeo samostalno kovanje novca sa novim emisijama.[83] U prvoj deceniji 14. veka su uspostavljena dva monetarna sistem u državi, Milutinov u Brskovu i Dragutinov, u Rudniku. Dragutinov rudnički dinar je bio veće finoće i težine.[70] Na njemu su se prvi put pojavili natpisi (dinastičko ime) na ćirilici. To je ujedno i prvi srpski novac sa predstavom vladara koji stoji sam.[87] U poslednjoj emisiji novca, nakon što je postao kralj Srema, Dragutin je doveo Sase na Rudnik, severozapadno od Kragujevca, gde je počelo da se eksploatiše rudno bogatsvo. Rudnik je posle Brestova postao najvažniji rudarski centar srpskih zemalja i tamo je otvorena rudnička kovnica, u kojoj se izrađivao posrebren rudnički dinar.[87] Pred kraj vladavine Sremom nije koristio titularno ime, već natpis „Stefan rab Hristu”.[86] Na dinaru se nalazi predstava vladara koji stoji i drži skiptar sa krstom u jednoj ruci, dok mu druga ruka počiva na grudima. Ono je obeleženo različitim slovima i znacima, kao što su zvezdica, krst, cvet i kruna. Znaci su se pojavljivali uglavnom na reversu.[90] Njihova finoća je iznosila između 92,94 i 91,4 % srebra, a težina 2,18 grama.[74]

Stefan Milutin[uredi]

Pod kraljem Milutinom Raška je doživela razvoj u svakom pogledu. Proširio je teritoriju na jug, prema Vizantiji, a na severu pripojio Braničevo. U njegovo vreme bili su aktivni rudnici Brskovo, Novo Brdo, Rudnik. Njegov novac je ujednačen i solidne težine, preko 2 grama.[91] Milutinove kovnice su u zakup držali mahom Kotorani.[92]

Prema ikonografiji, kovanice kralja Milutina se mogu podeliti u četiri grupe[93]:

Vladar (levo) prima zastavu od Svetog Stefana (desno), niz čiju dršku teče natpis „R/E/X”, dok je okolo natpis „VROSIVS - STEFAN”. Revers: Hristos na prestolu drži jevanđelje na krilu. Levo i desno su sigle „IC-XC”. Težina 1,79 g, prečnik 19-20 mm.
Novac kralja Milutina. Avers: Hristos na prestolu s naslonom drži jevanđelje. S leve i desne strane su dva krina.[70] Revers: kralj s račvastom krunom na glavi i u dugoj haljini sedi na prestolu. U desnoj ruci drži skiptar s krunom na vrhu, a u levoj kuglu sa dvostrukim krstom. Težina 2,12 g, prečnik 19mm.
  • dinari nalik na matapane, sa kraljem levo i Svetim Stefanom desno. Kralj nosi račvastu krunu, u levoj ruci mu je svitak - akakija, desnom rukom od svetitelja prima zastavu, a svetitelj u desnoj ruci drži jevanđelje na grudima. Na reversu je Hristos na prestolu.
  • dinari na kojima kralj s račvastom krunom na glavi i u dugoj haljini sedi na prestolu. U desnoj ruci drži skiptar s krunom na vrhu, a u levoj kuglu sa dvostrukim krstom. Na naličju je Hristos na prestolu.
  • na reversu je kralj koji nosi kratak mač u desnoj ruci, a u levoj zastavu. Mač simbolizuje nebesku pravdu, koju vladar deli na zemlji i pobedu vladara.[94] Na aversu je Bogorodica Carica[95] na prestolu sa visokim naslonom. Nosi dugu haljinu sa ogrtačem i ima račvastu krunu zapadnog tipa i veo. U desnoj ruci nosi krinov cvet sa dugačkom drškom. Oko prestola su grančice, koje se završavaju listovima vinove loze[93] (dečanska loza Jesejeva), na kojima je sa svake strane prestola prikazana po jedna ptica. Svojim ikonografskim rešenjem obe strane novca u potpunosti odgovaraju zapadnim uzorima.[95]
  • krunisani kralj u ratničkom odelu, sedi na prestolu bez naslova. U desnoj ruci nosi skiptar, a u levoj ruci balčak mača, položenog na krilu. Na reversu je Hrist na prestolu sa visokim naslonom.[93]

Glavno njegovo kovanje su predstavljali krstasti dinari sa 93,2% čistoće, ali je procenat vremenom opao na 78,9—77,7% srebra, prosečne težine 1,93 grama.[96]

I nakon njegove smrti nastavljena je podela na krstaste dinare u južnim i centralnim oblastima i vladarom koji stoji sa skiptarom, po višoj stopi, u severnim oblastima.[96]

Stefan Vladislav II[uredi]

Srebrni dinar Stefana Vladislava II, obležen siglom „L”. Avers: kralj sa račvastom krunom sedi na prestolu, u desnoj ruci drži skiptar sa krstom na vrhu.[97] Okolo je latinični natpis „MONETA VLADISLAV”.[65] Revers: Isus sedi na tronu i drži jevanđelje.[97] Levo i desno skraćenice „IS” „HS”.[65] Težina 2,20g, prečnik 21mm[97]

Dragoslavov stariji sin Vladislav II, bio je naslednik raškog prestola prema Deževskom sporazumu. Pred očevu smrt je samostalno upravljao Sremom i za to vreme kovao je isto kao i otac, novac bez titule. Nakon očeve smrti, njegovu zemlju su podelili Milutin i Karlo Robert. Po Milutinovoj smrti proglasio se za kralja Raške i tada je kovao novac sa titularnim imenom Stefan Vladislav.[65] Kovao je četiri tipa novca, od kojih su tri bile dinarske i jedna poludinarska:

  • vladar koji stoji i drži skiptar sa krstom. Pored manjih oznaka, obeležena je i slovima M-A na aversu, ili „L-V”, odnosno „V-L”
  • vladar koji stoji i drži skiptar sa krstom.
  • vladar koji sedi na tronu i drži skiptar sa krstom. Legenda na novcu je ispisana latinicom, a dinari su obeleženi siglom u obliku slova „L”.[98]
  • poludinar sa predstavom vladara koji sedi i drži uspravljen mač, na reversu ima skraćeni natpis „V”.[98]

Pretpostavlja se da je latinične natpise koristio nakon smrti kralja Milutina, pošto je tada imao podršku Ugarske i bosanskog kralja Stefana II Kotromanića. Kovao je novac sličan očevom i držao se njegove monetarne politike. Nije imao vremena da bitno promeni težinske stope novca.[97]

Stefan Dečanski[uredi]

Krstasti dinar Stefana Dečanskog. Avers: vladar sa račvastom kunom, prima dvostruki krst od Svetog Stefana. Okolo je natpis „[S]TEFAN REX S STEFAN”. Revers: Hristos na prestolu i oznaka „P-R”. Težina 1.65 g, prečnik 21mm.

Stefan Uroš III Dečanski, najstariji sin kralja Milutina je nastavio monetarnu politiku svojih prethodnika, svog oca, zatim Dragutina i Vladislava II, prihvatanjem dve različite novčane stope: „raške” sa krstastim dinarima, koja se u dokumentima pominje kao „de cruce” i „srpske” sa rudničkim dinarima sa mačem, koja se u dokumentima pominje kao „de Rudinico”. Ove dve vrste su najbrojnije:[99]

  • Krstasti dinari su sa vladarom koji prima dvostruki krst od Svetog Stefana i predstavljaju nastavak Milutinovog kovanja, s tom razlikom da kralj nije gologlav, već nosi račvastu krunu, dok je natpis na reversu dinara isti. Krstasti dinari kovani su jednim delom u Brskovu. Najbrojnija je obeležena slovnim oznakama „M-V” na aversu i „S” na reversu. Pored njih javljaju se i kombinacije slovnih oznaka: „N-G”, „N-O”, „M-Ю”, „Ю-M”, „P-R”, „T-R” i druge.
  • Rudnički dinari su sa vladarem koji sedi i drži skiptar sa krstom i mač položen preko krila. Nastale su nakon preuzimanja Rudnika. Obeležene su siglama, odnosno različitim slovnim znacima, a bilo je i emisija bez sigli. Na aversima su obeleženi velikim brojem slova na: „L-P”, „O-P”, „P-”, „P-B”, „n-P”, kao i kombinovanim siglama „P-B”, „P-R” i „P-T”, dok se na reversu nalazi samo sigla „n”.
  • Pored ova dva tipa u severnim oblastima kovane su još dve retke vrste, takođe sa predstavom vladara koji sedi na tronu i drži skiptar sa krstom i mač položen preko krila, a legende su ispisane latinicom.

Svojim dinarom je pokušavao da vrati staru novčanu stopu. Njegov novac je bio dosta neujednačen. Počeo je sa 2,17, a završio s težinom oko 1,20 grama.[100]

Stefan Dušan[uredi]

Avers: car Dušan i carica Jelena između sebe drže dvostruki krst. Levo i desno su sigle IC XC. Revers: Hristos sedi na tronu. Težina 0.95 g, prečnik 21mm.

Brojnost, raznovrsnost i lepota srpskog srednjovekovnog kovanog novca, došli su do izražaja u vreme kralja (13311346), a potom cara (13461355) Dušana, kada je srpska država obimom monetarne proizvodnje prevazišla susedne zemlje toga vremena.[47] Ogromne količine njegovog novca su se kovale u četiri kovnice: Brskovo, Novo Brdo, Rudnik i Kotor.[70] Dušanov novac je bio vrhunac srpskog novčarstva, u tehničkom, umetničkom i numizmatičkom pogledu.[34]

Ikonografija njegovog novca je bila mešavina elemenata zapadnog i vizantijskog novčarstva, ali je unosio i novine: predstave cara i carice, koji između sebe drže krst, predstavljanje cara na konju, kao i višeredni potpis. Novčići su rađeni u latiničnim i ćiriličnim izdanjima.[70]

Tokom svoje vladavine više puta je uvodio nove vrste dinara, sa velikim brojem varijanata u predstavama krune, odeće, skiptra, oblika slova u ćiriličnim i latiničnim natpisima, čime je znatno obogatio srpsko novčarstvo. Njegovo kovanje može se podeliti na dva osnovna razdoblja: kraljevski i carski.[101]

Kraljevski period karakteriše nastavak kovanja tipova novca zastupljenih kod njegovog oca kralja Stefana Dečanskog, krstastih dinara, dinara sa mačem i nove vrsta dinara sa šlemom,[101] kao ratnička insignija i simbol viteštva i čelenkom.[101]

Krstasti dinari kralja Dušana su sa predstavom vladara koji prima dvostruki krst od Sv. Stefana. Rudnički dinari su sa predstavom kralja koji sedi na prestolu i drži skiptar sa krstom i mač položen preko krila.[102]

Dinar cara Dušana- Avers: Hristos na prestolu, sigle „IC-XC” i „Ŋ-O”. Revers: šlem sa čelenkom i legenda „STEFAVS - INPERATOR”. Težina 1,01 g, prečnik 18 mm

Dinari sa šlemom i čelenkom su nove vrste, koje je uveo radi ujednačavanja novčanih sistema.[103] Šlem je zapadnog porekla i jednostavnog oblika. Pokriva celu glavu. Prednja strana šlema je izvučena napred i prelomljena po visini, a iznad otvora za gledanje šlem je zakošen ka vrhu, dok je deo iznad temena zaobljen. Pravougaona čelenka (daščica ili jastuče) sa konkavnim stranicama je dodata na šlem i sastoji se od čekrka (točka) na čijem je vrhu grupa od triju, do pet pera. Čekrk počiva na metalnom podnožju čelenke pravougaonog oblika, koje služi da se čelenka fiksira na temenu šlema.[104] Predstavu dopunjuje legenda „+MONITA–REX STEFA”.[105] Na aversu novca je Hrist koji sedi na prestolu sa polukružnim naslonom,[103] pod legendom „IC–XC”.[105]

Postoji i varijanta kod koje je na reversu heraldička predstava trougaonog štita sa šestokrakom zvezdom, na kome stoji šlem sa čelenkom, daščicom, rozetom i prerjanicom i analogna je novcu Stjepana II Kotromanića.[103] Šlem sa čelenkom, uz neznatne izmene, na čekrku, u broju i formi pera, kao i u stilizaciji jastučeta je prisutna i na Dušanovim carskim kovanjima.[104]

Tokom kraljevskog perioda je objedinio novčani sistem i povukao iz opticaja stare rudničke kovanice u korist nove vrste dinara, manje vrednosti sa šlemom, smanjujući mu procenat srebra sa 88,1 na 76,4—74,9% i težinu, što je za državnu blagajnu predstavljalo veliku dobit.[106]

Carsko razdoblje Stefana Dušana odlikuje veliki broj vrsta dinara kovanih u periodu 1345, 1346. do 1355. godine[107] i hronologija njihovih kovanja je poznata samo u osnovnim crtama.[108] Na početku carskog perioda povećana je finoća dinara na 93,4% srebra, dok je srednja težina iznosila 1,4 grama.[109] Težina je vremenom opadala.

Krunidbeni dinar cara Dušana

Prva emisija u ovom razdoblju je njegov najpoznatiji dinar, koji je izdao povodom svog krunisanja za cara, takozvani „krunidbeni dinar”.[107] Izrađen je od kvalitetnog srebra, veće vrednosti i finoće od emisija ranijeg razdoblja, u visokoj tehnici rada i predstavljao je monetu visokog standarda tadašnje Evrope. Na njemu je Dušan prikazan u stojećem položaju, obučen u svečanoj odeždu vizantijskih careva, divitisionu sa žezlom u ruci, dok mu dva anđela (simbolično ne dobija vlast od Boga), stavljaju bogato ukrašenu krunu vizantijskog tipa na glavu.[110] Na njemu je i kratak ćirilični natpis „STEFAN CAR”.[34] Carska titula je ispisana u legaturi.[110] Predstave na ovom krunidbenom Dušanovom novcu su viđene na ranim vizantijskim izdanjima, gde dve Viktorije krunišu cara, daju mu moć i ovenčavaju ga nepobedivošću. [111] Ipak, Dušanova predstava krunisanja nije našla svoj uzor u vizantijskom novcu, već u srpskom zidnom slikarstvu, u kompozicijama Loze Nemanjića u Gračanici i Peći.[110] Ovakva predstavlja je bila plod sve prisutnijeg vizantijskog dvorskog ceremonijala na srpskom dvoru, kao i vladarske ideologije koja je Dušanov „krunidbeni dinar“ stavila u službu kulta koji je Božijim posredovanjem, što simbolično potrvrđuje predstava Hrista (legenda „IC-XC”) na drugoj strani novca, trebalo da opravda titulu.[110]

Interesantna vrsta Dušanovog srebrnog carskog dinara. Novčić je težine 1,55 grama i prečnika 20mm. Vladar s krunom na glavi sedi na konju u skoku. Konj je okrenut udesno. Vladar na glavi nosi krunu. U desnoj ruci vladar drži žezlo sa krstom na vrhu[112]

Samoproglasivši se za cara Srba i Grka, bez dozvole vizantijskog cara i vizantijskog patrijarha, preko novca je pokazivao svoj suverenitet i legitimitet svoje titule.[70] Poznato je da je ova vrsta dinara kovana od srebra visoke finoće,[103] veće vrednosti od prethodni izdanja. Ovaj novac je rado priman kao sredstvo plaćanja u trgovini i van granica srednjovekovne Srbije.[110]

Dinar sa predstavom cara na konju, koja ističe ulogu vladara kao ratnika i podvlači simboliku pobede, oplođenu osvajanju novih teritorija, predstavlja jednu od poslednjih carskih emisija.[103] Vladar na konju je bio omiljen motiv seldžučkih dinasta, koji su kasnije preuzeli jermenski kralj Hetum I, trapezuntski car Aleksije II i bugarskih careva.[113]

Čest je motiv carice zajedno sa carem, umesto svetitelja, koji između sebe drže krst, preuzet iz vizantijske ikonografije,[113] a eksploatišu se i razni floralni ornamenti. Car Dušan uveo je i sitniji nominal, sa raznovrsnim predstavama, težine oko 0,70 grama.[111]

Dušan je izdao mnoštvo novčanih tipova, sa stalnom tendencijom smanjenja težine.[109] Carski novac bi se po mestu kovanja mogao podeliti na[114]:

  • severne oblasti, u prvom redu Rudnik i odlikuju se pretežno latiničnim legendama
  • centralne i južne oblasti zemlje - severna i centralna Makedonija, koji sadrži isključivo ćirilične natpise
  • Kotor, gde su kovani dinari slični grošu Dubrovačke republike.[115] Na avers je predstava patrona grada Svetog Trifuna, koji stoji u mandorli, sa nimbom, u dalmatici, držeći u desnoj ruci palmovu granu, a u levoj glob sa krstom. Predstavu dopunjuje legenda STRIPhON–CAThAREN.[116] Na revesu je car na prestolu, sa otvorenom krunom, u plaštu i haljini, drži skiptar sa krinom i glob sa krstom.[115] Na reversu je i legenda STEPhANVS–IMPERATOR.[116] Dinari su težili oko 1,64 grama.[115]

Kovanje novca uređeno je Dušanovim zakonikom,[117] donetom 1349. u Skoplju i proširenom na Saboru u Seru 1354, čime je prvi put u istoriji Srbije, emisija novca uvedena u pravno okvire,[70] članovima 168, 169 i 170. Prema zakoniku, novac se mogao kovati isključivo u gradovima.[118] Članom 169. krivotvorenje novca je bilo strogo kažnjavano spaljivanjem zlatara,[119] a primenjivana je i kolektivna odgovornost, jer ako je zlatar kovao lažni novac u gradu, grad je morao da plati globu, dok ako je kovao u selu, selo je moralo da se raseli.[55]

Dinare su kovali srpski vladari, kraljevi, carevi i despoti, vlastelini i drugi srednjovekovni feudalci. Među njima, Jovan Dragaš, Jovan Uglješa, koji su kovali srebrne dinare sa dvoglavim orlom na reversu.[120]

Branko Rastislalić[uredi]

Branko Rastislalić je jedan od prvih feudalaca, čije se kovanje datira četrdesetih i početkom pedesetih godina 14. veka. Zajedno sa svoja dva brata zauzimao je visoko mesto među Dušanovim savetnicima. Upravljao je Podunavljem, sa Braničevom i Kučevom kao glavnim centrima. Kovao je dinar sa predstavom Hrista koji sedi na prestolu na aversu i sa šlemom sa čelenkom na reversu. Njegovi dinari su obeleženi siglama „P-L”, a njihova srednja masa iznosi 1,31 grama.[121]

Stefan Uroš V[uredi]

Dinar cara Uroša. Avers: car sa kupolastom krunom sedi na prestolu. Drži skiptar sa krstom na vrhu u desnoj ruci. Revers: šlem sa čelenkom i perjanicom od tri pera. Težina kovanice 1,10 grama, prečnik 20 mm.[122]

Nakon Dušana, vlast je preuzeo njegov sin Uroš Nejaki, koji nije bio u stanju da održi centralnu vlast. Njegov novac, u početku dobrog kvaliteta, vremenom se izrađivao sa sve nejasnijim tekstom, zbog sve aljkavijih kalupa.[123] U početku njegove vladavine, monetarna politika je bila po uzoru na onu koju je vodio car Dušan. Kasnije, isto kao i upravljanje državom, monetarna politika je prepuštena drugima.[122]

Novčarstvo cara Uroša se može svrstati u tri osnovne grupe[124]:

  • južne i centralne oblasti:
    • na aversu vladar koji jaše na konju, na reversu šlem sa čelenkom. Označen je malim brojem sigli: „–T” i „T-”[125]
    • na aversu vladar koji sedi na prestolu, na reversu šlem sa čelenkom. Obeležena je siglom „–T” ili češće siglom „–G”[125]
    • na aversu Hrist na prestolu, na reversu car na prestolu bez naslona. Ova vrsta je označena malim brojem siglama „S-” i „-E”.[126]
    • na aversu Hrist na supedaneumu, a na reversu predstava cara i carice koji drže između sebe krst.[126]
    • u Zvečanu, jednom od najstarijih gradova srpske srednjovekovne države, je kovan novac, na čijem aversu je šlem sa čelenkom, daščicom, rozetom i perjanicom koji dopunjuje legenda „IMPERATOR-VROSIVS”, na reversu veduta (slika) Zvečana, na kojoj dominiraju delovi Gornjeg grada: gradska kula kružnog oblika nad ulaznom kapijom, sa čije desne strane je predstava crkva Sv.Đorđa sa krstom, a sa leve predstava još jedne građevine, verovatno vladarske palate.[126][127] Sliku grada dopunjuje legenda „ZVEČANЬ - GRADЬ”. Način na koji je grad Zvečan prikazan karakterističan je za novac i pečate sa Zapada.[127] Ovaj uticaj je mogao doći iz Primorja, posredstvom zakupaca kovnica i majstora-kovača, koji su dolazili zbog obližnjeg rudnika Trepča, bogatog srebrom, olovom i gvožđem, čija je eksploatacija u prvoj polovini 15. veka dostigla maksimum.[128] Ova emisija dinara je kovana u malom broju primeraka, od kojih su očuvana samo dva.[127]
  • severne oblasti se može podeliti u više podgrupa[126]:
    • na aversu vladar koji stoji, a na reversu Hrist na prestolu. Nosi sigle u obliku slova „S-” i „R-V”.[129]
    • uprošćeni stil sa iskrivljenim natpisima.
    • Hrist na prestolu, na aversu, a na reversu car i carica koji stoje i drže dvostruki krst. Obeleženi su siglom „R-V”.[129]
    • na aversu Hrist koji sedi na prestolu, a na reversu stilizovani šlem sa čelenkom i naglašenom rozetom.[124]
  • primorski gradovi Kotor i Ulcinj: U Kotoru je Uroš nastavio da kuje novac, koji je započeo car Dušan,[130] s tom razlikom da je legenda na reversu nosila natpis „VROSIVS-IMPERATOR”

Pored dinara u Kotoru su se kovali i poludinari sa predstavom poprsja Svetog Trifuna pod legendom „SANTVS TRIPhO” na aversu i poprsjem cara Uroša pod stemom, dopunjen legendom „IMPERAThORAS” na reversu.[116] U Ulcinju su se kovali folari. Nose legende „VROSIVS REX”, odnosno „VROSIVS”. Osim na Primorju, cirkulisali su i u drugim oblastima, naročito u istočnom delu Balkanskog poluostrva.[130]

Oblasni gospodari[uredi]

Nakon slabljenja i raspada centralne vlasti, najjači oblasni gospodari su nastupali samostalno.[131]

Oblasni namesnici koji su kontrolisali rudnike povećavali su svoju dobit na račun kvaliteta kovanica. Plašeći se vojne intervencije, oni se u početku nisu usuđivali da kuju novac samo sa svojim imenom, pa su uz svoje stavljali i carevo ime. Takav novac kovali su Rastislalići, despot Uglješa i kralj Vukašin.[122]

Politički razlaz cara Uroša V i kralja Vukašina oko 1367. koristili su i drugi oblasni gospodari, među njima knez Lazar Hrebeljanović i Nikola Altomanović, koji su tada počeli sa kovanjem svog novca.[131]

Nakon gašenja dinastije Nemanjića 1371, oblasni gospodari su nastavili da kuju novac, koji više nije mogao da dostigne ni cirkulaciju, niti kvalitet i rasprostranjenost koju je imao za vreme Dušana.[70] Otpočeo je proces rasparčavanja Srpske carstva isticanjem nekolicine oblasnih gospodara. Svi oni su na neki način pokušavali da se prikažu naslednicima loze Nemanjića, po srodstvu, kao zakoniti nosioci vlasti ili računajući na pravo po srodnosti preko neke pobočne linije.[132]

Pojavili su se novi oblasni gospodari, koji su koristili priliku za svoja teritorijalna proširenja. Balšići su 1372. zauzeli Prizren, knez Lazar Novo Brdo, Vuk Branković neka mesta na Kosovu. S kovanjem novca započeli su i Marko Mrnjavčević, kraljica Eufrosima - Jelena Mrnjavčević[potrebna odrednica], zatim Andreaš Vukašinović, Andrija Gropa, Konstantin i Dragaš Dejanović i Vuk Branković. Kovanje novca donosilo im je znatne prihode. Oblasni gospodari sa južnih teritorija bivšeg carstva ubrzo su postali turski vazali i prestali su s kovanjem novca, pa su njihova kovanja retka, a njihovi uzori su novac kralja Vukašina i cara Uroša.[131]

Novac su kovali i sami gradovi: Prizren, Skoplje, Smederevo.[36]

Carica Jelena[uredi]

Carica Jelena, udovica cara Dušana i majka cara Uroša je nakon smrti cara Dušana upravljala Serskom oblašću,[130] u jugoistočnoj Makedoniji, koja je formirana prilikom raspada i feudalizacije srpske države.[133]

Ona je nakon 1360. godine istupala kao samostalni gospodar – despina, a od 1365. od nje je vlast preuzeo despot Uglješa. Za vreme svoje kratke vladavine carica Jelena je kovala tri vrste dinara, koje se jedino razlikuju samo po natpisima.[130] Na njihovom aversu je predstava vladara, cara Uroša, na prestolu bez naslona, okrenut licem.[134] Car je sa stemom, u sakosu, manijaku i dijadimi, u desnoj ruci držeći skiptar sa krstom, a u levoj akakiju.[135]

Na reversu jednog od tri tipa dinara koje je ona izdavala, nalazi se jedina samostalna predstava vladarke u srpskom srednjovekovnom novcu. Carica Jelena je predstavljena u reprezentativnom stavu, kako stoji frontalno okrenuta posmatraču, sa nimbom, u sakosu, manijaku i dijadimi. U desnoj ruci drži skiptar, a u levoj akakiju. Sa njene leve i desne strane prikazan je cvet.[134]

Prosečna težina njenog novca je iznosila od 1,13 do 0,86 grama.[136]

Kralj Vukašin[uredi]

Dinar kralja Vukašina, osnovno kovanje. Avers: Hrist na tronu, drži jevanđelje. Revers: petoredni natpis: „VB HA / BA BLGP / BѢRNNO / KRA BLB / KAŠb”. Težina 1,18 g, prečnik 19 mm.

