Stari železnički most (Beograd)
| Stari železnički most | |
|---|---|
 Pogled na most, 2023. godine | |
| Koordinate | 44° 48′ 05″ S; 20° 26′ 21″ I / 44.801378° S; 20.439093° I |
| Premošćuje | Novi Beograd i Savski venac |
| Mesto | Beograd Srbija |
| Karakteristike | |
| Dužina | 462 m (1.516 ft)[1] |
| Pušten u rad | 1. septembar 1884. (originalna konstrukcija)[1][2] |
Stari železnički most, poznat i kao Železnički most je most preko reke Save u Beogradu. Otvoren je 1. septembra 1884. godine, više puta je rušen i obnavljan, a danas premošćuje beogradske opštine Novi Beograd i Savski venac. Dugačak je 462 m, a bio je prvi moderni most u Beogradu i čitavoj tadašnjoj državi.
Most nije u funkciji od leta 2018. godine, a predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će biti renoviran i pretvoren u pešački most, do 2027. godine.[3][4]
Opšte informacije
[uredi | uredi izvor]Stari železnički most, kako se danas naziva, bio je prvi moderni most u državi i jedini železnički most u Beogradu, do 1935. godine kada je preko Dunava izgrađen Most kralja Petra II, danas poznatog kao Pančevački most. Bio je jedini železnički most preko reke Save u Beogradu, sve do otvaranja Novog železničkog mosta, 1979. godine.[1]
Prvi voz koji je krenuo sa Glavne stanice Beograd 1884. godine prešao je most, pa kao poslednji u junu 2018. za Budimpeštu, pre zatvaranja stanice.[5]
Od starog, šumadijskog dela Beograda, most prelazi Savu između južnog produžetka naselja Bara Venecija, severno od kompleksa Beogradskog sajma. Na sremskoj strani ulazi u Novi Beograd pored industrijskih naselja Savski nasip i Mala Ciganlija. Nalazi se između mosta Gazela na severu i Novog železničkog mosta na jugu.[6][7]
Istorijat
[uredi | uredi izvor]Poreklo
[uredi | uredi izvor]Na Berlinskom kongresu 1878. godine, Kneževina Srbija je de jure priznata kao nezavisna država od Osmansko carstvo i tadašnje velike sile su odlučile da Srbija treba da izgradi železnicu. U početku ekonomski nerazvijena, Srbija je dodatno osiromašena posle srpsko-osmanskih ratova, pa su joj nedostajala sredstva. Knez Milan Obrenović i Vlada Kneževine Srbije raspisali su tender, a na nadmetanju je pobedila francuska kompanija. Postoji priča da je knez Milan Obrenović uzeo mito od milion franaka u zlatu, da bi posao dao Francuzima, ali to nikada nije dokazano.[2]
Izgradnja
[uredi | uredi izvor]Koncesija je podrazumevala izgradnju pruge Beograd—Niš, železničkog mosta preko Save i pruge koja će povezati Beograd sa Zemunom, tadašnjim pograničnim gradom Austrougarske. Srpska država je imala obavezu da izgradi železničku stanicu, ali su radovi na zgradi kasnili za izgradnjom pruge i mosta, pa kada je došlo vreme da prvi voz prođe kroz Beograd, objekat nije bio završen. Morao je biti svečano otvoren, iako je još uvek bio pokriven skelama.[2]
Prvi voz sa ove stanice krenuo je ka Zemunu uz počasti, 1. septembra (20. avgusta po starom kalendaru) 1884. godine u 15 časova.[8] Kako je Srbija 1882. godine proglašena kraljevinom, prvi putnici su sada bili kralj Milan, kraljica Natalija Obrenović i Aleksandar Obrenović, na putu za Beč.[2]
Izgradnja mosta je, međutim, počela u januaru 1882. godine i završena je za 31 mesec, što je bio veliki uspeh. Most je izgrađen je u leto 1884. godine. Test opterećenja je organizovan 30. avgusta [18. avgusta po starom kalendaru] 1884. i dan posle. Testirala su ga 24 kola natovarena kamnjem i 9 lokomotiva. Državni tehnički pregled obavljen je dan kasnije, kada je „kraljevski voz prešao most.[5]
Kada je izgrađen bio je 462 m dugačak most na šest kamenih stubova kockastog oblika, a težio je 7.200 tona.[1][5]
Most je bio u zajedničkom vlasništvu Srbije i Austrougarske.[5]
Prvi svetski rat
[uredi | uredi izvor]
Most je rušen u oba svetska rata (tri puta samo u Prvom svetskom ratu)[3], a sadašnja konstrukcija je postavljena nakon završetka Drugog svetskog rata.[1]
