Srpsko-bugarski rat (1885)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Srpsko-bugarski rat
Gl3 0.jpg
Katanić na Neškovom visu
Vreme:14. novembar - 28. novembar 1885.
Mesto:zapadna Bugarska, istočna Srbija
Uzrok:Plovdivski prevrat
Rezultat: Pobeda Bugarske
Sukobljene strane
Bugarska
Kneževina Bugarska
Kraljevina Srbija
Kraljevina Srbija
Komandanti i vođe
Aleksandar I Batenberg Milan Obrenović
Jovan Petrović
Petar Topalović
Milojko Lešjanin
Jačina
oko 60.000 do kraja rata ~60.000[traži se izvor]
Žrtve i gubici
771 mrtvih
4.232 ranjenih
746 mrtvih
4.570 ranjenih

Srpsko-bugarski rat je bio rat koji je 14. novembra ( 2. novembra po gregorijanskom kalendaru[1]) 1885. godine Srbija objavila Bugarskoj, a čiji je neposredni povod bilo ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije, koje je izvršeno kršenjem odluka Berlinskog kongresa a ne štetu Srbije i Srba koji su živeli na tim područjima pre i tokom Otomanske vlasti. Smatrajući da je to poremetilo ravnotežu na Balkanu, kralj Milan je vršio pritisak na bugarsku diplomatiju da se sporne odluke ponište, a kada mu to nije urodilo plodom odlučio je da celu stvar reši ratom.

Međutim, bolje naoružana i uz to bolje motivisana bugarska vojska izvojevala je pobedu na Slivnici, da bi ubrzo potom prebacila rat na teritoriju Srbije, što je dovelo do pada Pirota i povlačenja srpske vojske sve do Niša. Neočekivani uspesi bugarske vojske primorali su velike sile, u prvom redu Austrougarsku, da se uključe u posredovanju oko potpisivanja primirja. Mir u Bukureštu je zaključen 3. marta 1886. godine. Rat je doneo znatne gubitke i jednoj i drugoj strani, ali nije uticao na teritorijalne promene.

Uvod[uredi]

Stanje stvoreno Berlinskim kongresom otežalo je u najvećoj meri uspostavljanje saradnje između balkanskih zemalja na odbrani zajedničkih interesa. Deobu Sanstefanske Velike Bugarske Bugari su primili kao tešku nepravdu. Susedi Bugara, Srbi i Grci, videli su u istoj toj Bugarskoj najveću opasnost po svoj nacionalni opstanak. Da spreče njeno stvaranje, iako su bili nezadovoljni Berlinskim ugovorom, oni su bili rešeni da ne dopuste nikakvu izmenu tog ugovora koja bi stvoreni odnos snaga poremetila u korist Bugarske.

Uspostavljanje prvih zvaničnih, poludiplomatskih odnosa između Srbije i Bugarske ostvareno je s jeseni 1879. Kao autonomna kneževina, Bugarska nije imala pravo diplomatske reprezentacije na strani. S tim su bile saglasne sve velike sile. Bugarska vlada mogla je zaključivati samo sporazume i ugovore trgovinske prirode. Odnosi između dveju slovenskih država dobijali su mnogo time što je postojalo lično prijateljstvo između njihovih vladara. Ono je u početku počivalo na uzajamnim simpatijama, a kasnije, kad je knez Aleksandar I Batenberg došao u sukob s Rusijom, pojavila se jedna politička osnova. Protivno volji kneza Aleksandra I Batenberga, a ponekad i bez njegovog znanja, u Bugarskoj su se dešavale stvari koje su vremenom sasvim zatrovale odnose između Srbije i Bugarske.