Kralj Vukašin je bio jedan od najznačajnijih feudalaca svog vremena. Car Uroš mu je 1365. godine dodelio kraljevsku titulu, ali je istupao samostalno od 1367. godine. Centri njegove vlasti su bili gradovi Prilep, Skoplje i Prizren. Na severu, granicu njegove države su činili Priština i Novo Brdo, na zapadu Prizren, a na istoku jezero Poru. Kovnice njegovog novca nalazile su se u Prizrenu, a verovatno i u Novom Brdu. Kovao je brojne emisije novca, koje bi se mogle podeliti u tri grupe[137]:

  • na aversu je kralj Vukašin kako jaše na konju, dok je na reversu šlem sa čelenkom i natpisom okolo „Vrosius imperator”. Najverovatnije pripada period 1365—1367.[137]
  • na aversu Hrist koji stoji na supedaneumu ili sedi na tronu. Na revresu su kralj i kraljica, koji između sebe drže krst. Novac je kovan po ugledu na emisiju cara Uroša sa istim predstavama aversa i reversa. Ova emisija je veoma retka.[137]
  • na aversu Hrist, na reversu višeredni natpis, po ugledu na dinar cara Dušana. Predstavlja njegovo osnovno kovanje. Kovanice su bile prisutne na širem prostoru, uključujući centralne i severne oblasti nekada jedinstvenog carstva. Jedina je vrsta obeležena brojnim siglama.[137]

Srebrni dinar kralja Vukašina i despota Uglješe sadrži šlem sa čelenkom (znamenja Nemanjića) u obliku krunisane ženske glave (znamenje Mrnjavčevića), što ukazuje na vazalni odnos Vukašina prema Nemanjićima.[138] Ženska glava je sa otvorenom krunom i minđušama, nalik portretima srpskih vladarki na freskama iz 14. veka.[139]

Srednja težina njegovih glavnih emisija iznosila je od 1,15 do 1,05 grama.[136]

Jelena Mrnjavčević[uredi]

Jelena Mrnjavčević, žena kralja Vukašina je kovala dinare koji na aversu nose konjaničku predstavu vladara pod legendom „KR–LЬ”,[133] a na reversu šlem sa čelenkom, daščicom, rozetom i glavom,[130] okrenutom nadesno, praćenu legendom ’KRALHČA–A ЄLѢNA. Njena je verovatno i vrste dinara sa višerednim natpisom „Blagoverna kraljica” na reversu.[140]

Jovan Uglješa[uredi]

Dinar despota Uglješe. Avers: dvoglavi orao. Revers: Hristos sa zrnastom nimbom, levom rukom drži jevanđelje. Težina 1,12 g, prečnik 20 mm.[141]
Zajednički dinari Jovana Uglješe i Vukašina Mrnjavčevića.[130] Avers: krst čiji se kraci završavaju kratkim debelim poprečnim crtama, iz kojih polaze dva reljefna lista sa tri dela. Listovi se završavaju sa tri dela. Između krakova krsta nalazi se natpis: DES/POT/IO/ANV/VLR/KA/ŠN. U sredini krsta se nalazi petokraka zvezda. Revers: car Dušan sa krunom, sa koje vise prependulije sa dva zrna zrna na krajevima i zrnastom nimbom. Vladar je obučen u divitision, sa manijakom i lorosom i donjom ukrašenom bordurom. U dnu haljine se nalaze nastavci, koji najverovatnije predstavljaju nastavke, na kojima stoji. U desnoj ruci mu je skiptar sa krstom. Preko leve ruke, podbočno visi loros, koji se završava sa tri grupisane tačke. Desno i levo od vladara se nalazi petokraka zvezda.[142]

Novčarstvo despota Uglješe može se podeliti na tri odvojene grupe[143]:

  • dinari sa šlemom, čelenkom, daščicom i poprsjem, sa ili bez krune[143]
  • dinar sa predstavom dvoglavog orla, prvi put u istoriji. Predstavlja ujedno njegovu glavnu emisiju novca.[143]
  • zajednička emisija sa Vukašinom. Uglješa je 1365. godine kovao novac zajedno sa bratom Vukašinom, povodom svog proglašenja za despota i preuzimanja namesništva od carice Jelene nad Serskom oblašću.[141] Avers je urađeno po vizantijskoj ikonografiji car Dušan, u carskom ornatu, sa nimbom kako stoji, u desnoj ruci drži skiptar, u levoj akakiju. Predstavu prati legenda SF–ZR.[144] Revers je rađeno po uzoru na novac Zapadne Evrope: krst sa rascvetalim krinovima na završecima na krajevima i zvezdom u sredini.[143]

Sa oznakom monograma cara Dušana (sizerena) novac je kovao verovatno do 1368. dok je formalno priznavao vrhovnu vlast Uroša V. Nakon toga, bez oznake vrhovnog vladara, kovao je samo jednu vrstu novca. Njegovog novca je mnogo manje nego Vukašinovog, verovatno zato jer oblast koju je držao Uglješa nije bio bogat srebrom, za razliku od Rudnika koji je držao Vukašin. Osim toga, Uglješini delovi države su gotovo vek ranije potpali pod tursku vlast, a oslobođeni su čitav vek kasnije, tako da je taj novac više bio izložen uništavanju.[141]

Despotu Uglješi su pripisali emisije novca koje su ranije pripisivane despotu Jovanu Oliveru. Promena u pripisivanju proističe iz činjenice da su kovanja nastala u vreme kralja Vukašina, nakon perioda kada se despotu Oliveru izgubio svaki trag, zatim ikonografski predlošci i stil novca, koji odgovaraju vremenu cara Uroša i kralja Vukašina i na kraju region cirkulacije ovih dinara.[130]

Prosečna težina njegovog novca je iznosila od 1,1 do 0,97 grama. Procenat srebra je bio veoma visok. Merenja na jednom njegovom primerku pokazala su procenat 98,24%.[136]

Konstantin Dragaš[uredi]

Konstantin Dragaš Dejanović je vladao zajedno sa svojim bratom Jovanom Dragašem, a nakon bratove smrti je upravljao samostalno, kao turski vazal. Pripisuju mu se i dinari sa slikom Hrista koji sedi na prestolu, sa višerednim natpisom, čiji je jedini poznati primerak pronađen u Skoplju. Kovao je još jednu vrstu novca po uzoru na krstaste dinare, odnosno venecijanske groše.[145]

Andrija Gropa[uredi]

Andrija Gropa je bio župan, arbanaški velikaš. Osamostalio se oko 1377. godine kao oblasni gospodar u Ohridu, gde je kovao novac, na čijem aversu je Hrist, koji stoji na supedaneumu. Poznate su četiri vrste dinara koje se razlikuju po natpisu na reversu.[145] Natpisi su staroslovenski, što ukazuje na pripadanje vlastelinskoj strukturi Srpskog carstva. Na jednoj novčanoj vrsti njegovo ime je bez titule župana, što ukazuje na to da ga je kovao kao veoma imućan i značajan vlastelin, još za života kralja Vukašina. Jedan od natpisa na novcu nađenom u Kičevskoj ostavi, verovatno kovan 80-tih godina 14. veka, glasi: „milosti božijej velik župan Gropa, gospodin Ohridu”.[146]

Prosečna težina njegovog novca iznosila je od 0,84 do 0,77 grama.[136]

Nikola Altomanović[uredi]

Nikola Altomanović je oko 1367. godine držao Rudnik, gde je kovao svoj novac. U to vreme je bio najsnažniji oblasni gospodar.[145] Poznata su tri tipa jednog novca. Prva dva su slična novcu koji su izrađivali i drugi oblasni gospodari: na aversu prvog tipa Hrist koji sedi na prestolu, a kod drugog Hrist na supedaneumu, dok je kod oba na reversu višeredni natpis. Treći tip novca je nalik Uroševom dinaru i označena je slovima „S-V” na revers.[145]

Knez Lazar[uredi]

Dinar kneza Lazara. Na aversu knez sa kupolastom krunom. U desnoj ruci drži skiptar sa krstom na vrhu. Revers: Hristos sedi na prestolu, obema rukama drži jevanđelje. Srebro, težina 0,79 g, prečnik 19 mm[147]

Knez Lazar je ispoljavao pretenzije na nasledstvo nemanjićkog trona, po rodbinskoj liniji svoje žene Milice.[148] Kovao je više vrsta novca u Novom Brdu, koji je na aversu nosio natpis „Knez Lazar”.[147] Prema ikonografiji, njegovo novčarstvo se može razvrstati u pet osnovnih grupa[149]:

  • višeredni natpisi na aversu („KNEZ LAZAR”), a na reversu Hrist na prestolu[149]
  • cela figura kneza Lazara koji drži žezlo u rukama i natpis „KNEZ LAZAR”, a na reversu Hrist na prestolu[149]
  • profil kneza Lazara na aversu, volovski rogovi na reversu, dok sa obe strane stoji natpis: „GOSPODINA KNEZA LAZARA”[149]
  • cela figura kneza Lazara sa žezlom u rukama na aversu i različitim varijantama latinskih natpisa „CONTE LASAR”, a na reversu Hrist u mandorli ili na prestolu.[149] Veruje se da je ovaj navac kovan nakon njegove smrti. Bilo je sličnih novčića sa njegovim imenom i imenom njegovog sina Stefana i sa italijanskim natpisom, s obzirom da su dubrovački trgovci držali pod svojom finansijskom vlašću Novo Brdo.[147]
  • novac sa latiničnim natpisima na aversu, a na reversu šlem sa volovskim rogovima, grb Hrebeljanovića.[150]

U njegovo vreme svi zakupci kovnica su bili Dubrovčani, odakle su verovatno dovedeni i rezači kalupa. Ikonografski predložak za predstavu biste kneza, verovatno potiče sa dubrovačkih minca (folara) koje su se kovale od kraja 13. veka do 1436.[151]

Prosečna težina njegovog novca je vremenom opadala. U prvim emisijama ona je bila 0,83, a u poslednjim 0,54 grama.[136] Za njegovog života i nakon pogibije, u opticaju je bilo i mnogo falsifikata njegovog novca, neki od njih bili su teško prepoznatljivi.[147]

Vuk Branković[uredi]

Dinar Vuka Brankovića. Avers: četvororedni natpis „+ BLbKb / OVbDN / NARb / GA”. Revers: Hristos na prestolu s nimbom, drži jevanđelje u ruci.

Vuk Branković, najmlađi sin Dušanovog namesnika iz Ohrida, sevastokratora Branka Mladenovića,[34] je posedovao rudnike srebra, olova, cinka, bakra, gvožđa i zlata, a među njegovim najvećim rudnicima bili su: Brskovo, Gluhavica, Trepča, Janjevo i Novo Brdo. Imao je veliki broj različitih kovanica.[152]

U srednjem veku su natpisi obično pisani ćirilicom na srpskom ili latinicom na latinskom.[36] Po pravilu, na novcu se nije označavao naziv monete. U Srbiji je izuzetak bio novac koji je iskovao Vuk Branković, jer je na njegovom novcu jasno bilo ispisano „VLKOV DINAR”.[34]

Kovao je 17 vrsta novca koje se mogu podeliti u tri osnovne grupe:

Dinar Vuka Brankovića. Avers: Vuk gologlav, stoji okrenut licem, sa zastavom i lorosom. Okolo sa leve i desne strane polukružni natpis „VLЬKЬ” (Vuk). Revers: Hristos na prestolu s naslonom. Sa obe strane Hrista sigle „GAK / VЬ”.
  • šlem sa čelenkom, daščicom, rozetom, perjanicom i štitom sa strane i višeredim natpisom. On se pojavljuje kao vazal kneza Lazara. Na jednoj verziji je šlem sa čelenkom bez štita, kao skraćeni natpis na reversu. Takođe postoji verzija sa konjem jednoj strani, i ćiriličnim natpisom na drugoj.[153]
  • na aversu je Hrist na prestolu, a na reversu Sveti Stefan, koji stoji i drži palmovu granu i jevanđeljem u rukama,[154] što je novitet u odnosu na prethodna kovanja. Takođe, postoje i verzija na kojoj je vladar sa skiptrom, sa kopljem ili sa zastavom, kao i verzija na kojoj Hrist sedi na prestolu.[153]
  • dinari sa dvoredni ćiriličnim natpisom na reversu, odnosno monogram. U istu grupu spadaju i dinari, koji na reversu imaju predstavu Svetog Stefana,[153] koji drži jevanđelje i kadionicu,[154] te predstave sa lavom i štitom. Ovaj novac je kovan i u kasnijem periodu i imao je manju težinu nego u ranijim emisijama.[153]

Natpise je ispisivao oko šita, koji se kod njegovih dinara javljaju prvi put u srpskom novčarstvu. Štit je podeljen trima dijagonalnim paralelnim trakama.[155]

U istom periodu bilo je i brojnih kovanja lokalnih feudalaca, patrijarha i gradova (Skoplje i Prizren), koja u svemu podražavaju novac Vuka Brankovića, a najviše u predstavi Hrista na prestolu i dvoredim natpisom koji sadrži samo ime vlastelina, odnosno grada.[156]

Gradski novac Skoplja[uredi]

Gradski novac iz Skoplja, kovan je do 1392. godine, kada su grad zauzeli Turci. Kovane su dve vrste novca. Na prvoj vrsti su motivi Hrista na prestolu na aversu i gradskog patrona Sv. Stefana koji drži kandilo i jevanđenje, na reversu, prema dinaru Vuka Brankovića, od kojeg se jedino razlikuje po natpisu sa imenom grada iznad predstave Svetog Stefana. Ova vrsta je kovana u malim količinama. Najbrojnije kovanje grada Skoplja čini druga vrsta, sa slikom Hrista koji sedi na prestolu i dvoredim natpisom imena grada,[157][158] a njegova težina iznosi 0,59 grama.[159]

Gradski novac iz Prizrena[uredi]

Gradski novac iz Prizrena je izrađivan u nešto većim serijama. Izrađivan je u periodu od 1378. do 1396. kada se nalazio u rukama Vuka Brankovića. Prvom tipu pripada dinar sa predstavom Hrista koji sedi na prestolu sa visokim naslonom na aversu i dvorednim natpisom[157] sa imenom grada „PRIZRENЬ”, na reversu.[160] Druga vrsta je varijanta prve, za koju se smatra da je glavno kovanje, s tom razlikom što je tron bez visokog naslona, a na trećoj Hrist stoji u mandorli.[157] Srednja težina druge vrste iznosi 0,44 grama, a treće 0,38 grama.[159]

Kraljević Marko[uredi]

Dinar kraljevića Marka (revers)[161]

Marko Mrnjavčević, sin kralja Vukašina je bio oblasni gospodar u zapadnoj Makedoniji. Kovao je više vrste novca:

  • predstava Hrista na prestolu i kralja koji jaše na konju i drži skiptar sa labarumom. Težina jedinog poznatog primerka iznosi 1,10 grama.[162]
  • na aversu ćirilični natpis u pet redova „VЬHA/BABLGOV/ѢRNIKR/ALЬMA/RKO - U Hrista Boga blagoverni kralj Marko”. Na reversu je Hrist na prestolu.[163]
  • na aversu ćirilični natpis u pet redova „VЬHA/BABLGOV/ѢRNIKR/ALЬMA/RKO - U Hrista Boga blagoverni kralj Marko”. Na reversu je Hrist u mandorli sa zvezdicama okolo[163]
  • na aversu kraći tekst „BLGO/VѢRNI/KRALЬ/MARKO - Blagovjerni kralj Marko“. Na reversu je Hrist u mandroli od zvezdica[163]
  • dinari sa Hristom koji sedi na prestolu i kraljem koji stoji i drži skiptar sa krstom predstavlja jedinstvenu pojavu u ovom razdoblju na prostoru Makedonije i jedna je od njegovih od poslednjih emisija. Težina jedinog poznatog primerka iznosi 0,87 grama[162]

Andrijaš Mrnjavčević[uredi]

Markov brat Andrijaš Mrnjavčević je kovao 80-tih godina 14. veka[161] veoma sličan novac, kao i Marko. Poznate su dve vrste, obe na aversu imaju kraći tekst „BLGO/VѢRNI/ANDRE/AŠЬ - Blagoverni Andreaš“, dok je na reversu Hrist na prestolu ili u mandorli. Na novcu se nalaze slovne oznake, koje nisu razjašnjene.[163]

Đurađ Balšić[uredi]

Dinar Đurađa Balšića. Avers: petoredni ćirilični natpis „BOGO/MЬDAN/NVЄLNЅ/NGNЬGH/QЬGЬ”. Revers: vučja glava sa široko razjapljenim čeljustima i isplaženim jezikom na desno. Ispod šlema je veliko slovo „N”. Na viziru šlema je latinično slovo „G”, u koga je ukomponovano ćirilično „g”. Težina 0,7 grama, prečnik 17 mm.

Pored kneza Lazara, najmoćniji i najugledniji velikaš je bio Đurađ I Balšić. Nakon zauzimanja Prizrena, koji je u to vreme bio vrlo značajan privredni centar na raskrsnici puteva, sa već uhodanom kovnicom, Đurđe je započeo sa kovanjem novca. Prva emisija novca je izašla sredinom 1372. godine. Njegovo kovanje može se podeliti na više vrsta[164]:

  • dinar težine 1,04 grama i prečnika 18 mm. Na avers ima četvororedni ćirilični natpis sa invokacijama Isusa Hrista, kao dosledna kopija novca karalja Vukašina. Na reversu je Hrist sedi na prestolu sa visokim naslonom, slično jednoj podvrsti Lazarevog dinara[164]
  • dinar težine 0,97 grama i prečnika 18 mm. Avers je isto kao i prva vrsta, četvororedni ćirilični natpisom, invokacije Isusa Hrista, samo sa drugačije stilizovanim slovima. reversu je raški grb, šlem sa vitlom i čelenkom u vidu rozeta, po uzoru na Dušanov novac.[165]
  • dinar težine 1,0 – 1,1 grama i prečnika 18–19 mm. Na aversu je takođe četvororedni ćirilični natpis sa invokacijom Isusa Hrista. Na reversuu je vučja glava sa isplaženim jezikom, koji se oslanja na šlem zapadnog tipa, što predstavlja udaljavanje od raškog stila i učvršćivanje suvereniteta porodice. Desno od šlema je stilizovano latinično slovo „G”, u koga je ukomponovano ćirilično „G”.[165]
  • na aversu je petoredni ćirilični natpis u kome se Đurđe deklariše kao bogomdani veliki gospodin. Na reversu je heraldička oznaka, vukova glava sa otvorenim čeljustima i isplaženim jezikom, plaštom i šlemom zapadnog tipa. Ova vrsta je najverovatnije nastala posle 1374. godine[165]
  • dinar prečnika 18–19 mm. Na aversu je petoredni ćirilični natpis sa invokacijom Isusa Hrista. Na reversu je vučja glava sa isplaženim jezikom u desnu stranu, a ispod jezika je šlem zapadnog tipa sa novom stilizacijom. Ispod šlema je vidljivo slovo „N”. Jedini sačuvani primerak ovog novca je jednom trećinom okrnjen i čuva se u Muzeju Slavonije u Osijeku.[165]
  • dinar težine 0,7 grama i prečnika 17 mm. Na aversu je petoredni ćirilični natpis, u kome se vladar deklariše kao bogomdani veliki gospodin. Na reversu je vučja glava sa široko razjapljenim čeljustima i isplaženim jezikom na desno. Ispod šlema je veliko slovo „N”. Na viziru šlema je latinično slovo „G”, u koga je ukomponovano ćirilično „g”.[165]

Balša II Balšić[uredi]

Balša II Balšić je posle smrti svog brata preuzeo vlast koju je usmerio prema jugu i Primorju – Beratu i Valoni. Svojim teritorijama je 1385. pripojio Drač, a zatim poginuo u borbi protiv Turaka. Njegov novac na aversu ima Svetog Stefana, zaštitnika grada Skadra, dok je na reversu grb sa štitom sa lavljom glavom na kome stoje šlem, kruna i lavlja glava.[166] Od njega je u novčarstu Bališća ćirilični tekst je zamenjen tekstom na latinskom, što je kasnije postala praksa.[167]

Đurađ II Stracimirović[uredi]

Đurađ II Stracimirović je posle smrti Balše II stao na čelo kuće Balšića. Kovao je dve vrste novca. Prvu vrstu sa Svetim Stefanom, zaštitnika Skadara na aversu je kovao u Skadru,[168] do 1391. godine, kada je Skadar pao u ruke Konstantina Balšića. Ova vrsta je značena siglama „P-L”. Srednja težina ovog novca je iznosila 1,16 grama.[169]

Druga vrsta novca je sa slikom Svetog Lavrentija, patrona Balšića, na aversu, najverovatnije je kovana u Baru.[168] Svetitelj je prikazan sa nimbom, kako stoji, frontalno okrenut posmatraču, u bademastoj mandorli, odeven u dalmatiku. U desnoj ruci drži kadionicu, a u levoj jevanđelje. Predstavu dopunjuje legenda SLAVRENCIVS M. Na reversu je grb Balšića, sa legendom „M D GEORGI S–TRACIMIR”.[170] Srednja težina ovog novca je iznosila 1,08 grama.[169]

Balša III Balšić[uredi]

Balša III Balšić je nastavio kovanje groša po ugledu na kovanja svog prethodnika. Bilo je tri vrste groša, sa predstavama Sv. Lavrentija na aversu i grbom na reversu. Prva od vrsta je obeleženo siglom „–m”, a jedna od vrsti je na aversu imala deo legende ispisan ćirilicom, za razliku od njegovog prethodnika. Srednja težina njegovog novca je iznosila 1,05 i 1,04 grama.[171] Njegovog kovanje igralo je značajniju ulogu od kovanja njegovih prethodnika, jer je nalažen daleko van matičnih oblasti.[169]

Pošto nije imao muških potomaka, svoje oblasti je zaveštao despotu Stefanu Lazareviću.[168]

Konstantin Balšić[uredi]

Konstantin Balšić je vladao Skadrom i njegovom okolinom kao vazal sultana Bajazita. Kovao je u Skadru dinare na čijem reversu je prikazan vladar na prestolu i drži skiptar sa krinom i glob sa krstom. Natpis okolo glasi „Rex Constantinvs”.[168] Njegova kovanja se tipološki razlikuje od ostalih kovanja kuće Balšić. Srednja težina njegovog novca je iznosila 1,21 gram.[171]

Dubrovački novac[uredi]

Dubrovački dinar (oko 1337). Avers: Hristos u mandorli, desnom rukom blagosilja, a u levoj drži jevanđelje. Levo i desno su oznake „IC-XC”. Revers: Sveti Vlaho sa podbiskupskom kapicom stoji, desnom rukom blagosilja, a u levoj drži krst. Okolo je natpis „S BLASIVS RAGVSII”. Težina 1.62 g, prečnik 20 mm.

