Stefan Prvovenčani

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Stefan Nemanja II Prvovenčani
Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa.jpg
Freska iz manastirske crkve u Mileševi,
oko 1234. godine
Puno ime Stefan Nemanja II Prvovenčani
Datum rođenja oko 1166.
Mesto rođenja nepoznato
Datum smrti 24. septembar 1227.
Mesto smrti nepoznato
Grob Manastir Studenica
zatim Žiča
(danas Studenica)
Dinastija Nemanjići
Otac Stefan Nemanja I
Majka Ana
Supružnik Evdokija Anđel
nepoznata
Ana Dandolo
Potomstvo Radoslav
Komnina
Predislav
Vladislav I
Uroš I
Veliki župan i kralj Srbije
Period 11961217,
veliki župan
12171227,
kralj
Prethodnik Stefan Nemanja I
Naslednik Stefan Radoslav

Stefan Nemanja II,[1][2] neodređeno nazvan Stefan Nemanjić, a najpoznatiji kao Stefan Prvovenčani, bio je srednjovekovni srpski vladar (1196—1227) u Srbiji Raškoj. Počeo je da vlada kao veliki župan, a prema preovlađujućem mišljenju istoričara 1217. krunisan je kao kralj i podigao je državu Nemanjića na status kraljevine.[3] Prvovečani je i jedan od prvih značajan pisac originalnih žitija vladara-svetitelja u srpskoj književnosti, a njegov stil postao je uzor za druge pisce. Njegovo najznačajnije delo je „Žitije Svetog Simeona“ u kome je opisao život i čuda svoga oca.[4]

Stefan Nemanja II Prvovenčani bio je drugi sin velikog župana Stefana Nemanje I, rodonačelnika dinastije Nemanjića, i Ane. Bio je mlađi brat Vukana Nemanjića, koji je postao knez i upravnik Zete, a stariji je brat Rastka Nemanjića, osnivača autonomne Srpske arhiepiskopije.

Presto je nasledio na jednom državnom saboru 25.3.1196. godine po želji svoga oca,[5] koji se tada zamonašio uzevši ime Simeon († 13.2.1200),[6] ali presto je nasleđen mimo prava primogeniture. Nakon smrti oca Simeona, veliki župan Stefan Nemanja II morao je braniti oružjem svoja vladarska prava od starijeg brata - Vukana koji je bio knez i samozvani kralj u Zeti. Knez Vukan je mislio da ima više prava na presto i titulu velikog župana, a njega je podržavao i ugarski kralj Emerik.[7] Tako je počeo građanski rat između dvojice braće koji traje od 1202. do 1204. ili 1205.[8] Privremeno poraženi od udruženih snaga brat Vukan i kralj Ugarske, Stefan Nemanja II se sklonio verovatno u Bugarsku 1202. ili 1203. godine. Nakon prve propasti Vizantijskog carstva koje su razorili krstaša Četvrtog pohoda (u aprilu 1204), Stefan Nemanja II menjao je saveze vešto. Tako se vratio na presto i održavavao nezavisnost svoje zemlje. Tu nezavisnost je odlučio da prizna i rimski papa nadajući se da će slanjem kraljevske krune ojačati svoj ugled u Srbiji. Prema preovlađujućem mišljenju istoričara Stefan Nemanja II krunisan je za kralja Srbije 1217. godine,[9] ali se održalo manjinsko mišljenje da je bilo i jedno krunisanje oko 1220. Legat rimskog pape Honorija III verovatno je doneo kraljevski venac (krunu) u tadašnju Rašku, ali je nejasno i ko je izvršio krunisanje. Nemanja II bio je prvi ovenčani kralj u porodici Nemanjića. Zbog toga je kasnije bio pamćen kao "prvovenčani kralj", a odatle je izveden danas opšteprihvaćeni nadimak Prvovenčani, to jest prvokrunisani među Nemanjićima.