Sredinom 1882. godine, tek što je Austrougarska ugušila ustanak u Bosni i Hercegovini, doznalo se u Beogradu da ruski agenti u Bugarskoj vrbuju dobrovoljce i organizuju njihovo prebacivanje preko Srbije u Bosnu. Četa dobrovoljaca (uglavnom Crnogoraca) sa transportom oružja uhvaćena je na srpskoj teritoriji. Krajem maja kralj je naredio da se uloži oštar protest kod dr Kirovića - prvog bugarskog agenta u Beogradu, u slučaju da se stvar ponovi. Incident je nekako izglađen, i kralj je vratio posetu knezu Aleksandru I Batenbergu u Ruščuku početkom oktobra iste godine.

Posle ugušenja radikalske Timočke bune 1883. godine od strane vojske, manji broj buntovnika uspeo je da se skloni u Bugarsku. Tamošnje vlasti pokazale su se isuviše predusretljive prema njima; dozvolili su im da se nastane u blizini srpske granice, odobrile im slobodu kretanja i pružale novčanu potporu - u čemu se posebno istakao Slovenski dobrotvorni komitet u Petrogradu. Radikalski prvak – Nikola Pašić nastanio se u Sofiji kod vođe bugarskih radikala – Nikole Suknarova. Emigranti su odmah uspostavili tajnu vezu sa zemljom; slali su poruke svojim prijateljima, pretnje protivnicima, a s proleća 1884. godine počeli su rasturati i buntovne proglase. Došlo je i do manjih razbojničkih dela u blizini granice koja su njima propisana. Posle tih incidenata srpska vlada dobila je obaveštenje da se sprema istovremeni upad četa iz Bugarske i iz Crne Gore radi dizanja nove bune finansiran od strane Rusije. Predsednik nove naprednjačke vlade — Milutin Garašanin zatražio je od bugarske vlade da preuzme energične mere protiv emigranata.

Knez Miloš je tridesetih godina kupio jedno imanje kod Bregova na Timoku, koje se nalazilo na levoj, srpskoj strani reke. Kad je Timok promenio svoj tok imanje je dospelo na desnu, tursku i posle bugarsku, stranu. Imanje je to, prirodno, smatrano i dalje kao srpsko i na njemu je bila podignuta jedna stražara. Godine 1884. Bugari su zatražili, da se srpska straža povuče odatle, pošto Bregovo pripada bugarskom državnom području, pa kad Srbi nisu na to pristali oni su 22. maja 1884. zauzeli to imanje silom. Srbija je na to uputila ultimativni zahtev da se Bugari povuku odatle i da ispune i srpska traženja o uklanjanju emigranata sa granice. Bugari na to nisu hteli pristati i zbog toga je Srbija 28. maja prekinula diplomatske odnose s njima. Zastupanje srpskih interesa povereno je grčkom diplomatskom agentu.

Berlinski ugovor odvojio je od Bugarske Istočnu Rumeliju, koja je po Sanstefanskom ugovoru bila s njome spojena. Bugarska je načinjena vazalnom kneževinom, a Istočna Rumelija autonomnom oblašću Otomanske imperije. Istočnom Rumelijom upravljao je generalni guverner, koga je postavljala Porta po dogovoru sa velikim silama. U toj oblasti nije bilo turskih trupa; unutrašnji red i mir čuvala je narodna vojska. Da bi se ostvarilo ujedinjenje dve bugarske države stvoren je 26. jula 1885. godine u selu Dermendere, "Tajni odbor za ujedinjenje obeju bugarskih zemalja", na čijem čelu je bio bivši profesor gimnazije u Plovdivu, Zaharije Stojanov.[2] 6. septembra 1885. godine, u Istočnoj Rumeliji izbila je buna. Jedan odred narodne vojske ušao je u Plovdiv, zbacio generalnog guvernera, i proglasio ujedinjenje Istočne Rumelije s Bugarskom. Privremena vlada, koja je odmah obrazovana, pozvala je depešom Aleksandra I Batenberga, bugarskog kneza, u Plovdiv. Rumeliotima je ujedinjenje lako pošlo za rukom jer se odvajanjem Istočne Rumelije od Turske nije imalo šta kidati, veza između te dve zemlje postojala samo na hartiji. Jedina veza između Turske i Rumelije bila je ta što su rešenja donesena u „Oblasnoj skupštini“ koja se nalazila u Plovdivu, morala biti potvrđena od strane sultana, ali ih je više puta odbacivao nezadovoljan njihovim radom. 9. septembra 1885. godine knez se pojavio u Plovdivu na opšte oduševljenje tamo prisutnog življa.