Dubrovnik je sa svojim balkanskim zaleđem vekovima imao živ i plodan trgovinski promet. Pod kraj 13. veka počeo je da izdaje sopstveni novac, koji je kovan sve do 1803. godine, kada je Dubrovačka republika prestala da postoji.[172]

Najstariji sačuvani arhivski spisi o redovnom radu dubrovačke kovnice potiču iz 1337. godine. Alat i kalupi koje je izrađivala dubrovačka kovnica, bili su svojevrsni izvozni proizvod, koji su kupovale druge države i gradovi.[173]

Dinar je bio prvi dubrovački srebrni novac i imao je 47 varijanti.[173] Njegova srednja težina u početku kovanja, 1337. godine je iznosila 1,951 grama i bio je čistoće 916,67/1000 srebra, a 1626. srednja težina mu je iznosila 0,642 grama i imao je čistoću 800/1000 srebra.[174]

Dubrovački srebrni dinar je rađen po uzoru na mletački dukat. Na aversu je iao predstavu Hrista u mandorli.[175]

Osim dinara kovali su se poludinari (9 tipova), dinarići (8 varijanti) i poludinarići.[173]

Dubrovački poludinar, kovao se od 1370. Na aversu je nosio predstavu glave Hrista sa nimbom, okrenutu licem, a na reversu predstavu glave Svetoga Vlaha sa podbiskupskom kapicom.[151]

Dinarići su se kovali od 1626. Njihova srednja težina je iznosila 0,626 grama srebra, takođe čistoće 800/1000.[174]

Vrednost dinara kao i dinarića u odnosu na druge vrste novca u Dubrovniku nikada se nije menjala: dinar i dinarić su imali uvek vrednost od 30 minca (folara), odnosno, jedna perpera je vredela 12 dinara (dinarića).[174]

Dinar u Bosni[uredi]

Dinar Stefana II Kotromanića. Aversu: ban stoji okrenut licem, u desnoj ruci drži mač, a u levoj skiptar sa krstom na vrhu. Okolo je natpis „STEFA-BAN”. Revers: Hrist sa nimbom na prestolu s naslonom, drži jevanđelje. Oko njega je natpis „IC-IX” i sigle „P-M”. Težina 1,97 grama, prečnik 19-21 mm

Nakon osvajanja Huma tridesetih godina 14. veka, ban Stefan II Kotromanić je započeo sa eksploatacijom rudnika u Bosni i izradom domaćeg novca. Sačuvan je veći broj emisija njegovih dinara. Novac je kovao po ugledu na novac venecijanske, srpske i dubrovačke emisije.[176] Nije koristio heraldičke motive. Na aversu je najčešće lik bana koji stoji ili sedi na prestolu, a na revresu lik Hrista na prestolu.[177]

Kao ban, Tvrtko I Kotromanić je najpre kovao dinare po uzoru na svog strica Stefana, a od 1365. je uveo nove kalupe koji je dobio iz Dubrovnika, čiju izradu mu je odobrilo Dubrovačko veće umoljenih (lat. Consilium Rogatorum). Kalupi su sa jedne strane imali bana s mačem, a sa druge Hrista. Postigao je da svoj novac izjednači, kako stilski, tako i po težini, a samim tim i po vrednosti s dubrovačkim dinarom.[177] Težina mu je iznosila 0,64–1,85 grama i vredeo je 6 solda ili 30 minca.[177]

Nije poznato da li je Tvrtko nakon proglašenja za kralja 1377. nastavio sa kovanjem svog novca, a nakon njegove smrti 1391 je nastao duži prekid u kovanju, najverovatnije zbog nesređenih prilika i česte smene vladara.[178]

Godine 1436. kralj Tvrtko II Kotromanić je počeo da kuje svoj novac: groševe, dinare i poludinare. Novac je na aversu imao šlem sa krunom, natpis T (monogram kraljevog imena) i „dni regis Bosne”. Na reversu se nalazio zaštitnik Sveti Grigorije Bogoslov,[178] zaštitnik Bosne i krsne slave Kotromanića. Time je napuštena stara praksa da se na novac s jedne strane stavlja lik vladara, a sa druge lik Hrista.

Kovanje sopstvenog novca u prvoj polovini 15. veka u Bosni nije u išlo prilog interesima Dubrovačke republike. Svaka nova emisija dinara bosanskih kraljeva je izazivala burne reakcije, povlačenje dubrovačkih trgovaca ili zahtevi da se obustavi kovanje, nastojeći da dubrovački dinar bude jedino platežno sredstvo na toj teritoriji.[179]

Despotovina[uredi]

Rascepkanost državnog prostora srpske države olakšalo je prodor osmanlija na centralni deo Balkana, koji je usledio posle pogibije kneza Lazara na Kosovom Polju 1389. godine.[180]

Visoka cena srebra je pospešivala ulaganja i u manje isplative rudnike. Krajem 14. i početkom 15. najveći broj rudnika je otvoren u regionima[44]:

  • Kopapnik: Zaplanine (1400), Livada (1405), Belasnica (1423), Kovači (1926), Belo Brdo (1438)
  • Podrinje: Crnča (1367), Zajača (1412), Bohorin i Krupanj (1415)
  • Rudnik: Selac i Rudište kod Beograda

Glavne kovnice u vreme despotovine nalazile su se u blizini rudnika u Breskovu, Rudniku, Novom Brdu, Trepči, Koporićima, Plani, Srebrnici i Rudištima, kao i u urbanim centrima Skoplju, Prizrenu, Zvečanu, Ohridu, Prištini, Skadru, Baru, Smederevu i autonomnim gradovima Kotoru i Ulcinju.[181]

Otvaranjem novih rudnika krajem 14. i u 15. veku, srpski despoti uspeli su da podignu monetarnu sliku Srbije na viši nivo. Novac je ponovo počeo da dobija na težini, kvalitetu i predstavama.[70]

U vreme despotovine novac je kovan i u gradovima koji su bili središta privrednog, kulturnog i crkvenog života. Najstarija kovnica u kojoj se kovao novac za potrebe despotovine se nalazila u Rudniku. Najvažnija kovnica despotovine je bilo u Smederevu, koja je podignuta oko 1430, u vreme kada je despot Đurađ Branković sagradio tvrđavu i dvor. U njoj se kovao novac sa ćirilični natpisom imena grada, ispisanim u skraćenom obliku ili u celosti, u jednom ili više redova. U tom periodu novac se kovao na Novom Brdu i u Srebrnici.[182]

Zakupci kovnica u vreme despotovini su bili ugledni Dubrovčani, koji su se često povezivali u zajednička trgovačka udruženja.[181]

Na teritoriji Beograda su veoma česti nalazi novca Stefana Lazarevića i njegovog naslednika despotskog trona, Đurađa Brankovića.[183] Srpski novac u vreme despota ima najmanji obim i težinu. Ova vrsta novca danas se zove obola, a u narodu su poznati kao maljušnici.[184]

Kovao se veliki broj vrsta novca, sa različitim kombinacijama ikonografskih predložaka. U prvom razdoblju dominirala je predstava Hrista u mandorli, po uzoru na dubrovački novac, a kasnije svetovne predstave po uzoru na srednjeevropski novac.[185]

Težina novca u vreme despotovine je varirala između 0,15 do 1,40 grama. Osnovni srpski novac je bio dinar, a u opticaju su se nalazili groševi, cekini, perperi i mletački dukati, a vremenom u sve većoj turski srebrni novac.[186]

Stefan Lazarević[uredi]

Srebrni dinar Stefana Lazarevića: na aversu, u poljima koja čine kraci krsta, čita se: D / E / SP / OT. Na reversu Isus Hristos stoji u mandorli. U levoj ruci drži Jevanđelje, a desnom blagosilja. Masa: 0,75 g, poluprečnik 17 mm.[183]

Stefan Lazarević (knez 1389—1402, despot 1402—1427)[82] je despotsku titulu dobio od vizantijskoga cara u Carigradu. Godinu dana kasnije, 1403/4. je prestonicu svoje države preselio u Beograd, koji je dobio na upravu od ugarskog[187] Žigmunda.[183]

Novac koji je kovao Stefan Lazarević, može se podeliti u tri perioda. Još dok je bio maloletan, kneginja Milica je imala dogovor sa gradskom upravom Novog Brda o kovanju novca na italijanskom jeziku. Na avesru kovanica je pisalo „conte Stefano”. U drugom periodu, od početka novog veka i do pomirenja sa Đurađom Brankovićem, kovan je najnekvalitetniji zvanični raški novac. U trećem periodu, nakon stabilizacije nastao je lep i raznovrstan novac.[188]

Poznata je samo jedna emisija njegovog novca na aversu kovanice sa predstavom Svetog Stefana u stiharu, sa kadionicom i krstom, dok je na reversu novca amblem Lazarevića, šlem sa dva goveđa roga.[154]

U kneževskom periodu težina njegovog novca iznosila je od 0,73 do 0,42 grama. U tom periodu, glavne emisije su bile sa predstavama Hrista u mandorli i šlema sa dva goveđa roga, zatim glave Hrista i despota koji stoji i drži skiptar sa labarumom.[189]

Nakon dobijanja titule despota je uveo novčanu reformu (između 1402. i 1407[190]), koja nije odmah svuda bila sprovedena, a stope njegovih dinara su se kretale između 1,22 i 0,82 grama. Istom reformom su uvedeni i oboli, sitan novac za svakodnevnu upotrebu, srednje težine 0,42 do 0,29 grama, kao i poludinari težine oko 0,51 gram.[191] Glavne emisije kovanja u despotskom periodu su dinari sa višerednim natpisima, kao i predstave vladara koji stoji i drži neku od insignija vlasti.[189]

Novčarstvo Stefana Lazarevića se odlikuje velikim brojem vrsta u skromnim količinama.[185] Od sva tri perioda do danas je sačuvan mali broj primeraka.[188] Zbog slabe kontrole u prvom i drugom periodu kovanja postoji veliki broj falsifikata njegovog novca.[188]

Pored kovnica u Srbiji, držao je i Nađbanji (danas Baja Mare) u Ugarskoj (danas Rumunija), čiji je kovničar Stephanus Remetei kovani novac obeležavao siglama „n-S”. Ista kovnica je nakon njegove smrti prešla u ruke Đurađa Brankovića.[189]

Zakonom o rudnicima donetom u dvoru u Nekudimu 19. januara 1412.[192] je regulisao pravo kovanja novca i kazne za krivotvorenje novca.[119] Zakon se odnosio na rudnik u Novom Brdu, ali je vekovima nastavio da se primenjuje.[192] Po tom zakonu za falsifikatore novca su predviđene kazne sakaćenje i novčana globa.[43] Zakonom su, osim toga, regulisani socijalno-pravni položaj rudara, stvarno-pravni odnosi rudara (koncesije rudnika i nasleđivanje), rudarski sporovi, vrste sudova, sudija i sudskih postupaka i organe vlasti u Novom Brdu.[193]

Đurađ Branković[uredi]

Đurađ Branković je kovao novac tokom svoje poluvekovne vladavine, najpre kao oblasni gospodar (1403—1427) teritorijama koje je nasledio od svog oca Vuka Brankovića, a nakon smrti despota Stefana Lazarevića, pošto je sklopio sporazum sa Ugarskom, kao despot (1427—1456).[194] Bio je jedan od najbogatijih vladara svog perioda, zahvaljujući monetarnoj reformi i bogatim rudnicima iz kojih se ugalj izvozio u susedne zemlje. Kovao je novac manjeg prečnika često ispisan višerednim natpisom. Njegov lik je vrlo realistički rađen, kao da je naslikan, umesto bezlične predstave koja je do tada preovlađivala.[70]

Kao oblasni gospodar sa knezom Lazarom je kovao dinare sa predstavom Hrista na aversu i višerednim natpisom sa njihovim imenima na reversu.[195] Iz istog perioda je poznata sedam tipova samostalnih kovanja, šest dinarskih, a jedno izdanje obole. Sva dinarska izdanja na aversu imaju jedinstvenu predstavu Hrista u mandorli, dok se na reversima nalaze:

  • lav
Dinar Đurađa Brankovića. Avers: portret vladara i okolo natpis sa četiri šestokrake zvezdice „GЮ*Ь*R*G*”. Revers: Hristos u mandorli, u levoj ruci jevanđelje, a desnom blagosilja. Težina 0,50 g, prečnik 17 mm.[196]
  • glava gospodara. To je ujedno najlepši i jedini realističan portret vladara, u srpskom srednjovekovnom novčarstvu. Đurđeva glava je prikazana u anfasu, uokvirena dugom kosom koja pada u spiralama, sa brkovima i gustom bradom razdeljenom po sredini. Avers je duguljasto, sa visokim čelom, naglašenim jagodicama, krupnim očima, pravilnim nosem i punim usnama. Majstor koji je rezao kalup za izradu ovog novca je najverovatnije bio Dubrovčanin, s obzirom da su u tom periodu zakupci carine i kovnice u Trepči i Prištini, koje su se nalazili pod Brankovića, bili isključivo Dubrovčani.[197]
  • monogram[195]
  • prva samostalna predstava krina, simbol Bogorodičine čistote u srpskom novčarstvu.[198]

Na izdanju obole, na aversu se nalazi Isusova glava, dok je na reversu višeredni natpis.[199]

Nakon preuzimanja prestola monetarna proizvodnja je značajno uvećana. U periodu do novčane reforme (1427—1435) je imao jedanaest emisija novca, sa karakterističnom Hristovom predstavom s jedne strane i lavom, natpisom i monogramom sa druge strane.[194]

Srebrni novac Đurađa Brankovića kovan u Smederevu. Revers: lav okrenutog na levo, amblem kuće Vuković i okolo kružni natpis „CMDPBO”. Avers: vladar s krunom sedi na prestolu, u desnoj ruci drži mač a u levoj krst, okolo natpis „DESPOTЬ GЮRGЬ”.[70]

Oko 1435. je reformisao svoje novčarsvo. Primenom radikalni mera državne monetarne politike, reorganizovao je i kovanje. Kovao je manje i deblje pločice, ujednačene težine koja je iznosila 1,10—0,77 grama za dinare i 0,35—0,20 grama za obole i načinom obeležavanja kovanica, kao i promena motiva. Na reversu se nalazi lav, dok su ranije predstave Hrista na avers, zamenile predstave vladara, višeredni natpis, monogram i štit.[200]

Despot je uglavnom predstavljen kako sedi na tronu, držeći u rukama simbole vlasti. Isto kao i na novcu koji su kovali njegovi prethodnici, nalazi se i heraldički simbol Brankovića, lav u pokretu, okrenut na levu stranu, sa podignutim repom i prednjom levom šapom.[182]

Poslednje emisije nosile su i imena mesta u kojima se novac kova: Smederevo, Novo Brdo, Rudnik i Rudišta.[200]

Osim sopstvenog novca, kovao je novac i sa drugim vladarima. Sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašom, kovao je novac koji na jednoj strani ima krunu i latinski natpis, a na drugoj lava i ćirilični natpis.[182][201] Težina je iznosila 1,17 grama. Ovaj novac je nastao kao rezultat dogovora o podeli zarade kovnice u Srebrnici, nakon što je bosanski kralj zauzeo Srebrnicu 1446. i važio je do 1448.[201]

Novac je kovao i sa ugarskim kraljevskim namesnikom Sibinjanin Jankom (Janoš Hunjadi). Poznate su dve vrste:

  • na avers despot sedi ili stoji pored prestola, na drugoj strani je štit podeljen na 4 kvartira. 1. i 4. kvartir su popunjene horizontalnim trakama, u 2. kvartiru je dvostruki krst, a u 3. gavrana,[202] simbol porodice Hunjadi.[182] Prama mađarskim numizmatičarima ova vrsta je iskovana 1451. godine, povodom veridbe Jelene Kantakuzin[potrebna odrednica], Đurađeve unuke i Matije Korvina. Težina novca je iznosila 0,7 grama.[202]
  • na aversu vladar koji stoji, na revers štit sa 4 kvartira. U 1. i 4. je lav, simbol porodice Brankovića, a u 2. i 3. gavran. Emitovana je povodom udaje Jelene Kantakuzin i Matije Korvina. Težina novaca je iznosila 0,77 grama[202]

Pri kraju svoje vladavine Đurađ je kovao novac sa sinom Lazarom, a nakon Đurađeve smrti (1456), manje serije su kovali samostalno Lazar, po uzoru na očev novac i njegov brat Stefan, sa heraldičkim simbolima: šlemom, orlom na štitu i čelenkom bivoljih rogova.[186]

Lazar Branković[uredi]

Lazar Branković, sin Đurađa Brankovića je poslednji srpski despot koji je u srednjem veku kovao novac. Kovao ga je po uzoru na svog oca. Poznate su dve vrste njegovog novca: dinar i obol. Na reversu dinara je despot na prestolu bez naslona, a na naličju ćirilična legenda i figura lava koji se kreće nalevo. Na aversu obola je ćirilična legenda i kruna od ljiljana, a na reversu lav koji korača nalevo i ćirilična legenda. Razlikuje se od ranijih kovanja po kruni, koja je stavljena u sredinu novca, između natpisa. Kovana je u Smederevu.[203] Srednja težina njegovih dinara se kretala u granicama od 0,99 do 0,88 grama, a obola oko 0,22 grama.[191]

Ivaniš Pavlović[uredi]

Vojvoda Ivaniš Pavlović, je bio jedini feudalac u srpskoj despotovini koji je kovao svoj novac u kovnici u Rudištu. Na aversu se nalazi titula i ime, a na reversu ime mesta kovanja i predstava lava koji korača.[204] Srednja težina njegovog novca je iznosila 0,88 grama.[202]

Ostave srednjovekovnog novca[uredi]

Dosad je poznato oko stotinak srpskog srednjovekovnog novca. Najbrojnija je Kosovska ostava u kojoj se nalazilo nekoliko hiljada primeraka. U ostalim ostavama pronađeno je od nekoliko, do nekoliko stotina komada. Ukupna količina srednjovekovnog novca iznosi između 40 i 50 hiljada komada, što govori o njegovoj retkosti, s obzirom da se takva količina može pronaći u samo jednoj ostavi rimskog novca.[41]

U toku kraljevskog i carskog perioda kovanja, ostave su nađene u Italiji, Grčkoj, Bugarskoj, odnosno Rumniji i Mađarskoj, što govori o širini cirkulacije novca.[41]

Novčanice[uredi]

Tokom 18. veka u većini evropskih država iz prometa nestaju zlato i srebro, zbog čega se javlja potreba za papirnim novcem. To predstavlja razlog za pojavu prvog papirnog novca i u Srbiji.

Na teritoriji današnje Srbije, prva vrsta papirnog novca, tačnije novčane doznake, pojavljuje se 1848. godine u Vojvodini, u Sremskim Karlovcima i Subotici. To su bili asignati, koji su izdavani na osnovu pokrića nacionalnim dobrima (nepokretnostima i sl.).

Knjaževstvo Srbija (štampane 1876, nikad u opticaju)[uredi]

Prve novčanice u Kneževini Srbiji, štampane u Državnoj štampariji u Beogradu 1876. godine, kao novac Glavne državne blagajne, nikada nisu puštene u opticaj.[15]

Odluka o izdavanju srpskog državnog papirnog novca, bez podloge u plemenitim metalima, u nominalnom iznosu od 24 miliona dinara, koliko je planiran zajam iz inostranstva, doneta je početkom 1876, sa željom da se pronađu sredstva nužna za rat, jer se Srbija, uprkos protivljenju evropskih sila, ozbiljno pripremala za rat sa Turcima, nakon Hercegovačkog ustanka jula 1875. Međutim, kako planirani zajam nije ostvaren, novac se nije ni našao u opticaju.[205]

Odštampan je probni kontingent novčanica sa apoenima od jednog, pet, deset, pedeset i sto dinara, u ediciji od 1.500 primeraka po svakom nominalu.[15] Proveravane su mašine i tehnologije za neku buduću izradu. Novčanica od 1 dinara nema naličje.[206] Veruje se da je crteže za apoene od 5 dinara izradio srpski pesnik i slikar Đura Jakšić, a za 10 dinara slikar Đorđe Krstić. Na aversima svih novčanica se nalaze: poprsje kneza Milana Obrenovića i grb Kneževine Srbije. Ukrašena su su bogatom ornamentikom, dok su na naličju poprsja kneza Miloša Obrenovića, kneginje Ljubice i njihovog sina Mihaila Obrenovića.[207] Osim toga, korišćeni su motivi ženske figure u narodnoj nošnji sa snopom žita i srpom, u raznim pozama, kao i figura srpskog vojnika s puškom, takođe u raznim pozama, dok se na apoenima od sto dinara nalaze figura kneza Mihaila s rukom na knjizi i simbolični prikaz Drugog srpskog ustanka - knez Miloš sa zastavom, okružen grupom ljudi.[15][208]

Sve novčanice izrađene su od bele hartije. Osnovna boja štampe je svetloplava. Sva slova su pisana ćirilicom, osim imena gravera L. Duval, koje je ispisano latinicom. Novčanice nose datum 1. jul 1876, mesto Beograd, a za državnu blagajnu potpisao je J. Živanović.[207]

Ove novčanice su retke i omiljene među kolekcionarima.[206]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje
1 dinar iz 1876.jpg neizrađen 1 dinar 100x62 gore Milan Obrenović, dole grb Knjaževstva Srbije 1876.
5 dinara iz 1876.jpg 5 dinara iz 1876. druga strana.jpg 5 dinara 120x80 gore Milan Obrenović, desno srpski vojnik s puškom, dole grb Knjaževstva Srbije članovi dinastije Obrenović 1876.
10 dinara iz 1876.jpg 10 dinara iz 1876. druga strana.jpg 10 dinara 131h96 gore Milan Obrenović, levo žena u narodnoj nošnji, sa snopom žita i srpom, desno srpski vojnik, dole grb članovi dinastije Obrenović 1876.
50 dinara iz 1876.jpg 50 dinara iz 1876. druga strana.jpg 50 dinara 188x126 gore Milan Obrenović, desno srpski vojnik, dole grb Knjaževstva Srbije članovi dinastije Obrenović 1876.
100 dinara iz 1876.jpg 100 dinara iz 1876. druga strana.jpg 100 dinara 188h128 gore Milan Obrenovića, desno srpski vojnik, dole grb Knjaževstva Srbije gore dvoglavi orao, levo knez Mihailo s rukom na knjizi, desno Drugi srpski ustanak 1876.

