Stefan Vukčić Kosača

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stefan Vukčić Kosača
Crkva Svetog Đorđa u Sopotnici kod Novog Goražda, zadužbina hercega Stefana Vukčić Kosače
Lični podaci
Puno imeStefan Vukčić Kosača
Datum rođenjaoko 1404.
Mesto rođenjaokolina Novog Goražda, Zahumlje, Kraljevina Bosna
Datum smrti1466.
Mesto smrtiHerceg Novi, Vojvodstvo Svetog Save
Porodica
SupružnikJelena Stratimirović Balšić
Varvara
vojvotkinja Sesilija
PotomstvoVladislav Hercegović
Vlatko Hercegović
Katarina Hercegović Kosača
Stefan Hercegović Kosača (Ahmed-paša Hercegović)
Mara Hercegović
RoditeljiVukac Hranić Kosača
Katarina Kosača
DinastijaKosače
Herceg od Svetog Save
Period1435—1466.
PrethodnikSandalj Hranić Kosača
NaslednikVladislav Hercegović

Stefan Vukčić Kosača (oko 1404 — 22. maj 1466) bio je srednjovjekovni vlastelin i osnivač Vojvodstva Svetog Save, kasnije nazvanog Hercegovina, po njegovoj tituli herceg od Svetog Save.

Naslednik je Sandalja Hranića Kosače od 1435. godine, bio je najistaknutiji među Kosačama. Od 1440. do 1443. proširio je vlast na Omiš, Poljicu, Trebinje, Klobuk, trg Podgoricu i utvrđenja Medun i Soko (štitarski) u Gornjoj Zeti i Bar (Donja Zeta). Ugrožen od Mlečana i zetskoga vojvode Stefana Crnojevića, koji su mu ubrzo zatim oteli Bar, Gornju Zetu i Omiš, pomirio se s bosanskim kraljem Stefanom Tomašem, s kojim je do tada ratovao. U znak pomirenja pristao je na udaju kćeri Katarine za bosanskog kralja (1446). Godine 1448. priklonio se Osmanlijama i srpskom despotu Đurđu Brankoviću u napadu na bosanskog kralja i u manastiru Mileševa proglasio se „Hercegom od Svetog Save". Teritorija pod njegovom vlašću, od tada poznata pod imenom Hercegovina, protezala se od Lima do Cetine i od Rame do Kotorskoga zaliva. Na tom je prostoru bio samostalan vladar. Težnje za privrednim osamostaljenjem Hercegovine došle su do izražaja i u njegovim naporima da Herceg Novi razvije u pomorsko i trgovačko središte (1449. osnovao je radionicu sukna). Pritom je izbio rat s Kotorom i Dubrovnikom, koji je trajao 1451—1454, a u njega su se upleli i hercegovi protivnici (kralj Stefan Tomaš, hercegov sin Vladislav Hercegović Kosača, vlastela Vlatkovići i pojedini hercegovi vazali). Osmanska vojna pomoć upućena hercegu pokolebala je njegove protivnike pa se 1453. pomirio sa sinom Vladislavom, a 1454. s Dubrovnikom. Pošto su Osmanlije počele upadati u njegovu zemlju, pomirio se i s novim bosanskim kraljem Stefanom Tomaševićem (1461)

Nakon pada Bosne 1463. njegove su zemlje postepeno, od 1465. godine, osvajale Osmanlije (Hum i Podrinje) i Mlečani (Neretvansku krajinu). Krajem života vlast mu je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim, koji su Osmanlije zauzeli 1483.