Pripajanje Istočne Rumelije i Srpsko-bugarski rat

Po podne 9. septembra 1885. godine održana je sednica u Beogradu. Na sednici su donete odluke koje su imale da dovedu zemlju u stanje pripravnosti za rat. Naređena je mobilizacija vojske; sazvana Narodna skupština za 19. septembar u Nišu, prvenstveno, da se kralju odobri podizanje ratnih kredita; obustavljena je sloboda govora i štampe. Tim merama inostranstvu je jasno stavljeno na znanje da je Srbija rešena da održi status quo stvoren Berlinskim ugovorom, ili, ako je nemoguće, da sebi pribavi teritorijalnu nadoknadu.

19. septembra 1885. godine u Nišu se sastala Narodna skupština. U prestonoj besedi, kralj je govorio kako je ravnoteža, uspostavljena Berlinskim ugovorom, od strane velikih sila, poremećena, i da treba, radi odbrane ravnoteže, stupiti u akciju, odnosno ratovati. Ali s kime – to nije nigde napomenuo. Skupština je u patriotskom oduševljenju, jednoglasno, podržavajući kralja, usvojila vladine predloge.

Pripreme za rat[uredi]

Srbija nije zaključila savez protiv Bugara ni s jednom balkanskom državom. Stanje srpske vojske bilo je vrlo rđavo. Sem što nije imala dobra odela, vojsci je nedostajalo i municije i drugih potreba. U rat se ušlo sa stajaćom vojskom i nekoliko pukova prva dva poziva, jer kralj nije imao poverenja u sve rezerviste iz naroda. Vojska je bila rđavo vođena, sa slabim zapovednicima, a u rat je išla bez imalo oduševljenja. Nije bila ni dovoljno izvežbana, naročito ne u rukovanju novim puškama. Artiljerija je bila potpuno zastarela i istrošena u prošlom ratovanju s Turcima. Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji nije bio nikakav vojnik i koji je inače, po svojoj prirodi, bio najmanje pogodan za to mesto.

Diplomatski smisao[uredi]

Odmah posle plovdivskog prevrata, kralj Milan je ponudio savez Rumunima, koji su ga odbili. Grci su tražili sami sporazum, ali sporazum s njima kralj Milan nije hteo. Srpski i grčki planovi nisu se poklapali. Grci su spremali rat s Turcima; Srbi sa Bugarima. S Crnom Gorom nisu vođeni nikakvi pregovori.

Finansijski smisao[uredi]

U državnoj kasi nije bilo više od 60.000 dinara. Svi troškovi ratne spreme pokriveni su iz naročitog zajma, poznatog pod imenom „duvanske rente“. 1884. godine bio je ustanovljen samo delimični monopol duvana, - monopol njegove trgovine. Zakonom od 22. septembra 1885. godine, stvoren je potpun monopol. Sav prihod od monopola duvana služio je kao zaloga za isplatu godišnjinine duvanske rente, koja je iznosila 2.250.000. dinara. Zajam duvanske rente zaključen je kod bečke Lenderbanke i pariskog Eskontnog kontoara.

