Srpsko-bugarski ratovi (917–924)

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bugarsko-srpski ratovi 917–924

Teritorija Bugarske za vreme Simeona I.
Mesto
Centralni Balkan
Ishod Srbija biva aneksirana od strane Bugarskog carstva.
Sukobljene strane
Srbija Srbija Bugarska Bugarska
Komandanti i vođe
Glavne vođe Srba
 Glavne vođe Bugara

Bugarsko-srpski ratovi 917–924 (bug. Bъlgaro–srъbski voйni ot 917–924) bili su niz sukoba između Bugarskog carstva i Kneževine Srbije kao deo većeg vizantijsko-bugarskog rata 913–927.[1][2] Nakon što su Bugari uništili vizantijsku vojsku u bici kod Anhijala, vizantijska diplomatija je podstakla Kneževinu Srbiju da napadne Bugarsku sa zapada. Bugari su se izborili sa tom pretnjom i zamenili srpskog kneza svojim štićenikom. U narednim godinama dve imperije su se nadmetale za kontrolu nad Srbijom. Godine 924. Srbi su ponovo ustali, upali u zasedu i porazili malu bugarsku vojsku. Taj preokret je izazvao veliku kampanju odmazde koja je okončana aneksiranjem Srbije krajem iste godine.

Preludij[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon što je Simeon I (r. 893–927) stupio na presto, uspešno je branio trgovinske interese Bugarske, stekao teritoriju između Crnog mora i planina Strandže i nametnuo godišnji danak Vizantijskom carstvu kao rezultat vizantijsko– bugarskog rata 894–896.[3][4] Ishod rata je potvrdio bugarsku dominaciju na Balkanu, ali je takođe izložio ranjivost zemlje stranoj intervenciji pod uticajem vizantijske diplomatije.[3] Čim je potpisan mir sa Vizantijom, Simeon I je nastojao da obezbedi bugarske položaje na zapadnom Balkanu. Posle smrti kneza Mutimira (r. 850–891), nekoliko članova vladajuće dinastije borilo se za presto Kneževine Srbije.[5] Godine 892. Petar Gojniković se uspostavio kao knez. Godine 897. Simeon I je pristao da prizna Petra i stavi ga pod svoju zaštitu, što je rezultiralo dvadesetogodišnjim periodom mira i stabilnosti na zapadu.[5] Međutim, Petar se nije zadovoljio svojim potčinjenim položajem i tražio je puteve da ostvari nezavisnost.[5]

Posle skoro dve decenije mira između Bugarske i Vizantijskog carstva, vizantijski car Aleksandar (r. 912–913) izazvao je sukob sa Bugarskom 913. Simeon I, koji je tražio izgovor da se suprotstavi Vizantijcima da zatraži carsku titulu za sebe, iskoristio priliku za rat.[6] Za razliku od svojih prethodnika, krajnja ambicija Simeona I bila je da preuzme tron Konstantinopolja kao rimski car, stvarajući zajedničku bugarsko-rimsku državu.[7] Kasnije te godine primorao je Vizantince da ga priznaju za cara Bugara[8] i da zaruče svoju ćerku za maloletnog cara Konstantina VII, što bi mu utrlo put da postane otac -taver i carev staratelj.[6] Međutim, nakon državnog udara u februaru 914. nova vizantijska vlada pod kontrolom majke Konstantina VII opozvala je ustupke i neprijateljstva su nastavljena.[9] Dana 20. avgusta 917. Vizantinci su pretrpeli razarajući poraz od bugarske vojske u bici kod Ahela koja je de facto stavila Balkan pod bugarsku kontrolu.[10] Nedeljama kasnije, još jedan vizantijski domaćin je teško poražen u bici kod Katasirtaja nedaleko od Konstantinopolja u noćnoj borbi.[11]

Ratovi[uredi | uredi izvor]

Vizantinci šalju poslanike Srbima i Hrvatima, Madridski skilit.

