Srpski pokret obnove

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Srpski pokret obnove
LogoSPO.JPG
Skraćenica SPO
Lider Vuk Drašković
Osnovana 14. mart 1990.
Prethodnik delovi Srpske narodne obnove i Srpski slobodarski pokret
Sedište Knez Mihailova 48, 11000 Beograd
Zastava Srbije Srbija
Novine Srpska reč
Mladi ogranak Srpski omladinski pokret obnove
Broj članova  (april 2015) 50.000
Ideologija Monarhizam,
Liberalni konzervativizam,
Nacionalni konzervativizam,
Evropeizam,
Atlantizam.
Politička pozicija Desni centar
Međunarodno članstvo Međunarodna monarhistička konferencija
Narodna skupština
5 / 250
Zvanični veb-sajt

Srpski pokret obnove (skraćeno SPO) je parlamentarna politička stranka u Srbiji, osnovana 1990. godine u Beogradu. Predsednik stranke od osnivanja je književnik i političar Vuk Drašković.

Program[uredi]

Programska načela[uredi]

Srpski pokret obnove je nacionalna, slobodarska i državotvorna stranka desnog centra, liberalnih, građanskih, monarhističkih, hrišćanskih i demokratskih opredeljenja, evropskih vrednosti i izrazite prozapadne orijentacije.

Osnovno programsko načelo Srpskog pokreta obnove je Srbija na Zapadu. SPO se zalaže za obnovu parlamentarne monarhije i za bezuslovni i što skoriji ulazak Srbije u Evropsku uniju, NATO alijansu i sve druge oblike evroatlantskih integracija, kao i usvajanje evropskih standarda i vrednosti u srpskom društvu, političkom životu i pravnom poretku. Stranka baštini tradiciju antifašističke borbe Jugoslovenske vojske u Otadžbini generala Dragoljuba Draže Mihailovića i godinama se zalagala za njegovu sudsku rehabilitaciju. Srpski pokret obnove traži usvajanje nove državne strategije prema Kosovu, koja bi podrazumevala „borbu za svestranu zaštitu Srba i srpske kulturne i verske baštine na KiM, uz evropske garancije, priznajući realnost da Srbija od 1999. godine nema suverenitet nad Kosovom i uspostavljajući dobrosusedske odnose sa Kosovom, bez formalnog priznanja nezavisnosti“. Takođe, SPO se zalaže za otvaranje tajnih dosijea službi bezbednosti od 1944. godine na ovamo i za rasformiranje njihovih mehanizama narušavanja vladavine prava i ljudskih sloboda.

Simboli[uredi]

Simbol SPO-a je ruka sa podignuta tri prsta. Zastava SPO-a je svetlo plave (kraljevske) boje sa amblemom SPO u sredini.

Amblem stranke se predstavlja na podlozi boje srpske nacionalne zastave na kojoj se nalaze tri stilizovana ćirilična slova:

  • „S“ koje simbolizuje ocila iz srpskog nacionalnog grba;
  • „P“ koje simbolizuje srpsku nacionalnu kapu — šajkaču;
  • „O“ koje simbolizuje srce i suzu.

Sabori SPO[uredi]

Sabor je najviši organ Srpskog pokreta obnove. Sabori SPO održavaju se jednom u četiri godine. Do sada je održano šest sabora: 1990, 1993, 1997, 2001, 2005, 2010, i 2015. Poslednji sabor SPO-a, održan decembra 2015. godine, nosio je naziv Putokaz i na njemu je usvojeno nekoliko programskih deklaracija, a za predsednika stranke ponovo je izabran Vuk Drašković.

Istorija[uredi]

Osnivanje[uredi]

Mirko Jović i Vuk Drašković su na Badnje veče, 6. januara 1989. godine osnovali Srpsku narodu obnovu, prvu srpsku nacionalnu stranku u Jugoslaviji. Ubrzo dolazi do razlaza između njih dvojice, te Drašković, sa svojim otcepljenim krilom SNO, zajedno sa Vojislavom Šešeljem, koji je predvodio Srpski slobodarski pokret, 14. marta 1990. osniva Srpski pokrat ovnove. Nedugo zatim došlo je do odvajanja Šešeljeve struje od koje je stvoren Srpski četnički pokret, a kasnije i Srpska radikalna stranka.