Iguman manastira Studenice Sava veovatno je predložio vladaru i bratu Stefanu Nemanji II Prvovenčanom da su okolnosti povoljne da se Srbija pokuša i crkveno osamostaliti. U dogovoru sa bratom Sava je otišao u Nikeju 1219. godine i iz nje doneo saglasnost za samostalnosti srpske crkve i stvaranje autokefalne srpske arhiepiskopije.[9] Stefan Nemanja II Prvovenčani je pred kraj života bolovao i arhiepiskop Sava zamonašio je bolesnog brata pred smrt,[10] verovatno 1227. godine,[11] i zato njega Srpska pravoslavna crkva danas slavi kao svetog Simona.

Rođenje i mladost[uredi]

Pretpostavlja se da je rođen neposredno posle očevog preuzimanja velikožupanskog prestola u Raškoj, to jest oko 1166. godine.[12] Prvi pouzdani zapisi o Stefan Nemanja II vezani su za izmirenje Srbije i Vizantije posle bitke na Moravi 1190.[13] Posle srpskog poraza u sukobu na Moravi 1190. Vizantija nije imala snage da pobedu iskoristi za nametanje svoje vrhovne vlasti Srbiji. Naprotiv, velikom županu Stefanu Nemanji I car Isak II Anđeo priznao je oslobađanje od vazalnih obaveza i prepustito veliki deo teritorija koje je osvojio od Vizantije u prethodnoj deceniji.[14] Da bi se stvorio savez između dotadašnjih neprijatelja ugovoren je brak između srpskog prestolonaslednika Stefana Nemanje II i Evdokije, sinovice vizantijskog cara Isaka II Anđela.[15]

Veliki župan (od 1196. do 1217. ili 1219/20)[uredi]

Nekoliko godina kasnije kada je u aprilu 1195. godine Evdokijin otac Aleksije III Anđeo (1195-1203) postao car, ostareli Stefan Nemanja I je odlučio da je vreme da formalno preda vladarski presto carevom zetu a svom srednjem sinu. To se verovatno dogodilo 25. marta 1196. godine se na državnom saboru kod Petrove crkve u Rasu.[5] Opis tog događaja ostavio je Sveti Sava u Studeničkom tipiku. Sava piše da je njegov otac, Stefan Nemanja I, pred sakupljenima na saboru za svog naslednika odredio „blagorodnog i ljubljenog sina, Stefana Nemanju, zeta blagovenčanog kir Aleksija, cara grčkog“.[16] Tako je voljom velikog župana Stefana Nemanje I presto pripao njegovom srednjem sinu Stefanu Nemanji II, a starijem sinu Vukanu je ostalo da upravlja kao knez udeonom oblašću Zetom (Dukljom).

Vukan je sebe proglasio za kralja Duklje (tu titulu su nosili stari dukljanski vladari najkasnije od 1077), Dalmacije, Trebinja, Toplice i Hvosna (Metohije). Koliko je poznato Stefan Nemanja II je od oko 1200. tražio od tadašnjeg pape Inoćentija III kraljevski venac (to jest, krunu) kako bi on postao kralj, a Srbija kraljevina.[17] Tome se protivio Vukan Nemanjić koji je u Zeti nosio staru krunu dukljanskih kraljeva i želeo je da on bude jedini srpski kralj. Ovaj sukob oko višeg vladarskog zvanja bio je jedan od prvih pokazatelja da među braćom nema sloge i poverenja koji su bili neophodni za jaku državu. Istovremeno to je ukazivalo na želju obojice da imaju više vladarsko zvanje, to jest vrhovnu vlast u Srbiji a to je bio pravi uzroka oružanog sukoba koji je usledio oko 1202.