Vojni smisao[uredi]

Nov zakon o ustrojstvu vojske od 1883. godine bio je ukinuo narodnu vojsku i zaveo stajaću. Rat od 1885. godine zatekao je Srbiju usred jednog prelaznog stanja, kada je srpsko vojno preustrojstvo tek započeto, i kada je broj onih koji su služili u stalnom kadru, nije bio veći od 28.000. U taj broj ulazila su ne samo ona lica koja su odslužila pun dvogodišnji rok, nego i lica koja su, na osnovu naročitih zakonskih olakšica, provela u stalnom kadru samo pet meseci ili samo mesec dana, - tzv. „petomesečari” i „jednomesečari”. Zbog nedovoljnog broja isluženih kadrovaca, kadrovske jedinice morale su se popunjavati onim obveznicima I poziva koji, iz finansijskog razloga, nisu bili u svoje vreme regrutovani.

Pešadijsko naoružanje[uredi]

Srpska vojska imala je nove puške (Mauser-Milovanović), koje su gađale tačno i terale daleko, i koje su smatrane kao bolje od bugarskih pušaka. Ali srpska vojska bila je vrlo malo izvežbana u njihovoj upotrebi. Te nove puške trošile su, naročito u rukama neizvežbanih vojnika, mnogo municije: trebalo je barem 15.000.000 fišeka. Srbija je u rat ušla sa 8.700.000 (u toku rata kragujevačka fabrika napravila je još 300.000).

Topovi[uredi]

Topovi nisu valjali. Nove topove koje je Srbija poručila u Francuskoj, i koji su se punili ostrag, - tzv. „ostragani“, - nisu stigli. Stari topovi punili su se spreda, bili iskvareni u toku turskih ratova (1876—1878), i nisu gađali tačno.

Podela vojske[uredi]

Po ustrojstvu od 1883, vojska se delila na tri poziva. III poziv služio je za „odbranu zemlje“. Stoga je valjalo mobilisati ceo I i II poziv. Od obveznika I poziva koji su prošli kroz kasarnu, mobilisani su svi, ali od onih koji nisu prošli kroz kasarnu, mobilisan je samo jedan deo. Od II poziva, koji je brojao petnaest pešadijskih pukova, mobilisano je samo šest, - nešto jače od trećine. Brojna snaga mobilisanog I poziva, tzv. aktivna vojska, iznosila je, približno, 40.000, a brojna snaga mobilisanog II poziva, 12.000 – ukupno oko 52.000. U opercijama protiv neprijatelja upotrebljene su samo trupe I poziva; trupe II poziva – to su pod promenjenim imenom bile trupe negdašnje narodne vojske, - upotrebljene su samo kao posade i manji opservacioni odredi. Čak ni sav I poziv nije bačen na neprijatelja. Pet bataljona zadržano je u zemlji radi unutrašnje sigurnosti, ako bi radikali pokušali da nanovo dignu bunu.

Vrhovna komanda i podela komande[uredi]

Vrhovni komandant bio je sam kralj Milan. Za načelnika štaba uzeo je ministra vojnog, pukovnika Jovana Petrovića. Bio je to dobro školovan oficir, ali bez većeg ratnog iskustva. Za komandante pet divizija aktivne vojske došli su ljudi od kojih trojica nisu u turskim ratovima komandovali većim jedinicama, a dvojica jesu, ali bez naročitog uspeha. U turskim ratovima pročuli su se, od komandanta, Belimarković, Protić, i Horvatović; nijednoga od njih kralj Milan nije upotrebio u bugarskom ratu.

Ratna dejstva[uredi]

2. novembra srpske trupe prodrle su u neprijateljsko zemljište negde za 5, negde za 7, negde za 10 km. Otpor su davali mahom odeljenja „opolčenaca”, dobrovoljaca, i žandarma. Kod srpskih trupa osećala se labavost u vršenju naredba i potpuna oskudica u ratnog oduševljenja. Već prvoga dana, iako se prave borbe nigde nije bilo, municija se trošila nemilice. Kod komandanata opažala se nesigurnost. Oni nisu imali dobru kartu bugarskog zemljišta. Iz nepoznavanje terena komandanti su se kretali bojažljivo.