Učvršćenje na vlasti[uredi | uredi izvor]

Smrt Sandalja Hranića (15. marta 1435. godine) izazvala je stvaranje koalicije bosanske vlastele protiv njegovog naslednika. Ugarski kralj nastojao je da ojača vlast svoga vazala Tvrtka i da Ugarskoj pripoji Hum na koga su ugarski kraljevi polagali pravo još od vremena vladavine kralja Lajoša (1342-1382). Hum je bio značajan zbog Drijevskog trga. Matija Talovec je po naređenju Žigmunda napao Humsku zemlju. Pridružili su mu se i Radivojevići. Radoslav Pavlović takođe je bio neprijatelj Sandaljevog naslednika[1]. Pošto su Sandaljeva braća, Vuk i Vukac Hranići, pomrli još za njegova života, vojvodu je nasledio najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača koji je još ranije određen za naslednika. Stefan je napadnut sa svih strana. Izgubio je najpre trg Drijeva gde se učvrstio Đurađ Vojsalić. On je sredinom 1435. godine pozvao u pomoć Turke. Odred od 1500 turskih konjanika stigao je početkom jula u Bosnu. Ugari su isterani iz Huma, a teritorije Radoslava Pavlovića su opljačkane. Takođe, Stefan Vukčić je pružio podršku nasledniku Ivaniša Nelipčića, njegovom zetu Ivanu Frankapanu. Nakon Ivaniševe smrti, Žigmund je zatražio Omiš za sebe i poslao protiv Ivana bana Matiju Talovca. Stefan je 1436. godine lično došao u pomoć svome savezniku. Stefan je 1436. godine zauvek otklonio ugarski pritisak na Hum. Krajem iste godine sredio je odnose sa ugarskim kraljem. U isto vreme on se izmirio i sa Tvrtkom. Dubrovčani su ga takođe prihvatili za Sandaljevog naslednika, kao i Mletačka republika. Najuporniji protivnik Stefana bio je Radoslav Pavlović. On je krajem 1437. godine izgubio naklonost Turaka te je Stefan dobio naređenje Murata II da zauzme Trebinje. Stefan je Trebinje osvojio, a zaposeo je i Jeleč u Podrinju. U Vrmu je opseo tvrđavu Klobuk. Međutim, Radoslav je za kratko vreme povratio naklonost Porte i navukao ih protiv Stefana. Turci su 1439. godine provalili u Bosnu i primorali Stefana da Radoslavu vrati Trebinje i ostale teritorije koje je osvojio. Radoslav se oženio Stefanovom sestrom Teodorom i između Pavlovića i Kosača sklopljen je mir[2].

Širenje[uredi | uredi izvor]

Širenje vojvodstva Stefana Vukčića Kosače na Zetu, 1441—1444.

Žigmund Luksemburški je umro krajem 1437. godine. Nasledio ga je Albert Austrijski koji je vladao sledeće dve godine. Murat je 1439. godine krenuo u osvajanje Srpske despotovine. Pridružio mu se i bosanski vazal Stefan Vukčić Kosača. Istovremeno umire Albert Austrijski i u Ugarskoj izbija dugotrajna kriza. Stefan Vukčić je krenuo u osvajanje zemalja Matije Talovca nakon smrti Alberta Austrijskog. Pomagao mu je kralj Tvrtko[3]. Početkom 1440. godine Radoslav Pavlović dugovao je sultanu veliku sumu novca zbog koje je ovaj dodelio Trebinje i Vrm Stefanu pod uslovom da Stefan isplati Radoslavljev dug. Marta 1440. godine Stefan je zauzeo Trebinje. Izbija rat, a Radoslav i Stefan se parniče pred Portom[4]. Nakon osvajanja Srpske despotovine, Zeta je ostala nezaštićena što koristi Stefan Vukčić. Početkom jula 1439. godine tražio je od kotorskog kneza pomoć u zauzimanju Zete. Prikazivao se kao naslednik Balšića, a povezao se čak i sa Stefanom Maramonte-Balšićem (sinom Konstantina i Jelene Topija) koji je tada kao kondotjere ratovao u južnoj Italiji. Odlaganje osvajanja Zete izazvao je despotov boravak u Zeti (leto 1440) tokom koga je bezuspešno pokušavao da se izmiri sa Portom. Aprila 1441. godine Đurađ je u žurbi napustio Zetu i sklonio se u Dubrovnik. Stefan je na svoju stranu privukao i Crnojeviće. Sultan je Stefanu naredio na napadne Dubrovnik u kome se despot sklonio. Zbog toga je Đurađ napustio Dubrovnik. Septembra 1441. godine Stefan je zaposeo Gornju Zetu. Imao je pomoć najstarijeg brata, vojvode Stefana Crnojevića, koji je dobio pet velikih katuna u Gornjoj Zeti. U osvajanju Donje Zete Stefan je imao opasnog protivnika — Mletačku republiku[5].