Brak sa Evdokijom koji je Stefanu Nemanji II Prvovenčanom možda presudno pomogao da nasledi presto okončao se ubrzo posle smrti Stefana Nemanje I, a još dok je u Vizantiji vladao Evdokijin otac car Aleksije III Anđeo. Oko 1201. Stefan Nemanja II je optužio Evdokiju za preljubu i oterao je. Bivša supruga je srpskog vladara opisala kao preljubnika i pijanicu. Izgleda da je Vukan taj razlaz iskoristio da pokaže otvoreno neslaganje sa bratom, prekorio ga zbog grubosti, a Evdokiji da pratnju do Drača. To je možda ukazalo na početak otvorenog razlaza među braćom.[18]

U sukobu sa bratom Vukan je dobio značajnu pomoć od ugarskog kralja Emerika. Ugarska vojska napala je Srbiju 1202. i tako je Vukan zbacio Stefana Nemanju II sa vlasti.[19][4] Izgleda da je vladao Srbijom između 1202. i 1204/05. Ugarski kralj je sebe video kao vrhovnog vladara Vukanove Srbije a od 1202. se i ime Srbije (Seruiaeque Rex) javlja u tituli kraljeva Ugarske.[20] Poraženi Stefan Nemanja II je bio privremeno proteran iz Srbije.[4] a podršku je našao u Bugarskoj. Početkom XIII veka Vizantija je ubrzano slabila, a u julu 1203. godine krstaši iz Četvrtog krstaškog rata prvi puta su osvojili Carigrad, ali formalno za vizantijskog pretendenta. Konačno krstaški napad u aprilu 1204. godine doveo je do pada Carigrada u ruke krstaša i Venecije, a carstvo se raspadalo.[21] Propast Vizantije, je omogućila Bugarskoj da stekne veći značaj i slobodnije deluje prema Ugarima.

U leto 1203. Bugari su porazili Ugarsku i osvojili oblasti od Niša do Braničeva. To je uticalo da i Vukanu oslabi ugled i vlast u Srbiji, ali sudeći po papskim pismima on je i u jednom delu 1204. bio na vlasti u Srbiju, kao i u ranije u martu 1203.[22]Kao štićenik bugarskog vladara Kalojana (1197-1207), Stefan Nemanja II se 1204. ili 1205. mogao vratiti u Srbiju i izmiriti sa Vukanom.[8] Rat među braćom je prestao, a prema sporazumu Stefan Nemanja II ostao je veliki župan i vrhovni vladar države. Vukan je posle bio udeoni knez „jugozapadne Srbije“.

Pošto su opljačkali Konstantinopolj 1204. godine, Venecijanci i krstaške vođe podelili su između sebe veliki deo teritorije Vizantije, a za cara su proglasili Balduina Flandrijskog. Grci su održali svoju vlast u dve novostvorene države Epirskoj despotovini, na zapadu, i na području Nikejske države, na istoku. Latinski car je pokušao pokoriti i Bugare, ali 1205. godine u boju kod Jedrena Balduin je potpuno poražen od strane Kalojana.[9] Sukobi Bugara i Latina su se nastavili i uskoro, posle smrti Kalojana 1207. Stefanu Nemanji II se ukazala prilika da proširi svoju vlast. U Bugarskoj je došlo do sukoba, a vlast je osvojio Borilo (1207-1218). Stefan Nemanja II je koristio neprilike Bugara i pomogao Borilovom srodniku Strezu da se odmetne u oblasti Proseka. Ugari su takođe koristili priliku i zavladali dolinom Velike Morave, a Stefan Nemanja II je pripojio Srbiji oblasti Niša, Vranja, Binačke Morave, Prizrena i Lipljana. Kasnije oko 1214. Bugari i Latini su zajedno napali Srbiju, ali su bili poraženi kod Niša. [9] Strez koji se tada našao na strani protivnika srpskog velikog župana bio je ubijen, a Stefan Nemanja II Prvovenčani je i to ubistvo opisao kao čudo Svetog Simeona, koji je tako štitio Srbiju od neprijatelja.[4]