Neposredno pre bitke kod Aheleja, Vizantinci su pokušali da stvore široku antibugarsku koaliciju. U okviru svojih nastojanja, dirahijski strateg Lav Ravduh dobio je instrukcije da pregovara sa srpskim knezom Petrom Gojnikovićem, koji je bio bugarski vazal. Petar Gojniković je odgovorio pozitivno, ali je sud u Preslavu bio upozoren na pregovore od zahumskog kneza Mihaila, lojalnog saveznika Bugarske, a Simeon I je uspeo da spreči napad Srba.[11]

Posle pobeda 917. put za Carigrad je bio otvoren, ali je Simeon I odlučio da se obračuna sa knezom Petrom Gojnikovićem pre nego što nastavi dalje protiv Vizantinaca. Bila je poslata vojska pod komandom Teodora Sigrice i Marmaisa. Njih dvojica su nagovorili Petra Gojnikovića da ih dočeka, uhvatili su ga i poslali u prestonicu Preslav, gde je umro u zatvoru.[12] Bugari su Petra zamenili Pavlom Branovićem, unukom kneza Mutimira, koji je dugo živeo u Preslavu. Tako je Srbija do 921. godine pretvorena u marionetsku državu.[7]

U pokušaju da Srbiju stave pod svoju kontrolu, Vizantinci su 920. godine poslali Zaharija Pribislavljevića, još jednog Mutimirovog unuka, da ospori vlast Pavla. Zaharija su ili Bugari uhvatili na putu[12] ili Pavle,[10] koji ga je uredno predao Simeonu I. U svakom slučaju, Zaharije je završio u Preslavu. Uprkos neuspehu, Vizantinci su istrajali i na kraju podmitili Pavla da promeni stranu nakon što su mu dali mnogo zlata.[13] Kao odgovor, Simeon I je 921. godine poslao bugarsku vojsku na čelu sa Zaharijom. Bugarska intervencija je uspela, Pavle je lako svrgnut i ponovo je bugarski kandidat postavljen na srpski presto.[14]

Bugarska kontrola nije dugo trajala, jer je Zaharije odrastao u Carigradu gde je bio pod velikim uticajem Vizantinaca.[15] Ubrzo je Zaharije otvoreno izjavio svoju lojalnost Vizantijskom carstvu i započeo neprijateljstva protiv Bugarske. Godine 923.[15] ili 924.[14] Simeon I je poslao malu vojsku koju su predvodili Tedor Sigrica i Marmais, ali su upali u zasedu i ubijeni. Zaharije je poslao njihove glave i oklope u Carigrad. Ova akcija je izazvala veliki pohod odmazde 924. godine. Otpremljena je velika bugarska vojska, u pratnji novog kandidata Časlava, koji je rođen u Preslavu od majke Bugarke. Bugari su opustošili selo i naterali Zaharija da pobegne u Kraljevinu Hrvatsku.

Ovoga puta, međutim, Bugari su odlučili da promene pristup prema Srbima. Pozvali su sve srpske župane da se poklone Časlavu, uhapsili ih i odveli u Preslav. Srbija je pripojena kao bugarska pokrajina, proširivši njenu granicu na Hrvatsku, koja je u to vreme dostigla svoj vrhunac i pokazala se kao opasan sused. Aneksija je bila neophodan potez pošto su se Srbi pokazali kao nepouzdani saveznici, a Simeon I je postao oprezan prema neizbežnom obrascu rata, mita i bekstva. Prema knjizi Konstantina VII De Administrando Imperio Simeon I je preselio celokupno stanovništvo u unutrašnjost Bugarske, a oni koji su izbegli zatočeništvo pobegli su u Hrvatsku, ostavljajući zemlju pustu.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Bugarsko napredovanje na Zapadnom Balkanu zaustavili su Hrvati koji su 926. porazili bugarsku vojsku. Slično kao u slučaju Srbije, Hrvatska je napadnuta u kontekstu vizantijsko-bugarskog sukoba, jer je kralj Tomislav (r. 910–928) bio vizantijski saveznik i gajio neprijatelje Bugarske.[16] Posle smrti Simeona I 27. maja 927. njegov sin i naslednik Petar I (r. 927–969) zaključio je povoljan mirovni ugovor sa Vizantincima, čime je obezbedio priznanje carske titule bugarskih vladara, nezavisnu bugarsku patrijaršiju i godišnju danak.[17]

