Pređi na sadržaj

Subarahnoidalno krvarenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Subarahnoidalno krvarenje
SinonimiSubarachnoid haemorrhage
Kompjuterizovana tomogreafija mozga koja pokazuje subarahnoidno krvarenje kao belo područje u centru (označeno strelicom) koje se proteže u sulkus sa obe strane
Specijalnostineurohirurgija, neurologija
SimptomiTeška glavobolja brzog početka, povraćanje, snižen nivo svesti]]
KomplikacijeOdloženi cerebralna ishemija, cerebralni vazospazam, napad
TipoviPovreda, spontana (aneurizmalna, neaneurizmalna, perimezencefalna)
UzrociPovreda glave, moždana aneurizma
Faktori rizikaHipertenzija, pušenje duvana, alkoholizam, kokainomanija
Dijagnostički metodKompjuterizovana tomografija, lumbalna punkcija
Slična oboljenjaMeningitis, migrena, trmboza venskog moždanog sinusa
Lečenjeneurohirurgija
LekoviLabetol, nimodipin
Prognoza45% rizik od smrti u naredna 30 dana (aneurizma)
Frekvencija1 na 10.000 godišnje

Subarahnoidalno krvarenje (SAK) je pojava krvi u subarahnoidalnom prostoru (područje između arahnoidne membrane i pia mater) koji okružuje mozak.[1] Primarni simptom je iznenadna, jaka glavobolja, koju neki pacijenti opisuju kao najgoru glavobolju koju su ikada osetili. Uz glavobolju mogu se javiti mučnina, povraćanje, ukočen vrat, problemi sa vidom, kratak gubitak svesti.

Krvarenje se obično dešava kada nepravilna izbočina u krvnom sudu (aneurizma) mozga pukne. Ponekad je krvarenje uzrokovano traumom, spetom krvnih sudova u mozgu (arteriovenska malformacija) ili drugim anomalijama krvnih sudova ili nekih zdravstvenih problema. Spontani oblik SAK se javlja kod otprilike jednog na 10.000 ljudi godišnje.[2] Žene su češće pogođene nego muškarci.[2] Iako sa godinama SAK postaje sve češći, oko 50% ljudi je mlađe od 55 godina.[3] Kako je SAK oblik moždanog udara ono čini oko 5% svih moždanih udara.[3] Hirurgija aneurizme je uvedena 1930-ih.[4] Od 1990-ih, mnoge aneurizme se leče manje invazivnom procedurom koja se zove endovaskularno uvijanje, koja se sprovodi kroz veliki krvni sud.[5]

Ako se ne leči, subarahnoidalno krvarenje može dovesti do trajnog oštećenja mozga ili smrti. Skoro polovina pacijenti sa SAK zbog aneurizme umre u roku od 30 dana, a oko trećine onih koji prežive imaju stalne probleme.[2] Između 10% i 15% umre pre nego što stigne u bolnicu.[3]

Terapija mora biti brza neurohirurška ili endovaskularna.[2] Lekovi kao što je labetalol potrebni su za snižavanje krvnog pritiska dok ne dođe do hirurške korekcije.[2] Nimodipin, blokator kalcijumskih kanala, se često koristi za sprečavanje vazospazma.[2] Rutinska upotreba lekova za sprečavanje daljih napada je od nejasne koristi.[2]

Pravo subarahnoidno krvarenje se može pomešati sa pseudosubarahnoidalnim krvarenjem, očiglednim pojačanim slabljenjem signala na kompjuterizovanoj tomografiji unutar bazalnih cisterni koje imitiraju pravo subarahnoidno krvarenje.[6] Ovo se dešava u slučajevima teškog cerebralnog edema,[6] kao što je cerebralna hipoksija. Može se javiti i zbog intratekalno primenjenog kontrastnog materijala,[7] curenja visoke doze intravenoznog kontrastnog materijala u subarahnoidne prostore, ili kod pacijenata sa trombozom cerebralnih venskih sinusa, teškim meningitisom, leptomeningealnom karcinomatozom,[8] intrakranijalnom hipotenzijom, cerebelarnim infarktom. , ili bilateralni subduralni hematomi.[9]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]
Morbiditet/mortalitet
Prosečan broj osoba sa SAK na 100.000 stanovika/godišnje, prema starosti  .