Verovatno na početku nereda u Bugarskoj, a pre nego što ih je potpuno iskoristio Stefan Nemanja II se konačno izmirio sa bratom Vukanom i tako učvrstio jedinstvo države. Verovatno u februaru 1208. godine Sava Nemanjić je došao u Srbiju i doneo očevo telo, kako bi bilo sahranjeno u Studenici. U Studeničkom tipiku Sava je zapisao da je osam godina posle smrti Simeona došao „sa časnim moštima u Hvosno. I saznavši vladajući sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, sakupiše svetitelje, i jereje, i igumane sa mnogim crncima i sa boljarima svim, ... sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona.”[23]

Oko 1214. godine na Srbiju je sa juga napao epirski vladar Mihajlo I Anđeo. Srbija je privremeno izgubila Skadar, ali je Mihajla ubrzo ubio sluga.[24] Sam Stefan Nemanja II Prvovenčani je u žitiju svoga oca i taj događaj opisao kao čudo koje je izvršio Sv. Simeon.[4] Sa novim vladarem u Epirskoj despotovini Teodorom I Anđelom (od oko 1214. do 1230) Stefan Nemanja II se izmirio, a izmirenje je ojačano rodbinskim vezama. Izgleda da je prvo oko 1216. godine sestra velikog župana bila udata za Manojla, brata Teodora I Anđela, a nekoliko godina kasnije je, i kćerka Teodora I Anđela Ana udata je za srpskog naslednika prestola Stefana Radoslava.[25]

U vreme približavanja zapadu, posle pada Carigrada 1204. godine, ali pre krunisanja kraljevskom krunom, Stefan Nemanja II Prvovenčani se oženio drugi put izgleda 1216/1217. a žena mu je postala Ana Dandolo, unuka mletačkog dužda Enrika Dandola (koji je bio idejni tvorac napada na Carigrad u Četvrtom krstaškom ratu).[26]

Krunisanje za kralja i crkveno osamostaljenje[uredi]

Posle višegodišnjeg iščekivanja kraljevske krune, konačno Stefan Nemanja II je poslao predstavnika koji je ubedio papu Honorija III da pošalje kraljevsku krunu. Svi pisani izvori opisuju jedno krunisanje Stefana Nemanje II Prvovenčanog, ali u njihovom opisu postoje značajne razlike. Zapadni pisani izvori (Toma Arhiđakon i Andrija Dandolo) opisuju krunisanje koje je izvršio poslanik pape Honorija III.[27][28][26]. Iz opisa arhiđakona Tome Splićanina zamišljeno je da se krunisanje dogodilo 1217. godine. To je zvanično mišljenje većine srpskih istoričara.

Ipak, izgleda da arhiđakon Toma Splićanin to nije napisao da je krunisanje bilo 1217. godine, nego samo da je u avgustu 1217. kroz Split prošlo poslanstvo koje je u Rim poslao veliki župan Srbije da traži kraljevsku krunu[29] Drugačije krunisanje opisuju domaći pisci monasi Domentijan i Teodosije. Oni opisuju da je lično Sava I Srpski kao arhiepiskop na saboru u Žiči izvršio krunisanje svoga brata.[30][31] Teško je odbaciti opis koji je ostavio Savin učenik Domentijan. On je skoro sigurno poznavao jednog od prisutnih na krunisanju Savu I Srpskog, a možda je i sam Domentijan Hilandarac prisustvovao krunisanju. On je važniji izvor od Tome Splićanina. Kako je Domentijan Hilandarac piše da je krunisanje izvršio njegov učitelj Sava I Srpski kada je bio arhiepiskop to nije moglo biti pre 1218/19. Neki istraživači su zamislili (Dragutin Anastasijević i drugi) da je posle osamostaljenja srpske arhiepiskopije izvršeno ponovno krunisanje Stefana Nemanje II Prvovenčanog po pravoslavnom obredu. Prema toj zamisli oko 1220. je održan opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. Prema toj zamisli na saboru je Sava papinom krunom (vencem) ponovo krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanju II za kralja, onako kako opisuju Domentijan i Teodosije.

