Stounvolska pobuna

Stounvolska pobuna
Deo pokreta za homoseksualno oslobađanje
Jedina poznata fotografija uslikana prve noći pobune koju je uslikao Džozef Ambrozini. Na slici su mladi gej muškarci u sukobu sa policijom.
Datum	jun 28 – jul 3, 1969 (1969-06-28 – 1969-07-03).
Lokacija	Stounvol in, Njujork 40.7338° S; 74.0021° Z / 40.7338; -74.0021
Povod	Racija Stounvol ina
Ciljevi	Gej oslobođenje i LGBT+ prava u SAD
Metode	Neredi, protesti
Strane u civilnom sukobu
Policija Njujorka Taktička patrolna jedinica Četvrta, Peta, Šesta i Deveta stanica policije Posetioci Stounvol ina
Broj
Prvi dan: 10 policajaca njujorške policije Drugi dan: Više policijskih stanica Prvi dan: 500—600 ljudi podrške u i izvan kafića Drugi dan: oko 1000 ljudi podrške u i izvan kafića

Stounvolska pobuna (engl. Stonewall riots) poznata i kao Stounvolska revolucija, predstavlja seriju spontanih, nasilnih demonstracija protiv policijske racije koje su započele u ranim jutarnjim satima 28. juna 1969. godine, u neposrednoj blizini bara Stounvol in u njujorškoj četvrti Grinič vilidž. Ovaj događaj se često navodi u američkoj istoriji kao prvi slučaj pobune pripadnika LGBT+ zajednice protiv sistematskog progona seksualnih manjina koji je imao takođe i podršku same američke vlade. Ovaj događaj smatra se početkom organizovanog aktivizma i pokreta za gej prava u SAD, kao i u ostatku sveta.

Američki gej muškarci, biseksualne osobe i lezbijke su u šestoj i sedmoj deceniji 20. veka živeli u pravnom sistemu sa zakonima koji su homoseksualne aktivnosti stavljali van zakona. Rane homofilne grupe pokušavale su da dokažu da se gej osobe mogu asimilovati u društvo, te su nastojale da svoje aktivnosti izvode nenasilnim sredstvima. Međutim, šezdesete godine 20. veka su bile, u pogledu društvenog aktivizma, veoma burne, zbog pojačane delatnosti mnogih društvenih pokreta, uključujući Afroamerički pokret za građanska prava, kontrakulturu tog vremena, i antiratne demonstracije. Ovi faktori, u kombinaciji sa liberalnim okruženjem Grinič vilidža, doprineli su izbijanju pobune.

U to vreme je veoma mali broj ugostiteljskih objekata davao otvoren pristup gej osobama. To su najčešće bili barovi, ali vlasnici tih barova uglavnom nisu bili gej osobe. Stounvol in je tada bio u vlasništvu mafije, i bio je popularan u najsiromašnijem i najmarginalizovanijem sloju gej zajednice, kao što su: transrodne osobe i kraljice, feminizirani mladi muškarci, muškarci koji su se bavili prostitucijom i mladi beskućnici. Policijske racije u gej barovima su tada bile rutinska pojava, ali su policajci te noći izgubili kontrolu nad situacijom u Stounvol inu, i isprovocirali su grupu ljudi koja je bila spremna na pobunu. Tenzije između njujorške policije i gej stanovnika Grinič vilidža eskalirale su u nove proteste koji su počeli naredne večeri i trajali su nekoliko dana. Za nekoliko nedelja, stanovnici Grinič vilidža su se organizovali u aktivističke grupe kako bi koncentrisali napore na uspostavljanje mesta na kojima će gej muškarci i lezbijke moći otvoreno ispoljavati seksualnu orijentaciju bez straha od hapšenja.

Posle Stounvolske revolucije, LGBT+ osobe u Njujorku suočile su se sa rodnim, klasnim i generacijskim preprekama u svojim naporima da stvore jedinstvenu zajednicu. U roku od šest meseci u Njujorku su formirane dve gej aktivističke organizacije, a pokrenuta su i tri lista sa ciljem da promovišu prava gej muškaraca i lezbijki. U roku od nekoliko godina organizacije za gej prava osnovane su širom SAD i sveta. Dana 28. juna 1970. godine održane su prve parade ponosa u Los Anđelesu, Čikagu i Njujorku povodom godišnjice nemira. Slični marševi organizovani su i u drugim gradovima. Danas se parade ponosa održavaju širom sveta, obično krajem juna, u znak sećanja na Stounvolsku revoluciju.

Istorijske okolnosti

Zbog velikih društvenih promena koje je prouzrokovao Drugi svetski rat, mnogi ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama osetili su, po rečima istoričara Barija Adama, vatrenu želju da „vrate predratni društveni red i zaustave snage promene“. Stavljanje akcenta na borbu protiv komunizma, podstaklo je senatora Džozefa Makartija da organizuje saslušanja u potrazi za komunistima u američkoj vladi, američkoj vojsci, kao i drugim organima i institucijama koje finansira vlada, što je dovelo do nacionalne paranoje. Anarhisti, komunisti i drugi na čije se ponašanje ili stavove gledalo kao na neameričke i subverzivne smatrani su bezbednosnim rizikom. Homoseksualci su bili uključeni u ovu listu koju je napravio američki Stejt department 1950. godine, uz obrazloženje da su podložni ucenama. Državni podsekretar Džejms Veb u jednom svom izveštaju je napisao: „Generalno se veruje da onima koji se upuštaju u otvorene akte perverzije nedostaje emocionalna stabilnost normalne osobe“. Između 1947. i 1950, odbijeno je 1.700 saveznih prijava za posao, 4.380 ljudi je otpušteno iz vojske, a 420 je dobilo otkaze u vladi zbog sumnje da su homoseksualci.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, Federalni istražni biro (FBI) i policija pravili su spiskove poznatih homoseksualaca, njihovih omiljenih lokala i prijatelja, a Pošta SAD je vodila evidenciju o adresama gde je poslat materijal koji se odnosi na homoseksualnost. Savezne države i lokalne vlade su činile isto: barovi u kojima su se okupljali homoseksualci su zatvarani, a njihovi klijenti su bili hapšeni, a njihove slike bi bile objavljivane u novinama. Gradovi su sprovodili „čistke“ kako bi uklonili homoseksualce iz naselja, parkova, barova i plaža. Zabranjeno je bilo nošenje odeće suprotnog pola, a univerziteti su otpuštali predavače za koje se sumnjalo da su homoseksualci. Na hiljade gej muškaraca i žena bilo je javno ponižavano, fizički maltretirano, otpuštano sa posla i zatvarano u zatvore ili institucije za mentalne bolesnike. Mnogi su živeli dvostruki život, držeći u tajnosti svoju seksualnost.

Godine 1952, Američko udruženje psihijatara uvrstilo je homoseksualnost u Dijagnostički i statistički priručnik (engl. Diagnostic and Statistical Manual (DSM)), kao sociopatološki poremećaj ličnosti. Studija o homoseksualnosti iz 1962. opravdala je uključivanje homoseksualnosti kao poremećaja, zaključivši da je to „patološki skriveni strah od suprotnog pola koji je izazvan traumatskim odnosom između roditelja i deteta“. Ovaj stav je bio veoma uticajan u medicinskoj struci. Međutim, 1956. godine Evelin Huker sprovela je istraživanje u kojem je uporedila sreću i društvenu prilagođenost muškaraca homoseksualaca s jedne, i heteroseksualaca s druge strane, i nije pronašla nikakve razlike. Njeno istraživanje zapanjilo je medicinsku zajednicu, a ona se pretvorila u heroja za mnoge gej muškarce i lezbijke, međutim, homoseksualnost je ostala u Dijagnostičkom i statističkom priručniku sve do 1973. godine.

Homofilni aktivizam i incident u Komptonovoj kafeteriji

Kao odgovor na ovakvo stanje formirane su nezavisno jedna od druge, dve organizacije, kako bi se borile za prava homoseksualaca i obezbedile društvene uslove u kojima bi se gej muškarci i lezbijke mogli družiti bez straha od hapšenja. Homoseksualci iz oblasti Los Anđelesa formirali su 1950. godine u kući komunističkog aktiviste Harija Heja organizaciju Društvo matašin (engl. Mattachine Society). Njihovi ciljevi su bili da ujedine homoseksualce i da ih obrazuju, da obezbede rukovodstvo, i pomognu „seksualno devijantnim osobama“ sa pravnim problemima. Naišavši na ogroman otpor zbog svog radikalnog pristupa, Matašin je 1953. svoje ciljeve preorijentisao sa radikalne borbe na asimilaciju i ugled. Zaključili su da će lakše promeniti stavove društva o homoseksualnosti ako dokažu da su gej muškarci i lezbijke normalni ljudi, i da se ne razlikuju od heteroseksualaca. Ubrzo nakon toga, nekoliko žena u San Francisku koje su se sastajale u svojim dnevnim sobama, osnovale su udruženje Ćerke Bilitis (engl. Daughters of Bilitis (DOB)). Iako je prvobitan cilj ovih žena bio da obezbede neko sigurno mesto gde bi mogle da plešu, ovo udruženje je raslo i razvilo slične ciljeve kao i Matašin, apelujući na svoje članove da se asimiluju u širu društvenu zajednicu.