Subarahnoidalno krvarenje, koje je vrsta moždanog udara (apopleksije), odgovorno je za 6% do 10% moždanih udara. Prema trenutnim studijama, incidencija u industrijalizovanim zemljama je oko 10 ljudi na 100.000 stanovnika godišnje. Širom sveta, incidencija se prilično razlikuje između 2 (Kina) i 22 (Finska) osoba na 100.000 stanovnika godišnje.[10]

Između 1960. i 1995. godine, šestomesečni mortalitet od aneurizmatičnog SAK-a smanjen je za 15%,[11] ali mortalitet i danje ostaje 27% do 44% sa značajnom regionalnom varijabilnosti.[12] Do 25% pacijenata umre u roku od 24 sata, a oko 40% obolelih umre u prvih 30 dana nakon događaja.[10] Tromesečna stopa mortaliteta može biti i do 50% bez ranog definitivnog lečenja.[13] Pored toga, 33% preživelih od SAK pati od neuroloških deficita koji utiču na njihov svakodnevni život[14] pa se i do 50% preživelih nikada ne vraća na posao.[15]

Stopa mortaliteta kod rekurentnog krvarenja je 50% do 70%.[16]

Starost

Iako se SAK može pojaviti u bilo kom uzrastu starosna raspodela spontanog subarahnoidalnog krvarenja razlikuje se od starosne distribucije ishemijskog moždanog udara. SAK se najčešće javlja kod ljudi starijih od 50 godina.[10]

Pol

Žene su pogođene SAK nešto češće od muškaraca.

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]

Klasični simptom subarahnoidalnog krvarenja je „glavobolja poput udara groma (takođe opisana „kao udarac nogom u glavu“  ili „najjača glavobolja ikada doživljena“) koja se razvija u roku od nekoliko sekundi ili minuta. Bol se često oseća i kao pulsiranje prema potiljku (zadnji deo glave). Otprilike trećina obolelih nema druge simptome osim glavonolje.

Povraćanje može biti prisutno kod jednog od 14 pacijenata može doživi epizode ​​konvulzija. Štaviše, može doći do mentalne konfuzije, smanjenog nivoa svesti ili stanja kome, kao i ukočenosti vrata i drugih simptoma meningizma. Ukočenost vrata se obično javlja šest sati nakon inicijalne pojave SAK.

Izolovano proširenje jedne zenice i gubitak svetlosnog refleksa zenice mogu biti znak hernijacije mozga usled povećanja intrakranijalnog pritiska.

Intraokularno krvarenje (krvarenje iz očne jabučice) može se javiti kao odgovor na hipertenzivnu epizodu (ovo je poznato kao Tersonov sindrom, koji se javlja u 3% do13% slučajeva) i uobičajeno je u težim slučajevima SAK.

Abnormalnosti pokreta očiju (oči koje gledaju nadole i spolja i nemogućnost podizanja kapka na istoj strani) ili paraliza (gubitak osećaja) može ukazivati na krvarenje zadnje komunikacione arterije. Napadi su češći ako je krvarenje rezultat rupture aneurizme  .

Kao rezultat krvarenja, telo proizvodi velike količine adrenalina i sličnih hormona. To dovodi do naglog povećanja krvnog pritiska, srce je pod znatnim opterećenjem i može doći do edema pluća (nakupljanje tečnosti u plućima ), srčanih aritmija (nepravilnosti u otkucajima i ritmu srca), dok se promene na elektrokardiogramu javljaju kod 27% pacijenata. ili u 3% slučajeva kod srčanog zastoja.

Subarahnoidalno krvarenje se takođe može javiti kod ljudi koji su pretrpeli povredu glave. Kod takvih povreda simptomi mogu uključivati glavobolju, smanjen nivo svesti i hemiparezu (teškoće u kretanju jedne strane tela). SAK koji je čest događaj kod traumatskih povreda mozga može dovesti do loše prognoze ako je povezan sa pogoršanjem nivoa svesti.