Stefan Vukčić marta 1442. godine zauzima Bar. Budva i Drivast predali su se Mlečanima. Krajnji rezultat ovog rata jeste proširenje mletačkih poseda na istočnoj jadranskoj obali. Krajem 1441. godine umro je Radoslav Pavlović. Nasledila ga je sestra, udovica i najstariji sin Ivaniš Pavlović. Stefan zauzima Klobuk, poslednje uporište Pavlovića na jugu. Maja 1442. godine sklopljen je mir. Poslednja poznata aktivnost kralja Tvrtka je pokušaj prodaje Bosne Mletačkoj republici. Ponuda je odbijena, nakon čega Tvrtko sklapa mir sa Muratom. Umro je novembra 1443. godine[6].

Hercegovina pre turskih osvajanja

Sukob sa Stefanom Tomašem[uredi | uredi izvor]

Stefan Tomaš

Nakon Tvrtkove smrti Stefan Vukčić Kosača je postao najmoćniji bosanski vojvoda[7]. Decembra 1443. godine novi kralj postao je Stefan Tomaš, sin Ostoje Kotromanića. Na presto ga je postavila vlastela, iako je tvrdio da ga je Tvrtko pred smrt odredio za naslednika. Izbor je obavljen bez učešća Stefana Vukčića koji prema Tomašu zauzima neprijateljski stav. Nastojao je da na presto dovede Radivoja, ali ga je onemogućila zauzetost Turaka u Dugoj vojni. Prava na bosansku krunu imao je i Herman Celjski u skladu sa ugovorom iz 1427. godine. Međutim, Janko Hunjadi je 1444. godine izdejstvovao pristanak ugarskog kralja Vladislava na dolazak Tomaša na presto. Na strani novog kralja bili su Ivaniš Pavlović, Venecija i Radivojevići[8]. Tomaš je januara 1444. godine prodro u dolinu donje Neretve i zauzeo Kosačin Drijevski trg. Na stranu Venecije su u Donjoj Zeti prešli svi Crnojevići, sem vojvode Stefana Crnojevića. Mlečani su započeli opsadu Bara, koji se brzo predao. Zauzeli su i Omiš. Stefan Crnojević marta 1444. godine prelazi na njihovu stranu. Stefan Vukčić je saveznika potražio u Italiji. Postao je vazal Alfonsa Aragonskog. Novi kralj zauzeo je tursku Srebrenicu. Đurađ je avgusta 1444. godine dobio delove Despotovine koje su zauzeli Turci. Potom je stupio u pregovore sa Kosačom koji su završeni sporazumom. Stefan je Đurđu vratio Gornju Zetu sa Medunom. Savez je bio uperen protiv bosanskog kralja i Mletačke republike. Aprila 1445. godine Đurađ je vratio Srebrenicu. Tomaš je svim snagama napao Stefana. Ivaniš je stao na njegovu stranu. Drijeva su ponovo pala u kraljeve ruke. Iznenada je nastao neki preokret. Septembra je u Bosni vladao mir. Tomaš i Stefan sklopili su mir. Kralj se oženio Stefanovom ćerkom Katarinom. Ivaniš Pavlović i Petar Vojsalić (sin Đurđa Vojsalića, vojvoda Donjih Krajeva) bili su nezadovoljni preokretom. Bosna je bila u dobrim odnosima sa svim susedima, sem sa Srbijom. Srebrenica je ponovo zauzeta 1446. godine. Sklopljen je kompromis po kome su prihodi rudnika deljeni po pola. Nijedna strana nije bila zadovoljna time. Jedno vreme kovan je novac koji je na jednoj strani imao lik bosanskog kralja, a na drugoj lik srpskog despota[9].

