Stjepan Mesić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stjepan Mesić
Lični podaci
Datum rođenja(1934-12-24)24. decembar 1934. (89 god.)
Mesto rođenjaOrahovica, Kraljevina Jugoslavija
danas Hrvatska
DržavljanstvoHrvatska
Porodica
SupružnikMilka Mesić
Politička karijera
Politička
stranka		Nezavisni političar[1]
Ranije: SKJ, HDZ, HND, HNS
Spisak predsednika Hrvatske
Spisak predsednika SFR Jugoslavije
Spisak predsednika vlada Hrvatske
Spisak predsednika Hrvatskog sabora
18. februar 2000 — 18. februar 2010.
Izbori2000.
2005.
Predsednik vladeIvica Račan (2000–2003)
Ivo Sanader (2003–2009)
Jadranka Kosor (2009–2010)
PrethodnikFranjo Tuđman
NaslednikIvo Josipović
7. septembar 1992 — 24. maj 1994.
Izbori1992
PredsednikFranjo Tuđman
Predsednik vladeHrvoje Šarinić (1992–1993)
Nikica Valentić (1993–1994)
PrethodnikŽarko Domljan
NaslednikNedeljko Mihanović
30. jun 1991 — 6. decembar 1991.
Predsednik vladeAnte Marković
PrethodnikBorisav Jović
NaslednikBranko Kostić
30. maj 1990 — 24. avgust 1990.
Izbori1990
PredsednikFranjo Tuđman
PrethodnikAntun Milović
Predsednik Izvršnog veća SR Hrvatske
NaslednikJosip Manolić
Potpis

Stjepan Stipe Mesić (Orahovica, 24. decembar 1934) je hrvatski političar. Poslednji je predsednik Predsedništva SFRJ i jedini političar koji je bio predsednik države, predsednik vlade i predsednik parlamenta u Republici Hrvatskoj.

Mesić je bio poslanik u Hrvatskom saboru tokom šezdesetih, a nakon toga van politike do 1990. kada je postao član Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), a potom i premijer Hrvatske, kao i predsednik Hrvatskog sabora.[2] Osim toga, bio je hrvatski član Predsedništva SFRJ, gde je prvo postao potpredsednik, a zatim 1991. poslednji predsednik Predsedništva Jugoslavije i tada je naglasio kako „misli da je obavio zadatak, Jugoslavije više nema“ (izjava u saboru oktobra 1991: "Mislim da sam obavio zadatak, Jugoslavije više nema, i hvala vam lijepo."). Godine 1992. postao je predsednik Hrvatskog sabora.

Godine 1994. izašao je iz Hrvatske demokratske zajednice i s istomišljenicima i osnovao stranku Hrvatski nezavisni demokrati (HND). Kasnije je većina članova HND-a, uključujući Mesića, prešla u Hrvatsku narodnu stranku (HNS).

Nakon smrti Franje Tuđmana, decembra 1999. godine, Mesić je u 2. krugu glasanja izabran za predsednika Hrvatske (februar 2000). Ponovo je izabran za predsednika januara 2005. godine.[3][4][5]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Mesić je rođen u slavonskom mestu Orahovici (Kraljevina Jugoslavija, danas Hrvatska) gde je i pohađao gimnaziju, a diplomirao je pravo na Univerzitetu u Zagrebu. Nakon studija, Mesić je radio u Orahovici i Našicama. Odslužio je vojsku, položio pravosudni ispit i radio kao opštinski sudija. Oženio se Srpkinjom Milkom Dudunić iz Slabinje,[6] s kojom ima dve kćerke.

Sa celom porodicom preselio se u Zagreb i godine 1964. postao direktor sektora opštih poslova u preduzeću Universal Corporation, a zatim je postao član Saveza komunista.

Godine 1966. izabran je kao nezavisni kandidat u Opštinsko veće Orahovice, pobedivši kandidate iz Saveza komunista i iz Socijalističkog saveza radnog naroda. Godine 1967. postao je gradonačelnik Orahovice, i član ondašnjeg Sabora SR Hrvatske.