Jedna od prvih pravnih borbi protiv vladine represije počela je 1953. Organizacija pod nazivom ONE, Inc počela je objavljivati časopis pod nazivom ONE. Pošta Sjedinjenih Američkih Država odbila je da distribuira avgustovsko izdanje časopisa koje je za temu imalo život homoseksualaca u heteroseksualnim brakovima, pod izgovorom da se radi o opscenom materijalu, uprkos tome što su pakovanja u kojima se nalazio časopis bila pokrivena smeđim papirom. Slučaj je na kraju došao do Vrhovnog suda koji je 1958. presudio da ONE, Inc može da šalje časopis putem pošte.

Broj homofilnih organizacija (kako su se zvale gej grupe) rastao je i širio se i na Istočnoj obali. Postepeno, pripadnici ovih organizacija su postali odvažniji. Frank Kameni je osnovao Matašin u Vašingtonu. Kameni je otpušten iz Službe za mape Vojske SAD zbog toga što je bio homoseksualac, te je bezuspešno tužio vojsku traživši da bude vraćen na posao. Kameni je napisao da se homoseksualci ne razlikuju od heteroseksualaca, često usmeravajući svoje napore prema stručnjacima za mentalno zdravlje, od kojih su neki učestvovali na sastancima Matašina i DOB-a govoreći članovima da su nenormalni. Kameni je 1965, inspirisan pokretom za građanska prava, organizovao skup kod Bele kuće i drugih vladinih zgrada u znak protesta zbog diskriminacije u zapošljavanju. Ovaj skup šokirao je mnoge gej ljude i uznemirio rukovodstva Matašina i DOB-a.U isto vreme, demonstracije pokreta za građanska prava i protesti protiv rata u Vijetnamu postajali su sve češći i masovniji, te je dolazilo do čestih sukoba sa policijom.

Potpuno marginalizovane, čak i unutar malih gej zajednica, bile su osobe koje su izlazile iz okvira tradicionalne rodne uloge. To su bili feminizirani muškarci i muškobanjaste žene, kao i muškarci i žene koji su stalno ili povremeno živeli i oblačili se kao osobe suprotnog pola. Nauka ih je klasifikovala kao transvestite, i oni su bili najvidljiviji predstavnici seksualnih manjina. Oni su kvarili pažljivo izgrađenu sliku koju su stvarali Matašin i DOB a koja je slala poruku društvu da se homoseksualci ne razlikuju ni po čemu od heteroseksualaca. Matašin i DOB su smatrali da su problemi ovih osoba i njihova borba nešto što je slično borbi homofilnih organizacija, ali da ipak nije isto. Gej i transrodne osobe organizovale su manje pobune u Los Anđelesu 1959, kao odgovor na policijska maltretiranja.

U avgustu 1966, transvestiti, drag kvinsice i prostitutke sedeli su u Komptonovoj kafeteriji u San Francisku. Menadžment kafeterije pozvao je policiju koja je došla i pokušala da uhapsi muškarce koji su bili obučeni kao žene. Usledili su neredi u kojima je porazbijan inventar kafeterije i oštećeno jedno policijsko vozilo, a nekoliko dana kasnije prozori na kafeteriji su ponovo razbijeni nakon što su bili postavljeni novi. Profesorka Suzan Strajker svrstava nerede u Komptonovoj kafeteriji u događaje prouzrokovane „diskriminacijom transrodnih osoba a ne diskriminacijom na osnovu seksualne orijentacije“ i povezuje pobunu sa pitanjima roda, rase i klase čiji su značaj homofilne organizacije nastojale da umanje. Ovaj incident označio je početak aktivizma transrodnih osoba u San Francisku.

Grinič vilidž

Vašington skver park u Grinič vilidžu

Veliki broj homoseksualaca doselio se posle Prvog svetskog rata u njujorkške četvrti Grinič vilidž i Harlem, kada su mnogi muškarci i žene koji su služili u vojsci iskoristili priliku da se nasele u većim gradovima. U enklavama gde su živeli gej muškarci i lezbijke u sledeće dve decenije razvijena je posebna potkultura. Zabrane su na neki način išle na ruku gej lokalima, jer je konzumiranje alkohola gurnuto u podzemlje, zajedno sa drugim ponašanjima koja su se smatrala nemoralnim. Grad Njujork doneo je zakone protiv homoseksualnosti u javnom i privatnom sektoru, ali pošto je alkohol bio veoma tražen, improvizovani barovi i lokali gde se točilo piće toliko su se namnožili da vlasti nisu bile u mogućnosti da u svima vrše inspekcije.

Društvena represija između 1950. i 1960. godine dovela je do kulturne revolucije u Grinič Vilidžu. Generacija mladih književnika, koji su kasnije nazvani bit generacijom, pisali su o anarhiji, drogama i hedonističkim zadovoljstvima. Među njima su bili i Alen Ginsberg i Vilijam S. Barouz, obojica stanovnici Grinič vilidža, koji su pisali i o homoseksualnosti. Njihovo pisanje privuklo je simpatije liberalno orijentisanih ljudi, kao i homoseksualaca koji su bili željni zajednice.

Početkom sedme decenije XX veka sprovođena je organizovana kampanja da se Njujork oslobodi od gej barova po nalogu gradonačelnika Roberta F. Vagnera, koji je bio zabrinut za imidž grada u jeku priprema za Svetsku izložbu 1964. Grad je oduzeo dozvole za točenje pića ovim barovima, a prerušeni policajci radili su na tome da privedu što više homoseksualaca. Zamka se obično sastojala u tome da policajac na tajnom zadatku pronađe muškarca u baru ili parku, uđe s njim u razgovor, a ako razgovor vodi ka mogućnosti da bi mogli „otići“ zajedno, muškarac bi bio uhapšen. Jedna priča objavljena u Njujork postu opisuje hapšenje u svlačionici teretane, kada se policajac uhvatio za prepone i počeo da stenje, čovek koji se zatekao tu pitao ga je da li je sve u redu, zbog čega je ubrzo bio uhapšen. Mali broj advokata je prihvatao da brani uhapšene u ovim slučajevima, a neki od advokata su davali svu svoju zaradu policajcima koji su izvršili hapšenje.

Matašin je uspeo da kod novoizabranog gradonačelnika Džona Lindzija izdejstvuje prekidanje policijske kampanje hapšenja homoseksualaca u Njujorku. Međutim, mnogo više problema imali su sa Upravom za alkohol savezne države Njujork. Iako nijedan zakon nije zabranjivao točenje pića homoseksualcima, sudovi su dozvolili Upravi za alkohol diskreciju u odobravanju i oduzimanju licenci za točenje lokalima koji bi mogli postati „neuredni“. Uprkos tome što su u Grinič vilidžu živeli u velikom broju, postojalo je samo nekoliko mesta, osim barova, gde su se gej muškarci i lezbijke mogli otvoreno okupljati bez maltretiranja i straha od hapšenja. Godine 1966, Matašin je u Njujorku održao „sip in“ u baru „Julius“ u Grinič Vilidžu, koji su uglavnom posećivali gej muškarci, da ilustruje diskriminaciju sa kojom se suočavaju homoseksualci.

Nijedan od barova u kojima su se okupljali nije bio u vlasništvu gej osoba. Skoro svi su bili u vlasništvu i pod kontrolom mafije, koji su se loše odnosili prema redovnim posetiocima, razvodnjavali alkoholna pića, i prodavali ih po cenama mnogo većim od uobičajnih. Takođe su plaćali pojedincima u policiji kako bi sprečili česte racije.

Stounvol in

Glavni članak: Stounvol in

Položaj Stounvol ina u odnosu na ostatak Grinič vilidža

Stounvol in, koji se nalazi u Ulici Kristofer na broju 51 i 53, zajedno sa nekoliko drugih objekata, tada je bio u vlasništvu porodice Đenoveze. Godine 1966, tri člana mafije uložila su 3.500 dolara kako bi preuredili Stounvol in u gej bar, nakon što je ranije bio restoran i noćni klub za heteroseksualce. Jednom nedeljno dolazio je policajac i uzimao kovertu novca kao mito, jer Stounvol in nije imao dozvolu za točenje alkohola. U baru nije bilo tekuće vode, iskorištene čaše su provlačene kroz veliku posudu sa vodom i odmah ponovo korišćene. Nije bilo požarnog izlaza, a nužnici su neprestano bili zauzeti. Iako bar nije korišćen za prostituciju, prodaja droge i druga ilegalna trgovina su bile česta pojava. To je bio jedini bar za gej muškarce u Njujorku gde je bio dozvoljen ples. Ples je bio njegova glavna atrakcija od ponovnog otvaranja kao gej kluba.