Pune dve godine nema vesti o unutrašnjim sukobima u Bosni. Vojvoda Stefan Vukčić je poželeo da ponovo uredi odnose sa Đurđem koji su poremećeni sklapanjem mira između vojvode i bosanskog kralja. Mir sa srpskim despotom zapečaćen je nekim brakom koji je uskoro izazvao novi skandal koji je na Đurđa navukao Turke. Turski napad iz 1448. godine zahvatio je i Tomaševu zemlju; čak i Hrvatsku. Turci prodiru do Drijeva i spaljuju trg. Sredinom septembra iste godine despotov šurak Toma Kantakuzin je razbio bosanskog kralja Tomaša i zauzeo Srebrenicu. Stefan Vukčić je tada ratovao na strani Tome[10].

Herceg od Svetog Save[uredi | uredi izvor]

Manastir Mileševa

Raskid sa kraljem obeležio je uzimanjem titule hercega pored tradicionalne titule vojvode rusaga bosanskog. Namera mu je bila da se izdigne u odnosu na ostalu vlastelu. Pošto uz titulu hercega ide neki epitet, Stefan se nazvao „hercegom od Svetog Save“. Ranija dva južnoslovenska hercega uzimala su u svoju titulu gradove (Balša II je bio duka drački, a Hrvoje herceg splitski). Stefan je pošao od manastira Mileševe gde je negovan kult prvog srpskog arhiepiskopa[11].

Stefan je u narednim godinama pokušao da se oslobodi mletačkog monopola trgovinom solju. Otvorio je kumerk solski u Sutorini pod Novim. Dubrovčani i Kotorani su protestovali zbog ovakvog kršenja starih običaja. Stefana niko nije mogao da spreči da u svojoj zemlji radi šta hoće. Otvaranje solane najviše je pogodilo Dubrovčane. Kriza je dostigla vrhunac jula 1450. godine kada je Republika svojim podanicima zabranila trgovinu na hercegovoj zemlji. Mera je hercega teško pogodila, ali se uspeo izboriti da preskoči Dubrovnik i održava neposredne veze sa Firencom, Venecijom i drugim italijanskim gradovima. Preko mora je slao srebro, olovo, vosak i nabavljao tkaninu i drugu robu. Bilo je jasno da se sukob sa Dubrovnikom ne može završiti na miran način[12].

Drugi konavaoski rat[uredi | uredi izvor]

Grad Soko u Konavlima

Za rat sa Dubrovnikom Stefan je najpre morao obezbediti saglasnost Porte. Na ruku mu je išla popustljivost novog sultana Mehmeda II koji je pristao uz uslov povećanja harača u slučaju hercegovog zauzimanja Konavla. Tomaš je bio zauzet ratom sa Đurđem oko Srebrenice, a u Ugarskoj je besneo građanski rat. Herceg je krajem juna 1451. godine ušao u Konavle i poseo čitavu župu sem grada Sokola i Cavtata. Dubrovčani su zatražili pregovore o miru. Pitanje Konavla ostavljeno je Porti na odluku. Do septembra je važilo primirje. To vreme Dubrovnik je iskoristio da potraži pomoć na sve strane — kod Venecije, Alfonsa Aragonskog, pape i bosanskog kralja. Nezavisno od ovog sukoba, deo hercegove porodice prešao je na stranu neprijatelja. Uzrok je neobičan porodični život hercega Stefana. Nekoliko godina ranije Stefanovi poslanici doveli su iz Firence lepu Sijenjanku za starijeg hercegovog sina Vladislava. Herceg je odlučio da je zadrži za sebe, na veliko nezadovoljstvo supruge i oštećenog sina. Vladislav i njegova majka tajno su tražili od Tomaša i Đurđa Brankovića da napadnu Stefana. Vladislav je stupio u tajne pregovore sa Dubrovčanima. U međuvremenu su i herceg i Dubrovčani gazili primirje. Dubrovčani su sakupljali najamnike dok je Stefan opsedao Soko i rušio cavtatske zidove. Krajem avgusta herceg je prodro do gradskih zidina. Brodovi su sklonjeni iz luke kako ih hercegovi topovi ne bi oštetili. Herceg je odatle požurio u pomoć mletačkom Kotoru opsednutom od strane despotovih ljudi iz Zete. Dubrovčani su 13. decembra preduzeli pohod na Konavle koji je trebalo da zahvati Dračevicu sa Novim. On je završen katastrofalnim porazom Dubrovnika.