Skala ozbiljnosti, kako su je opisali Hunt i Hes 1968.[17]
Ocena Znaci i simptomi Opstanak
1 Asimptomatska ili blaga ukočenost vrata i bol u glavi
2 Umerena do jaka glavobolja, ukočenost vrata. Nema neuroloških deficita osim paralize kranijalnih nerava 60%
3 Pospanost, minimalni neurološki deficiti 50%
4 Umerena do teška hemipareza, moguće nepravilno držanje, poremećaji vegetativnih funkcija 20%
5 Duboka koma 10%

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]
Aneurizma moždanih arterija je jedan od primarnih uzroka SAK

Većina udžbenika urgentne medicine i neurohirurgije pruža ograničene smernice o dijagnostičkoj tačnosti i korisnosti istorije bolesti, fizičkog pregleda, analize cerebrospinalne tečnosti (LP) ili kompjuterizovane tomografije za dijagnozu SAK.[18]

Kompjuterizovana tomografija

Sobzirom na ozbiljnu prirodu stanja, malo istraživača je predložilo razuman nivo ispod kojeg testiranje nije neophodno, što doprinosi preteranom testiranju i neželjenim posledicama koje uključuju slučajne nalaze sa produženom neizvesnošću pacijenta.[19]

Kompjuterizovane tomografija lobanje je obično dijagnostički test prve linije za procenu sumnje na SAK.

Cerebralna angiografija

Cerebralna angiografija je standardna metoda vaskularnog snimanja zasnovana na kontrastnom agensu pomoću rendgenskih zraka.[20] Međutim, ako je osetljivost visoka, mora se obaviti u prvih nekoliko sati, pošto se aneurizma kao izvor krvarenja mora zatvoriti da bi se postigla terapijska korist. Ova dugo razvijena metoda, u svom posebnom obliku, kao digitalna subtrakciona angiografija, trenutno se smatra superiornom u dijagnostičkom značaju u odnosu na virtuelne metode vaskularnog oslikavanja kompjuterske tomografije i magnetne rezonance. Međutim, kompjuterska tomografija i magnetna rezonanceove obično su brže dostupne i manje su stresne za pacijenta.

Transkranijalna dopler sonografija
Primena transkranijalnog doplera poboljšala je dijagnozu SAK

Transkranijalna dopler sonografija se koristi za procenu vazospazma . Kao ultrazvučna procedura, metoda je praktično bez neželjenih efekata. Treba je koristiti svakodnevno u prvih deset dana nakon akutnog krvarenja kako bi se otkrili vazospazmi koji su u početku bez simptoma

U Dopler metodi, brzina protoka krvi se određuje na osnovu refleksije od pokretnih krvnih zrnaca. Dok se brzine protoka ispod 100 cm/s smatraju normalnim, vrednosti iznad 160 cm/s se smatraju kritičnim.

Lumbalna punkcija
Lumbalnu punkciju treba uraditi kako bi se isključilo SAK
Vidi još: Lumbalna punkcija

Pošto kompjuterizovana tomografija rane generacije nije otkri i do 5% SAK, tradicionalno učenje smatra da je potrebno da se uradi lumbalna punkcija (LP) kako bi se isključilo SAK i kako bi se smanjila verovatnoća greške. Ipak, mnogi pacijenti se plaše da prihvate LP jer je ona bolna i invazivna metoda i može dovesti do glavobolje nakon punkcije kod 6% -30% pacijenata u zavisnosti od promera igle za LP.[21]

Dodatne prepreke na nivou kliničara za LP uključuju vreme potrebno za njeno obavljanje i nizak dijagnostički doprinos.[19] Pored toga, LP može biti kontraindikovana ako pacijent ima poremećaj krvarenja, povećan intrakranijalni pritisak ili jednostavno ne pristane na proceduru.[22]

Uprkos dogmi, LP se ne izvodi uvek nakon kompjuterizovane tomografije, a multicentrične opservacione studije izveštavaju da se manje od polovine pacijenata sa akutnom glavoboljom podvrgava LP nakon negativnog kompjuterizovane tomografije da bi se „isključio” SAK.

Normalan (desno) i likvor sa znacima ksantohromije (levo)
Utvrđivanje ksantohromije

Utvrđivanje ksantohromije usled raspada hemoglobina u likvoru smatra se patognomoničnom za SAK. Međutim za razvoj ksantohromije potrebno do 12 sati, a metoda je sklona lažno pozitivnim rezultatima zbog eks vivo hemolize ili hiperbilirubinemije.[23]

Nacionalne smernice u Ujedinjenom Kraljevstvu zagovaraju korišćenje spektrofotometrije za identifikaciju ksantohromije, ali se skoro sve severnoameričke bolnice oslanjaju samo na vizuelnu inspekciju.[24]

Nedavni sistematski pregled koji je uporedio vizuelnu inspekciju sa spektrofotometrijom za otkrivanje ksantohromije likvor nije bio u stanju da izvuče zaključak zbog značajne heterogenosti u osnovnim studijama.[25]

Diferencijalne dijagnoze

[uredi | uredi izvor]

Dobra istorija trenutne glavobolje je neophodna, čak i kod poznatih pacijenata sa migrenom, ako klinička slika ima bilo kakve neobične aspekte (npr. tržak oblik glavobolje, epizode gubitka svesti, prva epizoda diplopije). Takođe bavezno bi trebalo uradite kompjuterizovanu tomografiju (KT) glave i uradite lumbalnu punkciju čak i ako je snimak KT negativan na krv i adekvatno proverite da li postoji ksantohromija.