Kada je 28. jula 1914. izbio Prvi svetski rat, most je bio jedina veza između Srbije i Austrougarske koja je već postavila svoju vojsku blizu mosta. Dana 29. jula 1914. godine, u 1.30 časova, kapetan Mihailo Alić je sa svojim vodom digao u vazduh most. Kada je odjeknula snažna eksplozija, ceo grad je zadrhtao. Tri dela čelične konstrukcije su pala u reku. Prekidanje jedine veze bilo je ključno u odbrani grada tokom inauguracionog perioda rata. Austrougari su sada bili prinuđeni ili da izvrše invaziju čamcima ili da pokušaju da obezbede teritoriju na ostrvu Ada Ciganlija, što su pokušali tokom bitaka na Adi Ciganliji.[9][10] Mađarski brod „Alkotman“ je bio ispod mosta kada se srušio.[5]
Pošto su stubovi i temelji ostali neoštećeni, most je obnovljen do kraja 1914. godine, ali ga je austrougarska vojska oštetila 1915. godine. Posle okupacije Beograda, vojne vlasti su most obnovile 1916. godine, izgradivši i novu železničku prugu koja je direktno povezao most sa Topčiderskom železničkom stanicom, tako da vozovi koji dolaze iz Zemuna nisu morali da idu kroz Glavnu beogradsku stanicu. Most je ponovo srušen 1. novembra 1918. godine od strane okupacione vojske u povlačenju i nekoliko delova konstrukcije je palo u reku. Stubovi su, međutim, opet ostali gotovo neoštećeni, pa je most otvoren za saobraćaj oktobra 1919. godine.[5][9][11] U potpunosti je vraćen u predratno stanje 30. aprila 1921. godine, kada je i na drugom rasponu privremena konstrukcija zamenjena stalnom.[12] Delovi razorene konstrukcije su vađeni iz Save 1935. godine, tokom pripreme podizanja keja u Beogradu.[13]
Međuratni period
[uredi | uredi izvor]Tokom međuratnog perioda, iako je bio u funkciji, radovi na mostu su nastavljeni. Mrežasta čelična konstrukcija je dodata 1920. godine, dok su svi radovi završeni tek 1922. godine.[5]
Iako je gubio međunarodni status i postao unutrašnji most stvaranjem Kraljevine Srbe, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, značaj mosta je rastao sa povećanjem saobraćaja.[5]
Drugi svetski rat
[uredi | uredi izvor]Kada je Nemačka 6. aprila 1941. napala Jugoslaviju, Vrhovna komanda je odlučila da sruši sva tri postojeća mosta u Beogradu, uključujući i železnički.[1] Vojnom komandantu Beograda, generalu Vojislavu Nikolajeviću, naređeno je da ih sruši, a naređenje za Stari železnički most izvršio je potporučnik Oskar Klanšček.[11] Most je srušen 11. aprila,[14] ali to nije zaustavilo osvajačku vojsku, pa su Nemci već krajem aprila 1941. godine započeli obnovu. Zaposlili su specijalizovane inženjerske jedinice i poljske zatvorenike na radu mosta. Privremene reparacije su završene istog proleća, od 23. aprila do 29. maja, a most je preimenovan u Most Generala Vila. Most je svečano otvorio general Joahim fon Korcflajš i voz ukrašen cvećem je prešao preko njega,[5][15] 31. maja 1941.[14]
Nemci su 1942. godine, da bi proširili kapacitet železničkog saobraćaja, počeli da grade još jedan, paralelni most, 20 m nizvodno od starog mosta. Radovi su donekle napredovali, ali most blizanac nikada nije završen. Godine 1944. obe konstrukcije su oštećene, delom u masovnim savezničkim bombardovanjima, a delom od nemačke vojske koja se povlačila 19. oktobra 1944. godine.[5][11]
Oba mosta su znatno oštećena, stari mnogo više. Zbog toga je prvobitni plan bio da se novi, nedovršeni most popravi da bi postao funkcionalan, ali je nakon 7 meseci odluka promenjena i Vlada FNRJ se opredelila za rekonstrukciju starog mosta. Čelična konstrukcija novog mosta je praktično samo skliznula u Savu, pa je korišćena za stari most. Čelična konstrukcija duga 377 m, sa rasponima od 6 m između glavnih nosača, otvorena je decembra 1945. Neki radovi su se produžili do 1946. godine, a rekonstrukcija je finansirana ratnom odštetom.[5][9]
Posle 1945.