Pokrenuo je građenje prve privatne fabrike u Jugoslaviji, pa ga je Tito optužio da potiho uvodi kapitalizam (nezakonit po ustavu).[7]

Posle donošenja „Deklaracije o položaju i imenu hrvatskoga jezika“ 1967, Mesić ju je javno osudio u govoru pred Saborom, gde je njene sastavljače prozvao kao: „političke diverzante koji razaraju temelje Jugoslavije“, i pozvao se krivično gone na sudu.[8] Ipak, tokom sedamdesetih Mesić je podržao MASPOK. Zbog organizacije pokreta osuđen je na godinu dana zatvora. Suđenje je trajalo 3 dana, a od 55 svedoka samo je 5 svedočilo protiv njega. Nakon priziva, proces se odužio do 1975, kada je odslužio godinu dana u zatvoru u Staroj Gradiški.

Prvi višestranački izbori, raspad SFRJ, građanski rat[uredi | uredi izvor]

Izabran je 1990. kao kandidat HDZ-a na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj nakon Drugog svetskog rata. Postao je premijer Hrvatske, i na toj funkciji bio od maja do avgusta 1990.[9] Ipak, ubrzo je dao ostavku kako bi bio izabran u federativno predsedništvo, gde je prvo bio potpredsednik.

Srbi mogu odnijeti u Srbiju samo blato koju su donijeli na opancima Stipe Mesić, 16.8.1990.

Predsednici su se godišnje automatski izmenjivali po ključu republika/pokrajina. Kad je bio red da Mesić bude predsednik, član predsjedništva iz Srbije Borisav Jović tražio je glasanje. 4 člana (Srbija, Crna Gora, Vojvodina, Kosovo) bili su protiv njega, a 4 člana (Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Makedonija) bili su za. Posredovanjem Evropske zajednice Mesić je ipak postao predsednik.

Kad je Hrvatska proglasila nezavisnost, Mesić se vratio u domovinu i dao ostavku na mesto predsednika. Godine 1992. izabran je u sabor i postao njegov predsednik.

Hrvati su dva puta pobjedili u Drugom svjetskom ratu. Prvi put 10. 4. 1941. kada su proglasili NDH, a drugi put jer su se 1945. našli sa saveznicima za pobjedničkim stolom. - Stipe Mesić, u Sidneju 30.5.1992.

Godine 1994. istupio je iz HDZ-a i osnovao novu stranku, Hrvatske nezavisne demokrate. Suprotstavio se vladinoj politici prema Bosni i Hercegovini, optužujući Tuđmana da želi da podeli BiH s Miloševićem. Kritikovao je i privatizaciju zbog pljačke i profiterstva.

Tokom svog disidentskog razdoblja pokušao je da, zajedno sa Josipom Manolićem, faktički izvede državni udar. Međutim, to mu nije pošlo za rukom.

Mesić je 1997. zajedno s većim delom svoje stranke prešao u Hrvatsku narodnu stranku (HNS) gde je postao izvršni potpredsednik stranke.[10]

Prvi predsednički mandat[uredi | uredi izvor]

Izabran je za predsednika Hrvatske na predsedničkim izborima 2000. godine nakon što je pobedio u prvom krugu izbora, a zatim u drugom krugu porazio HSLS-ovog kandidata Dražena Budišu. Mesić je nastupio kao kandidat stranaka HNS, HSS, LS i IDS. Nakon što je postao predsednik, istupio je iz članstva u HNS-u.

Kritikovao je politiku prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana kao nacionalističku, bez slobode medija i s lošim privredom. Na početku svoga prvog mandata odmah se zalagao se za liberalniji pristup kako bi se Hrvatska otvorila stranim investitorima, s manje više uspeha.