Najstariji pisani izvor u kome se Stefan Nemanja II Prvovenčani pojavljuje kao „krunisani kralj“ je iz marta 1220. Nije potpuno jasno kada je između avgusta 1217. i marta 1220. izvršeno krunisanje kraljevskom krunom Stefan Nemanje II Prvovenčanog, a poređenjem sačuvanih izvora u predvečerje 200 godina od krunisanja pojavilo se i mišljenje da je bilo samo jedno krunisanje Stefan Nemanje II, ali ne 1217. godine, nego krajem 1219. ili početkom 1220. u Žiči kraljevskom krunom iz Rima, a da ga je izvršio arhiepiskop Sava I Srpski.[32]

Od pape poslata kraljevska kruna podizala je ugled srpskog vladara Stefana Nemanje II Prvovenčanog i predstavljala je međunarodno pravno priznanje Srbije kao nezavisne države. Istovremeno, priznanje krune iz Rima u Srbiji je podizalo ugled rimskog pape. Pre krunisanja u povelji koju je izdao Hilandaru on se potpisao kao „veliki župan Stefan namesnik gospodin sve Srpske Zemlje”. Posle krunisanja on je u poveljama manastirima (Žiči i Sv. Bogorodice na Mljetu) potpisan kao „Stefan, po Božijoj milosti venčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklije i Travunije i Dalmacije i Zahumlja” i „Stefan, po milosti Božjoj venčani kralj i samodržac sve Srpske Zemlje i Pomorja”. Kao prvi od Nemanjića koji je dobio kraljevski venac, nazvan je „prvovenčani kralj” i iz tog srednjovekovnog opisa je izvedeno ime pod kojim je danas poznat Prvovenčani.[33]

Samostalnost Srbije nije mogla biti potpuna dok su njeni stanovnici priznavali versku vlast starešina koji su bili u drugim državama. Većina, pravoslavni Srbi su bili pod verskom vlašću Ohridske arhiepiskopije. Zato je uz dogovor sa srpskim kraljem Sava, iguman manastira Studenice, otputovao je u Nikeju. Tu su bili proterani vizantijski car Teodor I Laskaris i vaseljenski patrijarh Manojlo Haritopul i Sava je od njih tražio samostalnost za Srpsku pravoslavnu crkvu. Prilike za takav zahtev su bile povoljne. Između Grka u Nikeji i Epiru postojao je sukob oko toga ko je zakoniti naslednik carstva Romeja. Za cara i patrijarha u Nikeji molba Save bila je prilika da se istakne značaj Nikeje kao središta istočnog hrišćanstva. Car Teodor Laskaris i patrijarh Manojlo odlučili su da Sava bude „rukopoložen” za prvog srpskog arhiepiskopa 1219. godine, a ispunili su i njegovu drugu molbu da se budući srpski arhiepiskopi biraju u Srbiji. Posle povratka u Srbiju 1219. ili 1220. godine arhiepiskop Sava je uređivao crkveni život novostvorene arhiepiskopije i stvarao nove episkopije. Možda nije sve nove episkopije osnovao 1220. godine, a za sedište arhiepiskopa određen je manastir Žiča.[34]

Poslednje godine i smrt Prvovenčanog[uredi]

Kako se za Prvovenčanog beleži da je bolovao pred smrt, a njegov sin Stefan Radoslav se u dve odluke gradskog veća Kotora iz 1221. godine i jednoj iz 1227. godine spominje kao kralj nastala je zamisao da je pred kraj vladavine Prvovenčani vlast delio sa najstarijim sinom, ali to izgleda nije bio slučaj.[35] Radoslav je verovatno dobio samo na upravu deo Zahumlja i Zete sa Kotorom i tu je bio kralj, to jest bio je samo upravnik jedne oblasti u Srbiji, slično kao što je to ranije bio i kralj Vukan.