Posetioce Stounvol ina je dočekivao portir koji bi ih prvo osmotrio kroz špijunku na vratima. Konzumiranje alkohola nije bilo dozvoljeno za osobe mlađe od 18 godina, a da bi se izbeglo da se u klub infiltriraju prerušeni policajci (koji su nazivani imenima Lily Law, Alice Blue Gown ili Betty Badge ), posetioci su morali biti poznati portiru, ili „izgledati gej“. Ulaznica je tokom vikenda koštala 3 dolara, za šta je kupac dobijao dve karte koje su se mogle zameniti za dva pića. Posetioci su takođe morali da upišu svoja imena u knjigu što je trebalo da posluži kao dokaz da je bar „privatni klub“, ali su retko upisivali svoja prava imena. U baru su postojale dve prostorije za ples. Njihovi zidovi su bili crni, te je unutra bilo veoma mračno sa pulsirajućim i crnim svetlima. Ukoliko bi policija bila primećena, uključivana su bela svetla što je bio signal da svi treba da prestanu sa igrom i dodirivanjem. Stounvol in je bio jedan od dva bara gde su mogli ući feminizirani našminkani muškarci (doduše, u muškoj odeći), dok je samo nekolicini transvestita potpuno obučenih u drag kvinsice bio dozvoljen ulaz od strane obezbeđenja. Procenjuje se da je 98% posetilaca bilo muškog pola, a ponekad je i nekoliko lezbijki dolazilo u bar. Mlađi muškarci, beskućnici, koji su spavali u obližnjem parku Kristofer, često bi pokušavali da uđu unutra kako bi im posetioci kupili piće. Starost posetilaca se kretala u rasponu od starijih tinejdžera do osoba u ranim tridesetim, a rasna struktura je takođe bila izmešana. Gotovo jednak procenat posetilaca činili su belci, afroamerikanci i hispanoamerikanci. Zbog ovakve mešavine posetilaca, lokacije, kao i činjenice da je bio dozvoljen ples, Stounvol in je mnogima bio poznat kao najbolji „gej bar u gradu“.

Policijske racije u gej barovima su bile česte, i u proseku su se dešavale jednom mesečno u svakom baru. Mnogi barovi su čuvali dodatne zalihe pića u tajnom prostoru iza bara, ili u automobilu par blokova dalje, da bi se omogućio nastavak poslovanja što pre ukoliko bi alkohol bio oduzet. Vlasnici i menadžment barova su obično unapred znali za racije jer su imali doušnike u policiji, a racije su se događale rano uveče tako da je bar mogao nastaviti sa radom nakon što policija ode. Tokom uobičajne racije palila su se svetla, a posetioci su bili postrojeni u red te su im proveravane lične karte. Oni koji nisu imali ličnu kartu ili koji su bili obučeni u odeću suprotnog pola su hapšeni, a drugima je dozvoljavano da odu. Žene su morale da nose tri komada ženske odeće, a ukoliko se utvrdi da ih ne nose bile su uhapšene. Zaposleni i menadžment barova su tokom racije obično bili uhapšeni. Period neposredno pre 28. juna 1969. obeležen je čestim racijama u lokalnim barovima, uključujući i raciju u Stounvol inu u utorak pre nereda., kao i zatvaranjem 4 kluba u Grinič vilidžu.

Neredi

Policijska racija

Unutrašnji raspored prostorija u Stounvol inu, 1969.

U subotu, 28. juna 1969. u 1:20 ujutru, četiri policajca u civilu u tamnim odelima, dve patrole policajaca u uniformi, detektiv Čarls Smit i zamenik inspektora Simor Pin došli su do dvostrukih vrata Stounvol ina i glasno objavili: „Policija! Preuzimamo mesto!“ Dve prerušene policajke i dva policajca u civilu ušli su u bar ranije te večeri da prikupe dokaze, dok je ekipa Odreda za javni moral čekala ispred na signal. Ekipa koja je bila unutra pozvala je pojačanje koristeći telefon koji je postojao u baru. Muzika je bila odmah isključena, a uključena su glavna svetla. U baru je te noći bilo oko 200 osoba. Posetioci koji nikada nisu prisustvovali policijskoj raciji su bili zbunjeni, dok su oni koji su znali šta se dešava počeli da jure prema vratima i prozorima toaleta. Policija je blokirala vrata, te su zbunjenost i panika počeli ubrzano da se šire. Majkl Fejder se seća: „Stvari su se desile tako brzo da smo jednostavno uhvaćeni ne znajući. Odjednom je tu bila policija i rečeno nam je da stanemo u liniju, da izvadimo lične karte i da budemo spremni da nas izvedu iz bara.“

Racija nije išla kako je planirano. Standardna procedura je bila da se posetioci postave u red, da im se provere identifikacioni dokumenti, i da žena policajac odvede one koji nose žensku odeću u toalet kako bi proverila njihov pol, nakon čega bi svaki muškarac koji je nosio žensku odeću bio uhapšen. Međutim, oni koji su bili obučeni kao žene te noći su odbili da idu sa policajkom. Muškarci u redu počeli su odbijati da izvade identifikacione dokumente. Policija je odlučila da sve prisutne odvede u policijsku stanicu, te su odvojili transvestite u prostoriju u zadnjem delu bara. Marija Riter, koju su u porodici znali kao Stiva, seća se: „Moj najveći strah je bio da ću biti uhapšena. Moj drugi najveći strah je bio da će slika mene u haljini moje majke biti objavljena u novinama ili na televiziji.“ I posetioci i policija se sećaju da se osećaj nelagodnosti širio veoma brzo, podstican od strane policajaca koji su počeli da vređaju neke od lezbijki.

„Svi su bili uznemireni, ljuti, i uzbuđeni. Niko nije imao slogan, niko nije imao čak ni stav, ali se nešto kuvalo.“

Edmund Vajt, svedok događaja kod Stounvola

Trebalo je da policajci prenesu alkohol iz bara u policijske „marice“. Bilo je zaplenjeno 28 kutija piva i 19 flaša žestokog pića, ali vozila nisu stigla, tako da su posetioci bara morali da čekaju u redu oko 15 minuta. Oni koji nisu bili uhapšeni pušteni su da izađu na prednja vrata, ali se nisu razišli brzo kao obično. Umesto toga, zaustavljali su se ispred pa je gomila koja je posmatrala šta se dešava počela da raste. U roku od nekoliko minuta, između 100 i 150 osoba se okupilo ispred, od kojih su neki došli nakon što su pušteni iz unutrašnjosti Stounvola, a neki nakon što su primetili policijske automobile i okupljenu masu. Iako je policija udarala i gurala neke od gostiju iz bara, neki od njih su po izlasku počeli da im salutiraju, ismevajući ih na oduševljenje mase koja je bila okupljena ispred.

Kada je stiglo prvo policijsko vozilo za prevoz uhapšenih, inspektor Pin se priseća da se broj ljudi okupljenih ispred bara, od kojih su najveći broj bili homoseksualci, udesetostručio u odnosu na broj posetilaca bara i da je među svima zavladala tišina. Zbog zabune u radio vezama kasnio je dolazak drugog vozila. Policija je sprovela pripadnike mafije u prvo vozilo na oduševljenje posmatrača. Zatim su u vozilo stavljeni zaposleni u baru. Jedan posmatrač je uzviknuo: „Gej snaga!“, a neko je počeo pevati We Shall Overcome, na šta je publika oduševljeno reagovala, međutim zabava i dobro raspoloženje su bili pomešani sa „rastućim i intenzivnim neprijateljstvom“. Jedan policajac je gurnuo transvestitu koja mu je odgovorila udarivši ga svojom torbom u glavu, a masa je počela da navija. Autor Edmund Vajt, koji je u to vreme prolazio pored Stounvol ina, ovako opisuje tadašnja dešavanja: „Svi su bili uznemireni, ljuti, i uzbuđeni. Niko nije imao slogan, niko nije imao čak ni stav, ali se nešto kuvalo.“ Gaćice, a zatim i pivske flaše su bacane na policijsko vozilo nakon što se proširila glasina da su pojedinci još zatvoreni u baru i da ih tuku.

Tuča je izbila kada je policija pokušala da otprati jednu ženu sa lisicama u policijsko vozilo. Ona je u više navrata bežala i borila se sa četvoricom policajaca, psujući ih i vičući, što je trajalo nekih desetak minuta. Jedan policajac ju je udario pendrekom u glavu, jer se, prema izjavi jednog svedoka, žalila da su joj lisice previše uske. Posmatrači se prisećaju da je žena, čiji je identitet ostao nepoznat, podstakla masu da se bori kada ih je pogledala i doviknula: „Zašto ne učinite nešto?“ Policajac ju je uhvatio i ugurao u vozilo. U tom trenutku je situacija eskalirala u otvoreni sukob.