Kao predsednik tokom svog prvog mandata, penzionisao je 7 hrvatskih generala koji su dvaput pisali otvorena pisma javnosti u kojima su tvrdili da vlast želi kriminalizirati Rat u Hrvatskoj i da zanemaruje Hrvatsku vojsku. Mesić je tvrdio da oficiri na dužnosti ne smeju pisati javna politička pisma bez odobrenja vrhovnog komandanta, tj. predsednika države jer oni njemu direktno odgovaranju po zakonu i ustavu. Opozicione stranke su brzo osudile ovu Mesićevu odluku kao opasan potez za nacionalnu bezbednost Hrvatske, no on je tvrdio da je to bila jedina ispravna odluka koju je mogao donijeti jer se u vojsci neposlušnost ne može tolerisati. Mesić je kasnije umirovio još četiri generala sa sličnim objašnjenjem.

Tokom svog prvog mandata u spoljnoj politici, Mesić se zalagao da Hrvatska postane članica Evropske unije i NATO-a. Takođe je pokrenuo obostrana izvinjenja za moguće ratne zločine sa predsednikom Srbije i Crne Gore, što je većina hrvatske javnosti loše primila, jer se smatralo da se druga strana nije izvinila u onoj meri u kojoj se predsednik Mesić izvinio.

Drugi predsednički mandat[uredi | uredi izvor]

Na predsedničkim izborima 2005. je kao kandidat osam političkih stranaka osvojio skoro polovinu glasova, ali mu je natpolovična većina uskraćena za par postotaka. U drugom krugu se suočio s protivkandidatom Jadrankom Kosor i pobedio. Drugi petogodišnji mandat mu je istekao 2010. godine.

Krajem 2006. godine na Internetu su objavljeni snimci njegovih govora hrvatskoj emigraciji u Australiji i Švajcarskoj u kojima relativizuje ustaške zločine i praktično izjednačava ustašku borbu sa antifašističkom borbom partizana. Nakon objavljivanja tih snimaka na HRTu, po kratkom postupku su smenjeni urednici dnevnika Danko Družijanić i Goran Rotin zbog emitovanja govora, bez dodatne provere njihovog porekla[11]. Posle bure koja se podigla zbog tih govora, Mesić se izvinio javnosti i priznao da je pogrešio, rekavši da se tog govora ne seća, ali takvo je bilo vrijeme[12], a kasnije su i urednici vraćeni na posao[13].

Sam kraj njegovog mandata obeležilo je smanjivanje kazne za godinu dana, osuđenom za ubistva nad srpskim civilima krajem 1991. godine u zapadnoj Slavoniji koji je priznao i učešće u ubistvu imućne srpske porodice u Zagrebu, u decembru iste godine[14], kao i poseta Kosovu i Metohiji. Samo smanjivanje kazne je objavljeno 7. januara, na dan pravoslavnog Božića, a za isti dan je bila zakazana i poseta južnoj srpskoj pokrajini[15], tokom koje je trebalo da se sastane sa zvaničnicima tzv. Republike Kosovo. On je kasnije pomerio svoju za jedan dan, jer je izbor datuma kod pojedinaca protumačen kao provokacija[15]. Mesić je sredinom januara 2010, objavio da bi on u slučaju da Republika Srpska održi referendum kojim bi se narušio Dejtonski sporazum, poslao vojsku u Republiku Srpsku a posebno u koridor oko Brčkog.[16] Predsednik Srbije Boris Tadić je ocenio da su izjave Stjepana Mesića pretnja po bezbednost regiona i ratno huškanje i najavio da će to izneti pred Savet bezbednosti UN[17], dok je novoizabrani predsednik Ivo Josipović izjavio da slanje vojske u susednu zemlju nije opcija.[18]

Krivična prijava za govor mržnje[uredi | uredi izvor]

Nevladina organizacija „Kroacija libertas“ je u januaru 2011. protiv Stjepana Mesića podnijela krivičnu prijavu za govor mržnje u sredstvima javnog informisanja, te za podsticanje na rat i ratne sukobe. Jedan od razloga za tužbu je i Mesićeva izjava 8. februara 2010. godine u kojoj je izjavio da će da pošalje Vojsku Republike Hrvatske da napadne Republiku Srpsku u slučaju da se stanovništvo Republike Srpske na referendumu izjasni za nezavisnost.[19]