Kraljevina Srbija[uredi]

Upotreba stranog novca u Srbiji zadržala se sve do osnivanja Narodne banke.[209] Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije osnovana je 2. jula 1884. godine, čime su stvoreni uslovi za izdavanje novčanica.[210] Sve do tada, u Srbiji se unutrašnji promet obavljao isključivo kovanim novcem, novčanice su videli samo oni koji su odlazili u inostranstvo. Izvršni odbor banke je odlučio da iz inostranstva dovede jednog stručnjaka, koji bi pomogao oko organizovanja bankarske službe, s obzirom da u Srbiji u to vreme nije bilo dovoljno stručnjaka iz te oblasti. U tu svrhu upućena je molba Belgijskoj narodnoj banci, koja je važila za jednu od najbolje organizovanih emisionih banaka. Belgijska banka je poslala svog šefa knjigovodstva Šarla Bošmana.[211] Kako je početak rada Narodne banke zavisio od objavljivanja prvih novčanica, Bošman se zauzeo kod Belgijske banke da ustupi Srbiji svoju rezervnu banknotu od 100 franaka.[212] Tadašnji ministar narodne privrede je zatražio od Stevana Kaćanskog, predsednika umetničkog društva u Beogradu, da umetnici pošalju predloge za srpske simbole koji bi se pojavili umesto belgijskih na novčanici od 100 dinara. Upravni odbor Narodne banke je dobio šest nacrta od istog društva na uviđaj i dalju upotrebu, ali nije poznato ko su bili autori predloga, i čiji je predlog na kraju usvojen.[15]

Iste godine kada je osnovana banka, emitovana je i novčanica od 100 dinara. Ona je bila prva dinarska papirna novčanica naplativa u zlatu, a izrađena je u Briselu u Belgiji.[210]

Bila je veličine 185x108 mm, odštampana je na beloj hartiji u osnovnoj tamno maslinastoj boji. Na licu novčanice, sav tekst osim imena gravera je napisan ćirilicom, dok je tekst na naličju na francuskom.[212] Smatra se da se Kraljevina Srbija odlučila za oba pisma s nadom da će tako steći poverenje, radi lakšeg sticanja prava građanstva u inostranstvu.[15]

Vrednost novčanica od 100 dinara bila je identična vrednosti novčanice od 100 francuskih, 100 švajcarskih i 100 belgijskih franaka i za toliko se menjala tada u tim evropskim državama.[210] Njena vrednost nije mnogo opala ni za vreme Prvog svetskog rata, kada se na tržištu novca menjala za 88 franaka.[213] Mada je izdata samo kao privremena novčanica,[212] konačno je zastarela 5. februara 1921, a u praksi se zadržala u opticaju do Prvog svetskog rata.[214] Ukupno je pušteno u opticaj 50.000 komada. Nije zabeležen nijedan njen falsifikat.[212]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje štampa važenje
100 dinara 1884 lice.jpg 100 dinara 1884 naličje.jpg 100 dinara 185x108 1. 7. 1884. 5. 2. 1921.

Za novčanicu od 50 dinara, raspisan je konkurs kojim su se tražili predlozi u duhu evropskih narodnih banaka, sa malim dodacima iz srpskog narodnog života (naročito radničkog). Od 10 predloženih crteža, iz Srbije i inostranstva, usvojen je predlog slikara Đorđa Krstića.[15] Kliše za novčanicu od 50 dinara je izrađen u Briselu.[215] Takođe je imala pokriće u zlatu.[216] Puštena je u promet 8. februara 1885.[212] Veličina novčanice je bila 157x95 mm i štampana je na beloj hartiji. Osnovna boja crteža je maslinasto zelena. Tekst na naličju, je isto kao i kod novčanice od 100 dinara ispisan na francuskom. Prema podacima Narodne banke pušteno je u promet 20.000 nominalne vrednosti 1 milion dinara. Štampana je kao privremena novčanica. Nije poznato da li su sačuvani primerci iz ove emisije. Druga emisija ove novčanice je od 1. marta 1886. S obzirom da je bila lošeg kvaliteta izrade, radi zaštite od falsifikovanja Narodna banka je već naredne godine nakon emitovanja počela da ih povlači i kasnije ih je i poništavala, mada je zvanično prestala da bude zakonsko sredstvo plaćanja tek 11. decembra 1920. godine.[215]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje štampa važenje
50 dinara 1886.jpg 50 dinara 1886. druga strana.jpg 50 dinara 157x95 Desno majka Srbija Desno muškarac sa kosom i žena 1. 3. 1886. 11. 12. 1920.

Međutim, banka je napravila grešku izdavanjem velikih apoena od 100 i 50 dinara koji su glasili na zlato i koja je kreditirala samo spoljnu trgovinu, gde su obavljani isključivo krupni poslovi, dok su domaća privreda i tržište zahtevali manje novčanice, ili pak monete sa srebrnom podlogom.[217] Naviknut na metalni novac, narod je tu novčanicu mahom menjao za zlato, što je iscrpljivali bančinu podlogu.[217] Novčanice su se puštale u opticaj tako što ih je Narodna banka isplaćivala korisnicima za odobrene kredite i zajmove, a dešavalo se da se zamena za zlato izvrši odmah, na licu mesta, tako da novčanice nisu ni napuštale bančinu zgradu.[212]

Do oskudice novca posebno je došlo zbog rata sa Bugarskom 1885, pa je vlada Milutina Garašanina[potrebna odrednica] ovlastila banku da izda privremenu novčanicu od 10 dinara, sa srebrnom podlogom.[217] Izrađena je prema klišeu za novčanicu od 10 dinara iz 1876, čiji je autor Đorđe Krstić,[15] mada nije poznato ko je izvršio neophodne izmene u tekstu. Za izradu je korišćena hartija koju je Ministarstvo finansija nabavilo za štampu državnih novčanica iz 1876. godine.[218] Novčanica nosi datum 1. novembar 1885.[216] Štampanje je obavljeno u Državnoj štampariji u Beogradu, a ukupni tiraž je bio 800.000 komada.[216]

Tekstovi na licu novčanice od 10 dinara su ispisani ćirilicom i na srpskom jeziku, a naličju na francuskom. Na sredini gornjeg dela lica novčanice je crtež poprsja kralja Milana Obrenovića, u sredini donjeg dela je grb Kraljevine Srbije ispod koga je uokvirena cifra „10”. Sa leve strane je crtež žene u narodnoj nošnji, sa snopom žita i srpom, a sa desne strane je crtež srpskog vojnika sa puškom. Ispod ženske figure je ovalni okvir, u kome je ispisan tekst „Zakon od 23. septembra 1885.”. Novčanica nosi faksimil guvernera Filipa Hristića i člana Upravnog odbora, broj serije (dvocifren broj u prvoj seriji i ćirilično slovo ispred dvocifrenog broja u narednim serijama), kao i redni broj u seriji. Dodavanje faksimila i serijskog broja je izvršeno u samoj banci.[218]

Na sredini gornjeg dela naličja je crtež poprsja kneza Miloša Obrenovića, a na sredini donjeg dela je crtež poprsja kneginje Ljubice. Sa leve strane je crtež poprsja Mihaila Obrenovića, a sa desne strane crtež poprsja Milana Obrenovića. Svi crteži su uokvireni i povezani ukrasnim motivima. U donjem delu je nominalna vrednost.[218]

Tek je novčanica od 10 dinara izdata 1885 godine, plativa u srebru, stekla poverenje građanstva i bila široko prihvaćena u svakodnevnom opticaju, budući da se njome moglo trgovati „na malo”. Narodu se nije žurilo da zameni novčanicu za srebro. Novca je bilo dovoljno u opticaju i počeo je da obavlja funkciju prometnog sredstva.[219] Novčanica je u narodu odmah dobila ime „banka” i takav naziv je se zadržao za svaki novac od 10 dinara, pa čak i za metalni novac iste vrednosti.[216]

Njeno povlačenje iz opticaja je započelo 1. marta 1894, a 29. juna 1899. je prestala da bude zakonsko sredstvo plaćanja. Povučene novčanice su spaljene.[218]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje štampa važenje
10 dinara 1885.jpg 10 dinara 1885. druga strana.jpg 10 dinara 131x96 gore Milan Obrenović, levo žena u narodnoj nošnji, sa snopom žita i srpom, desno srpski vojnik s puškom, dole grb Kraljevine Srbije članovi Dinastije Obrenović 1/13. 11. 1885. 29. 6./11. 7. 1899.

Odmah po puštanju u promet privremene novčanice od 10 dinara iz 1885, krenulo se sa pripremama za njeno drugo izdanje. Njeni autori su bili Danijel Dupui (franc. Daniel Dupuis), Žorž Dival (franc. Georges Duval), a graver Luh Ežen Mušon (franc. Louis Eugene Musson), a štampala ju je francuska banka. Urađena je na žućkastom papiru plavom bojom u tehnici BdF, s obzirom da se pokazalo da je otporna na falsifikovanje. To je prva srpska novčanica za koju su javno, u Srpskim novinama dati tehnički podaci i opis. Veličine je 14x9,5 cm i ima vodeni žig ženske glave grčkog tipa. Na licu, sa leve strane, između dva stuba je naslikana žena sa krunom i kraljevskim plaštom koja predstavlja Srbiju. Ona u rukama drži štit i mač. Sa desne strane između 2 stuba naslikano je četvoro dece sa alatima, koji simbolično predstavljaju narodnu radinost, trgovinu, zemljodelstvo i ribolov. Na naličju sa leve i desne strane između stubova se nalaze po jedan dvoglavi orao sa kraljevskom krunom i štitom. Novčanica nosi potpis guvernera Filipa Hristića i datum 14. januar 1887. Povlačenje ove novčanice je započeto 1892, kada se krenulo sa izradom trećeg izdanja. Nakon Prvog svetskog rata je korišćena kao privremena novčanica od 10 dinara sa dve monete, dinarima s jedne i francuskim francima s druge strane i ostala je kao zakonsko sredstvo plaćanja do 3. septembra 1921. Zabeleženo je više ozbiljnih falsifikata ove novčanice iz 1887.[220]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje štampa važenje
10 dinara 1887 lice.jpg 10 dinara 1887 naličje.jpg 10 dinara 140h95 Levo Majka Srbija, sa krunom i kraljevskim plaštom, drži štit i mač. Desno četvoro dece sa alatima: narodna radinost, trgovina, zemljodelstvo i ribolov. Levo i desno između stubova po jedan dvoglavi orao sa kraljevskom krunom i štitom.. Vodeni žig ženska glava grčkog tipa. 1887. 1921.

Francuska banka je štampala i najlepše, treće izdanje novčanice 10 dinara iz 1893.[213] Isti su joj autori kao i drugom izdanju. Štampana je kao rezervna i puštena je u promet tek 15 godina kasnije (1908). Izrađena je na žućkastom papiru u plavoj i zagasito crvenkastoj boji. Njena veličina je 13,9x8,4 cm.[220] Novčanica ima bogat likovni sadržaj. Na njoj se prvi put ispoljio snažan nacionalni identitet.[213] Na licu novčanice je figura devojke u narodnoj nošnji sa guslama u rukama i detetom, koje drži knjigu na kolenima. Na sredini su crvenkaste boje kolutovi u vizantijskom stilu u kojima glave srpskih vladara iz doba Nemanjića. Na naličju, na levoj strani je između dva arhitektonska stuba naslikan manastir Studenica, a ispod njega je vodeni žig, portret Miloša Obilića sa šlemom. Naslonjen na stub je srpski seljak, koji drži ručice pluga i sviralu. Pored pluga leži krava sa teletom. Desno od pluga su proizvodi zemljoradnje, ribolova, trgovine i zanata. Na desnoj gornjoj strani nalazi se heraldički štit sa dvoglavim orlom, krunom i maslinovom grančicom. Novčanica nosi datum 2. januar 1893, a potpisao je guverner Đorđe Vajfert. Zanimljivo je da su je koristile i srpske izbeglice u Prvom svetskom ratu, koje su je menjale u Parizu i Cirihu za francuske i švajcarske franke po stabilnom kursu. Mada je odluka o povlačenju ove novčanice objavljena još 19. jula 1928, ona je konačno povučena tek 31. marta 1934. godine. [221]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje štampa puštena u opticaj važenje
10 dinara 1893.jpg 10 dinara 1893. druga strana.jpg 10 dinara 139h84 levo guslarka, iza slova članovi Dinastije Nemanjić gore levo Manastir Studenica 1893. 1908 1934.

Izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci iz 1893. stvorena je mogućnost štampanja manjih novčanica plativih u zlatu. Od 1892. do 1905. su trajale pripreme za izradu novčanice od 20 dinara, plative u zlatu, koja je poverena francuskoj banci, po nacrtima i uputstvima za sada nepoznatih srpskih umetnika. Njena izrada je trajala do kraja 1906. godine. Na novčanici stoji ime crtača Žorža Divala,[222] dok je graver bio Ogist Tevenen.[223] Štampana je na beloj hartiji i na hartiji presvučenoj žutom mrežicom. Nosi datum 5. januar 1905. i ima vodeni žig ženske glave sa lovorovim vencem. Potpisao je guverner Tihomilj J. Marković. Novčanica nikada nije puštena u celini svoje emisije. Po završetku Prvog svetskog rata u trezorima Narodne banke je ostalo ovakvih novčanica u vrednosti od 14,3 miliona, dok se 4,3 miliona nalazilo u prometu. Postepeno je povlačena do 1934,[222] kada je zastarela.[214]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje štampa važenje
20 dinara 1905.jpg 20 dinara 1905. druga strana.jpg 20 dinara 157h95 levo Majka Srbija 5.1.1905. 1934.

Novčanica od 100 dinara isplative u srebru nosi datum 5. januar 1905. prvi put je puštena u promet 1907. godine, a doštampavana je pre, za vreme i posle Prvog svetskog rata. Potpisao je guverner Tihomilj J. Marković, nosi ime crtača Žorža Divala. Na vodenom žigu je glava Merkura. Na licu novčanice je panorama Beograda, gledana sa Save. Nalazila se u opticaju do 22. jula 1938, kada je zastarela i posle čega je mogla da se zameni.[224][214]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje
100 dinara 1905.jpg 100 dinara 1905. druga strana.jpg 100 dinara 170h100 levo panorama Beograda
gore natpis BOG ČUVA SRBIJU
5.1.1905.

Iako oslabljena posle Balkanskih ratova, Srbija je, kao jedna od siromašnijih država u Evropi, imala uravnoteženu ekonomiju, sa budžetskim suficitom i stabilnom valutom. Još pre austrougarskog ultimatuma 1914, ministra finansija Lazar Paču je predložio da se vrednosti Narodne banke presele na sigurno mesto. 10. jula 1914 je odlučeno da se srebro, zlato i novčanice iz Beograda presele u Kruševac. Kasnije su preko Soluna, brodom preseljene u Marsej, gde se nalazilo sedište Narodne banke za vreme rata. Preseljeno zlato je bilo u vrednosti od 57 miliona dinara. To zlato je poslužilo kao garancija za izdavanje novčanica tokom Prvog svetskog ratam, a Srbima u izbeglištvu je omogućeno da uz određenu potvrdu, menjaju dinar, po kursu 100 dinara za 88 franaka.[225]

Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom Prvog svetskog rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[226]

Nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara plative u srebru, čija je prva partija izdata 25. marta 1915. u Parizu, izradila je slikarka Beta Vukanović. Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[227] Novčanica je veličine 158x89 mm, tamno-ljubičaste boje. Tekst na licu je ispisan ćirilicom, a na naličju na francuskom. Na novčanici je pogrešno upisan Zakon od 23. septembra 1885, umesto Zakona od 31. marta 1904, koji je bio pravni osnov za izdavanje novčanice, kao i pogrešan paragraf krivičnog zakona.[228] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala je greške u natpisu,[229] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenulo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi njeno dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[15] Međutim, danas se ova novčanica svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[229]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Lice Naličje
50 dinara 1914.jpg 50 dinara 1914. druga strana.jpg 158x89 50 dinara levo srpski vojnik s puškom na ramenu 1. 8. 1914.

Poslednja novčanica koju je izdala Narodne banke Kraljevine Srbije je apoen od pet dinara, plativ u srebru, najmanja nominala koju je izdala Privilegovana narodna banka Srbije,[230] s likom Miloša Obilića na levoj strani naličja. Štampana je u francuskoj štampariji Banke Francuske od 1. septembra 1916. do 10. novembra 1917.[231] Dimenzije novčanice su bile 124 h 77 mm,[232] odnsno 115 x 68 samo crtež. Štampanje srpskih novčanica je imalo veći prioritet od štampanja za Francusku. Novčanice su štampane po 25.000 komada svaki dan, čak i nedeljom i praznicima,[231] a na njima se pojavljuje 436 različitih datuma. Natpisi su dvojezični: na licu je ispis na srpskom, a na naličju na francuskom jeziku.[233] Ušla je u opticaj tek nakon rata,[214] a prestala je da važi kao zakonsko sredstvo plaćanja 18. jula 1935. godine.[234]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Lice Naličje Naličje Naličje štampa važenje
Papirni novac Kraljevine Srbije iz vremena Prvog svetskog rata, avers.jpg Papirni novac Kraljevine Srbije iz vremena Prvog svetskog rata, revers.jpg 5 dinara 124x77 Levo lik Miloša Obilića, gore natpis BOG ČUVA SRBIJU. Vodeni žig Miloš Obilić Desno grb Kraljevine Srbije, gore tekst na frncuskom, dole, levo voće, cveće, vinova loza, grožđe i jabuke, desno snop žita, kosa i voće u korpi i okolo 436 različitih datuma od 1. septembra 1916. do 10. novembra 1917. 1935.

Nakon što su združenim snagama, Nemačka, Austrougarska i Bugarska napale Kraljevinu Srbiju oktobra 1915. i u potpunosti okupirale njenu teritoriju do kraja iste godine, Kraljevina Srbija je podeljena između Austrougarske i Bugarske, dok je Nemačka zadržala pravo kontrole pruge Smederevo—Đevđelija i pravo na eksploataciju rudnika u istočnoj Srbiji. Uz Nemačko posredovanje, uspostavljena je granica između Austrougarske i Bugarske, a poslednja sporna oblast na Kosovu je razrešena 1. aprila 1916. Austrougarska i Bugarska su uspostavile vojne uprave na okupiranoj teritoriji. Deo Kraljevine Srbije koji je okupirala Austrougarska organizovana je kao jedinstevna Carsku i kraljevsku vojnu generalna uprava (guvernman) sa sedištem u Beogradu, dok je Bugarska svoj deo veći teritorije Kraljevine Srbije, podelila u dve vojno-inspekcijske oblasti, Moravsku, sa sedištem u Nišu, i Makedonsku sa sedištem u Skoplju.[235]

Da bi se sprečilo unošenje novih banknota, u okupiranoj Srbiji je u zvaničnom opticaju bio uglavnom novac okupatora: krune, marke, levi i pečaćene dinarske novčanice.[225]

Austrougarska je krunu proglasila zvaničnim sredstvom plaćanja. Kurs austrougarska kruna: srpska dinar pre rata iznosio je 1: 1,08, ali je okupator nametnuo kurs 1: 2 (1 kruna za dva dinara). Ovakav veštački kurs nije bio održiv, tako da su menjačnice u Beogradu u maju 1916. godine menjale krune za dinare u odnosu 0,8: 1 (umesto 0,5: 1), a u unutrašnjosti, gde je prisila bila slabija, kurs je bio 1: 1. Iz tog razloga dekretom od 22. juna 1916. okupator je vršio pečaćenje papirnih dinara u opticaju sa rokom do 31. jula 1916. Kako bi izazvale stvarnu inflaciju, austrougarske vlasti su pored novčanica u opticaju pečatile i u opticaj pustile i zaostale poništene novčanice opljačkane iz trezora Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, u apoenima od 10 dinara sa datumom 1893. i 100 dinara sa datumom 1905. Verifikovanje se vršilo u svim sedištima okruga koji su bili pod austrougarskom okupacijom sem u Kosovskoj Mitrovici, a na pečatima se između ostalog, nalazilo i ime mesta u kom je pečaćenje izvršeno. Međutim mere koje je okupator preduzeo kako bi devalvirao dinar nisu urodile plodom.[235] I pored toga što je kruna bila nametnuta kao zakonski novac u Srbiji, stanovništvo je čuvalo dinare zbog poverenja u nacionalnu valutu. Dinar je tokom rata neznatno izgubio od unutrašnje vrednosti, jer je Narodna banka dosledno poštovala propise o pokriću za njegovu emisiju.[225]

Kraljevina Srbija je bila jedna od retkih zemalja koja ja je uprkos teškim razaranjima i gubicima koje je imala u svetskom ratu,[236] uz ogromne napore uspela da održi vrednost novca i dočeka kraj rata sa njegovom natprosečnom pokrivenošću. Srbija je tokom rata svoje kreditne obaveze isplaćivala je u zdravoj valuti, čak i svom ratnom protivniku Nemačkoj. Pokrivenost novčanica zlatnom podlogom je pred Prvi svetski rat iznosila 115 odsto, tokom rata je bila 96 odsto, a pri kraju 87 odsto, dok je austrougarska kruna bila pokrivena sa samo 12 odsto zlatnom podlogom.[225] Zasluga za to se pripisuje, guverneru u ratnim danima, Đorđu Vajfertu.[236]

Kraljevina SHS / Jugoslavija[uredi]

Nakon završetka Prvog svetskog rata i konstituisanja nove države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, javio se problem valutnog šarenila i potreba za ujednačavanjem novčanog sistema i nostrifikacijom novčanica. U opticaju je bilo novaca iz više država, a najviše ih je bilo iz oblasti koje su bile pod austougarskom vlašću. Izvršeno je nostrifikovanje novca prethodnih i okupacionih država. Usledilo je izdavanje dinarsko-krunskih novčanica, na kojima je ispisana vrednost u dvema različitim novčanim jedinicama. Ovim novčanicama su zamenjivane samo ranije nostrifikovane. Povlačenje dinarsko-krunskih novčanica vršeno je postupno, a poslednja iz opticaja je povučena 1934. godine novčanica najviše vrednosti, od 1000 dinara—4000 kruna.[237]

Emitent nove zajedničke valute, dinara, bilo je Ministarstvo finansija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, čime je dinar ponovo promovisan u nacionalnu monetu.