„Poslednja kap“

Policija je pokušala da obuzda gomilu te je oborila nekoliko ljudi, što je još više razgnevilo pojedince. Neki od uhapšenih sa lisicama na rukama, koji su se nalazili pored policijskog vozila su pobegli, nakon što ih je policija ostavila bez nadzora (prema nekim svedocima, namerno). Gomila je zatim pokušala da prevrne policijsko vozilo, nakon čega je ona zajedno sa još dva patrolna automobila, sa nekoliko probušenih guma napustila mesto dešavanja, a inspektor Pin je apelovao da se vozila vrate što pre. Sukobi su privukli još više ljudi koji su primetili šta se dešava. Neko u masi je povikao da je policija upala u bar jer im nije isplaćen „njihov deo“, na šta je neko drugi povikao „Hajde da ih isplatimo!", nakon čega su metalni novčići poleteli prema policajcima. Policajci su, uvidevši da su brojčano nadjačani od strane demonstranata kojih je sada bilo između 500 i 600, zgrabili nekoliko ljudi kako bi ih iskoristili kao štit dok su se povlačili prema Stounvol inu. Među ovim ljudima je bio i folk pevač Dejv Van Ronk koji je, kada je čuo šta se dešava, došao iz bara nekoliko blokova dalje. Iako Van Ronk nije bio gej, mnogo puta je bio svedok policijske brutalnosti dok je učestvovao u antiratnim demonstracijama: „Što se mene tiče, svako ko bi se suprotstavio policajcima je imao moju podršku, i zato sam ostao... Svaki put kada bih se okrenuo panduri su iskaljivali svoj bes na nekome“. Deset policajaca, uključujući i dve policajke, zabarikadirali su se unutar Stounvol Ina, sa njima su bili Van Ronk, Hauard Smit (novinar „Vilidž vojsa“), i nekoliko uhapšenih sa lisicama na rukama koje su policajci poveli radi vlastite bezbednosti.

Mnoge analize nereda govore da oni nisu bili unapred planirani, te da nije bilo očiglednog povoda za demonstracije i da je ono što se desilo je bilo spontano. Majkl Fejder, učesnik demonstracija, objašnjava:

Svi smo imali kolektivni osećaj da nam je dosta ove vrste sranja. To nije bilo ništa opipljivo što je neko rekao nekom drugom, nego kao da je sve što se nakupljalo godinama došlo svima u glavu te noći na tom mestu, i to nisu bile organizovane demonstracije... Svi u masi su osetili da više nema povratka. To je bilo nešto kao poslednja kap. Bilo je vreme da se vrati ono što nam je oduvek oduzeto... Bilo je raznih ljudi, i svako je imao svoj razlog, ali uglavnom su to bili bes, ljutnja, tuga, sve zajedno, i sve je odjednom izmaklo kontroli. Policija je ta koja je napravila većinu štete, mi smo samo pokušavali da se oslobodimo i vratimo unutra. Osetili smo da konačno imamo slobodu, ili slobodu da bar pokažemo da zahtevamo slobodu. [...] To je kao da prvi put ustajete i snažno zahtevate nešto, i to je ono što je iznenadilo policiju. Bilo je nešto u vazduhu, sloboda koja kasni već dugo vremena, i mi smo se borili za nju. Ta borba je poprimila različite oblike, ali suština je bila da mi nećemo otići. I nismo otišli.

— 

Jedina fotografija koja je snimljena tokom prve noći nemira pokazuje mlade beskućnike koji su spavali u obližnjem parku Kristofer u sukobu sa policijom. Časopis Društva matašin koji je izašao mesec dana kasnije ponudio je svoje objašnjenje zbog čega su se nemiri dogodili: „Tu su se uglavnom okupljali ljudi koji nisu bili dobrodošli, ili koji nisu mogli sebi da priušte da izlaze na druga mesta gde su se okupljali homoseksualci... Stounvol je postao dom za ovu decu. Kada je došlo do racije, oni su se borili za njega... To, i činjenica da nisu imali šta da izgube osim najtolerantnijeg i najotvorenijeg gej mesta u gradu, objašnjava zašto.“

Kante za smeće, flaše, kamenje i cigle su bacani na zgradu, porazbijavši prozore. Svedoci potvrđuju da su najmarginalizovanije osobe unutar gej zajednice bile odgovorne za prvi val „projektila“, kao i za čupanje parking-metra kojim su pokušali da razbiju vrata Stounvol ina. Silvija Rivera, koja je bila potpuno obučena u drag kvinsicu i unutar Stounvola tokom racije, seća se:„Tretirali ste nas kao govna svih ovih godina? Uf-uf. Sada je red na nas... To je bio jedan od najznačajnijih trenutaka u mom životu.“ Masa je zapalila smeće i počela da ga baca kroz polomljene prozore, a policajci su zgrabili vatrogasno crevo. Međutim nije bilo pritiska, te je crevo bilo beskorisno, što je još više ohrabrilo masu. Kada su demonstranti polomili prozore koji su bili pokriveni ivericom od strane vlasnika bara kako bi odvratili policiju i sprečili racije, policajci u baru su izvadili pištolje. Vrata su se otvorila i policajci su uperili oružje na gomilu, preteći da će pucati. Novinar Vilidž vojsa Hauard Smit, koji je bio u baru sa policijom, uzeo je francuski ključ i stavio ga u pantalone ne znajući da li da ga upotrebi protiv rulje ili protiv policije. Uskoro su stigle nove policijske snage i vatrogasna vozila. Sukob je trajao oko 45 minuta.

Eskalacija

Taktičke policijske snage (engl. Tactical Police Force (TPF)) za razbijanje demonstracija stigle su da oslobode policajce koji su bili zarobljeni u baru. Jednom policajcu je bilo povređeno oko, dok je nekoliko drugih koji su pogođeni raznim predmetima takođe bilo povređeno. Bob Koler, koji je šetao svog psa kod Stounvol ina te noći, video je da TPF stiže: „Učestvovao sam u dovoljno nereda, tako da sam znao da je zabava završena.... Panduri su bili potpuno poniženi. To se nikada ranije nije desilo. Pretpostavljam da su bili ljući nego što su ikada pre bili, jer svi drugi su pravili nerede... ali od „vila“ se nije očekivalo da se bune... nijedna grupa nikada ranije nije primorala pandure da se povuku, tako da je bes bio ogroman. Mislim, želeli su da „ubiju.““ Nakon što su dobili pojačanje, policajci su odlučili da privedu sve koje su mogli, da ih strpaju u marice i prevezu u zatvor, ali inspektor Pin se seća: „Borbe su izbile sa transvestitima, koji nisu hteli da uđu u maricu“. Ovo je potvrdio još jedan svedok koji je posmatrao događaje s druge strane ulice: „Ono što sam mogao da vidim o tome ko se borio je da su to bili transvestiti i borili su se žestoko.“

Snage TPF-a su formirale falangu i pokušale da raščiste ulicu marširajući polako i potiskujući masu. Masa je otvoreno ismevala policiju. Neki su počeli da ih pozdravljaju, da izvode razne plesne pokrete, i pevaju u ritmu muzike iz emisije The Howdy Doody Show. Vilidž vojs je o događajima pisao: „Jedno vreme je došlo do stagnacije, kada su (demonstranti) izvodili neke gej budalaštine napravivši formaciju koja je ličila na hor i koja je stajala naspram formacije policajaca pod punom opremom. Baš kada je formacija ušla u punu plesnu rutinu, TPF je ponovo napredovao i potisnuo masu koja je uzvikivala „gej snaga“ niz ulicu Kristofer prema Sedmoj aveniji.“ Jedan od učesnika koji su bili u Stounvolu tokom racije je podsetio: „Policija nas je jurila, i tada sam shvatio da ovo nije bila dobra ideja, jer su me s leđa udarili pendrekom.“ Drugi učesnik je izjavio: „Nikada neću izbrisati iz sećanja taj prizor. Policajci sa pendrecima i plesna formacija na drugoj strani. To je neverovatna stvar. [...] Mislim da sam tada osetio bes. Jer ljude su prebijali pendrecima. A zbog čega? Zbog plesa.“

Park Kristofer, gde su se mnogi učesnici nereda okupili kako bi razgovarali o onome što se desilo, danas se u njemu nalazi skulptura sastavljena od četiri bele ljudske figure, umetnika Džordža Segala.