Završetku rata doprineo je veoma krupan događaj na Balkanskom poluostrvu — sklapanje mira između Ugarske i Turske. Stefanu je zabranjeno da uznemirava Dubrovnik. Rat je završen izvanredno povoljno po Dubrovčane, a nepovoljno po hercega. Stefan je izgubio sve što je osvojio u ratu. Herceg je napustio Konavle, ali ga je ubrzo ponovo zaposeo. Međutim, tada je izbila pobuna njegovog sina Vladislava koji je zauzeo ceo Hum. Dubrovčani su ga novčano pomagali. U Humu su se, kao deo saveza protiv hercega, sastale vojske Petra Vojsalića i Tomaša. Stefana su spasla neslaganja u taboru saveznika. Najpre je došlo do sukoba Petra Vojsalića i Petra Talovca, a zatim se stanovništvo pobunilo protiv Vladislava i prešla na stranu Mlečana. Mletačka flota zauzela je trg Drijeva preko Neretve. Tabor hercegovih neprijatelja spasao je dolazak Tomaša u Hum. On je sa lakoćom povratio Drijeva i slomio ustanak protiv Vladislava. Potom se povukao iz Huma. Herceg je 1452. godine napao saveznike, ali se februara 1453. godine morao povući. Stupio je u pregovore sa sinom i Dubrovčanima. Maja 1454. godine sklopljen je mir. Dubrovčani su dobili slobodu kretanja. Stefanu je pripao Drijevski trg, a solana u Novom nije ni pomenuta. Ustanovljeno je stanje pre rata. U međuvremenu, Turci su osvojili Carigrad. Mir sa Stefanom Tomašem Kosača je sklopio 1458. godine[13].

Pad Bosne[uredi | uredi izvor]

Stefan Tomašević, poslednji kralj Bosne

Tomaš je sproveo akciju protiv patarena. Herceg Stefan je pomagao delovanje krstaškog rata istupajući kao pravoslavac. Dvogodišnja akcija kralja Tomaša slabo je poznata. Mnogi patareni su pod pritiskom prihvatili katoličku veru. Četrdeset njih prebeglo je u hercegovu zemlju gde nije bilo progona. Turci su krajem 1459. godine pljačkali hercegovu zemlju. Opljačkana je i Mileševa. Tursko haranje koristio je Stefan Crnojević da i sam pleni o hercegovoj zemlji kao turski saveznik. Mir je sklopljen decembra 1459. godine. Pod tursku vlast je 1460. godine došla Srebrenica, Zvornik i Teočak. Herceg je poručivao Veneciji da dolazi vreme kada će ga „Turci proždreti kao tolike druge vladaoce i gospodare“. Tada je počeo sa odlučnijom politikom prema Turcima[14].

Tomaševa smrt (1461) nije imala nepovoljne posledice po Bosnu[15]. Stefan Tomašević je postigao mir sa hercegom Stefanom. Obojica su se obratili papi koji šalje svog legata novembra 1461. godine i kruniše Stefana za kralja. Hercega je na svečanosti zastupao mlađi sin Vlatko[16]. Matija Korvin je primio novog kralja u milost tražeći od njega da Turcima ne plaća harač. Na Porti je već donesena odluka da se Bosna osvoji. Najveći udarac jedinstvu Bosne zadao je hercegov sin Vladislav. On je 1461. godine ponovo ušao u sukob sa ocem. Nakon kratkotrajnog prekida, sukob je ponovo planuo 1462. godine. Herceg je 1452—3. godine obećao da će podeliti zemlju među sinovima, ostavljajući manji deo majci za izdržavanje. Vladislav je dobio tri grada u istočnom delu zemlje. On je 1462. godine zahtevao polovinu očeve zemlje. Lično je otišao sultanu nudeći mu 100.000 dukata (koje bi pozajmio od Venecije i Dubrovnika) u zamenu za trupe. Mehmed je ucenjivao hercega tražeći od njega 100.000 dukata i tri grada (uključujući i Klobuk). Zabranio je hercegu veze sa Venecijom i papom. Herceg je sve odbio. Prvi napad usledio je početkom 1463. godine. Deo sultanove vojske dat je Vladislavu. Herceg je potučen na reci Breznici[17]. Vladislav je došao na vlast. Sultan je maja lično došao u Bosnu. Turska vojska je podeljena. Jedan deo je poslat na Savu da spreči ugarskog kralja da pošalje pomoć. Mehmed je sa drugim delom otišao pred Bobovac, dok je Mahmud-pašu poslao pod Jajce. Kralj Stefan, koji je rezidirao u Jajcu, bežao je na zapad. Mahmud-paši je povereno da ga uhvati. Kralj se zatvorio u tvrđavi u Ključu. Njegova vojska razbijena je pred zidinama grada te je Stefan, kao nekad u Smederevu, otpočeo sa pregovorima. Sporazumeo se da preda rumelijskom beglerbegu tvrđavu u zamenu za slobodan prolaz. Mahmud-paša ga je, međutim, uhvatio i predao sultanu. Ovaj nije hteo ni da ga pogleda, već je naredio da mu se odrubi glava. Većina bosanskih gradova se posle toga predala bez borbe uz obećanje da će branioci biti pošteđeni. Sultan je navodno osvojio 117 gradova. Herceg je sačuvao glavu tako što se ukrcao na mletačku galiju koja ga je sklonila u Primorje[18].