Kraljevina Srbija u novonastalu državnu zajednicu utopila svoju zdravu monetu, čija je plativost u plemenitim metalima održavana u propisanom i dopuštenom procentu.[236] Odmah po ujedinjenju došlo je do inflacije, koje u prethodnoj državi nije bilo, a potom su se jedna za drugom ređale devalvacije 1931, 1935. i 1939. godine. Novčanice su se štampale u sve većim apoenima.[238]

Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije 1920. godine prerasta u Narodnu banku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i ona iste godine izdaje novčanice u apoenima od 10, 100 i 1000 dinara.

Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije 1929. godine, Narodna banka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca postaje Narodna banka Kraljevine Jugoslavije i štampa tri novčanice, i to u Zavodu za izradu novčanica – Topčider. Do početka Drugog svetskog rata, Narodna banka vrši svoju osnovnu funkciju emitovanja novca.

Izbeglička vlada Kraljevine Jugoslavije 1943. godine štampala je seriju novčanica, koja nije puštena u opticaj.

Za vreme okupacije 1941—1944.[uredi]

Posle rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, u svim krajevima rasturene države koristile su se druge monete, jedino se u Srbiji zadržao dinar.[238] Na zahtev okupacionih snaga, osnovana je vlada Srbije, čije se funkcije predsednika prihvatio Milan Nedić. Iznad vlade Srbije i njenih institucija stajala je nemačka vojna uprava.[239]

Od svih krajeva rasturene države, dinar kao osnovna novčana jedinica se zadržao jedino u Srbiji.[36] Novac iz vremena okupacije poznat je i kao „Nedićev novac”. Monetarni tok je uspostavljen preštampavanjem rezervnih emisija novčanica Kraljevine Jugoslavije, koje su se u tom trenutku zatekle u trezorima banke.[239]

Članom 1 Odluke Rajhsbanke, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je stavljena je u postupak likvidacije, a članom 2,[240] maja 1941. je osnovana Srpska narodna banka, koja je proglasila novu valutu - srpski dinar.[239] Srpska narodna banka nije bila zamišljena kao pravna naslednica Narodne banke kraljevine Jugoslavije, već kao nov emisioni zavod sa delokrugom delovanja na teritoriji smanjene Srbije. Na sebe je preuzela pojedine obaveze Narodne banke kraljevine Jugoslavije samo za račun Ministra finansija Srbije.[241]

Dvanaest dana nakon okupacije i „ukinuća” Kraljevine Jugoslavije, odnosno 30. aprila 1941, guverner i nemački vojni zapovednik, pravno još nepostojeće Srpske narodne banke, su u cilju zamene jugoslovenskih dinara za srpske dinare, doneli odluku o izradi novčanica od 1.000, 100 i 10 dinara. Razlozi za takvu odluku bili su to što su u Zavodu za izradu novčanica ostale izvesne zalihe nedovršenih i dovršenih novčanica. U zalihama je bilo najviše potpuno izrađenih novčanica od 100 dinara iz 1929. godine, koje su potom dobile crni pretisak.[242] Preštampavanjem je zamenjen naziv emisione ustanove, prekriveni su prvobitni datum izdanja, doštampani novi datum izdanja i novi potpisi, prekriven je grb Kraljevine Jugoslavije i doštampan grb Srbije. Predratna novčanica od 100 dinara u Srbije je povučena iz opticaja 1-10. jula 1941.[240] Ukupno je preštampano 20.200.000 novčanica od 100 dinara Kraljevine Jugoslavije. Na njima stoji datum 1. maj 1941. kao dan kada ih je Narodna banka Srbije pustila u opticaj. Novčanicu su potpisali D. Uzelac i guverner Milan Radosavljević. Od ukupne emisije ove novčanice, do 3. aprila 1944, kada je počelo njeno povlačenje, zamenjeno je svega 3.060.000 novčanica. Nakon rata novčanica nije mogla da se zameni za dinar DFJ.[243]

Takođe je bilo i rezervnih novčanica od 10 dinara iz 1939, čiji je autor bio Paja Jovanović, koje su imale potpuno izrađeno naličje, a lice od belog papira, tako da je naličje pretisnuto crnom, dok je lice dosta jednostavnog dizajna naknadno štampano originalnom bojom.[242]

Za izradu novčanica od 1.000 dinara ovako rešenje nije moglo da se primeni, jer su zalihe neizdatih novčanica od 1.000 dinara od 1. decembra 1931, kao i od 6. septembra 1935. većim delom spaljene u Trebješkoj pećini (Trebjesa), kod Nikšića u Crnoj Gori.[244]

Novčanica od 1.000 dinara (1941), je nastala preštampavanjem novčanica od 500 dinara.[242] Veruje se da je izvesna količina novčanice od 500 dinara bila izrađena na kvalitetnom papiru, neposredno pred, a najranije mesec dana pred sam početak rata i nije puštena u opticaj.[245] Autor te predratne novčanice od 500 dinara je Mladen Josić.[242] Izrađena je na visokokvalitetnom papiru i s visokokvalitetnom grafikom,[245] sa velikom simbolikom, koja asocira na težnju jedinstvu ključnih naroda Jugoslavije: Srba, Hrvata i Slovenaca, sa naglašenim monarhističkim motivima, državnom zastavom i grbovima. Na licu novčanice su naslikana tri idealizovane mlade devojke: Srpkinja, Hrvatica i Slovenka, koje blagonaklono posmatraju umetnički dosta uspešno izveden lik kralja Petra II.[242] Na naličju su tri Jugoslovenke prikazane, kao vredne i radne žene, sa plodovima prirode i majka koja u naručju drži zdravo i napredno dete.[246]

Sve novčanice Narodne banke Kraljevine Jugoslavije (100, 500 i 1000 dinara) koje su bile ovjerene pečatima izbegličkih kampova i centara za iseljenike, formiranih u Srbiji, nakon uspostavljanja Nezavisne države Hrvatske mogle su se zameniti kod Srpske narodne banke.


Novčanica od pedeset dinara, je takođe bila slična predratnoj novčanici.[15]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Avers Revers Avers Revers
10 srpskih dinara 1941 lice.jpg 10 srpskih dinara 1941 naličje.jpg 10 dinara 115h60 doštampana strana grb okupirane Srbije preštampana strana iz rezervne emisije 1. 5. 1941.
100 srpskih dinara 1941 lice.jpg 100 srpskih dinara 1941 naličje.jpg 100 dinara 156h88 preštampana novčanica iz rezervne emisije preštampana novčanica iz rezervne emisije 1. 5. 1941.
1000 srpskih dinara 1941 lice.jpg 1000 srpskih dinara 1941 naličje.jpg 1000 dinara 170h100 preštampana novčanica iz rezervne emisije preštampana novčanica iz rezervne emisije 1. 5. 1941.

Dalje štampanje predratnih novčanica nije nastavljeno, najverovatnije zato jer su njihove matrice sklonjene ili uništene pre dolaska okupatora, isto kao i papir, na kome su izrađene predratne novčanice.[244]

Kao nadoknada za nedovoljnu količinu novčanica od 1000 dinara, hitno je izrađena novčanica od 500 stotina srpskih dinara, sa datumom 1. novembar 1941. Dizajnirana je sa neočekivanim koloritom za ratne godine, a njen autor je grafički radnik Veljko Andrejević Kun.[15]

Vizuelno ove novčanice su ostale slične predratnim, što je razumljivo, s obzirom da su njihovi autori uglavnom ostali isti ljudi.[247]

Slika Iznos Iznos Veličina Opis Datum
Avers Revers Avers Revers
50 srpskih dinara 1941 lice.jpg 50 srpskih dinara 1941 naličje.jpg 50 dinara 134h78 bista „Srbija” Filip Višnjić, detalj sa Spomenika kosovskim junacima u Kruševcu 1. 8. 1941.
500 srpskih dinara 1941 lice.jpg 500 srpskih dinara 1941 naličje.jpg 500 dinara 154h80 1. 11. 1941.

Okupacione vlasti su planirale da se redovna zamena jugoslovenskog novca srpskim dinarom obavi do 21. novembra 1941. Zamena je međutim stvarno obavljena od 4. juna do 2. aprila 1942. godine. Odobravana je i naknadna razmena tokom čitave okupacije, prvenstveno srpskim i slovenačkim izbeglicama, prognanim sa drugih okupiranih teritorija, kao i jugoslovenskim zarobljenicima koji su iz logora slali novac ili koji su se vraćali iz zarobljeništva. Na taj način se na srpskom okupacionom području našlo 34,9 % jugoslovenskih novčanica, koje su pre okupacije bile u opticaju na čitavoj teritoriji Jugoslavije.[248]

Početkom 1942. organizovan je anonimni konkurs za izradu skica za nove novčanice srpskih dinara.[249]

U ikonografiji novih novčanica tada su se pojavila dva nova paralelna koncepta, kojih na ranijim novčanicama nije bilo:[247]

  • dominacija poljoprivrednih motiva koji nisu povezani sa činjenicom da je ekonomija Srbije sredinom 20. veka bila pretežno oslonjena na poljoprivredu, već sa izvesnom kultom „domaćina” u Nedićevoj Srbiji, kao poželjnog lika, koji obrađuje svoju njivu i ne bavi se visokom politikom, niti razmišlja o borbi protiv nemačkog okupatora;
  • prvi put su se pojavili likovi istorijskih ličnosti i to iz domena kulture i vere, a nikako iz ratne istorije, kao što su Vuk Karadžić, Petar Petrović Njegoš[potrebna odrednica], Sveti Sava, u cilju pokušaja podizanja narodne samosvesti, u trenutku najvećeg mogućeg nacionalnog poniženja, kao što je okupacija.

Za novčanicu od 1.000 dinara (1942) autor Vasa Pomorišac je izabrao motiv muškarca i ženu u narodnoj nošnji, okruži obiljem predmeta simboličkog značenja.[15]

Dizajn za novčanicu od 100 dinara je izradio Mate Zlamalik, koji je za lice izabrao lik Svetog Save, a za naličje srpskog seljaka pored zapregnutih volova na njivi.[15]

Za novčanicu od 50 srpskih dinara koji nosi datum 1. maj 1942. nije poznat autor njenog idejnog rešenja. Štampana je na debljoj hartiji, bez vodenog znaka, u raznim nijansama braon boje. Na levoj strani lica novčanice se nalazi Njegošev lik, načinjen na osnovu portreta koji je izradio slikar Anastas Bocarić. Sa desne strane je ispisan tekst „Srpska narodna banka plaća donosiocu pedest srpskih dinara”. U uglovima su oznake vrednosti nominale. Na naličju sa leve strane se nalazi grb Srbije, dvoglavi beli orao i druga znamenja, a sa desne strane je tekst „Srpska narodna banka plaća donosiocu pedest srpski dinara”, dok se u sredini dole nalazi klauzula o kažnjavanju falsifikatora. Oznake vrednosti nominale se nalaze ispod grba, u gornjem i donjem desnom uglu. Novčanicu su potpisali guverner Milan Radoslavljević i zamenik guvernera Mirko Kosić. Novčanica je emitovana na osnovu odluke guvernera i uz punu saglasnost nemačkih okupacionih snaga od 25. jula 1944. U opticaj je puštena 28. jula 1944. u iznosu od 529.680.000. dinara, i važila je do 30. aprila 1945. [241]

Graveri ratnih novčanica su bili Tanasije Krnjajić i Veljko Andrejević Kun.[15]

Slika Iznos Veličina Opis Datum
Avers Revers Avers Revers
20 srpskih dinara 1941 lice.jpg 20 srpskih dinara 1941 naličje.jpg 20 dinara 115h60 Vuk Karadžić Grb okupirane Srbije 1. 5. 1941.
50 srpskih dinara 1942. sa likom Njegoša.jpg 50 srpskih dinara (Srbija 1941-1944).png 50 dinara 135h65 lik Njegoša Grb okupirane Srbije 1. 5. 1942.
100 srpskih dinara 1943. sa likom Svetog Save.jpg 100 srpskih dinara druga strana.jpg 100 dinara 150h80 lik Svetog Save srpski seljak pored upregnutih volova na njivi 1. 1. 1943.
500 srpskih dinara 1942 lice.jpg 500 srpskih dinara 1942 naličje.jpg 500 dinara 154h80 seljak seje žito seljak kosi žito 1. 5. 1942.
1000 srpskih dinara 1942 lice.jpg 1000 srpskih dinara 1942 naličje.jpg 1000 dinara 170h95 muškarac i žena u narodnoj nošnji, okruži obiljem predmeta simboličkog značenja. muškarac i žena u narodnoj nošnji, okruži obiljem predmeta simboličkog značenja. 1. 5. 1942.

Uporedo sa srpskim dinarom, na srpskom monetarnom području u opticaju se našao i nemački okupacijski novac, koji je emitovala Kreditna kasa Rajha i koji je od aprila 1941. godine, odmah po kapitulaciji Jugoslavije, počeo da cirkuliše kao sredstvo plaćanja, prema Naredbi o zakonskim sredstvima plaćanja, jednoj od prvih koje su donele okupacione vlasti.[250] Važila je obaveza njegovog primanja, po kursu od 100 dinara za 5 rajhmarki, a svaki drugo preračunavanje je bilo zabranjeno.[251]

Kreditna kasa Rajha, raspolagala je pokretnom štamparijom u specijalnom zatvorenom kamionu i štampala novac u neograničenim količinama, za potrebe finansiranja troškova okupatora, koje su morale da plate okupirane teritorije, u apoenima od 1, 2, 5, 20 i 50 okupacionih rajhsmaraki i na 0,50 okupacionih rajhspfeniga, bez podatka o mestu izdavanja. Ovaj način štampanja novca na okupiranim teritorijama, Treći rajh je koristio od okupacije Poljske 1939. do kraja 1943. Formalno je okupacioni novac vredeo koliko i rajhsmarka Trećeg rajha, ali radi zaštite domaće valute Trećeg rajha od obezvređivanja, nikada nije mogao da se zameni za njegovu rajhsmarku, nije mogao da se koristi na teritiriji Trećeg rajha, a ni rajshmarka nije mogla da se koristi van teritorije Trećeg rajha. Okupacijski novac je od 1. jula 1942. godine, Srpska narodna banka bila dužna da menja za srpske dinare. Do kraja 1943. ukupno je zamenjeno okupacijskog novca u vrednosti od 1.543.389.050 srpskih dinara, što je uvećalo za 23 % ukupnu količinu dinara u opticaju.[250]

Mada je dinar delimično obezvređen, imao je do kraja rata relativno stabilnu kupovnu moć, za razliku od drugih okupacijskih valuta, čija je vrednost na crnom tržištu višestruko pala do kraja rata.

Srpska narodna banka je likvidirana novembra 1944.[15]

Posle Drugog svetskog rata (do 2003)[uredi]

Dinar je ostao novčana jedinica i u novoj državi. Neposredno nakon Drugoga svetskog rata, na teritoriji tadašnje Jugoslavije nalazilo se mnoštvo raznih valuta, zavisno od toga ko je bio okupator: hrvatska kuna, Nedićev dinar, bugarski lev, italijanska lira, mađarski penge, nemačka marka, albanski franak i lek. Na neminovnost zamene svih tih valuta za novac nove države, računalo se i pre kraja rata, pripremanjem novih novčanica.[252]

Po završetku Drugog svetskog rata, nova vlast je uvela valutnu reformu i izdala je seriju novčanica Demokratske Federativne Jugoslavije. Crteže za ove novčanice izradio je Đorđe Andrejević Kun. Njihov glavni motiv na licu je bista partizana iz poluprofila sa puškom o levom ramenu,[15] za koju je pozirao prvoborac Milivoj Radić. Grafičko rešenje za osam nominala, od 1, 5, 10, 20, 50, 100, 500 i 1000 dinara, se razlikovalo samo po boji i veličini novčanica.[253] Crteži su pripremani na ostrvu Vis, a nakon što ih je odobrio Josip Broz Tito, preneti su u državni zavod za izradu novčanica u Moskvi, gde su štampane prve količine.[15] Neposredno nakon rata klišei su preneti u Jugoslaviju, gde je štampanje nastavljeno. Novčanice su zvanično ušle u 20. aprila 1945 godine i kao sredstvo plaćanja su opstale do 1956. godine.[253]

Proces zamene nije bio kao onaj koji se odvijao nakon Prvog svetskog rata. Mada su određeni kursevi po kojima će zamena biti vršena, oni nisu imali potporu u realnoj podlozi. Ljudi koji su posedovali okupacijski novac dobijali su protivvrednost u visini do 5.000 dinara DFJ, dok im je ostali iznos isplaćivan kasnije, te se od njega odbijalo 5-70% u zavisnosti od visine iznosa, kao i od toga ko su bili vlasnici potvrda.[252]

Prva posleratna serija, koju je izdala Narodna banka FNRJ ima datum izdavanja 1. maj 1946. Praksa izdavanja novih emisija novčanica sa prvim majem, kao datumom je nastavljena i narednih decenija. [254]

Vrednost valute je određivala sama država uz saglasnost Međunarodnog monetarnog fonda, a izražavana je u masi zlata za jedan dinar, odnosno u dolarima SAD sve do 1971. godine, posle čega je ukinuta fiksna cena zlata, pa se vrednost dinara određivala u odnosu na tržišnu cenu zlata do 1973. godine, Nakon toga se prešlo na sistem fluktuirajućih deviznih kurseva, prema jednoj ili više konvertibilnih valuta. Međutim, za dinar se u slobodnoj prodaji nije mogla kupiti valuta neke od zapadnih država. Brojna usklađivanja vrednosti dinara u odnosu na zlato ili neku od konvertibilnih valuta dovodila su do pada njegove vrednosti, a samim tim i štampanja novca sa sve više nula, te pojava sve većeg broja novčanica. Da bi se izbegla brojna štampanja pribegavalo se denominaciji dinara. Prva denominacija izvršena je 1. avgusta 1965. godine, kada su „skinute‘‘ dve nule, tako da je 100 starih dinara zamenjeno je za (prema zakonu) 1 novi dinar. Sledeća dominacija je izvršena 1. januara 1990. godine, kada je 10.000 dinara zamenjeno za 1 novi, konvertibilni.[255] Međutim, konvertibilnost je bila samo unutrašnja, odnosno postojala je mogućnost da se u domaćim bankama za dinare kupuju strane valute i trajala je samo dok su to dozvoljavale devizne rezerve zemlje, dok međunarodni monetarni faktori socijalistički dinar nikada nisu priznali za konvertibilnu valutu.[255]

U periodu od 1945. do 1992. godine u Jugoslaviji je emitovano ukupno 12 serija novčanica sa 67 različitih apoena. Veliki broj apoena duguje se denominacijama, kao i promenama naziva države.[256]

Savezna Republika Jugoslavija je konstituisana 27. aprila 1992. godine. U novostvorenoj državi su ostale samo Srbija i Crna Gora. Ratovanja, secesije bivših republika, zatim gubitak tržišta, prekid svih veza sa stranim tržištima, uvođenje totalne ekonomske blokade od strane Saveta bezbednosti OUN su doveli do hiperinflacije dinara.[257]

Usledila je nova denominacija dinara 1. jula 1992. godine, kada je izbrisana još jedna nula, tako da je deset dinara SFRJ zamenjeno jednim dinarom SRJ, a 1. oktobra 1993. obrisano je još šest nula, tako da je 1 dinar po novoj nominalnoj vrednosti vredeo kao milion dotadašnjih dinara.[257]

Tokom perioda hiperinflacije, 1993. godine, SRJ je izdala seriju novčanica sa enormnim nominalnim vrednostima (5.000.000.000, 50.000.000.000 i 500.000.000.000 dinara). Papirni novac je izdavan bez natpisa države koja ga je izdavala i nije nosio državna obeležja.[258] Pred kraj hiperinflatornog perioda dinar više nije bio valuta u praktičnoj primeni. U opticaju su bile banknote i kovanice raznih zapadnoevropskih država.[258]

Novčanica od 500 milijardi dinara, sa likom Jovana Jovanovića Zmaja na licu i zgradom Narodne biblioteke Srbije na naličju, izdata 23.12.1993. je postigla rekord u broju nula na dinarskoj banknoti i predstavlja simbol jedne od najvećih hiperinflacija zabeleženih na svetu.[259]

Sedam dana kasnije, obavljena je sledeća denominacija 1. januara 1994. godine, kada je 1 dinar nominalno vredeo kao 1 milijarda starih. Ukupno umanjenje nominalne vrednosti dinara samo u SRJ bilo je 10 biliona puta, odnosno zajedno sa denominacijama u vreme SFRJ 10 triliona. Ukupno su izbrisane 22 nule.[257]

Pošto je 24. januara 1994. donet Program monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka Jugoslavije, uvedena je nova valuta, pod nazivom novi dinar. Njegova vrednost je utvrđena prema nemačkoj marki u odnosu 1:1, i pristupilo se zameni po kursu 1 novi dinar : 13 miliona starih dinara.[258] Prosečne plate u SRJ bile su niske, iznosile su oko 100 dinara.[260]

Do novčane reforme i izvesne stabilizacije kursa, u SRJ je za 21 mesec (1992—1994) izdato 33 vrsta novčanica. Na papirnim novčanicama se pojavilo 12 istorijskih ličnosti.[258] Na novčanicama novog dinara se ponovo našao naziv države, tada SRJ, kao i državni grb.[3]

Polovinom decembra 2000, nova vlast je izdala novu seriju novčanica od 20, 50 i 100 dinara. Tada je valuta ponovo dobila naziv dinar, umesto novog dinara. Radi lakšeg opticaja, ali i zbog inflacije, kasnije su izdate i novčanice od 10, 200, 1000 i 5000.[3]

Narodna banka je sve do 2002. godine izdavala jugoslovenski dinar i pored toga što se nalazila u državnoj zajednici sa Crnom Gorom,[4] u kojoj dinar nije bio platežno sredstvo još od 2001. godine. Vlada Crne Gore je novembra 1999. uvela nemačku marku, koja se u početku koristila uporedo sa dinarom. Saglasnost za uvođenje marke u Crnoj Gori, svojim neprotivljenjem, dala je Nemačka. Osnovana je Narodna banka Crne Gore. Mada je januara 2000. Ustavni sud SRJ proglasio neustavnom odluku o uvođenju nemačke marke u Crnoj Gori, crnogorska vlada je nastavila da je primenjuje.[261] Od 2001. marka je bila jedino platežno sredstvo u Crnoj Gori, sve do juna 2002. kada je tamo uveden euro.

Kovanice[uredi]

Od 15. veka do kraja sedme decenije 19. veka Srbija nije imala svoj novac.[262] Većina manjih naselja formirana oko rudnika u srednjem veku, uništena su tokom turske najezede, a ona koja su preostala su vremenom iščezla i pala u zaborav. O njihovoj nekadašnjoj moći svedoče pisani izvori, ostaci naselja.[45] Od starih lokalnih puteva koji su povezivali rudarske i privredne centre, ostali su samo putevi koji nikuda ne vode.[263]

Usled gubitka samostalnosti srpske države, sve do polovine 19. veka u upotrebi je bio veliki broj različitih moneta stranih država. U periodu turske prevlasti, na teritoriji današnje Srbije radilo je nekoliko kovnica turskog novca — Novo Brdo, Kučajna i Beograd.