Kreg Rodvel, vlasnik „Spomen knjižare Oskar Vajld“ ispričao je da je gledao kako policija juri demonstrante kroz krivudave ulice, da bi potom video demonstrante kako izlaze iz raznih ćoškova iza policije. Masa je zaustavljala automobile, prevrnuvši jedan od njih kako bi blokirali ulicu Kristofer. Džek Nikols i Lig Klark, u kolumni štampanoj u magazinu Screw, napisali su da je „velika gomila gnevnih demonstranata jurila (policiju) kroz nekoliko blokova uzvikujući „Uhvatite ih!““

Do 4:00 ujutru ulice su bile gotovo prazne. Mnogi ljudi su sedeli na stepeništu ili su se okupili u obližnjem parku Kristofer tokom jutra, mamurni i u neverici šta se dogodilo. Mnogi svedoci se sećaju osećaja nadrealnosti i jezive tišine koji je dolazio iz ulice Kristofer, iako je i dalje bilo „elektriciteta u vazduhu“. Jedan je prokomentarisao: „Postojala je određena lepota u onome što se desilo.... Bilo je očigledno, bar meni, da je mnogo ljudi bilo gej, i da je ovo bila naša ulica“. Trinaest ljudi je uhapšeno. Neki od učesnika su bili hospitalizovani, a povređena su i četiri policajca. Skoro sve u Stounvol inu je bio polomljeno. Inspektor Pin je nameravao da zatvori i razmontira Stounvol in te noći. Telefonska govornica, toaleti, ogledala, džuboks, mašine za cigarete... sve je bilo razbijeno, moguće u neredima a moguće i od strane policije.

Otvorena pobuna

Još u toku nereda kod Stounvola, Kreg Rodvel je zvao Njujork tajms, Njujork post i Njujork dejli njuz da ih obavesti o događajima. Sva tri novinska lista su pisala o neredima, a „Njujork dejli njuz“ ih je stavio na naslovnu stranu. Vesti o neredima su se brzo proširile Grinič vilidžom, podstaknute glasinama da su ih organizovali Studenti za demokratsko društvo, Crni panteri, a kružila je i glasina da je nerede organizovao „homoseksualni policajac čiji je „cimer“ otišao plesati u Stounvol protiv njegove volje“ Tokom subote, 28. juna, ljudi su celog dana dolazili i gledali spaljeni Stounvol in. Na zidovima bara su osvanuli grafiti sa porukama „Drag snaga“, „Napali su naša prava“, „Podršžite gej snagu“, i „legalizujte gej barove“, a osvanuo je i grafit u vezi sa statusom bara - „Otvoreni smo“.

Sledeće noći su ponovo izbili neredi u ulici Kristofer. Među učesnicima postoje različita mišljenja o tome koja je noć bila više nasilna. Mnogi koji su učestvovali u neredima tokom prve noći vratili su se i tokom druge, a tu su bili i „policijski provokatori“, radoznali prolaznici pa čak i turisti. Za mnoge je bilo iznenađujuće povećano iskazivanje homoseksualne privlačnosti u javnosti, jedan svedok je to opisao ovako: „U odnosu na stanje kada smo morali ići od vrata do vrata i razgovarati sa nekim kroz špijunku kako bismo ušli, iznenada smo bili van. Bili smo na ulicama.“

Znaš, momci su bili tako lepi, izgubili su onaj ranjeni izgled koji su svi pederi imali u poslednjih 10 godina.

Alen Ginsberg

Hiljade ljudi opet se okupilo ispred Stounvola, koji je ponovo otvoren, zagušujući ulicu Kristofer dok se gomila nije „prelila“ i u susedne blokove. Masa je okružila autobuse i automobile, maltretirajući putnike, dok nisu ili priznali da su gej ili sugerisali da podržavaju demonstracije. Silvija Rivera je videla svog prijatelja kako skače na obližnji automobil koji je pokušavao da se probije kroz masu. Pojedinci iz mase su tresli automobile gurajući ih napred i nazad i zastrašujući putnike. Još jedna Riverina prijateljica, Marša P. Džonson, popela se na stub za uličnu rasvetu i bacila tešku torbu na haubu policijskog automobila, razbivši vetrobran. Kao i prethodne večeri, zapaljeni su kontejneri u celoj oblasti gde su se neredi odvijali. Bilo je prisutno više od 100 policajaca, a u 2 sata posle ponoći ponovo su stigle jedinice TPF-a. Kada je policija privela pojedine demonstrante, koje je većina svedoka opisala izrazima „sissies“ i „swishes“, gomila je krenula da ih oslobodi. Ulične borbe ponovo su trajale do 4 sata ujutru.

Pesnik Bit generacije Alen Ginsberg bio je dugogodišnji stanovnik Grinič vilidža odnosno ulice Kristofer. Nakon što je saznao za nerede koji su se dogodili prethodne večeri, rekao je: „Gej snaga! Nije li to sjajno!... Bilo je i vreme da uradimo nešto da se potvrdimo!“, Nakon toga je posetio Stounvol in po prvi put. Kada se vraćao kući, rekao je Lučijanu Traskotu: „Znaš, momci su bili tako lepi, izgubili su onaj ranjeni izgled koji su svi pederi imali u poslednjih 10 godina.“

„Nepodnošljivo stanje“

Sukobi i protesti u Grinič vilidžu su bili sporadični u ponedeljak i utorak, delom i zbog kiše. Policija i stanovnici su imali nekoliko prepirki, jer su obe grupe prezirale jedna drugu. Kreg Rodvel i njegov partner Fred Sardžent odštampali su i podelili 5.000 letaka posle prve noći nemira, u jednom od njih je pisalo: „Isterajte mafiju i policiju iz gej barova“. Leci su pozivali gej muškarce da uspostave svoje barove, te da bojkotuju Stounvol i druge barove u vlasništvu mafije, kao i da se izvrši javni pritisak na kancelariju gradonačelnika da istraži „nepodnošljivo stanje.“

Nisu svi u gej zajednici smatrali pobunu pozitivnim događajem. Za mnoge starije homoseksualce i članove „Društva matašin“ koji su tokom 1960-ih radili na tome da prikažu da se homoseksualci ne razlikuju od heteroseksualaca, upotreba nasilja i prikazivanje „feminiziranog“ ponašanja je bilo poniženje. Rendi Viker, koji je učestvovao u prvim protestima za gej prava ispred Bele kuće, rekao je da je ono što se dešavalo u Stounvolu bilo suprotno svemu što je želeo da ljudi misle o homoseksualcima. Drugi su smatrali da je zatvaranje Stounvol ina pozitivna stvar za Vilidž.

U sredu je u Vilidž vojsu izašla reportaža o neredima koju su napisali Hauard Smit i Lušan Traskot a koja je sadržavala nelaskave opise događaja i učesnika koji su, između ostalog, opisani i kao „snage pederstva“. Masa se ponovo okupila u ulici Kristofer i krenula prema kancelarijama Vilidž vojsa preteći da će da ih zapali. U masi koja je brojala između 500 i 1.000 učesnika bilo je i pripadnika drugih grupa koje su imale „neuspešne“ sukobe sa policijom u prošlosti, i koji su bili radoznali da saznaju kako je policija bila poražena prethodnih noći. Došlo je do novih uličnih borbi, u kojima je povređeno nekoliko policajaca i demonstranata, opljačkano nekoliko radnji, a uhapšeno je 5 osoba. Incidenti u sredu su trajali oko sat vremena, a jedan svedok ih je opisao na sledeći način: „Pročulo se! Ulica Kristofer će biti oslobođena. Pederima je dosta ugnjetavanja.“

Posledice

Komemorativna ploča za Stounvolsku pobunu

Osećaj hitnosti proširio se po Grinič vilidžu, čak i kod ljudi koji nisu bili svedoci nemira. Mnogi koji su prisustvovali sastancima tokom pobune, osetili su priliku da preduzmu akciju. Dana 4. jula 1969, Društvo matašin je održalo redovni godišnji protest ispred zgrade Independence Hall u Filadelfiji, pod nazivom Godišnji podsetnik. Organizatori Kreg Rodvel, Frank Kameni, Rendi Viker, Barbara Gitings i Kej Lahusen, koji su svi učestvovali i prethodnih godina, došli su iz Njujorka u Filadelfiju autobusom, zajedno sa ostalim učesnicima. Od 1965, ovakva okupljanja su bila vrlo kontrolisana: žene su nosile suknje a muškarci su nosili odela i kravate, i svi su marširali tiho u organizovanim redovima. Ove godine Rodvel se seća da se osećao ograničenim zbog pravila koje je postavio Kameni. Kada su se dve žene spontano uhvatile za ruke, Kameni ih je razdvojio govoreći: „Ništa od toga! Ništa od toga!“ Rodvel je, međutim, ubedio desetak parova da se drže za ruke. Kameni je zbog ovoga bio besan, ali su parovi koji su se držali za ruke dobili više medijske pažnje nego svi prethodni marševi. Jedna od učesnica Lili Vinčenz se seća: „Bilo je jasno da se stvari menjaju. Ljudi koji su se ranije osećali ugnjetavanim, sada su se osećali osnaženim.“ Rodvel se vratio u Njujork odlučan da promeni dotadašnje tihe, krotke načine privlačenja pažnje. Jedan od njegovih prvih prioriteta bio je planiranje „Dana oslobođenja ulice Kristofer“.