Rat sa Turcima[uredi | uredi izvor]

Tokom juna 1464. godine dolazi do izmirenja hercega Stefana i Vladislava. Sporazumom je određeno da herceg Stefan ustupi Vladislavu četvrtinu svojih zemalja. Sredinom meseca Vlatko je zauzeo Ključ kod Gacka. Postepeno je vraćao grad za gradom. Sredinom oktobra iste godine herceg je povratio čitavu zemlju sem tri grada za koje je bio uveren da će ih potčiniti ukoliko Turci ne pošalju pojačanja. Mlađi Stefanov sin Vlatko je čak prešao u zemlju Pavlovića i osvojio šest gradova. Zauzeo je i tri grada u zemlji Kovačevića od kojih je jedan bio blizu Srebrenice. Na zapadu je delovao Ivaniš Vlatković koji je takođe postizao uspehe[19].

Papa je oktobra 1463. godine objavio krstaški rat protiv Turaka. Matija Korvin se pojavio kao naslednik svoga vazala, kralja Stefana, i početkom oktobra započeo sa osvajanjem turskih teritorija u Bosni. Najveći deo snaga poslao je na Jajce. Ispred Jajca došlo je do sastanka između hercega Stefana, Matije i Vladislava. Dogovorena je pomoć ugarskog kralja hercegu Stefanu kod najugroženijih gradova Hercegovine. Stefan je Matiji pružio pomoć pri osvajanju Jajca. Sultan je ljutito izjavljivao da je grad izgubio zbog Stefana Vukčića, a ne zbog ugarskog kralja. Posada u Jajcu predala se decembra 1463. godine. Govorilo se da je 60 gradova palo u ugarske ruke. To su svakako preterane procene, ali se zna da je zauzet Zvečaj u kome je među posadom bio i Konstantin iz Ostrovice, hroničar. U sultanovim rukama ostala je srednja i istočna Bosna sa rudnicima. Kralj Matija početkom 1464. godine nije pokazivao aktivnost[20].

Turci su sredinom 1464. godine upali u Bosnu. U prvoj polovini jula stigao je pod Jajce Mahmud-paša Anđelović, ali je opsada završena neuspehom. Hercegove zemlje u oblasti Drine su opljačkane. Avgusta se hercegov sin Vlatko sklonio ranjen na teritoriju Dubrovačke republike. Na jesen 1464. godine došlo je do novog razdora u porodici Stefana Vukčića. Vladislav je bio u vezama sa Portom. Poslao je izaslanike rumelijskom beglerbegu. Sledeće godine otac i sin bili su u većoj svađi nego ikad. Nije poznato koji su bili novi zahtevi Vladislava koji je započeo sukob. U raspravi je učestvovao i Vlatko[21].