3. novembra Dunavska divizija doprla je do Dragomanskog tesnaca, i oterala neprijatelja s najjačeg položaja na levoj strani tesnaca; usled toga neprijatelj je napustio, preko noći, i ostale položaje. Bugari su branili tesnac s malom snagom, i njihov cilj nije bio da odbiju srpsku vojsku, nego da joj uspore nastupanje. Moravska divizija zaustavila se kod Trna, koji nije mogla zauzeti. Šumadijska na putu Pirot-Trn, kod sela Vrapče, razbila je jači bugarski odred od 1200 ljudi. Ovaj prvi ozbiljniji sudar s neprijateljem oglašen je odmah za veliku pobedu.

4. novembra pred srpskom vojskom ležao je otvoren put sve do Slivnice. Kod tog položaja, iza koga se samo na nekoliko kilometara nalazi Sofija, vršeno je prikupljanje bugarske vojske. Dunavska i Drinska divizija s konjičkom brigadom stigle su pred Slivnicu. Dunavska divizija zauzela je visove Tri Uši, koji su gospodarili desnim krilom Slivničkog položaja. Šumadijskoj diviziji trebalo je dan marša do Slivnice. Moravska divizija, koja je 4. novembra ušla u napušteni Trn i počela pokret ka Brezniku, bila je dva dana marša od Slivnice.

5. novembra Dunavska i Drinska divizija s Konjičkom brigadom, koje su se nalazile kod Slivnice, nisu mislile ništa da čine, jer napad na Slivnicu bio je određen za sutradan, dok ne budu stigle Šumadijska i Moravska divizija. Tada je Dunavska divizija s konjicom trebalo da udari na bugarsko desno krilo, a sve ostale tri divizije na bugarsko levo krilo. Petoga novembra Srbi su, i bez Moravske i Šumadijske divizije, bili jači od Bugara. Dokle su se Srbi spremali za borbu šestoga, Bugari su je počeli petoga. Oni su napali na levo krilo dunavske divizije i na Konjičku brigadu, koja je bila uz nju. Da bi olakšala položaj svog levog krila, Dunavska divizija uvodila je bataljon za bataljonom u borbu. Bugarski napad nije popuštao. Onda se stavila u pokret Drinska divizija i udarila na centar slivničkog položaja. Borba se vodila sve do mraka s velikim utroškom puščane i topovske municije. Gubici su bili znatni i na srpskoj i na bugarskoj strani. Kod Srba je izbačeno iz stroja oko 1200 ljudi; kod Bugara oko 600.

6. novembra stigla je na Slivnicu Šumadijska divizija, ali ne i Moravska. Moravsku diviziju zadržala su dva bugarska bataljona; ona ih je razbila, ali zbog borbe s njima nije stigla 6-oga na Slivnicu. Bugarima su neprestano pristizala pojačanja. Zbog nedolaska moravske divizije, srpski napad na Slivnicu odložen je opet za 24 časa. U vrhovnoj komandi i u Dunavskoj diviziji plašili su se da Bugari ne zaobiđu levo krilo i ne upute se u Caribrod. Dunavska divizija imala je da obezbeđuje odstupnicu; jedan deo svoje snage odvojila je na čuvanje Dragomanskog tesnaca, i time svoj položaj prema Slivnici tako oslabila da su Bugari bez muke zauzeli Meka Creva. Drinska divizija sama je branila položaj; u toj odbrani izgubila je oko sto ljudi, a ceo jedan puk je ostao bez municije. Srpska artiljerija se ponovo pokazala slabija od bugarske. Kralj Milan 6-oga novembra nije dolazio na pozicije. U Caribordu, gde je boravila vrhovna komanda, čulo se da su Bugari zaobišli levo krilo i da nadiru ka Caribrodu. Kralj Milan je stoga odlučio selidbu vrhovne komande iz Caribroda u Pirot. Zajedno s kraljem otišao je u Pirot i njegov načelnik štaba pukovnik Jovan Petrović. Divizijari su ostavljeni sami sebi, svako je radio po svojoj pameti, bez obzira na druge.