Gej oslobodilački front

Iako je Društvo matašin postojalo od 1950-ih, mnoge od njihovih metoda u tom trenutku su se činile suviše blagim za ljude koji su bili svedoci ili koji su bili inspirisani neredima. Matašin je priznao ovu promenu u stavovima u jednom članku u svojim novinama pod nazivom „Herpin drop je obišao svet“. Kada je jedan aktivista Matašina predložio „prijateljske i slatke“ demonstracije sa svećama, ljudi iz publike su negodovali uzvikujući da je to uloga koju ih je društvo teralo da igraju. Uz letke na kojima je pisalo: „Da li smatrate da se homoseksualci bune? Možete se kladiti da je tako!“, formoran je Gej oslobodilački front (engl. Gay Liberation Front (GLF)), prva gej organizacija koja je koristila reč „gej“ u svom imenu. Prethodne organizacije kao što su Društvo matašin, Ćerke Bilitis, i druge su prikrivale svoje ciljeve namerno birajući nejasna imena.

Uspon militantnosti je postao očigledan i dugogodišnjim aktivistima kao što su Frenk Kameni i Barbara Gitings. Za vreme jednog sastanka GLF-a, kome su prisustvovali i njih dvoje kako bi upoznali novu organizaciju, mladi član GLF-a ih je pitao ko su i tražio da vidi njihove akreditacije. Gitings je zbunjeno zamuckivala: „Ja sam gej. Zato sam ovde.“ GLF je preuzeo taktiku od afroameričkih i antiratnih demonstranata i povezao se sa njima sa željom da „rade zajedno na restrukturiranju američkog društva“. Po ugledu na Crne pantere, marširali su na ženski zatvor u Njujorku dajući podršku uhapšenoj Afeni Šakur i drugim radikalnim ciljevima nove levice. Međutim, četiri meseca nakon što je formirana, grupa se raspala jer članovi nisu bili u stanju da se dogovore oko načina delovanja.

Gej aktivistički savez

U roku od šest meseci od Stounvolske revolucije, aktivisti su pokrenuli časopis pod imenom „Gej“ (engl. Gay). Smatrali su ga neophodnim jer je najliberalnija publikacija u gradu, Vilidž vojs, odbijala da objavi reč „gej“ u oglasima u kojima je GLF tražio nove članove i volontere. U razmaku od šest nedelja pokrenuta su još dva časopisa: Come Out! i Gay Power, a broj čitalaca ova tri časopisa uskoro je dostigao cifru od 20.000 do 25.000.

Članovi GLF-a su organizovali nekoliko plesova za istopolne parove, ali su sastanci GLF-a bili haotični. Kada je Bob Koler tražio odeću i novac za pomoć mladim beskućnicima koji su učestvovali u neredima, a od kojih su mnogi spavali u parku Kristofer ili na trgu Šeridan, razvila se diskusija o propasti kapitalizma. Krajem decembra 1969, nekoliko ljudi koji su bili frustrirani nakon prisustva sastancima GLF-a formirali su Gej aktivistički savez (engl. Gay Activists Alliance (GAA)). GAA je trebalo da bude u potpunosti fokusiran na gej pitanja, i bolje organizovan. U njihovom statutu je pisalo: „Mi kao oslobođeni homoseksualni aktivisti zahtevamo slobodu izražavanja našeg dostojanstva i vrednosti kao ljudskih bića.“ GAA je razvio i usavršio konfrontacionu taktiku poznatu kao „zep“ (engl. zap), a koja se sastojala u tome da pronađu političara bez čuvara prilikom javnog nastupa ili obraćanja medijima i da zahtevaju od njega da podrži gej i lezbijska prava. Nekoliko gradskih odbornika je „zepovano“ a gradonačelnik Džon Lindzi je „zepovan“ nekoliko puta, jednom dok je gostovao na televiziji, kada su članovi GAA činili većinu publike.

Racije u gej barovima nisu prestale posle Stounvolske revolucije. U martu 1970, zamenik inspektora Simor Pin predvodio je racije u klubovima „Zodijak“ i 17 Barrow Street. Racija se uskoro desila i u gej klubu „Zmijsko leglo“ koji nije imao dozvolu za rad i točenje alkohola, pri čemu je uhapšeno 167 osoba. Jedan od posetilaca kluba, državljanin Argentine, bio je toliko uplašen da bi mogao da bude deportovan zbog toga što je homoseksualac da je pokušao da pobegne policiji skačući sa prozora drugog sprata, pri čemu se ozbiljno povredio jer je pao na šiljak ograde dug 36 centimetara. Njujork dejli njuz je objavio fotografiju probodenog mladića na naslovnoj strani. Članovi GAA su organizovali marš od parka Kristofer do policijske uprave u kojem je učestvovalo više stotina gej muškaraca, lezbijki i liberalnih simpatizera, koji su se mirno suočili sa TPF-om. Takođe su sponzorisali kampanju pisanja pisama gradonačelniku Lindziju, u okviru koje su Demokratska stranka Grinič vilidža i kongresmen Ed Koh uputili molbe da se zaustave racije na gej barove u gradu.

Stounvol in je bio otvoren još samo nekoliko sedmica nakon nereda. U oktobru 1969. ponuđen je na iznajmljivanje. Rodvelov bojkot kao i činjenica da se radilo o zloglasnoj lokaciji obeshrabrivali su potencijalne zakupce.

Gej ponos

Glavni članak: Povorka ponosa

„Dan oslobođenja ulice Kristofer“ održan je 28. juna 1970, čime je obeležena prva godišnjica Stounvolske revolucije uz okupljanja u ulici Kristofer i prvu paradu ponosa u istoriji SAD, koja je prošla kroz 51 gradski blok do Sentral parka. Marš je trajao manje od polovine planiranog vremena, zbog uzbuđenja, ali i zbog straha od šetnje kroz grad sa gej zastavama i znamenjima. Iako je dozvola za paradu izdata samo dva sata pre početka marša, učesnici su naišli na slab otpor od prolaznika i posmatrača. Njujork tajms je na naslovnoj strani izvestio da su učesnici zauzeli čitavu ulicu u dužini od oko 15 gradskih blokova. Izveštavanje Vilidž vojsa je bilo pozitivno, opisujući „otpor koji je izrastao kao posledica policijske racije u Stounvol inu pre godinu dana.“

Bilo je malo otvorenog animoziteta, a neki posmatrači su aplaudirali kada je prošla visoka, lepa devojka koja je nosila transparent „Ja sam lezbijka“.

Tekst iz Njujork tajmsa o prvoj paradi ponosa

Gej parade su istovremeno održane i u Los Anđelesu i Čikagu. Sledeće godine, parade su održane u Bostonu, Dalasu, Milvokiju, Londonu, Parizu, Zapadnom Berlinu i Stokholmu. Od 1972. godine parade se održavaju i u Atlanti, Bafalu, Detroitu, Vašingtonu, Majamiju i Filadelfiji.

Parada ponosa u Njujorku (Christopher Street Day) 2009.

Frenk Kameni je ubrzo shvatio ključnu promenu koju je donela Stounvolska revolucija. Kao jedan od organizatora gej aktivizma 1950-ih godina, pokušavao je da ubedi ljude da se gej osobe ne razlikuju od heteroseksualaca. Kada su on i drugi protestovali ispred Bele kuće, Stejt departmenta i Indipendens hola nekoliko godina ranije, njihov cilj je bio da izgledaju kao da bi mogli da rade za američku vladu. Sa Kamenijem je tada protestovalo još 10 osoba i nisu privukli gotovo nikakvu medijsku pažnju. O značaju Stounvolske revolucije Kameni je kasnije izjavio: „U vreme pre Stounvola imali smo pedeset do šezdeset gej grupa u državi. Godinu dana kasnije bilo ih je najmanje 1.500. Dve godine kasnije, u meri u kojoj se taj broj mogao utvrditi, bilo ih je 2.500.“

I Rendi Viker je kao i Kameni takođe izrazio žaljenje zbog svoje reakcije na promenu stavova nakon nemira, nazvavši to „jednom od najvećih grešaka svog života“. Slika gej osoba koje uzvraćaju na policijsko maltretiranje, nakon što su toliko godina dozvoljavale da takav tretman prođe bez reakcije „probudila je neočekivane duhove među mnogim homoseksualcima“. Kej Lahusen, koja je fotografisala ranije proteste uključujući i onaj iz 1965, izjavila je: „Do 1969, ovaj pokret je obično nazivan homoseksualnim ili homofilnim pokretom.... Mnogi novi aktivisti su smatrali Stounvolski ustanak rođenjem gej oslobodilačkog pokreta. Svakako se radilo o rađanju gej ponosa u velikom obimu.“

Legat

Malo verovatna zajednica

U roku od dve godine od Stounvolske revolucije formirane su grupe za gej prava u svim većim američkim gradovima, Kanadi, Australiji i zapadnoj Evropi. Ljudi koji su se priključili ovim organizacijama nakon Stounvolske revolucije imali su malo toga zajedničkog, osim seksualne orijentacije. Mnogi koji su prisustvovali skupovima GLF-a i GAA su bili zatečeni brojem gej ljudi na jednom mestu. U godinama posle nereda velike prepreke stvaranju kohezivne zajednice bile su rasa, klasa, ideologija i rod. Ovo je došlo do izražaja tokom jednog skupa iz 1973, kada je, nekoliko trenutaka nakon što je Barbara Gitings pohvalila raznolikost gomile, feministička aktivistkinja Žan O’Lari protestovala protiv onoga što je smatrala ruganjem ženama, od strane transvestita i drag kvinsica na skupu. Tokom govora O’Lari, u kojem je još tvrdila da drag kvinsice ismevaju žene radi zabave i profita, Silvija Rivera i Li Bruster su skočile na binu i uzviknule: „Vi idete u barove zbog onoga što su drag kvinsice učinile za vas, a ove kuje nam kažu da prestanemo biti ono što jesmo!“ Ovaj incident je izazvao gađenje kod svih učesnika skupa.