Zanimljivost[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Predsednik Republike Hrvatske ne može biti član niti jedne stranke.
  2. ^ „Stipe Mesić profile”. Moljac.hr. Arhivirano iz originala 17. 7. 2012. g. Pristupljeno 17. 1. 2013. Šablon:Better source needed
  3. ^ „Dalmacija vjeruje HDZ-u i Mesiću”. Slobodna Dalmacija. 18. 3. 2007. Arhivirano iz originala 18. 3. 2007. g. Pristupljeno 18. 11. 2007. 
  4. ^ „Najpopularniji Mesić i HDZ, Vladi prosječno trojka”. Arhivirano iz originala 22. 2. 2005. g. Pristupljeno 18. 11. 2007. 
  5. ^ Robert Bajruši (9. 12. 2003). „Stjepan Mesić i dalje najpopularniji političar” [Stjepan Mesić still the most popular politician]. Nacional (weekly) (na jeziku: hrvatski). br. 421. Arhivirano iz originala 17. 7. 2012. g. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  6. ^ Stjepan Mesić statement in Latinica (Television production) (na jeziku: hrvatski). Youtube: Croatian Radiotelevision. 1998. Pristupljeno 10. 1. 2010. 
  7. ^ „Svi su bili u zatvorima, osim Josipovića i Milanovića”. Slobodna Dalmacija (na jeziku: hrvatski). 24. 11. 2012. Arhivirano iz originala 30. 11. 2012. g. Pristupljeno 5. 8. 2013. 
  8. ^ Grakalić, Dubravko (30. 11. 2004). „Mesić ili nedaće kreposti”. Vjesnik (na jeziku: hrvatski). Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 9. 10. 2014. 
  9. ^ „Prva vlada” (na jeziku: hrvatski). hidran.hidra.hr. Arhivirano iz originala 18. 10. 2015. g. Pristupljeno 10. 12. 2010. 
  10. ^ „Životopisi predsjedničkih kandidata”. hrt.hr (na jeziku: hrvatski). Croatian Radiotelevision. Arhivirano iz originala 18. 10. 2015. g. Pristupljeno 6. 3. 2012. 
  11. ^ Arsenić, Radoje (12. 12. 2006). „Novinari žrtveni jarci”. Politika. Pristupljeno 07. 01. 2010. 
  12. ^ Đikić, Ivica (14. 12. 2006). „Evo, izravno se ispričavam!”. Feral tribjun. Pristupljeno 07. 01. 2010. 
  13. ^ Arsenić, Radoje (15. 12. 2006). „Novinari vraćeni na posao”. Politika. Pristupljeno 07. 01. 2010. 
  14. ^ „Mesić smanjio kaznu Siniši Rimcu”. B 92. 07. 01. 2010. Pristupljeno 07. 01. 2010. 
  15. ^ a b „Mesić: Odnosi nisu zaoštreni”. B 92. 28. 12. 2009. Pristupljeno 07. 01. 2010. 
  16. ^ Mesić: U slučaju referenduma u RS poslao bih vojsku, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  17. ^ "Mesićeva izjava - ratno huškanje", Pristupljeno 25. 4. 2013.
  18. ^ Josipović: Slanje vojske nije opcija, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  19. ^ Đ. V. (28. 01. 2011). „Krivična prijava protiv Mesića za govor mržnje”. Radio televizija Republike Srpske, SRNA.  (jezik: srpski)
  20. ^ Predsjednik Mesić statirao u filmu "Ne okreći se sine", Pristupljeno 25. 4. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Predsednik Republike Hrvatske
2000—2010.
Predsednik Vlade Republike Hrvatske
30. maj 1990. — 24. avgust 1990.
Predsednik Hrvatskog sabora
1992—1994.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стјепан_Месић&oldid=27694466”