7. novembra, izjutra, srpske i bugarske snage bile su uglavnom jednake. Sve srpske divizije bile su na Slivnici. Borbu su počeli Bugari, koji su već u 7 sati napali Dunavsku diviziju. Ona se nalazila na levom krilu i držala položaj Tri Uši. Oko pola četiri po podne, Bugari su zavladali tim položajem i potisnuli Dunavsku diviziju na Dragomanski tesnac. Za vreme njihovog napada na Tri Uši, konjička brigada je vršila izviđanje u pozadini. Drinska divizija pošla je u pomoć Dunavskoj, ali dockan, i slabom snagom. Ipak, zahvaljujući tom njenom pokretu, pritisak bugarski na dunavsku diviziju popustio je, i Dunavska, umesto da bude razbijena, povukla se u redu ka Dragomanskom tesnacu. Drinska divizija, koja je imala je da izdrži snažan napada iz bugarskog centra, ostala je u borbi do samoga mraka. Moravska, koja je stigla na Slivnicu oko 10 izjutra, stupila je odmah u borbu. Dokle su Bugari gledali da potisnu srpsko levo krilo, Moravska je gledala da razbije bugarsko levo krilo. Ali Moravska divizija, pošto je deo svoje snage odvojila za obezbeđenje pozadine, imala je brojnu jačinu jednoga puka a ne jedne divizije. Njoj je bila potrebna pomoć Šumadijske divizije, koja je bila postavljena između nje i Drinske. Šumadijska divizija nije joj pritekla u pomoć na vreme ni s dovoljnom snagom. Između Moravske i Šumadijske divizije nije bilo prave veze u radu. Zbog toga Moravska divizija nije razbila bugarsko levo krilo, nego ga je samo malo potisla. Zauzeti i na desnom krilu, gde su bili napadači, i na levom krilu, gde su bili napadnuti, Bugari su jako oslabili svoj centar. Šumadijska divizija htela se koristiti time da probije bugarski centar. Ni ovde njena radnja nije bila dovoljno brza i energična, i zato je prema bugarskom centru postignut samo delimičan uspeh. Izuzimajući Dunavsku diviziju, koja se stala povlačiti oko pola 4 po podne, ostale divizije izdržale su u borbi sve do mraka. Bitka od 7. novembra bila je najkrvavija u celom ratu. Srpska strana imala je izbačenih iz stroja 2200 ljudi, bugarska 1800. Sav uspeh Bugara sastojao se u tome što su potisli srpsko levo krilo i zauzeli Tri Uši; na svim drugim tačkama Srbi su ili održali ili malo potisli Bugare. Ali, pošto se Dunavska divizija bila povukla na Dragomasnki tesnac, ni ostale divizije mogle ostati na svojem mestu. Vrhovna komanda naredila je još te večeri opšte povlačenje sa Slivnice. Sedmoga novembra završena je trodnevna bitka kod Slivnice srpskim neuspehom.

10. novembra, kada im je snaga narasla na 40.000 ljudi, Bugari nanovo ulaze u borbu. Oni udaraju prvo na Drinsku divizuju, i odmah je potiskuju. To potiskivanje vrlo je negativno uticalo na kralja Milana. Istog tog dana, uveče, održan je ratni savet u Caribrodu na kojem se većina komandanata složila s kraljem Milanom da srpska vojska nije više u stanju ni za napad ni za odbranu. Stoga je odlučeno da se vojska povuče na granicu i tu spremi za krajnju borbu.