Turski novac je bio ispisan nerazgovetnom arapskom kaligarfijom.[36] Osnovna jedinica u Osmanskom carstvu je bila para (od arapske reči bara, što znači srebro). Prvu monetu sa nazivom para, od srebra su iskovali Turci 1623. godine. Njena vrednost je iznosila 3 srebrne akče ili aspre. Kasnije je najznačajnija moneta bila pjaster ili kuruš, koji je u narodu bio poznatiji kao groš, a njegova vrednost je iznosila 40 para.[264] Naziv para je prisutan i danas, kao naziv za stoti deo dinara, i kao naziv za sredstvo plaćanja.[264]

U 19. veku, u vreme vladavine Karađorđa i kneza Miloša, u Srbiji je u opticaju bio veliki broj različitih moneta, od turskih do zapadnoevropskih.[265] Tokom tog perioda, sve do 1869.[266] koristile su se 43 vrste stranog novca, i to 10 zlatnih, 28 srebrnih i 5 bakarnih.[265] Kurs, odnosno tečenije je određivan dva puta godišnje, na Đurđevdan i na Mitrovdan. Zvanična obračunska moneta je bio groš. Postojali su „čaršijski groš”, koji je služio za obračun prilikom kupovine robe i „poreski groš”, za obračunavanje poreza državi i vladaru, koji je vredeo duplo više od čaršijskog.[36]

Hatišerifom iz 1830. i njegovom dopunom iz 1833. godine, kojim je Srbija dobila status kneževine pod turskom vlašću, sa određenim unutrašnjim autonomijama, nije bilo predviđeno pravo Srbije da ima sopstveni novac, ali nije bilo ni izričito zabranjeno.[267]

Uporedo sa uspešnim političkim oslobađanjem od turske zavisnosti, načinjeni su prvi koraci ka uspostavljanju sopstvenog monetarnog sistema, da bi se, najzad, nakon više od četiri stoleća od kovanja poslednjeg srpskog srednjovekovnog novca, u obnovljenoj Srbiji ponovo počelo sa njegovim kovanjem.[265]

Knjaževstvo Srbija[uredi]

Krajem sedme decenije 19. veka, sa statusom kneževine pod turskom vlašću i određenom unutrašnjom autonomijom, Srbija je obuhvatala Beogradski pašaluk i okolnih 6 nahija sandžaka.[262]

Nakon predaje gradova od strane Turaka 1867. godine knjaz Mihailo, za vreme svoje druge vladavine (1860—1868), je preduzeo sve zakonske radnje za uvođenje i kovanje prvih srpskih novaca.[268]

Suočen sa problemima koje je izazivala upotreba brojnih vrsta novca u Kneževini Srbiji,[265] knez Mihailo je krajem januara 1968. poslao tadašnjeg ministra finansija Kostu Cukića u Beč na pregovore o kovanju prve serije novca u obnovljenoj Srbiji. Po obavljenom zadatku, ministar inostranih dela Milan Petronijević, koji je zamenjivao ministra finansija je podneo Državnom savetu vanredno, u njegovo ime, 11/23. marta iste godine detaljan izveštaj, ne samo o tehničkoj strani kovanja novca sa predračunom troškova, već i o dobiti od buduće operacije zamene stranog bakarnog novca srpskim. Istovremeno je predložio donošenje formalne odluke o kovanju srpskog bakarnog novca, mada je načelna odluka o tome doneta još ranije, tako da je 14/26. marta 1868. godine, Državni savet doneo rešenje kojim je ministar finansija ovlašćen da pristupi kovanju srpskog bakarnog novca. Rešenjem su određene vrste apoena, metalni sastav, težine, veličine i opis novca, kao i odredba da taj novac vredi u poreskom tečaju po svojoj nominali, a u čaršijskom tečaju dvostruko više.[269] Određen je i način njihovog istiskivanja, odnosno zamene stranog novca. Protiv ovog rešenja je Turska bezuspešno protestovala, smatrajući da njen vazal nema pravo na valutni suverenitit.[35]

Od posebnog značaja je uvod rešenja, u kome je izražena namera da se u Srbiji zavede novčani sistem franaka po Konvenciji u Parizu, u skladu sa novčanim sistemom franka, sklopljenoj u Parizu 25/13 decembra 1865, koju su potpisale Francuska, Belgija, Italija i Švajcarska.[269] Konvencija je bila osnova za stvaranje Latinske kovničke unije, koja je trajala sve do 1926,[270] s ciljem standardizovanja vrednosti srebrnog novca, te ograničavanjem njegove ponude.[271]

Rešenje je značilo uvođenje desetnog sistema u novčani sistem Srbije. Takođe je određena i ukupna težina od 120.000 kilograma, odnosno u nominalnoj vrednosti od 120 miliona para poreskih, tako da svaka para bude težine jedan gram, mada nije utvrđena količina svakog apoena, ali je u predlogu ministra finansija od 11/23. marta 1868. godine izražena namera da se od svakog apoena iskuje po 7,5 miliona komada. Već 15. marta, knez je ovo rešenje odobrio i tako je u Kragujevcu, 15/27. marta 1868.[272] doneseno najviše rešenje o kovanju srpske monete. Vest o Cukićevom povratku iz Beča s povoljnim rezultatima pregovora i o početku kovanja novca je objavljena je u Novinama srbskim” od 6/18. aprila 1868.

Prva serija novca je izrađena u Carskoj i kraljevskoj kovnici u Beču,[262] u apoenima od 1, 5 i 10 para (poreskih),[273] od metalnih pločica koje su izradile fabrike nem. Josif Berger (oko 10 tona) i nem. Al. Schooeller (oko 63,5 tona).[262]

Novac je iz Beča stigao u Beograd tek februara 1869, tako da ih knez Mihailo nije ugledao,[273] pošto je ubijen u atentatu u Košutnjaku 29. maja/10. juna 1868. Kovanice su oblikovali tadašnji čuveni graveri Anton Šarf i Fridrih Lajšek. Na kovanicama dominira lik kneza Mihaila Obrenovića, u levom profilu.[262] Okolo je natpis: OBRENOVIĆ III. - KNjAZ SRPSKI. Na poleđini novca ispisana je vrednost i godina izdanja 1868. Krake venca na vrhu spaja kneževska kruna,[267] sa krstom na vrhu.

Kovani novac u apoenima od 1, 5, i 10 para; mase 1, 5 i 10 grama; prečnika 15; 25 i 30 milimetara je izrađen od legure bakra u sastavu 95 % bakar, 4 % kalaj i 1 % cink.[267] Graver matrica za apoene od 1 i 10 para je bio Anton Šarf (nem. Anton Scharff), a za apoene od 5 para Fridrih Lejzek (nem. Friedrich Leisek). Na aversu kovanice stajao je levi profil kneza Mihaila, sa kružnim natpisom ispisanim velikim slovima: „OBRENOVIĆ III KNjAZ SRBSKI”, a ispod profila je upisana signatura gravera „A. S.”. Na reversu je ispisana vrednost, naziv novčane jedinice „para” i godine izdavanja 1868. Sve to je okruženo otvorenim vencem od lovorovog i hrastovog lišća, na čijem je vrhu je kneževska kruna.[266] Poznate su dve verzije ovih ovog novca. U prvoj, najčešćoj varijanti, revers se nalazilo pod istim uglom kao i avers (simetrična), dok je u drugoj, avers okrenuto za 180 stepeni (asimetrična).[274] Obod novčića je gladak, bez recki.[262]

Prema podacima kovanice iz Beča, ukupno je iskovano 3.999.500 komada od 1 pare, 4.031.076 komada od 5 para, kao i 4.930.962 komada od 10 para. S obzirom da je u Beograd stigao[266] nakon smrti kneza Mihaila,[267] Bečka kovnica je nakon ovog događaja zastala sa isporukom, sačekavši saglasnost Namesništva maloletnog Milana Obrenovića.[275] Namesništvo je u ime maloletnog kneza Milana, a na predlog ministra finansija Pante Jovanovića, doneo je 24. januara 1869. godine novo „najviše rešenje”, kojim je smanjena ukupna količina novca za kovanje, na nominalnu vrednost od 70 miliona para, pošto se uvidelo da bi ukupna predviđena količina sitnog novca bila prevelika za obrt.

Već tokom pripremama za kovanje novca iz 1868. godine odlučeno je da se posle njegove emisije, iz Srbije isključi iz opticaja stari austrijski bakarni novac od 30, 15 i 3 krajcare, s obzirom da je njegova vrednost u Srbiji bila veća od vrednosti metala od koga je taj novac bio izrađen. U tom smislu februara 1869. je donet Zakon o zabrani uvoza starih austrijskih bakarnih moneta, a oktobra 1870. i zakon o njegovom izbacivanju iz kursa.

Ovaj novac je 1898. povučen iz opticaja, prema Zakonu o zameni bakarnog novca srebrnicima novog kova, donesenom još 1890. godine.[267]

Dinar, kao osnovna novčana jedinica, umesto dukata,[276] je zvanično uveden u Srbiji 30. novembra / 12. decembra 1873. godine,[265] po Novčanoj konvenciji u Parizu 1865.[238] Pripreme za donošenje zakona su krenule kada je ministar finansija Čedomilj Mijatović, ovlašćen po kneževom ukazu, podneo predlog Projekta zakona o kovanju novih srpskih moneta, na zasedanju Narodne skupštine. Na početku se polemisalo o nazivu, bilo je više predloga: srbljak stoparac, stopar, pet-grošić, franak ili dinar,[277] ali je na kraju usvojen naziv dinar,[213] po ugledu na srpski srednjovekovni novac.[213] Donesen je Zakon o kovanju srpske srebrne monete srebrnjaka od pet, dva, jedan i pola dinara. Zakonom je predviđena izrada ukupno 6 miliona dinara, ali je od toga ostvareno svega 3,6 miliona.[278]

Istovremeno se po prvi put razmišljalo i o osnivanju srpskog emisionog zavoda, ali se od toga odustalo usled nepostojanja političkih, materijalnih i tehničkih sredstava. Osim nedostataka sredstava, veliki otpor su pružili i beogradski zelenaši, kojima nije odgovaralo osnivanje centralnog novčanog zavoda, sa ciljem mogućnosti izdavanja kredita pod povoljnim uslovima.[276]

Nova novčana jedinica, dinar, iskovana je u srebru 1875. godine. Ona je nosila lik kneza Milana[266] i natpis „MILAN M. OBRENOVIĆ IV KNjAZ SRPSKI”, s prednje strane, a na reversu je nominalna vrednost, venac od lovorovog i hrastovog lišća sa krunom na vrhu.[279] Izrađeni su apoeni od 50 para,[279] 1 i 2 dinara, u Carsko-kraljevskoj kovnici Beču, koji spadaju u najlepši i najređi srpski kovani novac.[266] Njihova finoća, težina i dimenzije bile su iste kao franka u državama Latinske monetarne unije.[213] Srebrni apoen od 50 para bio je težine 2,5 grama, prečnika 18 mm, apoen od 1 dinara je bio težine 5 grama i prečnika 23 mm, a apoen od 2 dinara je imao težinu 10 grama i prečnik 27 mm. Sastav srebra sva tri apoena je iznosio 835/1000,[277] dok je ostatak bio bakar, koji se dodavao radi čvrstine. Graver kovanica od 50 para i 2 dinara je bio Anton Šarf,[280] a autor kovanica od 1 dinara je Fridrih Lejzek. Nalazili su se zvanično u opticaju narednih 30 godina, do 1904. godine, ali je novac pretopljen i pre zvaničnog povlačenja.[279]

Iste godine, pošto što je Srbija, posle viševekovne potčinjenosti Turskoj, stekla 1878. godine nezavisnost[281] na Berlinskom kongresu, priznata kao 25. svetska država,[282] je donesen Zakon o srpskom narodnom novcu od 10. decembra 1878. iskovano je 10 miliona dinara. Iste godine vrednost dinara je izjednačena sa francuskim frankom. Latinska unija je odredila da dinar treba da sadrži 0,835 delova srebra i da bude mase 5 grama.[278]

Mada je Srbija svoju nacionalnu monetu uobličila po usvojenim standardima Latinske novčane unije, čije su stroge odredbe propisivale stepen finoće metala za izradu kovanog novca i kovničke stope, kao ni mnoge druge evropske zemlje, nikada nije i formalno postala član Latinske novčane unije. Bilo je tri pokušaja pristupanja: prvi 1874. usvajanjem Zakona o kovanju srpske srebrne monete, drugi put 1879, kada je zatraženo da se zlatnici od 20 dinara i srebrnjaci od 5 dinara iskuju u pariskoj kovnici i kada je francuska vlada, zbog renoviranja kovnice pristala da iskuje samo manju količinu zlatnika od 20 dinara,[270] u vrednosti od 1 milion dinara, odnosno 50.000 komada.[283] Formalan zahtev za članstvo 1890, Francuska vlada je odbila sa obrazloženjem da ne može da garantuje za novac koji nije iskovan u pariskoj kovnici.[270]

Prva serija kovanog novca priznate i samostalne Kneževine Srbije emitovana je 1879. godine u apoenima[281]:

  • 5 para, težine 5 grama, prečnika 25mm, sastava 935/1000 bakar, 50/1000 kalaj, 15/1000 cink
  • 10 para, težine 10 grama, prečnika 30mm, sastava 935/1000 bakar, 50/1000 kalaj, 15/1000 cink
  • 50 para, težine 2,5 grama, prečnika 18 mm i sastava 835/1000 srebra
  • 1 dinar, težine 5 grama, prečnika 23 mm i sastava 835/1000 srebra
  • 2 dinara, težine 10 grama, prečnika 27 mm i sastava 835/1000 srebra
  • 5 dinara, težine 25 grama, prečnika 37 mm i sastava 900/1000 srebra
  • 20 dinara, težine 6,45161 grama, prečnika 21 mm i sastava 900/1000 zlata[284]

Srebrni novac iz ove serije u potpunosti je iskovan u Carskoj kraljevskoj glavnoj kovnici u Beču i u opticaju je bio 52 godine, a bakarni novac je kovan u Birmingemu i u opticaju je bio 19 godina.[281]

Autor kovanica je bio Erneste Paulino Tasset. Kovanice na avers imaju portret kneza Milana, s natpisom „MILAN M. OBRENOVIĆ IV. KNjAZ SRPSKI”. Na reversu je nominalna vrednost, godina izdanja 1879. i venac od lovorovog i hrastovog lišća sa krunom na vrhu.[285] Sve kovanice, osim zlatnika od 20 dinara, iako nose godinu izdanja 1879. su izrađeni 1880.[286]

Najmanji apoen od 5 para je iskovan u 6 miliona primeraka, nalazio se u opticaju od 3. aprila 1880. do 30. aprila 1898.[286]

Novčić od 10 para je iskovan u 9 miliona primeraka. Predstavlja najveći broj kovanica iskovanih u doba Obrenovića. Nalazio se u opticaju do 30. aprila 1898. godine.[286]

Novčić od 50 para iz 1879. godine je iskovan u 600.000 primeraka. Nalazio se u opticaju od 1880. do 1904.[285]

Dinar iz 1879. godine je iskovan u 800.000 primaraka,[285] novčić od 2 dinara je iskovan u 750.000 primeraka, a novčić od 5 dinara je iskovan u 200.000 primeraka i predstavlja najkrupniji primerak opticajnog srebrnog novca u srpskoj numizmatici. Kod njega se prvi put sreće reljefni obodni natpis. Poznate su dve varijante „BOG ČUVA SRBIJU” i „BOG SRBIJU ČUVA”. Sva tri apoena (1, 2 i 5 dinara) su se nalazila u opticaju od 1880. do 1904. godine.[287]

Apoeni u nominalnoj vrednosti od 20 dinara, iskovani 1879. godine su bili prvi zlatni novac u Srbiji.[266] Na aversu kovanice je desni profil kneza Milana, unaokolo stoji natpis: „MILAN M. OBRENOVIĆ IV. KNjAZ SRPSKI”. Ispod lika je prezime gravera Tasset, ispisano latinicom. Revers sadrži brojčanu vrednost novca arapskim brojevima, naziv kovanice i godinu 1879. Sve je okruženo vencem levo od lovorovih, a desna od hrastovih grančica. Grančice su dole povezane trakom, a gore između grančica je kruna. Ispod trake je znak kovnice u kojoj je novac izrađen. Obod je gladak sa ispupčenim natpisom „BOG ČUVA SRBIJU”.[288] Ovi zlatnici od 20 dinara su važili kao zakonsko sredstvo plaćanja do 28. juna 1931. godine.[284]

Kraljevina Srbija[uredi]

Povodom proglašenja kneza Milana za kralja Srbije 22. februara / 6. marta 1882. godine iskovan je zlatni novac od 10 i 20 dinara, popularno nazvan „milandor” (jez. fra. Milan d'or), gde je jedan „milandor” od 20 dinara vredeo isto koliko i francuski „napoleon” od 20 franaka.[264] Na aversu oba zlatnika je desni profil kralja Milana, a naokolo piše: „MILAN I KRALj SRBIJE”.[288] Ispod lika je ime gravera Anton Šarf. Na reversu je oznaka vrednosti arapskim brojevima, naziv novčane jedinice i godina. Sve je okruženo vencem, s leve strane lovorovim a sa desne hrastovim grančicama. U gornjem delu nalazi se kruna, a grančice su dole povezane trakom. Ispod trake je oznaka kovnice. Obod zlatnika od 10 dinara je nazubljen, a kod 20 dinara je gladak sa ispupčenim natpisom „BOG ČUVA SRBIJU”. Kovanje je obavljeno u Carsko-kraljevskoj glavnoj kovnici u Beču.[288] Profil kralja Milana je izradio Anton Šarf, uz pomoć Fridriha Lejzeka, na osnovu nacrta iz Beograda, dok je nacrt za revers uradio Andreas Nojdek (Neudeck) (1849-1914), koji je kovanice i gravirao.[289]

  • 10 dinara, težine 3,2258 grama, prečnika 19 mm, sastava 900/1000 zlata
  • 20 dinara, težina 6,45161 grama, prečnika 21 mm, sastava 900/1000 zlata.[290]

Taj srpski novac bio je jedan od najstabilnijih u svetu.[264] Pušten je u opticaj 2. decembra 1882. i korišćen je kao zvanično sredstvo plaćanja do 28. juna 1931. godine, mada su se znatne količine iz platnog prometa izgubile mnogo ranije.[288]

Godine 1883. je emitovana serija niklenog novca, koji spada među najdugovečnije serije novca na Balkanu. Menjajući joj samo godinu na reversu, ista serija je imala, osim 1883. u Beču i serije 1884. (Birmingen), 1904. (Beč/Kremnica), 1912. (Beč) i 1917. (SAD). Njen autor je specijalista za izradu reversa kovanica, Andreas Nojdek. Osim što je autor nacrtao, on je gravirao revers. Nojdeka je Srbija 1901. odlikovala Ordenom Svetog Save trećeg reda.[291]

U kasnijem periodu emitovano je još nekoliko vrsta kovanog novca.

Poslednja emisija novca sa likom vladara iz dinastije Obrenović potiče iz 1897. godine, kada je u srebru iskovan novac od 1 i 2 dinara sa likom kralja Aleksandra I Obrenovića.[292] Ove srebrne kovanice su se pojavile u opticaju 7 godina nakon donošenja Zakona o zameni bankarskog novca srebrnjacima novog kova (1890). Obrazloženje za donošenje ovog zakona je to da je bilo potrebno povući bakarni novac, koga je u opticaju bilo više nego što je bilo potrebno, ali je glavni razlog verovatno bila potreba da se pokrije deo manjka u državnom budžetu. Nije poznat tačan razlog zbog koga je proteklo 7 godina od donošenja zakona do izdavanja novca, ali se zna da:[293]

  • su se poslanici u skupštini protivili ovom zakonu, jer je u opticaju već bilo dovoljno srebrnog novca
  • nije bilo sredstava za nabavku srebra kojim bi se novac iskovao

Kada je ministar finansija Mihailo V. Vujić odlučio da konačno pristupi kovanju novca, Srbija se nije nalazila u povoljnim privrednim prilikama, tražnja za kreditima je bila velika, a Narodna banka je mogla da drži u opticaju samo onu količinu novca, koja je bila određena zakonom. Stoga se ministar finansija obratio Narodnoj banci nudeći joj da novoiskovani novac kupi svojim zlatnim novcem i na taj način podmiri troškove njegove izrade.[293] Narodna banka se nije slagala sa vladom da se kuje ovaj novac.[294] I mada mu je ona objasnila da će 6 miliona dinara novog srebrnog novca biti višak, odlučeno je da ona preuzme za račun Vlade novoiskovani srebrni novac, te da za to izda iz sopstvenih sredstava oko 3 miliona dinara u zlatu i da otprilike u istom iznosu smanji plasman novčanica u srebru u nove kredite i zajmove.[293]

Godine 1897. je izdata serija od dva apoena: 1 dinar, u tiražu od 4 miliona komada i 2 dinara, sa tiražom od 2 miliona komada. Obe kovanice su imale 835 % srebra. Kovanica od 1 dinara je bila mase 5 grama i prečnika 23 milimetra, a kovanica od 2 dinara imala je masu 10 grama, sa prečnikom od 27 milimetara. Oba novčića su iskovana u Carskoj kovnici u Beču. Na njihovom aversu se nalazio lik Aleksandra Obrenovića, okružen natpisom: „Aleksandar I kralj Srbije”. Ispod njegovog lika je ispisano ime gravera Anton Šarf (Scharf).[293] Lik Aleksandra Obrenovića izrađen je sa velikim umećem, zbog čega je ova serija ostala zapažena po svojoj lepoti.[294] Na reversu, ispod oznake vrednosti, ispisana je reč „dinar”, odnosno „dinara”, kao i godina kovanja — 1897. Sve je okruženo otvorenim vencem od lovorovog i hrastovog lišća, dok je na vrhu kruna, a obodi obe kovanice su nazubljeni.[293] Karakteristično za ovu seriju je bilo to da je bio prekršen Zakon o srpskom narodnom novcu, te da je revers okrenuto za 180° u odnosu na avers.[294] Ovi dinari su bili zakonsko sredstvo plaćanja do 1931. godine, mada su postepeno povlačeni iz opticaja. Već mesec dana nakon puštanja u opticaj se pojavio i njihov lažni dvojnik.[293]

Dinastička smena na prestolu 1903. godine donela je izvesne promene u oblasti izdavanja novca. Novim zakonom predviđeno je kovanje metalnog novca sa likom novog vladara, Petra I Karađorđevića. Petar I Karađorđević, je 26. februara 1904. godine potpisao Zakon o zameni srebrnog novca emitovanog na osnovu Zakona od 30. novembra 1873. godine. Novim zakonom omogućeno je kovanje novca od 50 para, 1, 2 i 5 dinara u srebru, 5 para od nikla i 2 pare od bronze. Razlozi koji su Narodnu skupštinu motivisali da se donese ovaj zakon su bili[295]:

Na osnovu raspisanog konkursa, za posrednika između Ministarstva finansija i kovnice novca je nominovana Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije, zajedno sa svojim korespondentom Mađarskom komercijalnom bankom iz Pešte, a za izradu su izabrane Glavna carska kovnica u Beču i Mađarska kraljevska kovnica u Kremnici. Srebrni novac je izrađena prema zakonu o srpskom narodnom novcu iz 1878. godine i u skladu sa odredbama Pariske novčane konvencije iz 1883. godine. Planirano je da se budući srebrni novac izrađuje od prikupljenog povučenog novca iz 1875, ali pošto je prikupljanje išlo sporo, za njihovu izradu je dokupljeno novo srebro.[295]

