Stane Semič Daki

stane semič daki
Stane Semič Daki
Lični podaci
Datum rođenja	(1915-11-13)13. novembar 1915.
Mesto rođenja	Ljubljana, Austrougarska
Datum smrti	1. novembar 1985.(1985-11-01) (69 god.)
Mesto smrti	Ljubljana, SR Slovenija, SFR Jugoslavija
Profesija	vojno lice, društveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ od	1941.
Učešće u ratovima	Španski građanski rat Narodnooslobodilačka borba
Služba	Internacionalne brigade NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija 1937 — 1939. 1941 — 1946.
Čin	pukovnik
Heroj
Narodni heroj od	20. oktobar 1943.
Odlikovanja	Orden zasluga za narod

Stane Semič Daki (Ljubljana, 13. novembar 1915 — Ljubljana, 1. novembar 1985) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Slovenije i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 13. novembra 1915. u Ljubljani. Potiče iz mnogočlane siromašne porodice, njegov otac Joža bio je kovač. Stane je, posle završene osnovne škole, učio pekarski zanat.

Godine 1936. otišao je na odsluženje vojnog roka u Kraljevicu, kod Sušaka, ali se s prvog odsustva nije vratio, već je, 4. novembra 1936. godine, krenuo u Španiju, gde je, zbog mnogih teškoća na putu, stigao tek sredinom maja 1937. godine. Tamo se tokom Španskog građanskog rata borio se u Internacionalnim brigadama, na toledskom frontu i učestvovao u borbama za Ekstremaduru. Tokom boravka u Španiji je dobio nadimak Daki.

Narodnooslobodilačka borba

Posle pada Španske republike, povukao se u Francusku, gde je bio interniran u koncentracioni logor „Girs“. U septembru 1940. godine uspeo je da pobegne, pa je preko Nemačke, Salcburga i Maribora stigao u Stenjevec, kraj Zagreba. Maja 1941. vratio se u Ljubljanu. Već 26. jula 1941. godine stupio je u partizane, na Mokrec, kod Ljubljane, gde je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Kao mitraljezac Loške čete Krimskog partizanskog bataljona, istakao se u borbi za Lož, u oktobru 1941. godine. Kad je razbijen Krimski bataljon on se, zajedno s Ljubom Šercerom, vratio u Ljubljanu, gde su ga Italijani, novembra 1941, uhapsili. Kad je pušten iz zatvora, otišao je u partizane na Kožljek, kod Borovnice; tamo je postavljen za komandira partizanskog logora.

Sa Trećim partizanskim (Šercerovim) bataljonom, učestvovao je 1. i 2. februara 1942. godine u napadu na železničku stanicu Verd. Krajem marta 1942. godine formirao je Leteću (proletersku) patrolu, koja je bila u sastavu Šercerovog bataljona, i bio njen komandir. S njom je učestvovao u borbama za oslobođenu teritoriju na Igu i obližnjim selima. Aprila 1942. godine je formiran Peti bataljon Notranjskog partizanskog odreda, i Daki je postao njegov komandant. Za zamenika komandanta Prve slovenačke udarne brigade „Tone Tomšič“ imenovan je 16. jula 1942. godine. U italijanskoj ofanzivi na Rogu, teško je ranjen u Ratežu, 10. avgusta 1942, i prevezen u bolnicu u Novom Selu, u Hrvatskoj.

Posle povratka iz bolnice, preuzeo je, 25. oktobra 1942, funkciju zamenika komandanta Pete slovenačke udarne brigade „Ivan Cankar“. Kao zamenik komandanta, 26. decembra je, ponovo vraćen u brigadu „Tone Tomšič“, s kojom je učestvovao u uništavanju mnogih belogardejskih uporišta u Dolenjskoj. U martu 1943, brigada je učestvovala u ofanzivi prve četiri slovenačke brigade na Suhu Krajinu i na Žužemberk. Maja 1943. godine, kada su uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ je dobio čin potpukovnika, a u julu je ponovo postao komandant brigade. Posle kapitulacije Italije, Dakijeva brigada je uništavala okupatorsko-belogardejska uporišta u Velikim Laščama, Ribnici i na gradu Turjaku. Krajem godine je vodio borbe na Mašunu, za uporišta Grahovo, Velike Lašče i Kočevje. U blizini Dolenje Vasi je ponovo ranjen i poslat na lečenje.

Dva meseca je bio u Partijskoj školi na Rogu, a 3. aprila 1944. godine je poslat u Oficirsku školu u Metliku. Po završetku Oficirske škole, 24. maja 1944. godine, postavljen je za zamenika komandanta Petnaeste slovenačke divizije, s kojom je uspešno vodio borbe za Novo Mesto i Žužemberk. Posle uništenja uporišta u Žužemberku imenovan je, u juna 1944, za komandanta 18. slovenačke divizije, s kojom je učestvovao u uništenju Štampetovog mosta. Oktobra 1944. godine, poslat je u Glavni štab NOV i PO Slovenije, i imenovan za operativnog oficira. Novembra iste godine, poslat je na školovanje u Sovjetski Savez, gde je završio Višu vojnu akademiju „Vorošilov“ u Moskvi.

Posleratni period

U Jugoslaviju se vratio tek posle oslobođenja zemlje, novembra 1945. godine, i tada je imenovan za komandanta Druge slovenačke divizije Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ). U rezervu je preveden 15. avgusta 1946. godine s činom pukovnika.

Posle izlaska iz Jugoslovenske armije (JA), bavio se društveno-političkim radom — bio službenik Kontrolne komisije pri Centralnom komitetu Komunističke partije Slovenije i službenik u Ministarstvu poljoprivrede i Upravi za šumarstvo. Kasnije je bio funkcioner u Glavnom odboru Saveza boraca NOR-a Slovenije i Muzeja narodnog oslobođenja u Ljubljani.

Godine 1971. napisao je knjigu Najbolji su pali (sloven. Najboljši so padli).

Umro je 1. novembra 1985. godine u Ljubljani i sahranjen je u Grobnici narodnih heroja.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden za hrabrost i dr. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 20. oktobra 1943. godine, odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, a na predlog Glavnog štaba NOV i PO Slovenije kao prvi živi partizanski borac iz Slovenije.

Literatura

• Vojna enciklopedija (knjiga osma). Beograd 1974. godina.
• Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975.