12. novembra Bugari zauzimaju Neškov Vis koji je vladao Pirotskom kotlinom. Na Neškov Vis srpska vojska postavila je jedan puk, ali bez artiljerije. Kada su Bugari nasrnuli na taj puk, četiri divizije, prikupljene na granici, ostavile su ga da se sam brani. Neškov Vis je pao, ali njegova odbrana upamćena je kao najlepši primer ličnog junaštva koji je srpska vojska dala u bugarskom ratu. Pošto se posada već povukla, kapetan Katanić ostao je sam sa svojim bataljonom da se i dalje bori. Ranjen sa pet mesta od kuršuma i od bajoneta, on se gušao s bugarskim vojnicima koji su hteli oteti srpsku pukovsku zastavu. Savladan je i zarobljen, ali zastava je spašena.

13. novembra stigle su ostale bugarske trupe. Bugara je bilo između 50 i 60.000; Srba oko 20.000. Skoro tri puta slabiji od Bugara, Srbi su imali da brane celokupnost svog zemljišta. Osetila se oskudica pešadijske municije.

Nakon poraza srpske vojske kod Slivnice 7. novembra 1885. Bugari osvajaju Pirot i napreduju prema Nišu

14. novembra bugarska vojska prelazi granicu. Naišla je samo na srpske predstraže, koje su imale naredbu da se povlače ako bi neprijatelj nastupao. Ulazak u Pirot branio je samo jedan bataljon i dve baterije. Srpska vojska odbijala je napade dva i po sata. Bugari su prodrli u Pirot tek pošto je pao mrak. Nekoliko minuta kasnije po zauzeću bačen je u vazduh barutni magacin. Bugarska vojska, ušavši u Pirot, izložila se vatri s boka i u leđa. Ona se nije mogla održati u tom položaju i Srbi su je 15. novembra pre podne uspeli izbaciti iz Pirota.

15. novembra umesto da nanovo udare na izgubljeni Pirot, Bugari su počeli napad na visove koji su vladali Pirotom. Borba se vodila gotovo ceo dan. Brojno nadmoćni, Bugari su potisli srpsku vojsku s visova i Pirot je opet bio njihov. Iako nije razbijena, srpska vojska postala je nesposobna za dalje ratovanje. Oskudica pešadijske municije osećala se jako; svim komandantima je naređeno da štede metke. U Pirotskoj bici, Srbi su imali 1258 ljudskih gubitaka, Bugari 1112.[3] Pirotskom bitkom završen je srpsko-bugarski rat.

Primirje[uredi]

Opis ilustracije:
Kralj Milan Obrenović (1854-1901) potpisuje primirje sa Kneževinom Bugarskom u svom konaku u Nišu 28. novembra 1885. godine.:
(„The Illustrated London News“ – 4. mart 1886. godine)

12. novembra, sile Trojecarskog saveza predložile su Srbima i Bugarima primirje. Prvu misao o primirju imala je Rusija. Ona se bojala da Srbi ne potuku Bugare; smatrala je kralja Milana kao glavnu smetnju primirja, i predlagala da Trojecarski savez naročito na njega dejstvuje. Austrougarska nije se žurila s njegovim izvršenjem sve dok kralj Milan između sedmog i osmog nije zatražio primirje. Bugarima se nije sviđao predlog Trojecarskog saveza, ali ga nisu smeli otvoreno odbiti.

15. novembra ujutru, tek pošto je drugi dan Pirotske bitke počeo, na frontu se javio grof Kevenhiler, austrougarski poslanik u Beogradu. On je išao u bugarsku vrhovnu komadnu, da skloni kneza Batenberga na primirje. Po upustvima grofa Kalnokija, Kevenhiler je imao da kaže Batembergu da Austrougarska neće dopustiti da Srbija dođe u težak položaj, jer bi to uzbunilo stanovništvo Habzburške monarhije. Ako se pak Austrougarska umeša u srpsko-bugarski sukob, umešaće se i ostale sile.