[uredi | uredi izvor]Iako je projektovan kao privremena veza 1945. godine, most je rekonstruisan 1986. godine, kada su zamenjene koloseci. Manje popravke na mostu su rađene 1995. i 1996. godine.[16]
Ni u jednoj od svojih rekonstrukcija, most nikada nije bio potpuno obojen. Postoji priča koja kaže da je to zato što su projektanti zaboravili da izračunaju težinu boje potrebne za ceo most. Takođe, u različitim periodima most je imao lučnu konstrukciju, mrežastu i kombinovanu lučno-rešetkastu konstrukciju.[5]
Sredinom sedamdesetih godina 20. veka bilo je prvih okvirnih najava da bi most mogao da bude srušen, pošto je planiran novi, kao i izgradnja Beogradskog železničkog čvora i Beogradskog metroa. Rušenje je najavljeno 1981. godine, ali su arhitekte bile protiv. Projekat Predraga Ristića, Ivana Ratkovića, Ivane Golubović i Miodraga Surijanca izradio je projekat pod nazivom „Ulica preko Save” koji je podrazumevao postavljanje restorana i prodavnica na mostu, pretvarajući ga u pešačku, „čaršiju na Savi”. Projekat je učestvovao na Međunarodnoj arhitektonskoj izložbi u Vroclavu i Salonu arhitekture u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Planovi izgradnje su napravljeni 1984. godine, ali je 1985. godine sve odloženo zbog zaostajanja u izgradnji gradskog železničkog čvora.[17]
Delimično je izgubio na značaju kada je 1979. godine otvoren Novi železnički most, deo projektovanog Beogradskog železničkog čvora.[5] Kako je saobraćajni značaj mosta opadao, 1989. godine arhitekta Dragana Korica je ponovo predložila da se promeni namena i da se na nižem spratu mosta izgrade prodavnice, restorani i kafići. Kako je projekat podrazumevao proširenje Beogradskog sajma na levu obalu Save, povrh izgradnje predviđena je i veza za MAGLEV voz. Most je nisko postavljen, a za vreme visokog vodostaja onemogućava prolaz visokim brodovima, pa je predloženo i da se centralni deo mosta po potrebi podiže hidraulički. Duž pilona predviđeni su vezovi za manja plovila, a stepeništa do nivoa mosta. Projekat nije realizovan.[18]
21. vek
[uredi | uredi izvor].jpg)
Most dugo nije održavan kako treba, a do 2010-ih, brzina vozova koji su prelazili most bila je ograničena na 10 kilometara na sat.[19] Gotovo je potpuno zastareo gašenjem Glavne železničke stanice Beograd 30. juna 2018. i obustavom železničkog saobraćaja oko Beogradske tvrđave. Najavljeno je da će se most povremeno koristiti narednih 7-8 meseci, ali da će u 2019. godini saobraćaj preko mosta biti obustavljen.[5] Međutim, saobraćaj je faktički obustavljen već u leto 2018. godine.[3]
U okviru projekta Beograd na vodi planirano je da ovaj most postane kombinovani pešačko-biciklistički most, sa kafićima i vidikovcima[3], kako je najavljeno u planovima grada za 2015. godinu.[5] Gradska uprava grada Beograda je u decembru 2020. godine najavila da bi bilo bolje da se adaptira u tramvajski most i da će biti obavljena istraživanja kako bi se utvrdilo da li je to izvodljivo.[18] U leto 2021. godine izbio je požar na mostu, zbog neodržavanih električnih kablova. Grad Beograd je najavio da će obavestiti javnost o budućnosti mosta 2022. godine.[20] I pored toga što su stručnjaci potvrdili da se most može transformisati u tramvajski, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u avgustu 2023. istakao da će most do 2027. godine postati pešačko-biciklistički, u okviru projekta Ekspo 2027. u Surčinu.[18]