Apoeni:

  • 5 dinara, težine 25 grama, prečnika 37 mm, sastava 900/1000 srebro
  • 2 dinara, težine 10 grama, prečnika 27 mm, sastava 835/1000 srebro
  • 1 dinar, težine 5 grama, prečnika 23 mm, sastava 835/1000 srebro
  • 50 para, težina 2,5 grama, prečnika 18 mm, sastava 835/1000 srebro

Jubilarni srebrni novac od 5 dinara, poznat pod nazivom „dvoglavac”,[296] je iskovan povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Na aversu kovanice od pet dinara su dva desna profila: Petra I Karađorđevića (kao prednji lik) i Karađorđa iza. Likovi su okruženi natpisom: Petar I Karađorđu. Ispod likova je ispisano ime gravera „Schwatz” - Stefana Švarca, profesora vajarstva iz Umetničke škole u Beču. Na reversu je grb Srbije sa krunom na vrhu. S leve strane krune je 1804. godina kao obeležje Prvog srpskog ustanka pod Karađorđem, a s desne 1904. godina povodom stogodišnjice ustanka. Ispod grba je oznaka vrednosti: 5 dinara. Po ivici novčića je niz tačkica. Obod je gladak sa ispupčenim ćiriličnim natpisom: „BOG ČUVA SRBIJU”, mada je bilo i primeraka na kojima piše „BOG SRBIJU ČUVA”. Iskovano je i nekoliko primeraka ovog novca od zlata, najverovatnije za potrebe dvora.[297]

Kovanice od 50 para, 1 i 2 dinara na aversu imaju desni profil Petra I Karađorđevića, okružen ćiriličnim natpisom „PETAR KRALj SRBIJE”. Ispod je ime gravera „Schwatz”. Na reversu se nalazi arapska oznaka vrednosti: 50, 1 i 2, naziv kovanice (para ili dinar) i godina kovanja 1904. Uokvireni su vencem od lovorovog i hrastovog lišća. U gornjem otvoru venca je kruna. Obod je nazubljen.[298]

U opticaj je najpre 1. septembra 1904. pušten srebrnjak od 5 dinara, koji je iskovan u Carskoj kovnici u Beču. Iskovani su u planiranoj količini, dok su ostali, srebrnici od 50 para, 1 i 2 dinara iskovani u Kraljevskoj mađarskoj kovnici i pretpostavlja se da su iskovani u manjim količinama od predviđenih.[295]

Srebrni novac iz 1904. se nalazio u opticaju do 28. juna 1931. godine, mada ne u celokupnoj emitovanoj količini. Jubilarna 5-dinarka se često koristila za pravljenje nakita bušenjem (kao privezak na lancu ili narukvici). Narodna banka Kraljevine Jugoslavije ih je nakon prestanka njihove važnosti otkupljivala, po i do tri puta većoj ceni od njegove nominalne vrednosti.[295]

Nakon što je ministar finansija Lazar Paču na sednici Narodne skupštine obrazložio potrebu za kovanjem novog novog novca, proširenjem granica Srbije, odnošenjem dela novca u Bugarsku, radi ishrane srpske vojske kod Jedrena i činjenicom da stanovništvo iz neznanja i nepoverenja radije prima i čuva srebrni novac, od papirnog, Ministarski savet je 23. februara 1913. ovlastio Pačua da pusti u opticaj 5 miliona kovanica od 1 dinara, a ovaj je dva dana kasnije ovlastio guvernera Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, Đorđa Vajferta da zaključi ugovor o kovanju novca sa kovnicom u Beču. Nakon toga je 12. marta zaključen ugovor, po kome se bečka kovnica obavezala da će zajedno sa Kraljevskoj mađarskoj kovnici Kremnicu iskovati 3 miliona kovanica od 1 dinara, a Narodna banka je u martu i aprilu zaključila još dva dodatna ugovora na po milion komada od 1 dinara. Ukazom kralja Petra I Karađorđevića od 20. marta 1913. godine ministar finansija Lazar Paču je Narodnoj skupštini podneo Predlog zakona kojim je ministru finansija odobreno kovanje i izdavanje dalje količine srebrnog novca od 50 para, 1 i 2 dinara, te niklenog novca od 5, 10 i 20 para u vrednosti od 2,4 miliona dinara.[299] Zakon je stupio na snagu 2. aprila 1913. godine. Posredstvom Narodne banke zaključen je ugovor sa Carsko-kraljevskom glavnom kovnicom u Beču, gde je i iskovana najveća količina novca, dok je u Kraljevskoj mađarskoj kovnici iskovano 1,5 miliona komada srebrnog novca od 1 dinara.[300]

Srebrni novac stizao je u Beograd u 10 tranši, od sredine marta do jula 1913, dok je nikleni novac imao 19 pošiljki, koje su stizale od 13. juna do 30. septembra iste godine. Novac je dopreman železnicom ili brodom. Srebrni novac je korišćen kao zakonsko sredstvo plaćanja do 28. juna, a nikleni do 30. novembra 1931. godine.[300]

Ovaj novac nosi godinu 1912. kao uspomenu na istorijsku godinu u kojoj je otpočeo zavetni rat[300] za oslobođenje Stare Srbije. Srebrni novac na aversu ima desni profil Petra I Karađorđevića, ispod koga je urezano ime gravera „Schwartz”. Na reversu je arapska oznaka nominalne vrednosti, naziv novčanice (para ili dinar), godina 1912, a sve je oivičeno vencem lovorovog i hrastovog lišća. Obod kovanice je nazubljen.[301] Njihov sastav je 835% srebro i 165% bakar, a dimenzije su[301]:

  • 50 para, težina 2,5 grama i prečnik 18 mm
  • 1 dinar, težina 5 grama i prečnik 22 mm
  • 2 dinara, težina 10 grama i prečnik 27 mm

Novac od nikla na aversu ima grb Srbije, a na reversu je na sredini arapska oznaka nominalne vrednosti, ispod je naziv novčanice - para, dok je okolo natpis Kraljevina Srbija 1912.[302] Njihov sastav je 25% nikl i 75% bakar, a dimenzije su[302]:

  • 5 para, težina 3 grama i prečnik 17 mm
  • 10 para, težina 4 grama i prečnik 20 mm
  • 20 para, težina 6 grama i prečnik 22 mm

Izbijanjem rata prekinuta je svaka veza sa kovnicom u Beču.

Osim što se u krajevima koji su pripojeni Srbiji nakon Balkanskih ratova 1912-1913. godine stanovništvo sa nepoverenjem odnosilo prema papirnim novčanicama Narodne banke, a štedelo u srebrnjacima, takav odnos i diskriminacija jednog u odnosu na drugo sredstvo plaćanja nastali su sa početkom rata i u celoj Srbiji, te je narod požurio da svoje novčanice promeni u kovani srebrni novac. U ratnom zatišju, krajem 1914. srpska vlada je zatražila od Narodne skupštine ovlašćenje za kovanje srebrnog sitnog novca u ukupnom nominalnom iznosu od 15 miliona dinara. Ministarstvo finansija Srbije je krajem 1914. uputilo u Pariz glavnog sekretara Narodne banke Dušana Šainovića sa matricama i žigovima srpskog srebrnog novca iz emisije 1912. godine da ih uruči Francuskoj kovnici. Nakon donošenja Zakona o kovanju srebrnog novca u Narodnoj skupštini, donesenom 20. decembra 1914, Narodna banka je 1. januara 1915. godine ovlastila srpskog poslanika u Parizu da odobri kovanje novog srpskog novca u Pariskoj kovnici po ponuđenim cenama, a Banku Francuske da za njen račun kupuje srebro po ceni od 88 franaka za 1 kilogram finog srebra. U svrhu kupovine srebra Narodna banka je obezbedila 3 ​​miliona franaka ili 120.000 funti sterlinga, koje je položila na ček u Banci Engleske. Sredinom januara 1915. kupljena je prva količina od 20.000 kilograma srebra a sredinom februara Pariska kovnica je primila novac potreban za izradu jednog dinara u 700.000 komada, poludinara u 600.000 komada i za potrebnu ambalažu. Prve količine kovanica su sadržale: 7 miliona komada od 50 para, 6,5 miliona komada od 1 dinara i 2,5 miliona komada od 2 dinara. Kovanice su pristizale u Srbiju od marta do avgusta 1915. godine. Pošiljke su stizale preko Marseja u Solun, ratnim i poštanskim brodovima. Puštane su u opticaj odmah.[303]

Pošto u ratnim uslovima ova emitovana količina srebrnjaka iz 1915. u vrednosti od 15 miliona dinara nije zadovoljila tražnju, Ministarski savet je bez pravnog osnova doneo odluku o kovanju novih 15 miliona dinara.[304] Kraljevsko poslanstvo Srbije u Parizu tražilo je od Šainovića da stupi u kontakt sa francuskom bankom i kovnicom, tražeći da se kupi potrebno srebro za novu emisiju srebrnjaka, tako da ona bude po tehničkim osobinama i izgledu ista kao i prethodna emisija, ali bez oznaka gravera. Početkom novembra 1915. Banka Francuske je od Ministarstva finansija Srbije dobila avans od 3 miliona franaka za kupovinu srebra, ali nije mogla da počne sa kupovinom srebra pre odobrenja francuske vlade, pošto je Pariska kovnica bila zauzeta kovanjem francuskih srebrnjaka. Pripreme za kovanje nove emisije srebrnjaka su prekinute pošto su vrhovna komanda, vojska i stanovništvo počeli da se povlače na jug, preko Albanije, da bi se januara 1916. godine, uz pomoć saveznika prebacili na Krf, dok su se predstavnici Narodne banke, koji su sa sobom nosili novac, ostale hartije od vrednosti i poslovne knjige, za to vreme najpre povukli u Kruševac, odakle su vozom, krenuli 1. oktobra 1915. u Solun, a odatle francuskim ratnim brodom početkom decembra krenuli u izbeglištvo za Marsej. Vlada na Krfu je 18. septembra 1916. usvojila na Narodnoj skupštini Zakon o vanrednim kreditima od 200 miliona dinara i o kovanju srebrnog i niklenog novca, što je nešto kasnije potvrdio regent Aleksandar u Solunu. Francuska vlada je uvažila molbu Srbije da se u Pariskoj kovnici iskuje 15 miliona srebrnog novca. Prve pošiljke novca, su preko Brindizija stizale u Skadar i Drač. Ovaj novac nosi oznaku 1915. godine, ali nema oznaku gravera. Prema podacima Narodne banke, od ukupne količine ovih iskovanih srebrnjaka u opticaj je ušlo od 1,5 do 2 miliona dinara.[304]

Na avrsu kovanica je desni profil Petra I Karađorđevića, sa natpisom „Petar I kralj Srbije”. Ispod prvog (slova „P”) nalazi se rog izobilja, oznaka Pariske kovnice, a ispod poslednjeg slova natpisa (slovo „E”) je baklja, kao oznaka glavnog gravera („Henry Patey”). Ispod lika kralja u prvoj emisiji iz 1915. je oznaka gravera „Schwartz”. Po sredini reversa, jedno ispod drugog se nalaze oznake vrednosti arapskim brojem (50, 1 ili 2) i ćirilični naziv - „para” ili „dinar(a)” i godina 1915. Sve je oivičeno vencem od hrastovog i lovorovog lišća sa krunom na vrhu. Obod kovanica je nazubljen. Obe serije sa oznakom 1915. godine su bile važeće sredstvo plaćanja sve do 28. juna 1931. godine.[304]

Novac sa godinom kovanja 1917, izrađen u SAD (kompanija Goram engl. Gorham u Providensu[305]), sa dvoglavim orlom na reversu, je poslednji novac koji je kovala Kraljevina Srbija.[120]

Crna Gora[uredi]

U 19. veku Crna Gora nije imala svoj novac, na njenoj teritoriji cirkulisao je većinom strani novac. U drugoj polovini 19. veka dominantan je bio austrougarski papirni i metalni novac, odnosno fiorin i forinta. Dok su u Srbiji obračinski novac bili groševi, u Crnoj Gori je obračun vršen prema austrijskom novcu, talirima i fiorinima, a kasnije samo u fiorinima.[306]

Iako je od Berlinskog kongresa 1878. godine Knjaževina Crna Gora bila nezavisna, ona i dalje nije imala sopstveni novac. Januara 1901. Ministarstvo finansije je izdalo naredbu da se od 1. maja te godine u Crnoj Gori uvede kruna, kao novčana jedinica, pri čemu su dve krune vredele kao jedan fiorin. Ova izmena je zapravo predstavljala usklađivanje sa promenama koje su nastale u austrougarskom novčanom sistemu.[306]

Ovakva situacija u Crnoj Gori je imala štetne posledice na njenu privredu, zbog čega se sve više se izražavala težnja za sopstvenim novcem i emancipacijom od austrijskog novca. Takve težnje su u prvo vreme nailazile na razne teškoće, posebno od strane Austrije.[306]

Prvi crnogorski kovani novac izdat je na osnovu ukaza knjaza Nikole 1906. godine, i to od bronze u nominali od 1 i 2 pare, a od nikla u nominali od 10 i 20 para. Iskovan je u austrijskoj kovnici u Beču, čiji je direktor u to vreme bio Mita Petrović, Srbin poreklom iz Pančeva, koji je pomogao da se ceo posao obavi uspešno. Time je Crna Gora dobila sopstveni obračunski novac.[306]

Ovaj novac je izjednačen sa austrougarskim novcem, po leguri i po deljivost (100 helera vredelo je koliko i 100 para), što je omogućilo cirkulaciju perpera po austrougarskoj teritoriji. [306]

Srebrni novac je u Crnoj Gori počeo da se kuje 1909. godine, u nominali od 1 i 5 perpera. Iskovan je u francuskoj kovnici, a kreditiranje ovog posla je preuzela na sebe Srpska narodna banka. Pušten je u opticaj juna te godine.[306]

S kovanjem novca od 2 perpera u srebru započelo se 1910. godine u bečkoj kovnici. Prvi crnogorski zlatnici nose godinu kovanja 1910. i odnose se na nominalu od 10, 20 i 100 perpera, koje su puštene u opticaj marta te godine. Iste godine povodom pedesetogodišnjice vladavine kneza Nikole, u opticaj je pušten i jubilarni zlatan novac istih apoena. Zbog kovanja u emisijama malog obima, predstavljaju retke i vredne numizmatičke primerke.[306]

Zakonom o novcu, donetim 1910. godine, a usled upućenosti Crne Gore prema Austriji ozvaničeno je vezivanje crnogorske novčane valute, perpera, za „krunski tečaj”, što znači da crnogorski novac nije kovan po pravilima Latinske unije. Iz istih razloga Crna Gora je svoj novac kovala u bečkoj kovnici i prema austrijskim uzorima. Godine 1911. potpisana je konvencija, po kojoj je, na bazi reciprociteta, u određenim slučajevima crnogorski novac priman kao platežno sredstvo u Austrougarskoj i obrnuto, što je u velikoj meri olakšalo međusobni platni promet.[306]

S početkom Balkanskih i Prvog svetskog rata započelo se sa izdavanjem blagajničkih uputnica, zapisa i bonova, odnosno papirnog novca u prometnom smislu.[307]

Mada je 1906. godine osnovana Crnogorska banka, ona nije imala emisionu funkciju, sav novac u Crnoj Gori je izdavalo Ministarstvo finansija.[306] Na osnovu člana 10. Ustava Kraljevine Crne Gore, kralj gospodar je imao je ekskluzivno pravo na kovanje novca. Skupština je bila nadležna da njegov predlog prihvati, a Ministarstvo finansija se na osnovu Zakona o novcu staralo i podnosilo račun o iskovanom novcu i troškovima za njegovo kovanje.[308]

Kraljevina Jugoslavija[uredi]

Po završetku Prvog svetskog rata, na teritoriji novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u opticaju su se zatekle razne vrste kovanog novca. Taj novac je postepeno zamenjivan i već 1920. godine emitovan je kovani novac nove države, kada je prihvaćeno da nacionalna novčana jedinica bude dinar, koji se deli na 100 para. Emitovani su apoeni od 5, 10 i 25 para.[120]

Kralj Aleksandar I Karađorđević je 1925. godine emitovao zlatni novac čija je vrednost bila 20 dinara. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1929. godine postaje Kraljevina Jugoslavija, pa se pristupilo emitovanju novca sa novim nazivom države. Takođe je emitovan kovani novac od 10 i 20 dinara, zatim apoen od 50 dinara u srebru. U periodu 1931—1934 emitovana je i prva emisija jugoslovenskih zlatnika.[120]

U periodu do 1941. godine emitovan je kovani novac različitih nominala i sastava metala, a izrađivan je uglavnom u Beču. Sa poslednjom emisijom kovanog novca Kraljevine Jugoslavije, nastalom 1938. godine, kada je kralj Petar II Karađorđević emitovao srebrne apoene od 20 i 50 dinara,[120] novac je počeo da se izrađuje u zemlji, u Državnoj kovnici u Topčideru.

Na reversu svih apoena koji je izdavala Kraljevina Jugoslavija nalazio se amblem dvoglavog orla, sa grbom dinastije Karađorđević.[120]

Za vreme okupacije 1941—1944.[uredi]

Nakon rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941, pod nemačkom okupacijom je kovan novac u apoenima od 50 para, 1 i 2 dinara (1942), i 10 dinara (1943) od 98% cinka. Na njihovom aversu se nalazi predstava dvoglavog orla bez krune,[120] sa krstom sa ocilima na štitu. Kovanice su izrađene u Budimpešti. Apoeni od 1 i 2, dinara su bez dekoracije na obodu i ravan obod sa strane, dok apoen od 10 dinara ima uzdignut obod, tačkasti krug oko oboda na aversu i reversu i zupčasti obod sa strane.

10 dinara 1943.
6 g, 26,5 mm
Zn

Zakonito sredstvo plaćanja bio je i nemački kovani novac u vrednosti od 1 i 2 feninga, kao i od 1, 2, 5 i 10 rajhfeninga.[251]

Posle Drugog svetskog rata[uredi]

Posle Drugog svetskog rata, prvi kovani novac Jugoslavije emitovan je 1945. godine. Od tada do 1992. je ostvareno 156 vrsta kovanog novca,[256] sa vremenom u naprednijim tehnikama izrade, kao i boljeg kvaliteta legura od kojih je izrađivan. Odgovarajućim elementima kao što su grb i naziv države emitenta registrovane su sve promene u državnom uređenju koje su se dešavale tokom proteklog perioda.

U poslednjem inflatornom periodu dinara kovanje sitnijih apoena vršeno je gotovo unificirano, na jednoj strani je nominalna oznaka, a na drugoj državni grb.[273]

Od konstituisanja SRJ 27. aprila 1992. do 24. januara 1994, kada je usvojen Program monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka Jugoslavije, izdato je 12 novih komada kovanica.[258] Pošto je kurs stabilizovan, ukazala se potreba za sitnijim kovanicama, pa se 1994. prvi put posle 1868 godine, ponovo pojavila i kovanica od 1 pare.[259]

Na kovanom novcu državni grb SRJ se prvi put pojavio 1996. godine.[3]

Polovinom decembra 2000, nakon promene vlasti izdata je serija kovanica od 50 para, 1, 2 i 5 dinara, a valuta je ponovo dobila naziv dinar, umesto novog dinara.[3] Tada je prekinuta tradicija kovanja dinara socijalističke Jugoslavije. Na kovanicama su se prvi put od Drugog svetskog rata našle likovne predstave.[309]

Prigodni kovani novac[uredi]

Pored redovnih emisija kovanog novca, izdaje se i prigodni ili jubilarni kovani novac, sa namenom obeležavanja različitih manifestacija, kulturnih, sportskih, istorijskih ili nekih drugih događaja, od značaja za zemlju ili od šireg, međunarodnog značaja, takođe povodom važnih jubileja koji su u vezi sa određenom ličnošću, institucijom ili događajem. Prigodni novaci nije i ne mora biti opticajni.[310]

Osobenost takvih izdanja jeste u tome što se za izradu novca koriste pretežno plemeniti metali, ali i legure. Za razliku od redovnih izdanja, za prigodni kovani novac najčešće se primenjuje specijalna tehnika izrade, koja obezbeđuje bolji kvalitet i veću izražajnost prikazanih motiva. Za ovakvu vrstu novca, posebno skuplje apoene, najčešće su zainteresovani kolekcionari, dok su jeftiniji apoeni ili serije predmet interesovanja kolekcionara početnika, turista i drugih. Najskuplje kolekcije često se dodeljuju kao prigodni, državnički poklon. Veoma su retke, široj javnosti često nedostupne, a ponekad i potpuno nepoznate.[310]


Prvi jubilarni novac je krunidbeni dinar cara Dušana izdat povodom njegovog krunisanja u Skoplju 16. aprila 1346.[311]

Povodom 100. godina Prvog srpskog ustanka, kralj Petar I Karađorđević je izdao apoen od 5 dinara u srebru, koji je imao dve varijante. Istom prilikom su izrađena i četiri primerka u zlatu.[311]

Tokom 1931. godine ostvarena je emisija od 1 i 4 dukata, koji inače nije predstavljao redovan novac. Na zlatnicima od 1 dukata bilo je poprsje kralja Aleksandra, a na četvorodukatima, pored lika kralja Aleksandra, i lik kraljice Marije.[312]

Godine 1968. je izdata prva serija prigodnog kovanog novca u posleratnoj Jugoslaviji i do 1992. je izrađeno 80 vrsta prigodnog metalnog novca.[256]

Povodom 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka, juna 2004. su izdata dva zlatnika finoće 900/1000 i nominalnih vrednosti 5.000 i 10.000 dinara. Autor dizajna je medaljar Mitar Petrović. Na njihovom aversu je lik Karađorđa Petrovića, natpis „ĐORĐE PETROVIĆ - KARAĐORĐE”, godine rođenja i smrti 1752—1817, dok je na reversu dvoglavi orao sa četiri ocila i krunom, godina 2004. levo i 1804. desno od krune, kao i polukružno ispisan ćirilični natpis Republika Srbija. Obod je oivičen reckama.[313]

Povodom 120. godišnjice postojanja Narodne banke Srbije, izdat je jubilarni zlatnik čistoće 900/1000, nominalne vrednosti 1 dinar, težine 8,645 grama i prečnika 25 mm. Autor dizajna je Mitar Petković. Na aversu ovog zlatnika je prikaz zgrade Narodne banke Srbije, ispod koje su ispisane godine jubileja 1884-2004. Desno je nominalna vrednost ispisana nominalna vrednost, ispod koje je ćirilično i latinično ime nominale. Na reversu je prikaz srednjovekovnih dinara Stefana Uroša II (po uzoru na matapan - vladar prima zastavu) i krunidbenog dinara cara Dušana, iznad kojih su amblem i tekst „NARODNA BANKA SRBIJE”.[313]

Prvi prigodni novac samostalna Republika Srbija je izdala istog meseca (juna 2006) kada je Crna Gora istupila iz državne zajednice. Na aversu kovanice se grb Republike Srbije oko koga je kružno ispisan tekst „Republika Srbija” (ćirilica i latinica) i skraćenica institucije koja ih je izdala „NBS” (ćirilica i latinica). U donjem delu je nominalna vrednost kovanice. Na reversu je portret Nikole Tesle, levo od njega godina njegovog rođenja (1856) i godina izdavanja (2006), a iznad ćirilični polukružni natipis „NIKOLA TESLA”.[314] Kovanice su izdate povodom 150. godišnjice rođenja Nikole Tesle.[315] Autor dizajna je akademski vajar Mitar Petković. U prodaju su 10. jula 2006. pušteni apoeni od[4]:

  • 10.000 dinara, težine 8,640 grama, prečnika 25 mm i sadržaja 900/1000 zlata, u emisiji 1.000 komada
  • 5.000 dinara, težine 3,455 grama, prečnika 20 mm i sadržaja 900/1000 zlata, u emisiji 2.000 komada
  • 1.000 dinara, težine 13,000 grama, prečnika 30 mm i sadržaja 925/1000 srebro, u emisiji od 2.000 komada

Istim povodom, 30. juna je izdata i prigodna opticajna kovanica od 20 dinara u emisiji od milion komada.[4]

Povodom dolaska 200-godišnjice Dositeja Obradovića u Srbiju, godine 2007. izdat je prigodni kovani novac[316]:

  • zlatnik nominalne vrednost od 5.000 dinara, čistoće 900/1000, težine 3,455 grama, prečnika 20 mm, u emisiji 500 komada
  • srebrnjak nominalne vrednosti 1.000 dinara, čistoće 925/1000, težine 13 grama, prečnika 30 mm, u emisiji 1.000 komada

Na reversu se nalazi lik Dositeja Obradovića, ispisani su njegovo ime, prigodan natpis „IDUĆ UČI U VEKOVE GLEDA”, godine njegovog rođenja i smrti 1739-1811 i godina kovanja - 2007. Na reversu je grb Republike Srbije, oko koga je polukružno, ćirilicom i latinicom ispisan tekst „REPUBLIKA SRBIJA”, dok je ispod njega oznaka nominalne vrednosti, kao i tekst „NBS” ispisan ćirilicom i latinicom. Kovanice su izrađene u specijalnoj („pruf”) tehnici, sa visokosjajnim ravnim površinama i matiranim reljefnim detaljima.[317] Autor dizajna je Mitar Petković.[316]

Kurs

Sa sajta Google Finance: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD
Sa sajta XE: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD
Sa sajta OANDA: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD
Sa sajta fxtop.com: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD

Napomene[uredi]

  1. nimba, nimbus, kolobar je aura odnosno oreol oko glave sveca

Reference[uredi]

  1. Aktiva (2014)
  2. 2,0 2,1 2,2 NBS
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Crnobrnja (2004). str. 121.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Mandić 27 (2006). str. 25.
  5. Mandić 27 (2006). str. 26.
  6. 6,0 6,1 „Novčanica nominalne vrednosti 10 dinara”. NBS. 
  7. 7,0 7,1 „Novčanica nominalne vrednosti 20 dinara”. NBS. 
  8. „Novčanica nominalne vrednosti 50 dinara”. NBS. 
  9. 9,0 9,1 „Novčanica nominalne vrednosti 100 dinara”. NBS. 
  10. „Novčanica nominalne vrednosti 200 dinara”. 
  11. 11,0 11,1 „Novčanica nominalne vrednosti 500 dinara”. NBS. 
  12. 12,0 12,1 „Novčanica nominalne vrednosti 1000 dinara”. NBS. 
  13. „Novčanica nominalne vrednosti 2000 dinara”. NBS. 
  14. 14,0 14,1 „Novčanica nominalne vrednosti 5.000 dinara”. NBS. 
  15. 15,00 15,01 15,02 15,03 15,04 15,05 15,06 15,07 15,08 15,09 15,10 15,11 15,12 15,13 15,14 15,15 15,16 15,17 15,18 Ćirić (15 8 2013)
  16. Kirsanov (2013). str. 86.
  17. 17,0 17,1 17,2 Frontal (6 4 2009)
  18. 18,0 18,1 Moravčević (29 7 2016)
  19. „Kovani novac nominalne vrednosti 1 dinar”. NBS. 
  20. „Kovani novac nominalne vrednosti 2 dinara”. NBS. 
  21. „Kovani novac nominalne vrednosti 5 dinara”. NBS. 
  22. „Kovani novac nominalne vrednosti 10 dinara”. NBS. 
  23. „Kovani novac nominalne vrednosti 20 dinara”. NBS. 
  24. Mandić 21 - Novi srpski kovani novac (2003). str. 28.
  25. Mandić 25 (2005). str. 35.
  26. 26,0 26,1 Mandić (2007). str. 27.
  27. NBS (25 9 2007)
  28. RTS (20 3 2009)
  29. 29,0 29,1 Tanjug (16 06 2010)
  30. 30,0 30,1 30,2 Dinar 3 (1996). str. 41.
  31. 31,0 31,1 Hadžić (18 5 2012)
  32. Tanjug (10 12 2007)
  33. 33,0 33,1 Nilević (2010). str. 75.
  34. 34,0 34,1 34,2 34,3 34,4 34,5 34,6 34,7 Mandić (1996). str. 3.
  35. 35,0 35,1 35,2 Nikolić (2009). str. 56.
  36. 36,0 36,1 36,2 36,3 36,4 36,5 Mandić (1996). str. 4.
  37. 37,0 37,1 Logos (2016). str. 143.
  38. Dinar 7 (1997). str. 14.
  39. 39,0 39,1 39,2 39,3 39,4 39,5 39,6 39,7 39,8 Jovanović (1996). str. 7.
  40. 40,0 40,1 40,2 40,3 Jovan Dušanić (2004)
  41. 41,0 41,1 41,2 41,3 41,4 Novaković (2003). str. 23.
  42. 42,0 42,1 Pantelić (2010). str. 106.
  43. 43,0 43,1 Ivanišević (2001). str. 51.
  44. 44,0 44,1 44,2 Ivanišević (2001). str. 52.
  45. 45,0 45,1 Mrkobrad (2006). str. 381.
  46. 46,0 46,1 46,2 46,3 Radić (2016). str. 35.
  47. 47,0 47,1 47,2 Moravčević (11 10 2010)
  48. Ivanišević (2001). str. 59.
  49. Pantelić 9-10 (2011). str. 49.
  50. 50,0 50,1 50,2 50,3 Radić (2016). str. 38.
  51. 51,0 51,1 51,2 Ivanišević (2001). str. 56.
  52. 52,0 52,1 52,2 Radić (2016). str. 39.
  53. 53,0 53,1 53,2 Ivanišević (2001). str. 58.
  54. 54,0 54,1 Ivanišević (2001). str. 57.
  55. 55,0 55,1 55,2 Radić (2016). str. 34.
  56. Logos (2016). str. 162.
  57. 57,0 57,1 Pantelić 9-10 (2011). str. 50.
  58. 58,0 58,1 Mrkobrad (2006). str. 391.
  59. 59,0 59,1 Mrkobrad (2006). str. 393.
  60. Logos (2016). str. 163.
  61. Ivanišević (2001). str. 55.
  62. Spasić (2015). str. 5.
  63. Stojaković (2002). str. 13.
  64. Jovanović/2 (1996). str. 20.
  65. 65,0 65,1 65,2 65,3 Jovanović/2 (1996). str. 23.
  66. Ivanišević (2001). str. 34.
  67. Ivanišević (2001). str. 35.
  68. Crnoglavac (2011). str. 334.
  69. 69,0 69,1 Ivanišević (2001). str. 237.
  70. 70,00 70,01 70,02 70,03 70,04 70,05 70,06 70,07 70,08 70,09 70,10 70,11 70,12 70,13 70,14 Kovačević (6 9 2016)
  71. 71,0 71,1 Jovanović (1996). str. 10.
  72. 72,0 72,1 72,2 72,3 72,4 72,5 Jovanović (1988). str. 116.
  73. 73,0 73,1 Pantelić (2010). str. 108.
  74. 74,0 74,1 74,2 74,3 Ivanišević (2001). str. 71.
  75. 75,0 75,1 Jovanović (1988). str. 115.
  76. 76,0 76,1 76,2 76,3 76,4 76,5 Spasić (2015). str. 7.
  77. 77,0 77,1 Stojaković (2002). str. 17.
  78. Odak (2015). str. 59.
  79. 79,0 79,1 Odak (2015). str. 60.
  80. 80,0 80,1 Ivanišević (2001). str. 37.
  81. 81,0 81,1 Odak (2015). str. 38.
  82. 82,0 82,1 82,2 82,3 Crnobrnja (2004). str. 57.
  83. 83,0 83,1 83,2 83,3 83,4 83,5 83,6 Spasić (2015). str. 8.
  84. 84,0 84,1 Crnobrnja (2004). str. 58.
  85. 85,0 85,1 Crnobrnja (2004). str. 60.
  86. 86,0 86,1 86,2 Jovanović/2 (1996). str. 22.
  87. 87,0 87,1 87,2 87,3 87,4 87,5 87,6 87,7 Lazarević (1990). str. 22.
  88. Ivanišević (2001). str. 85.
  89. 89,0 89,1 Spasić (2015). str. 9.
  90. 90,0 90,1 Spasić (2015). str. 12.
  91. Crnobrnja (2004). str. 61.
  92. Odak (2015). str. 48.
  93. 93,0 93,1 93,2 Mandić 22 (2004). str. 33.
  94. Ivanišević (2001). str. 86.
  95. 95,0 95,1 Odak (2015). str. 45.
  96. 96,0 96,1 Ivanišević (2001). str. 78.
  97. 97,0 97,1 97,2 97,3 Pantelić 7-8 (2010). str. 100.
  98. 98,0 98,1 Spasić (2015). str. 19.
  99. Spasić (2015). str. 20.
  100. Pantelić 9-10 (2010). str. 158.
  101. 101,0 101,1 101,2 Spasić (2015). str. 21.
  102. Spasić (2015). str. 198.
  103. 103,0 103,1 103,2 103,3 103,4 Spasić (2015). str. 23.
  104. 104,0 104,1 Odak (2015). str. 203.
  105. 105,0 105,1 Odak (2015). str. 198.
  106. Ivanišević (2001). str. 2.
  107. 107,0 107,1 Spasić (2015). str. 24.
  108. Ivanišević (2001). str. 122.
  109. 109,0 109,1 Ivanišević (2001). str. 114.
  110. 110,0 110,1 110,2 110,3 110,4 Radić
  111. 111,0 111,1 Crnobrnja (2004). str. 59.
  112. Bošković (1999). str. 18.
  113. 113,0 113,1 Ivanišević (2001). str. 117.
  114. Ivanišević (2001). str. 123.
  115. 115,0 115,1 115,2 Radić (2016). str. 57.
  116. 116,0 116,1 116,2 Odak (2015). str. 75.
  117. Mandić (1997). str. 4.
  118. Šarkić (2011). str. 26.
  119. 119,0 119,1 Ivanišević (2001). str. 50.
  120. 120,0 120,1 120,2 120,3 120,4 120,5 120,6 Stojaković (1997). str. 4.
  121. Spasić (2015). str. 30.
  122. 122,0 122,1 122,2 Pantelić 1-2 (2011). str. 144.
  123. Jovanović/5 (1997). str. 14.
  124. 124,0 124,1 Spasić (2015). str. 36.
  125. 125,0 125,1 Spasić (2015). str. 33.
  126. 126,0 126,1 126,2 126,3 Spasić (2015). str. 34.
  127. 127,0 127,1 127,2 Odak Mihailović (2016). str. 590.
  128. Odak Mihailović (2016). str. 592.
  129. 129,0 129,1 Spasić (2015). str. 35.
  130. 130,0 130,1 130,2 130,3 130,4 130,5 130,6 Spasić (2015). str. 37.
  131. 131,0 131,1 131,2 Zajić (2005). str. 24.
  132. Stojaković (2004). str. 22.
  133. 133,0 133,1 Odak (2015). str. 196.
  134. 134,0 134,1 Odak (2015). str. 189.
  135. Odak (2015). str. 190.
  136. 136,0 136,1 136,2 136,3 136,4 Ivanišević (2001). str. 46.
  137. 137,0 137,1 137,2 137,3 Spasić (2015). str. 39.
  138. Pantelić 3-4 (2011). str. 144.
  139. Odak (2015). str. 207.
  140. Odak (2015). str. 197.
  141. 141,0 141,1 141,2 Pantelić 5-6 (2011). str. 134.
  142. Dimitrijević (2007). str. 467.
  143. 143,0 143,1 143,2 143,3 Spasić (2015). str. 38.
  144. Odak (2015). str. 221.
  145. 145,0 145,1 145,2 145,3 Spasić (2015). str. 43.
  146. Smiljanić (2015). str. 6.
  147. 147,0 147,1 147,2 147,3 Pantelić 7-8 (2011). str. 130.
  148. Crnobrnja (2004). str. 63.
  149. 149,0 149,1 149,2 149,3 149,4 Mandić 23 - Lazar (2004). str. 27.
  150. Mandić 23 (2004). str. 27.
  151. 151,0 151,1 Odak (2015). str. 389.
  152. Pantelić 11-12 (2011). str. 133.
  153. 153,0 153,1 153,2 153,3 Spasić (2015). str. 52.
  154. 154,0 154,1 154,2 Odak (2015). str. 69.
  155. Odak (2015). str. 210.
  156. Spasić (2015). str. 51.
  157. 157,0 157,1 157,2 Spasić (2015). str. 55.
  158. Odak Mihailović (2016). str. 601.
  159. 159,0 159,1 Ivanišević (2001). str. 172.
  160. Odak Mihailović (2016). str. 601.
  161. 161,0 161,1 Hadži-Maneva (2008). str. 34.
  162. 162,0 162,1 Spasić (2015). str. 41.
  163. 163,0 163,1 163,2 163,3 Mandić 21 (2003). str. 25.
  164. 164,0 164,1 Stojaković (2004). str. 23.
  165. 165,0 165,1 165,2 165,3 165,4 Stojaković (2004). str. 24.
  166. Spasić (2015). str. 49.
  167. Odak (2015). str. 73.
  168. 168,0 168,1 168,2 168,3 Spasić (2015). str. 50.
  169. 169,0 169,1 169,2 Ivanišević (2001). str. 167.
  170. Odak (2015). str. 72.
  171. 171,0 171,1 Ivanišević (2001). str. 168.
  172. Crnobrnja (2004). str. 65.
  173. 173,0 173,1 173,2 Milinović (17 9 2001)
  174. 174,0 174,1 174,2 Dolenec (1986)
  175. Odak (2015). str. 34.
  176. Nilević (2010). str. 76.
  177. 177,0 177,1 177,2 Nilević (2010). str. 77.
  178. 178,0 178,1 Nilević (2010). str. 78.
  179. Nilević (2010). str. 79.
  180. Crnobrnja (2004). str. 62.
  181. 181,0 181,1 Radić (2016). str. 37.
  182. 182,0 182,1 182,2 182,3 Vučićević (1996). str. 46.
  183. 183,0 183,1 183,2 Muzej grada Beograda
  184. Pantelić 1 (2012). str. 114.
  185. 185,0 185,1 Ivanišević (2001). str. 181.
  186. 186,0 186,1 Vučićević (1996). str. 47.
  187. Crnobrnja (2004). str. 64.
  188. 188,0 188,1 188,2 Pantelić 9-10 (2011). str. 127.
  189. 189,0 189,1 189,2 Ivanišević (2001). str. 184.
  190. Ivanišević (2001). str. 183.
  191. 191,0 191,1 Ivanišević (2001). str. 47.
  192. 192,0 192,1 Radić (2016). str. 20.
  193. Mrkobrad (2006). str. 383.
  194. 194,0 194,1 Radić (2016). str. 178.
  195. 195,0 195,1 Radić (2016). str. 179.
  196. Pantelić 1 (2012). str. 110.
  197. Odak (2015). str. 188.
  198. Odak (2015). str. 65.
  199. Radić (2016). str. 185.
  200. 200,0 200,1 Radić (2016). str. 194.
  201. 201,0 201,1 Ivanišević (2001). str. 193.
  202. 202,0 202,1 202,2 202,3 Ivanišević (2001). str. 194.
  203. Spasić (2015). str. 64.
  204. Radić (2016). str. 205.
  205. Muzej grada Beograda (10 dinara iz 1876)
  206. 206,0 206,1 Pantelić 4 (2014). str. 164.
  207. 207,0 207,1 Pantelić 4 (2014). str. 165.
  208. Pantelić 4 (2014). str. 167.
  209. Logos (2016). str. 570.
  210. 210,0 210,1 210,2 Tanjug (5 6 2012)
  211. Pantelić 6 (2014). str. 148.
  212. 212,0 212,1 212,2 212,3 212,4 212,5 Pantelić 6 (2014). str. 150.
  213. 213,0 213,1 213,2 213,3 213,4 213,5 Matijević (2013)
  214. 214,0 214,1 214,2 214,3 Andrejić, Krstić & Paspalj (2014). str. 383.
  215. 215,0 215,1 Pantelić 6 (2014). str. 152.
  216. 216,0 216,1 216,2 216,3 Hadži-Pešić (1998). str. 27.
  217. 217,0 217,1 217,2 Kršev (2013). str. 196.
  218. 218,0 218,1 218,2 218,3 Hadži-Pešić (1995)
  219. Kršev (2013). str. 197.
  220. 220,0 220,1 Pantelić 1 (2015). str. 110.
  221. Pantelić 1 (2015). str. 112.
  222. 222,0 222,1 Pantelić 4 (2015). str. 138.
  223. Kovač (2010). str. 12.
  224. Pantelić 4 (2015). str. 140.
  225. 225,0 225,1 225,2 225,3 RTS (5 4 2014)
  226. Pantelić (2016). str. 132.
  227. Pantelić (2016). str. 126.
  228. Pantelić (2016). str. 130.
  229. 229,0 229,1 Pantelić (2016). str. 131.
  230. Kovač (2010). str. 16.
  231. 231,0 231,1 Dinar 9 (1998). str. 48.
  232. Crnobrnja (2004). str. 94.
  233. Muzej grada Beograda
  234. Novčanica sa 436 datuma (2007). str. 33.
  235. 235,0 235,1 Glišić (2008)
  236. 236,0 236,1 236,2 Crnobrnja (2004). str. 86.
  237. Crnobrnja (2004). str. 99.
  238. 238,0 238,1 238,2 Babović & Popović (15 6 2003)
  239. 239,0 239,1 239,2 Muzej grada Beograda (100 dinara iz 1942)
  240. 240,0 240,1 Kirsanov (2015). str. 106.
  241. 241,0 241,1 Kirsanov (2013). str. 80.
  242. 242,0 242,1 242,2 242,3 242,4 Škrabo (2007). str. 34.
  243. Kirsanov (2015). str. 108.
  244. 244,0 244,1 Škrabo (2007). str. 36.
  245. 245,0 245,1 Škrabo (2007). str. 35.
  246. Babić & Stanković-Babić (2010). str. 281.
  247. 247,0 247,1 Prodanović (31 7 2014)
  248. Moravčević (19 10 2010)
  249. Zlamalik (2015)
  250. 250,0 250,1 Moravčević (18 10 2010)
  251. 251,0 251,1 Kreso (1979). str. 236.
  252. 252,0 252,1 Crnobrnja (2004). str. 109.
  253. 253,0 253,1 Crnobrnja (2004). str. 112.
  254. Crnobrnja (2004). str. 113.
  255. 255,0 255,1 Crnobrnja (2004). str. 110.
  256. 256,0 256,1 256,2 Crnobrnja (2004). str. 111.
  257. 257,0 257,1 257,2 Crnobrnja (2004). str. 119.
  258. 258,0 258,1 258,2 258,3 258,4 Crnobrnja (2004). str. 120.
  259. 259,0 259,1 Crnobrnja (2004). str. 123.
  260. Logos (2016). str. 844.
  261. Logos (2016). str. 886.
  262. 262,0 262,1 262,2 262,3 262,4 262,5 Vasić (23 10 2003)
  263. Mrkobrad (2006). str. 392.
  264. 264,0 264,1 264,2 264,3 Mandić (1996). str. 5.
  265. 265,0 265,1 265,2 265,3 265,4 Blic (12 12 2014)
  266. 266,0 266,1 266,2 266,3 266,4 266,5 Muzej grada Beograda
  267. 267,0 267,1 267,2 267,3 267,4 Svetlana Pantelić (2014)
  268. Crnobrnja (2004). str. 87.
  269. 269,0 269,1 Gnjatović (2015). str. 14.
  270. 270,0 270,1 270,2 Gnjatović (2015). str. 30.
  271. Gnjatović (2015). str. 16.
  272. Paunović 16 (2001). str. 10.
  273. 273,0 273,1 273,2 Crnobrnja (2004). str. 85.
  274. Paunorvić 16 (2001). str. 11.
  275. Paunorvić 16 (2001). str. 10.
  276. 276,0 276,1 Kršev (2013). str. 194.
  277. 277,0 277,1 Pantelić (2014). str. 154.
  278. 278,0 278,1 Kršev (2013). str. 195.
  279. 279,0 279,1 279,2 Paunorvić 16 (2001). str. 12.
  280. Paunorvić 16 (2001). str. 111.
  281. 281,0 281,1 281,2 Pantelić (2014). str. 155.
  282. Crnobrnja (2004). str. 89.
  283. Pantelić 5 (2014). str. 136.
  284. 284,0 284,1 Pantelić 5 (2014). str. 134.
  285. 285,0 285,1 285,2 Paunović (2001). str. 13.
  286. 286,0 286,1 286,2 Paunović (2001). str. 12.
  287. Paunović (2001). str. 14.
  288. 288,0 288,1 288,2 288,3 Pantelić 5 (2014). str. 138.
  289. Brzić (2004). str. 36.
  290. Pantelić 5 (2014). str. 139.
  291. Brzić (2006). str. 27.
  292. Slavica Moravčević (12 10 2010)
  293. 293,0 293,1 293,2 293,3 293,4 293,5 Svetlana Pantelić (2015)
  294. 294,0 294,1 294,2 Dinar 6 (1997). str. 4.
  295. 295,0 295,1 295,2 295,3 Pantelić 3 (2015). str. 142.
  296. Pantelić (2006). str. 168.
  297. Pantelić 3 (2015). str. 145.
  298. Pantelić 3 (2015). str. 144.
  299. Pantelić 45/1 (2016). str. 125.
  300. 300,0 300,1 300,2 Pantelić 45/1 (2016). str. 126.
  301. 301,0 301,1 Pantelić 45/1 (2016). str. 128.
  302. 302,0 302,1 Pantelić 45/1 (2016). str. 129.
  303. Pantelić (2016). str. 170.
  304. 304,0 304,1 304,2 Pantelić (2016). str. 172.
  305. Vučićević (2006). str. 31.
  306. 306,0 306,1 306,2 306,3 306,4 306,5 306,6 306,7 306,8 Dinar 13 (2000). str. 14.
  307. Dinar (2000). str. 14.
  308. Kirsanov (2009). str. 86.
  309. Crnobrnja (2004). str. 125.
  310. 310,0 310,1 Kirsanov (2016). str. 112.
  311. 311,0 311,1 Mandić 23 - Novac 1804-1904-2004 (2004). str. 30.
  312. Moravčević (12 10 2010)
  313. 313,0 313,1 Mandić 23 - Novac 1804-1904-2004 (2004). str. 32.
  314. Srebrnjaci
  315. Mandić 27 (2006). str. 24.
  316. 316,0 316,1 NBS (200-godišnjica)
  317. NBS (17 9 2007)

Literatura[uredi]

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]