Srpska garda[uredi]

SPO je u prvim godinama ratova u Hrvatskoj i BiH organizovao paravojnu formaciju Srpska garda[1] [2], čiji su komandanti bili Đorđe Božović Giška i Branislav Matić Beli. Beli je ubijen 4. avgusta 1991. ispred svoje kuće u Beogradu. Ubice nikada nisu otkrivene, ali se sumnja da je atentat izvela državna bezbednost. Giška gine 15. septembra iste godine, u okolini Gospića, u jednom od prvih sukoba, a komandu nad jedinicom preuzima njegov zamenik Branislav Lainović Dugi. Nakon borbi u Hrvatskoj, nastavljena su borbena dejstva u istočnom delu Bosne i Hercegovine. Srpska garda je rasformirana 1992. godine, a ostala je upamćena uglavnom po korektnom ponašanju i dobroj disciplini, te se za nju ne vezuju pljačke i zločini.

Opoziciono delovanje 90-ih godina[uredi]

Vuk Drašković, predsednik SPO

Srpski pokret obnove se od svog osnivanja dosledno borio protiv režima Slobodana Miloševića i vodio snažnu antiratnu kampanju, zalažući se za opstanak Jugoslavije makar u konfederalnom obliku.

SPO je predvodio sve veće antivladine proteste tokom devedesetih:

SPO je predvodio sve velike opozicione koalicije tokom devedesetih - DEPOS i koaliciju Zajedno, a inicirao je i formiranje DOS-a početkom 2000, iako je ubrzo istupio iz tog saveza.

Predsednik stranke Vuk Drašković više puta je bio izložen policijskoj torturi, a bio je i meta više atentata od strane državne bezbednosti:

  • tokom hapšenja jula 1993. policija je brutalno mučila njega i njegovu suprugu Danicu, a, nakon dva meseca provedena u zatvoru, prebačeni su na lečenje u Francusku, pod pritiskom mnogih svetskih državnika, pre svih francuskog predsednika Miterana;
  • u atentatu na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. poginula su četvorica njegovih najbližih saradnika, a on je uspeo da prđe gotovo nepovređen;
  • u atentatu u Budvi 15. juna 2000, iako je pucano iz blizine, Vuk je samo lakše povređen.

Vuk Drašković je organizovao posetu prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića, njegove supruge i sinova Jugoslaviji 1991. godine.

Godine 1997. potpredsednik SPO Velimir Ilić napušta stranku i, sa određenim brojem istomišljenika iz SPO, u Čačku osniva narodnjaču stranku Nova Srbija.

Učešće u Saveznoj vladi SRJ[uredi]

Srpski pokret obnove je učestvovao u Saveznoj vladi SRJ uoči i na početku NATO bombardovanja, od januara do aprila 1999. Tada je Vuk Drašković obavljao funkciju potpredsednika Savezne vlade za spoljne poslove. SPO je učešće u toj vladi, na čijem je čelu bio SPS, prihvatio ne bi li sprečio međunarodnu vojnu intervenciju usled razbuktavanja kosovske krize. Vuk Drašković se tada založio za prihvatanje sporazuma iz Rambujea, što je državni vrh Srbije i SRJ odbio. Nakon toga, 24. mart, otpočela je intervencija NATO-a.

Period od 2000. do 2012.[uredi]

Koalicija Preokret i sukob u stranci[uredi]

Nakon odluke rukovodstva Srpskog pokreta obnove da uđe u koaliciju Preokret sa Liberalno demokratskom partijom i Socijaldemokratskom unijom, dolazi do sukoba unutar stranke krajem 2011. i početkom 2012. godine.