Od diferencijalnih dijagnoza trebalo bi imati u vidu:

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Pacijenti moraju biti primljeni i lečeni u jedinici intenzivne nege uz striktno mirovanje i monitoring u krevetu dok se ne utvrdi etiologija krvarenja. Pacijentima ne treba dozvoliti da iz bilo kog razloga izlaze iz kreveta. Svi pacijenti treba da se često neurološki pregledaju. Oprezno koristite sedative i analgetike kako bi se izbeglo maskiranje nalaza neurološkog pregleda

Terapija subarahnoidnog krvarenja (SAK) kod rupture cerebralne aneurizme zahteva strogu kontrolu krvnog pritiska, ograničenje unosa tečnosti i antihipertenzivnu terapiju. Ovaj pristup je povezan sa visokom stopom morbiditeta i mortaliteta od ishemijskih komplikacija hipovolemije i hipotenzije.[26]

Antihipertenzivna terapija

Trenutne preporuke zagovaraju upotrebu antihipertenzivnih sredstava kada srednji arterijski pritisak (SAP) prelazi 130 mmHg. Intravenski beta-blokatori, koji imaju relativno kratak poluživot, mogu se lako titrirati i ne povećavaju intrakranijalni pritisak (IKP). Beta-blokatori su lekovi izbora kod pacijenata bez kontraindikacija.[26]

Većina kliničara izbegava upotrebu nitrata, kao što su nitroprusid ili nitroglicerin, koji podižu IKP. Hidralazin i blokatori kalcijumskih kanala imaju brz početak i dovode do relativno nižeg povećanja IKP nego nitrati. Inhibitori enzima koji konvertuje angiotenzin imaju relativno spor početak i nisu lekovi prve linije u okruženju akutnog SAK.

Endotrahealna intubacija

Endotrahealnu intubaciju treba uraditi kod pacijenata koji imaju komu, smanjen nivo svesti, nemogućnost zaštite disajnih puteva ili povećan intrakranijalni pritisak (IKP). Treba primeniti intubaciju brze sekvence, ako je moguće, uključujući upotrebu sedacije, defascikulacije, kratkodelujuće neuromuskularne blokade i sredstava za slrečavanje povećanja IKP.

Hiperventilacija

Pacijente sa znacima povećanog IKP ili hernije treba intubirati i hiperventilirati. Minutnu ventilaciju treba titrirati da bi se postigao parcijalni pritisak kisonika od 30-35 mmHg. Pri tome trebalo bi izbegavajte prekomernu hiperventilaciju, koja može potencirati vazospazam i ishemiju.

Druge intervencije za sniženje IKP

Osmotski agensi (npr. manitol), može dramatično smanjiti IKP (50% 30 minuta nakon primene)

Diuretici petlje (npr. furosemid) takođe mogu smanjiti IKP

Upotreba intravenskih steroida (npr. deksametazon) za smanjenje IKP po nekim autorima je kontroverzna, dok je je drugi autori preporučuju

Simptomatska terapija

Stalni kateteri uključuju arterijsku liniju, centralni venski pristup i Folijev kateter. Profilaksa napada i blokada kalcijumskih kanala su standardne medicinske mere. Neki centri favorizuju proširenje zapremine za lečenje vazospazma koji se razvija nekoliko dana nakon početne epizode ​​krvarenja.

Pre svih procedura treba primeniti benzodiazepin kratkog dejstva, kao što je midazolam.

Hirurška terapija

Hirurško lečenje za sprečavanje ponovnog krvarenja sastoji se od reza aneurizme u predelu rupturirane bobice. Endovaskularni tretman [ 1 ] se sve više praktikuje kao alternativa hirurškom klipingu. U tom cilju neurohirurg mora biti rano uključen u negu pacijenta sa aneurizmatičnim SAK.