Arhitekta Ivan Ratković, koautor projekta iz 1981. godine, nastavio je da ga nadograđuje. Njegova verzija iz 2022. uključivala je drvene podove na nivou tla i krajnjeg gornjeg dela mosta, sa ukupno četiri nivoa između, povezanih stepenicama i liftovima. Projekat je sada uključivao kulu od 70 metara na novobeogradskoj strani mosta, koja podseća na toranj Nikole Tesle na Long Ajlendu, sa hotelom Vordenklif. Helidrom je planiran na centru mosta.[17]
Galerija
[uredi | uredi izvor]-
-
Gazela i Stari železnički most -
Vojnici na mostu tokom Prvog svetskog rata -
_over_the_Sava_river._In_the_background_the_Gazela_bridge_-_panoramio.jpg)
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g d đ Dejan Spalović (13. 8. 2011), „Beogradski mostovi – od oblica do pilona”, Politika
- ^ a b v g Dragan Perić (27. 8. 2017), „Gvozdeni konji u Ciganskoj bari”, Politika-Magazin, No. 1039, str. 28—29
- ^ a b v g Branka Vasiljević, Dejan Aleksić (4. 8. 2019). Most koji je Srbiju šinama spojio s Evropom. Politika.
- ^ Beograd na vodi pretvara Stari železnički most u pešački vreme.com 6. 10. 2024.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Dejan Aleksić (13. 8. 2018). „Prestonički feniks nad Savom”. Politika.
- ^ Beograd - plan i vodič. Geokarta. 1999. ISBN 86-459-0006-8.
- ^ Beograd - plan grada. M@gic M@p. 2006. ISBN 86-83501-53-1.
- ^ Srpske novine, 21 August 1884
- ^ a b v G.J. (7. 8. 2007). „Beogradski vekovnik - Beogradski mostovi”. Glas Javnosti.
- ^ Nikola Belić (1. 8. 2014). „Srušio most pred naletom Austrougara – danas u zaboravu”. Politika.
- ^ a b v Branko Bogdanović (27. 10. 2019). Nasukani most. Politika-Magazin, No. 1552. str. 28—29.
- ^ "Politika", 3. maj 1921
- ^ "Politika", 1. okt. 1935
- ^ a b Goran Vesić (10. 9. 2021). Život grada pod okupacijom. Politika (na jeziku: srpski). str. 16.
- ^ „Die Deutsche Wochenschau (563 / 26 / 1941) - 08. Wiederherstellung einer Eisenbahnbrücke über die SAE zwischen dem 23. April und 29. Mai, Belgrad, Smelin, Jugoslawien, 1941” (na jeziku: German). Filmarchives online.
- ^ Lana Gedošević (9. 2. 2009). „Dotrajali pragovi biće zamenjeni”. Blic.
- ^ a b Ivan Ratković (2. 9. 2023). Peške ulicom preko Save. Politika-Kulturni dodatak, year LXVII, No. 21 (na jeziku: srpski). str. 9.
- ^ a b v Daliborka Mučibabić (21. 8. 2023). „Ideja o pešačko-biciklističkom mostu stara 34 godine”. Politika (na jeziku: srpski). str. 16.
- ^ Dejan Aleksić (31. 8. 2021). „Konačno rešenje za Stari železnički most iduće godine”. Politika (na jeziku: srpski). str. 14.
- ^ Dejan Aleksić (14. 1. 2021). „Stari železnički kao novi tramvajski most”. Politika (na jeziku: srpski). str. 16.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Stari železnički kao novi tramvajski most („Politika”, 14. januar 2021)