16. novembra Kevenhiler se video s Batenbergom u bugarskom glavnom štabu. Razgovor između Kevenhilera i Batemberga trajao je skoro sat. Knez je nakon dužeg razmišljanja pristao na primirje.

Prekid neprijateljstva zatekao je Bugare na srpskom zemljištu kao gospodare Pirota. U naknadi zato, ona srpska vojska koja je početkom rata upravljena ka Vidinu, prodrla je je u bugarsko zemljište do samoga Vidina. Ona je taj grad opsela, ali ga je u trenutku primirja još nije uzela. Položaj Bugara utoliko je bio bolji od srpskoga; oni su uzeli Pirot, a Srbi nisu uspeli zauzeti Vidin.

O primirju Srbija je, isprva, pregovarala neposredno s Bugarima, ali nije se mogla pogoditi. Srbi su govorili samo o zaključenju primirja, a ne i o zaključenju mira. Bugari su se bojali da Srbi ne traže primirje samo toga radi da bi se spremali za produženje rata. Zatim, oni su tražili da se srpska vojska koja je držala Vidin u opsadi, povuče s bugarskog zemljišta. Srbi su tražili da se isto tako i bugarska vojska koja je ušla u Pirot, povuče sa njihovog zemljišta. Najzad, na poziv srpske vlade, umešale su se velike sile. Od njihovih vojnih atašea u Beču obrazovana je komisija koja je, kao neki izborni sud, imala da reši pitanje o primirju. Garašanin je izjavio da će primiti rešenje te komisije, ukoliko se budu ticala vojnih uslova primirja. Bugarska vlada tražila je da od sila da se obavežu da ni u kom slučaju neće dopustiti Srbiji produženje rata. Austougarski zastupnik je saopštio bugarskoj vladi da za primirjem ima da dođe mir, i da će Austrougarska, kao i ostale sile, učiniti sve što može samo da spreči produženje rata

Mir[uredi]

Apel Međunarodne asocijacije za arbitražu i mir kralju i ministrima Srbije i liderima balkanski država da prekinu ratna dejstva i da sklope mir i savez

Pri kraju januara 1886. godine u Bukureštu su počeli pregovori o miru Na predlog Rusije, velike sile zahtevale su da se ne uzima u pretres „ono stanje stvari koje je pre rata postojalo na osnovu Berlinskog ugovora“. Bugarska je tražila od Srbije da joj plati ratnu štetu. Rusija je smatrala bugarski zahtev opravdanim. Austrougarska je tvrdila da Srbija nema odakle da plati ratni štetu; austrougarsko gledište prihvatile su Nemačka i Velika Britanija, i pod pritiskom te tri sile, Bugarska je popustila. Odričući se ratne odštete, Bugarska je zahtevala od velikih sila da u nadoknadu za to odobre njeno ujedinjenje sa Istočnom Rumelijom. Sile su obećale da će to učiniti. Srpska vlada predložila je da se ceo ugovor mira svede na jednu tačku: „Mir koji je prekinut između Kraljevine Srbije i Kneževine Bugarske 2. novembra 1885., povraća se od dana izmena ratifikacija ovog ugovora, koja će biti u Bukureštu“.

17. februara 1886. potpisan je u Bukureštu mir, a sutradan je Srbija započela demobilizaciju.

Zanimljivosti[uredi]

Tokom rata je vojna komanda Srbije prekinula ratovanje na jedan dan da bi međunarodni Crveni krst prošao preko Srbije do bugarskih položaja i zbrinuo ranjenike. Danas, u holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta, u Ženevi, stoji tabla sa natpisom: „Budi tako human, kao što je bila humana Srbija 1885. godine” [4]

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Po gregorijanskom kalendaru.
  2. ^ "Otadžbina", Beograd 1887. godine
  3. ^ Peйčev, A. i dr 1300 godini na straža, Sofiя, 1984, Voenno izdatelstvo. str. 213.
  4. ^ Politika Online - Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]