Uprkos ovom diplomatskom uspehu i kraju 14-godišnjeg sukoba, početak vladavine Petra I bio je opterećen unutrašnjom nestabilnošću. Mladi monarh se suočio sa dve uzastopne pobune njegove braće Ivana i Mihaila. Srpski knez Časlav je iskoristio unutrašnje probleme Petra I. 928. ili 931. uspeo je da pobegne iz Preslava i da potvrdi nezavisnost Srbije od Bugarske pod vizantijskim gospodstvom.[18] Uz vizantijsku finansijsku i diplomatsku podršku uspeo je da ponovo naseli i reorganizuje zemlju.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cirkovic, Sima M. (2008-04-15). The Serbs (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-4291-5. 
  2. ^ Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250. Internet Archive. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81539-0. 
  3. ^ a b Whittow, Mark (1996). The Making of Byzantium, 600-1025 (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-20496-6. 
  4. ^ „V. Zlatarski - Istorija 1 B - Index”. www.promacedonia.org. Pristupljeno 2021-12-15. 
  5. ^ a b v Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century (na jeziku: engleski). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08149-3. 
  6. ^ a b Andreev, Ĭordan; Andreev, Йordan. (1996). Bŭlgarskite khanove i t︠s︡are : ot khan Kubrat do t︠s︡ar Boris III : istoricheski spravochnik. Milcho Lalkov, Milčo. Lalkov. Veliko Tŭrnovo. ISBN 954-427-216-X. OCLC 35159483. 
  7. ^ a b Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century (na jeziku: engleski). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08149-3. 
  8. ^ Whittow, Mark (1996). The Making of Byzantium, 600-1025 (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-20496-6. 
  9. ^ Timothy E. Gregory (2005). A history of Byzantium, 306-1453. Internet Archive. Blackwell Pub. ISBN 978-0-631-23513-2. 
  10. ^ a b Angelov (Angelov), Dimitъr (Dimitar); Božilov (Bozhilov), Ivan (Ivan); Vaklinov (Vaklinov), Stančo (Stancho); Gюzelev (Gyuzelev), Vasil (Vasil); Kuev (Kuev), Kuю (Kuyu); Petrov (Petrov), Petъr (Petar); Primov (Primov), Borislav (Borislav); Tъpkova (Tapkova), Vasilka (Vasilka); Canokova (Tsankova), Genoveva (Genoveva) (1981). Istoriя na Bъlgariя. Tom II. Pъrva bъlgarska dъržava [History of Bulgaria. Volume II. First Bulgarian State] (in Bulgarian). Sofiя (Sofia): Izdatelstvo na BAN (Bulgarian Academy of Sciences Press).
  11. ^ a b Vasil Gyuzelev (na jeziku: engleski), 2021-04-06, Pristupljeno 2021-12-15 
  12. ^ a b Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century (na jeziku: engleski). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08149-3. 
  13. ^ Fine 1991, str. 152
  14. ^ a b Andreev & Lalkov 1996, str. 101
  15. ^ a b Fine 1991, str. 152
  16. ^ Fine 1991, str. 157
  17. ^ Andreev (Andreev), Йordan (Jordan); Lalkov (Lalkov), Milčo (Milcho) (1996). Bъlgarskite hanove i care [The Bulgarian Khans and Tsars] (in Bulgarian). Veliko Tъrnovo (Veliko Tarnovo): Abagar. . Abagar. ISBN 954-427-216-X. 
  18. ^ a b Fine 1991, str. 159

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српско-бугарски_ратови_(917–924)&oldid=27677931”