Stefan Nemanja II Prvovenčani je umro 24. septembra 1227.[11] Pred smrt se razboleo i bolovao je na nekom od svojih dvorova. Tu ga je našao arhiepiskop Sava I i neposredno pre smrti zamonašio davši mu ime Simon.[10] Prvo je bio sahranjen u manastiru Studenici, a posle toga u svojoj zadužbini manastiru Žiči. Njegove mošti su prenošene petnaestak puta, od toga tri prenosa su bila u vreme Karađorđa: Prvi je bio u vreme Kočine krajine, drugi prenos bio je u proleće 1806. kad je Studenica popaljena i bila privremeno napuštena, kada su mošti smeštene u manastir Vraćevšnicu. Treći prenos bio je pred sam kraj ustanka 1813. kada su mošti sklonjene u manastir Fenek. [36] Od 1839. godine mošti počivaju u manastiru Studenici, sa izuzetkom Prvog svetskog rata kada su bile prenete u Peć i potom u manastir Ostrog.[37]

Stefana Nemanju II Prvovenčanog na prestolu je nasledio najstariji sin Stefan Radoslav. Stefan Nemanja II Prvovenčani je podigao manastir Žiču, a takođe je napisao „Žitije Svetog Simeona“, to jest biografiju svog oca Stefana Nemanje I i čuda duše Svetog Simeona posle smrti tela.

Imao je četiri sina, među njima buduće kraljeve Radoslava, Vladislava i Uroša I, zatim Predislava, budućeg srpskog arhiepiskopa Savu II i kćerku Komninu[38][39], dok pojedini izvori navode da je imao još jednu ćerku[40], pod imenom Renijera.[41]

Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja od vremena vladavine Nemanjića kao prepodobnog svakog 24. septembra tj. 7. oktobra po novom kalendaru. Zato su dan i mesec njegove smrti nesporni, ali je manje izvesno da li je umro baš 1227. godine, ili možda 1228.

„Žitije Svetog Simeona“ od Stefana Prvovenčanog[uredi]

Prsten kralja Stefana Prvovenčanog. Sačuvan je uz njegove mošti u Studenici.[42] Prsten je izrađen od zlata i ukrašen je ornamentom od filigranskih pletenica.

Stefan Nemanja II Prvovenčani bio je vaspitan u vizantijskom duhu, ljubitelj književnosti i „razuman i vešt pripovedač“, kako ga naziva Teodosije, učenik Domentijana i biograf Svetog Save.

„Život i podvizi Svetog Simeona“ (1216) su prva srpska celovita biografija. Obuhvata sav život Stefana Nemanje I, od rođenja do smrti, obuhvatajući i čudne događaje posle smrti u kojima su se ispoljile njegove natprirodne moći. Delo je napisano panegiričnim stilom. dominantni postupci su apstrahovanje, idealizacija i spiritualizacija stvarnosti.

Od čoveka iz Savinog spisa, lik Nemanje I doživljava ogromnu promenu - gubi sve ljudske crte i postaje instrument božanske pravde - svetitelj, čudotvorac. i božiji izabranik. Takođe, u odnosu na Savin emocionalno obojeni stil, kod Prvovenčanog ne postoje životne i potresne scene. To ne dozvoljava sam način izlaganja Prvovenčanog koji se odvija prema biblijskom modelu.


Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Sveti Sava (2009). str. 69, 70, 75, 76.
  2. Logos (2016). str. 107-111.
  3. Logos (2016). str. 134-140. Opis krunisanja Prvovenčanog u sačuvanim pisanim izvorima nije potpuno jasan. Zato su se pojavile zamisli da je krunisan dva puta. Jednom u drugoj polovini 1217. a posle ponovo oko 1220. Ipak, ova složena zamisao nije rešila protivrečnosti. Naprotiv, neobično bi bilo da se Nemanja II kruniše dva puta istom krunom, tj. krunom kralja Srbije.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Prvovenčani
  5. 5,0 5,1 Logos (2016). str. 118, 120, 124.
  6. Sveti Sava (2009). str. 12, 76.
  7. VIINJ, IV (1971). str. 166. i napomena 201.
  8. 8,0 8,1 Logos (2016). str. 130.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Ćorović
  10. 10,0 10,1 Stara srpska književnost, I. str. 236-239.
  11. 11,0 11,1 Logos (2016). str. 140-141.
  12. Novaković (1958). str. 179, 186-187.
  13. VIINJ, IV (1971). str. 154-157. sa napomenom 169.
  14. Logos (2016). str. 117.
  15. VIINJ, IV (1971). str. 164. sa napomenom 194.
  16. Sveti Sava (2009). str. 69.
  17. Logos (2016). str. 94, 118, 129.
  18. VIINJ, IV (1971). str. 164-166.
  19. VIINJ, IV (1971). str. 166.
  20. Fejér (1829). str. 395.
  21. Logos (2016). str. 131.
  22. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 269, 270.
  23. Sveti Sava (2009). str. 76, 77.
  24. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 305.
  25. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 305-307.
  26. 26,0 26,1 Muratori (1728). str. 198, 199 (340, 341).
  27. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 300.
  28. Arhiđakon Toma (2003). str. 93.
  29. Arhiđakon Toma (2003). str. 93. Pišući kako je ugarski kralj Andrija II (1205-1235) otišao preko Splita u krstaški pohod u Svetu Zemlju u avgustu 1217. godine, arhiđakon Toma Splićanin dodaje: „U isto vreme gospodar Srbije ili Raške Stevan, koji se nazivao velikim županom, poslao je izaslanike ... i isposlovao od Honorija kraljevsku krunu. On [Honorije III] je poslao izaslanika iz svoje najuže pratnje, koji dođe i okruni ga [velikog župana] kao prvog kralja njegove zemlje.” Iz ovog izgleda da je Tomi Splićaninu važno kada je prošlo poslanstvo koje je poslato iz Srbije u Rim papi, ali ne i kada je bilo krunisanje. To je razumljivo jer rimski papa je verski starešina Tome Splićanina, a srpski vladar i njegovo krunisanje su mu malnje značajni. Važno je primetiti da Toma Splićanin nije prisustvovao krunisanju, a možda nije poznavao nikoga od prisutnih tom događaju.
  30. Stara srpska književnost I (1970). str. 226, 227.
  31. Antologija srpske književnosti, Teodosije, Žitija. str. 71, 72. Pristupljeno 25. 5. 2016.
  32. Logos (2016). str. 137-140.
  33. Logos (2016). str. 140.
  34. Logos (2016). str. 1134-136.
  35. Logos (2016). str. 126-127, 141.
  36. Živorad Janković: Smrt Stefana Prvovenčanog („Pravoslavlje“, br. 941, 1. jun 2006)
  37. Monah Simon, Kralj Prvovenčani, brat Svetog Save (SPC, 7. oktobar 2016)
  38. Veselinović, Andrija; Ljušić, Radoš (2001). Srpske dinastije. Novi Sad: Plantoneum. ISBN 86-83639-01-0. 
  39. Grupa autora, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele (prema tablicama Alekse Ivića) (drugo znatno dopunjeno i prošireno izdanje), Beograd 1991. ISBN 86-7685-007-0
  40. Genealogy.eu, sajt koji sadrži porodična stabla kraljevskih i plemićkih porodica
  41. Gresi prelepe Evdokije („Večernje novosti“, feljton „Žene srpskih vladara“, 24. januar 2011), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  42. Prsten kralja Stefana Prvovenčanog

Izvori i literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Stefan Nemanja
Veliki župan Raške
(11961217)

Naslednik:
Raška/Srbija postaje kraljevina
Prethodnik:
Raškom/Srbijom vlada veliki župan
Kralj Srbije
(12171227)
Naslednik:
Stefan Radoslav