O’Lari je tokom ranih 1970-ih radila na odvajanju prava transvestita od gej prava zato što je smatrala da će prava transvestita biti teško ostvariti. Silvija Rivera je napustila gej aktivizam i počela da radi isključivo na pitanjima transrodnih osoba i transvestita. Početna neslaganja među učesnicima pokreta, međutim, uglavnom su nestala nakon dodatnog razmišljanja. O’Lari je kasnije izrazila žaljenje zbog svojih stavova: „Gledajući unazad, jako mi je neprijatno jer su se moji pogledi toliko promenili u odnosu na taj period. Danas nikada ne bih išla protiv transvestita.“„To je bilo užasno. Kako sam mogla da radim na isključivanju transvestita i da u isto vreme kritikujem feministkinje koje su u to vreme činile sve da isključe lezbijke?“

O’Lari je imala na umu pokušaje od strane članica Nacionalne organizacije za žene (engl. National Organization for Women (NOW)) da se distanciraju od pojedinih komentara u kojima je organizacija opisivana kao „raj za lezbijke“. Kao deo ovog procesa, Rita Me Braun i druge lezbijke koje su bile aktivne u organizaciji su proterane. One su organizovale protest na Drugom kongresu za ujedinjenje žena 1970, i dobile podršku mnogih članica, te su konačno ponovo prihvaćene u organizaciju 1971. godine.

Jačanje lezbijskog feminizma 1970-ih ponekad je bilo toliko u suprotnosti sa gej oslobodilačkim pokretom da su neke lezbijke odbijale da rade sa gej muškarcima. Mnoge lezbijke su smatrale stavove muškaraca patrijahalnim i šovinističkim, i videle su kod gej muškaraca iste zablude i predstave o ženama kao kod heteroseksualnih muškaraca. Problemi sa kojima su se suočavali gej muškarci nisu bili toliko izraženi i važni za lezbijke. Godine 1977, održana je „lezbijska parada“ kao alternativa zajedničkom delovanju sa gej muškarcima i deljenju njihovih problema, a naročito onoga što je Adrijen Riš nazvala „nasilni, autodestruktivni svet gej barova“. Gej aktivistkinja Barbara Gitings odlučila je da ostane u gej pokretu, objašnjavajući: „Radi se o tome gde boli najviše. Po mom mišljenju ne boli najviše u ženskoj areni, nego u gej areni.“

Tokom 1970-ih gej aktivizam je ostvario značajne uspehe. Jedan od prvih i najvažnijih je „zep“ u maju 1970. koji su izveli članovi GLF-a na konvenciji Američkog udruženja psihijatara (APA). Na konferenciji o modifikaciji ponašanja, tokom prikazivanja filma o korišćenju terapije elektrošokovima u cilju smanjenja istopolne privlačnosti, Moris Kajt i članovi GLF-a u publici prekinuli su film uzvicima „Mučenje!“ i „Varvarstvo!“. Oni su preuzeli mikrofon i saopštili da su medicinski profesionalci koji propisuju takve terapije za homoseksualne „pacijente“ saučesnici u njihovom mučenju. Iako je 20 psihijatara koji su prisustvovali konferenciji odmah otišlo, članovi GLF-a su proveli sat vremena sa onima koji su ostali, pokušavajući da ih ubede da homoseksualci nisu mentalno bolesni. Kada je APA pozvala gej aktiviste na razgovor 1972, aktivisti su doveli Džona E. Frajera, gej psihijatra koji su nosio masku, jer se plašio za svoju praksu. U decembru 1973, delom zahvaljujući i naporima gej aktivista, APA je jednoglasno glasala za uklanjanje homoseksualnosti iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika.

Gej muškarci i lezbijke su radili zajedno kako bi odgovorili na organizovani otpor gej pravima koji je započeo 1977. Koalicija konzervativaca pod nazivom Spasite našu decu (engl. Save Our Children) započela je kampanju da se ukine uredba o građanskim pravima okruga Dejd u američkoj saveznoj državi Florida. Ova kampanja je bila uspešna i uticala je na slične kampanje u nekoliko drugih američkih gradova 1978, u kojima su takođe ukinuti zakoni i propisi koji su zabranjivali diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Međutim, iste godine je u Kaliforniji poražena mera pod nazivom Brigsova inicijativa, koja je predviđala otpuštanje homoseksualaca koji su radili u državnim školama. Reakcija u gej zajednici na uticaj koji su imale kampanja organizacije „Spasite našu decu“ i Brigsova inicijativa bila je toliko značajna da je nazvana drugim Stounvolom od strane mnogih aktivista, jer je označila početak učešća homoseksualaca u političkim procesima.

Odbacivanje gej potkulture

Stounvolska revolucija bila je značajna prekretnica posle koje su mnogi aspekti ranije gej i lezbijske potkulture, kao što je „barska kultura“ formirana u decenijama prikrivanja i sramote, snažno ignorisani i odbačeni. Istoričar Martin Daberman piše: „Većina gej muškaraca i lezbijki vide decenije pre Stounvola kao ogromnu neolitsku pustoš.“ Istoričar Beri Adam primećuje: „Svaki društveni pokret mora u jednom trenutku da izabere šta će iz svoje prošlosti da zadrži a šta će da odbaci. Koje stvari su rezultat ugnjetavanja a koje su zdrave i autentične?“ Kao posledica jačanja feminističkog pokreta ranih sedamdesetih, uloge „butch“ i „femme“ koje su se razvile u lezbijskim barovima tokom pedesetih i šezdesetih su odbačene, jer je, kao što je jedan pisac primetio: „Svako igranje uloga bolesno“. Lezbijske feministkinje smatrale su „butch“ ulogu arhaičnom imitacijom muškog ponašanja. Neke žene su, prema istoričarki Lilijan Faderman, bile željne da odbace uloge za koje su osećale da su primorane da ih igraju. Ove uloge su se vratile tokom osamdesetih godina 20. veka, ali sa mnogo više fleksibilnosti nego pre Stounvola.

Autor Majkl Bronski naročito ističe „napad na predstounvolsku kulturu“, posebno gej palp fikciju za muškarce, čiji su junaci često bili ambivalentni u odnosu na svoju seksualnost i često su mrzeli sami sebe zbog toga. Mnoge ovakve knjige završavale su se tragično, često samoubistvom, a pisci su prikazivali gej likove kao alkoholičare i duboko nesrećne osobe. Ove knjige, koje on opisuje kao „ogromnu i kohezivnu književnost napisanu za gej muškarce ili su gej muškaraci bili njihovi autori“, nisu se ponovo izdavale te su se izgubile u narednom periodu. Bronski takođe piše: „Gej pokret je bio omladinski pokret čiji je osećaj za istoriju u velikoj meri definisan odbacivanjem prošlosti.“

Kasniji uticaj

Plakat povodom obeležavanja 25. godišnjice Stounvolske revolucije

Nemiri koji su izbili kao posledica policijske racije bili su doslovni primer borbe gej muškaraca i lezbijki koji su „uzvratili udarac“ i simbolični poziv na „oružje“ za mnoge ljude. Istoričar Dejvid Karter piše u svojoj knjizi o Stounvolskoj revoluciji da je sam bar bio složeno mesto, i da je u isto vreme predstavljao mesto za druženje, mogućnost za mafiju da uceni svoje klijente, dom, i mesto „eksploatacije i degradacije“. Istinski legat Stounvolske revolucije, Karter insistira, je „trenutna borba za lezbijsku, gej, biseksualnu i transrodnu jednakost“. Istoričar Nikolas Edsal piše:

Stounvol su poredili sa brojnim aktima radikalnih protesta i prkosa u američkoj istoriji od Bostonske čajanke pa nadalje. Ali, najbolja i svakako više savremenija analogija može se napraviti sa odbijanjem Roze Parks da pređe u zadnji deo autobusa u Montgomeriju, u Alabami, u decembru 1955, što je bio početak modernog pokreta za građanska prava. U roku od nekoliko meseci nakon Stounvola, radikalne gej grupe i publikacije pojavile su se u mnogim gradovima i koledžima širom Amerike, a zatim i širom cele severne Evrope.