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

U Mletačkoj se u to vreme verovalo da herceg ima milion zlatnika i da je postignut sporazum po kome će čitava Stefanova zemlja biti ustupljena Ugarima u zamenu za Zagreb i druge posede u Ugarskoj. Ništa od toga nije ostvareno. Isa-beg Isaković je 1465. godine započeo sa osvajanjem hercegove zemlje. Stefanu je posle avgusta ostalo samo nešto zemlje u Primorju, uključujući i grad Novi. Vladislav se sa svojom sestrom, bivšom kraljicom Katarinom, sklonio na Mljet[22]. Iste godine Mehmed je u Bosni postavio vazalnog kralja Matiju, sina Radivoja Ostojića, nekadašnjeg pretendenta na bosansku krunu. Herceg je preživljavao poslednje dane. Sklonio se najpre u Novi, a odatle u Dubrovnik gde je održavao vezu sa ugarskim pomoćnim odredima od 3000 vojnika. Mlečanima je nudio Novi i Risan u zamenu za posede na drugom mestu. Mletačka je prihvatila predloge i nudila mu celo ostrvo Brač i kuću u Splitu. U martu 1466. godine herceg se razboleo. Tražio je od Dubrovčana da prime njegovu imovinu. Testament je izdiktirao 21. maja 1466. godine. Potpuno je zaobišao Vladislava koga je osuđivao zbog dolaska Turaka u Bosnu. Sutradan je umro. Nasledio ga je mlađi sin Vlatko[23].

Potomstvo[uredi | uredi izvor]

Stefan Vukčić se ženio tri puta. Godine 1424. oženio je Jelenu, ćerku Balše III Balšića (1403-1421). Jelena je bila unuka njegove strine, supruge Sandalja Hranića, Jelene Lazarević Balšić (ćerke kneza Lazara Hrebeljanovića). Jelena Vukčić je umrla 1453. godine. Dve godine kasnije, Stefan je oženio Barbaru koja je umrla 1459. godine. Treća Stefanova supruga bila je nemačka princeza Cecilija. Oženio ju je 1460. godine.

Stefan je sa Jelenom imao najmanje četvoro dece:

Sa svojom drugom ženom, Barbarom, Stefan je imao sina koji je rođen 1456. godine. Umro je mlad. Imali su i ćerku Maru. Sa trećom suprugom nije imao dece.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Vuk Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Hrana Vuković Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Vukac Hranić Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Anka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Stefan Vukčić Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Katarina Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Grb Kosača, hercega Svetog Save[uredi | uredi izvor]

Ivan Tomko Mrnavić u svojoj knjizi o životu Svetog Save piše da su Kosače htele da se nazivaju i budu čuvari groba Svetog Save. Zato na ornamentu porodičnog grba imaju lava kako nosi ključ.

Grb Kosača sa ključem Mileševe

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ćirković 1964a, str. 267.
  2. ^ Ćirković 1964a, str. 268–271
  3. ^ Ćirković 1964a, str. 271.
  4. ^ Ćirković 1964a, str. 272.
  5. ^ Ćirković 1964a, str. 273–4
  6. ^ Ćirković 1964a, str. 274–5
  7. ^ Ćirković 1964a, str. 276.
  8. ^ Ćirković 1964a, str. 277.
  9. ^ Ćirković 1964a, str. 277–80
  10. ^ Ćirković 1964a, str. 288–90
  11. ^ Ćirković 1964a, str. 290.
  12. ^ Ćirković 1964a, str. 294–7
  13. ^ Ćirković 1964a, str. 297–306
  14. ^ Ćirković 1964a, str. 318.
  15. ^ Ćirković 1964a, str. 323.
  16. ^ Ćirković 1964a, str. 324.
  17. ^ Ćirković 1964a, str. 327–30
  18. ^ Ćirković 1964a, str. 330–33
  19. ^ Ćirković 1964a, str. 330–2
  20. ^ Ćirković 1964a, str. 332.
  21. ^ Ćirković 1964a, str. 333–4
  22. ^ Ćirković 1964a, str. 335.
  23. ^ Ćirković 1964a, str. 336.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Kosače — Herceg od Svetog Save
1435 — 1466.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Вукчић_Косача&oldid=26518272”