Predlogu u ulasku u ovu koaliciju usprotivili su se potpredsednici stranke Srđan Srećković, ministar vera i dijaspore i Sanja Čeković, državna sekretarka u ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Oni su predlagali da Srpski pokret obnove ostane u koaliciji sa Demokratskom strankom, kao glavnim strateškim partnerom. Glavni odbor SPO je 10. decembar 2011. smenio Srećkovića sa mesta potpredsednika stranke, a Predsedništvo SPO ih je oboje isključilo iz strane 10. februara 2012. godine. Srećković i Čekovićeva su odmah nakon isključenja proglasili formiranje frakcije Izvorni Srpski pokret obnove i nastavili da obavljaju svoje državne funkcije. Tada su poslanici u Narodnoj skupštini, članovi Srpskog pokreta obnove, odlučili da bojkotuju rad parlamenta dok se Srećković i Čekovićeva ne razreše funkcija u Vladi. Poslanici iz redova SPO su ubrzo odustali od svojih zahteva, vratili se u poslaničke klupe i omogućili izbor člana Visokog saveta sudstva i zamenika javnih tužilaca.

Glavni odbor SPO je 25. februara 2012. godine doneo odluku o učešću Srpskog pokreta obnove na parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima 6. maja 2012. u okviru koalicione liste Čedomir Jovanović — Preokret.

Izborni rezultati[uredi]

Srpski pokret obnove je samostalno ili u koalicijama sa drugim strankama učestvovao na svim parlamentarnim izborima u Srbiji:

  • Na prvim višestranačkim izborima 9. decembra 1990. SPO je dobio 7,6% glasova, tj. 19 poslaničkih mesta.
  • 1992. godine, u okviru koalicije DEPOS (SPO, Demokratska stranka Srbije i Nova demokratija), koja je dobila 20% glasova, tj. 50 poslaničkih mesta, SPO-u je pripalo 26.
  • 1993. godine, koalicija DEPOS (SPO, Nova demokratija i Građanski savez Srbije) je dobila 18% glasova, tj. 45 poslaničkih mesta, od kojih je 37 pripalo SPO.
  • 1997. godine SPO je učestvovao samostalno na izborima i dobio je 18% glasova, tj. 45 poslaničkih mesta.
  • 2000. godine SPO je učestvovao samostalno i dobila je 3,3% glasova, što je bilo manje od potrebnog cenzusa.
  • 2003. godine, 28. decembra, SPO je učestvovao u koaliciji sa Novom Srbijom. Ta koalicij je osvojila 7,7% glasova, tj. 22 poslanička mesta, od kojih je SPO-u pripalo 13.
  • 2007. godine, 21. januara, SPO izlazi samostalno i osvaja 3,33% glasova, te ne prelazi cenzus.
  • 2008. godine, 11. maja SPO je izašao na izbore u okviru koalicije Za evropsku Srbiju, sa DS, G17+, LSV i SDP. Ta koalicija je osvojila 102 poslaničkih mandata, a SPO-u je pripalo 4 mandata, mesto ministra za dijasporu u Vladi Srbije, koje je povereno tadašnjem potpredsedniku stranke Srđanu Srećkoviću i mesto državnog sekretara u ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je povereno tadašnjoj potpredsednici stranke Sanji Čeković.
  • 2012. godine, 6. maja SPO je izašao na izbore u okviru koalicije Preokret, sa Liberalno-demokratskom partijom, Socijaldemokratskom unijom i drugim manjim strankama i sindikatima. Ta koalicija je osvojila 6,6% glasova, tj. 19 poslaničkih mandata, od kojih je SPO-u pripalo 4 mandata.
  • 2014. godine, 16. marta SPO je izašao na izbore u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom i drugim manjim strankama. Ta koalicija je osvojila 48,35% glasova, tj. 158 poslaničkih mandata, od kojih je SPO-u pripalo 5 mandata i tada je formirao samostalan poslanički klub u Narodnoj skupštini.

Komentar: Narodna skupština Republike Srbije ima 250 narodnih poslanika.

Istaknuti članovi[uredi]

Bivši članovi[uredi]

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]