— 

Pre Stounvolske pobune homoseksualci su bili, kao što pišu istoričari Dadli Klendinen i Adam Nagurni:

...tajna legija ljudi, za koju se znalo ali koja je otpisana, ignorisana, ismejana i prezrena. I koji su kao čuvari tajne, imali prednost koja je u isto vreme bila i mana, a što nije bio slučaj ni kod jedne druge manjinske grupe u Sjedinjenim Američkim Državama. Bili su nevidljivi. Za razliku od afroamerikanaca, žena, indijanaca, Jevreja, Iraca, Italijana, azijata, latinoamerikanaca, i bilo koje druge kulturne grupe koja se borila za poštovanje i jednaka prava, homoseksualci nisu imali fizičkih ili kulturnih obeležja, nisu imali jezik ili dijalekt na osnovu koga bi mogli da ih prepoznaju drugi homoseksualci, ili bilo ko drugi... Ali te noći, po prvi put, uobičajno pomirenje pretvorilo se u nasilni otpor... Od te noći životi miliona gej muškaraca i lezbijki, kao i odnos prema njima od strane kulture u kojoj su živeli, počeo je da se naglo menja. Ljudi su počeli da se pojavljuju u javnosti kao homoseksualci, zahtevajući poštovanje.

— 

Istoričarka Lilijan Faderman naziva nemire „pucnjem koji je odjeknuo širom sveta“, objašnjavajući: „Stounvolska pobuna je [...] postala simbol gej i lezbijske snage. Oslanjajući se na dramatičnu taktiku nasilnih protesta koju su koristile i druge potlačene grupe, dešavanja kod Stounvola implicirala su da homoseksualci imaju isto toliko razloga da budu nezadovoljni kao i te grupe.“

Događaji od 28. juna 1969. nisu bili prvi takav slučaj. Ne samo da je Društvo matašin bilo aktivno u većim gradovima kao što su Los Anđeles i Čikago, već su na sličan način marginalizovane osobe počele praviti nerede kao odgovor na policijske racije. Prvi takav slučaj desio se u Komptonovoj kafeteriji 1966, a drugi u klubu „Black Cat Tavern“ 1967. Međutim, splet okolnosti učinio je Stounvolsku revoluciju toliko bitnom. Lokacija racije je bila značajan faktor, jer se Stounvol in nalazio preko puta kancelarije Vilidž vojsa, a uske i krivudave ulice dale su demonstrantima prednost nad policijom. Mnogi učesnici nereda i stanovnici Grinič vilidža bili su uključeni u razne političke organizacije, te su mogli da efikasno mobilišu veliku i kohezivnu gej zajednicu u nedeljama i mesecima nakon pobune. Lokalna štampa i nacionalna gej štampa naširoko su pisale o događaju. Međutim, najznačajniji aspekt Stounvolske revolucije je njena komemoracija, prvo kroz Dan oslobođenja ulice Kristofer, koji je kasnije prerastao u godišnje parade ponosa širom sveta.

Sredinu devedesetih obeležilo je uključivanje biseksualaca, kao grupe u okviru gej zajednice nakon što su uspešno tražili da budu uključeni u platformu Marša na Vašington za lezbijska, gej i bi jednaka prava i oslobođenje 1993. Iako su i transrodne osobe takođe tražile da budu uključene, to se nije dogodilo, te je sve ostalo na „trans-inkluzivnom“ jeziku u listi zahteva marša. Transrodna zajednica se i dalje osećala istovremeno dobrodošlom i u sukobu sa gej zajednicom kako su se stavovi o binarnoj i promenljivoj seksualnoj orijentaciji i rodu razvijali i dolazili u međusobni sukob. Godine 1994, Njujork je obeležio „Stounvol 25“ uz marš koji je prošao pored sedišta Organizacije ujedinjenih nacija i Sentral parka. Procenjuje se da je u maršu učestvovalo 1,1 milion ljudi. Silvija Rivera je organizovala alternativni marš u Njujorku tokom 1994, u znak protesta zbog isključenja transrodnih osoba iz događaja. Posećenost na paradama ponosa je značajno porasla tokom decenija. Većina velikih američkih gradova je imala neku vrstu ovakve manifestacije, kao i većina velikih gradova širom sveta. Parade ponosa u nekim gradovima predstavljaju najveće godišnje proslave uopšte. Rastući trend komercijalizacije i pretvaranja marševa u parade, uz sponzorstvo velikih korporacija, izazvao je zabrinutost zbog oduzimanja autonomije originalnih demonstracija.

U junu 1999, Ministarstvo unutrašnjih poslova SAD je proglasilo lokaciju Stounvol ina, ulicu Kristofer i okolne ulice Nacionalnim istorijskim spomenikom, prvim od značaja za lezbijsku, gej, biseksualnu i transrodnu zajednicu.

Predsednik SAD, Barak Obama, proglasio je jun 2009, tokom koga se obeležavala 40. godišnjica Stounvolske revolucije, mesecom gej, lezbijskog, biseksualnog i transrodnog ponosa, navodeći pobunu kao razlog „da se obaveže u ostvarivanju jednake pravde pod zakonom za LGBT Amerikance“. Od tada, mesec ponosa se obeležava svake godine u svetu, uglavnom u junu, a neretko tokom avgusta ili septembra.

Vidi još

• Pregled LGBT+ istorije
• Stounvol in
• Povorka ponosa

Literatura

• Schlager, Neil, ur. (1998). Saint James Press Gay and Lesbian Almanac. St. James Press. str. 22—23. ISBN 978-1-55862-358-3. 
• Adam, Barry (1987). The Rise of a Gay and Lesbian Movement, G. K. Hall & Co. ISBN 978-0-8057-9714-5. 
• Bronski, Michael (ed.) Pulp Friction: Uncovering the Golden Age of Gay Male Pulps, St. Martin's Griffin. . 2003. ISBN 978-0-312-25267-0.  .
• Cain, Paul (2007). Leading the Parade: Conversations with America's Most Influential Lesbians and Gay Men. Scarecrow Press, Inc. ISBN 978-0-8108-5913-5. 
• Carter, David (2004). Stonewall: The Riots that Sparked the Gay Revolution, St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-34269-2. 
• Clendinen, Dudley, and Nagourney, Adam Out for Good, Simon & Schuster. . 1999. ISBN 978-0-684-81091-1.  .
• Deitcher, David (ed.) The Question of Equality: Lesbian and Gay Politics in America Since Stonewall, Scribner. . 1995. ISBN 978-0-684-80030-1.  .
• Duberman, Martin (1993). Stonewall. Penguin Books. ISBN 978-0-525-93602-2. 
• Edsall, Nicholas (2003). Toward Stonewall: Homosexuality and Society in the Modern Western World. University of Virginia Press. ISBN 978-0-8139-2211-9. 
• Faderman, Lillian (1991). Odd Girls and Twilight Lovers: A History of Lesbian Life in Twentieth Century America. Penguin Books. ISBN 978-0-14-017122-8. 
• Faderman, Lillian and Stuart Timmons Gay L.A.: A History of Sexual Outlaws, Power Politics, and Lipstick Lesbians. . Basic Books. 2006. ISBN 978-0-465-02288-5.  .
• Fejes, Fred (2008). Gay Rights and Moral Panic: The Origins of America's Debate on Homosexuality. Palgrave MacMillan. ISBN 978-1-4039-8069-4. 
• Gallo, Marcia (2006). Different Daughters: A History of the Daughters of Bilitis and the Rise of the Lesbian Rights Movement. Seal Press. ISBN 978-1-58005-252-8. 
• Katz, Jonathan (1976). Gay American History: Lesbians and Gay Men in the U.S.A. Thomas Y. Crowell Company. ISBN 978-0-690-01165-4. 
• LaFrank, Kathleen (ed.) (January 1999). "National Historic Landmark Nomination: Stonewall", U.S. Department of the Interior: National Park Service
• Marcus, Eric (2002). Making Gay History. HarperCollins Publishers. ISBN 978-0-06-093391-3. 
• Schalger, Neil, (ed.) Gay and Lesbian Almanac, St. . James Press. 1997. ISBN 978-1-55862-358-3.  .
• Teal, Donn (1971). The Gay Militants, St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-11279-0. 
• Williams, Walter; Retter, Yvonne, ur. (2003). Gay and Lesbian Rights in the United States: A Documentary History. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30696-9. 
• Witt, Lynn, Sherry Thomas and Eric Marcus (eds.) Out in All Directions: The Almanac of Gay and Lesbian America. New York. . Warner Books. 1995. ISBN 978-0-446-67237-5.  .

Spoljašnje veze

• Policijski zapisnici o događajima tokom pobune, Njujork tajms, 22. jun 2009. (jezik: engleski)
• Novinski izveštaji o događajima (jezik: engleski)
• New York City Pride (jezik: engleski)
• Media Could Use a Stonewall Uprising of Their Own, Karl Frisch, Hafington post (jezik: engleski)
• A Look Back at the Uprising that Launched the Modern Gay Rights Movement, Democracy Now! (jezik: engleski)
• Stonewall Uprising, PBS (jezik: engleski)