Komplikacije

[uredi | uredi izvor]

Ponovno krvarenje je najstrašnija rana komplikacija SAK. Najveći rizik od ponovnog krvarenja javlja se u prva 24 sata od rupture (u oko 4,1% slučajeva). Kumulativni rizik od ponovnog krvarenja je 19% nakon 14 dana. Ukupna stopa smrtnosti od ponovnog krvarenja iznosi čak 78%.

Mere za sprečavanje ponovnog krvarenja uključuju odmor u krevetu u tihoj sobi, analgeziju i sedaciju. Daju se omekšivači stolice da bi se sprečili Valsalvini manevri sa rezultujućim vrhovima SKP i IKP. Klipsiranje ili namotavanje aneurizme je hirurški pristup za sprečavanje ponovnog krvarenja.

Bol je povezan sa prolaznim povišenjem krvnog pritiska i povećanim rizikom od ponovnog krvarenja. Analgezija se poželjno postiže kratkodelujućim i reverzibilnim agensom kao što je fentanil. Sedacija se koristi sa oprezom kako bi se izbeglo izobličenje naknadne neurološke procene. Poželjno sredstvo je benzodiazepin kratkog dejstva kao što je midazolam. Pokazalo se da antifibrinolitici smanjuju pojavu ponovnog krvarenja. Međutim, ishod se verovatno neće poboljšati zbog istovremenog povećanja incidencije cerebralne ishemije.

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Carpenter CR, Hussain AM, Ward MJ, Zipfel GJ, Fowler S, Pines JM, Sivilotti ML (septembar 2016). „Spontaneous Subarachnoid Hemorrhage: A Systematic Review and Meta-analysis Describing the Diagnostic Accuracy of History, Physical Examination, Imaging, and Lumbar Puncture With an Exploration of Test Thresholds”. Academic Emergency Medicine. 23 (9): 963—1003. PMC 5018921 Slobodan pristup. PMID 27306497. doi:10.1111/acem.12984. 
  2. ^ a b v g d đ e Abraham, Michael K.; Chang, Wan-Tsu Wendy (2016). „Subarachnoid Hemorrhage”. Emergency Medicine Clinics of North America. 34 (4): 901—916. ISSN 0733-8627. doi:10.1016/j.emc.2016.06.011. 
  3. ^ a b v van Gijn, Jan; Kerr, Richard S; Rinkel, Gabriel JE (2007). „Subarachnoid haemorrhage”. The Lancet. 369 (9558): 306—318. ISSN 0140-6736. doi:10.1016/s0140-6736(07)60153-6. 
  4. ^ Todd, N V; Howie, J E; Miller, J D (1990-06-01). „Norman Dott's contribution to aneurysm surgery.”. Journal of Neurology, Neurosurgery & Psychiatry. 53 (6): 455—458. ISSN 0022-3050. doi:10.1136/jnnp.53.6.455. 
  5. ^ Guglielmi, Guido; Viñuela, Fernando; Dion, Jacques; Duckwiler, Gary (1991). „Electrothrombosis of saccular aneurysms via endovascular approach”. Journal of Neurosurgery. 75 (1): 8—14. ISSN 0022-3085. doi:10.3171/jns.1991.75.1.0008. 
  6. ^ a b Given, C. A.; Burdette JH; Elster AD et-al (2003). „Pseudo-subarachnoid hemorrhage: a potential imaging pitfall associated with diffuse cerebral edema”. AJNR Am J Neuroradiol. 24 (2): 254—6. 
  7. ^ Yuzawa H, Higano S, Mugikura S et-al (2008). „Pseudo-subarachnoid hemorrhage found in patients with postresuscitation encephalopathy: characteristics of CT findings and clinical importance”. AJNR Am J Neuroradiol. 29 (8): 1544—9. 
  8. ^ Marder, Carrie P.; Narla, Vinod; Fink, James R.; Tozer Fink, Kathleen R. (2014). „Subarachnoid Hemorrhage: Beyond Aneurysms”. American Journal of Roentgenology. 202 (1): 25—37. ISSN 0361-803X. doi:10.2214/ajr.12.9749. 
  9. ^ Coulier, Bruno (2018). „Pseudo-subarachnoid Hemorrhage”. Journal of the Belgian Society of Radiology. 102 (1). ISSN 2514-8281. doi:10.5334/jbsr.1509. 
  10. ^ a b v Ingall, Timothy; Asplund, Kjell; Mähönen, Markku; Bonita, Ruth (2000). „A Multinational Comparison of Subarachnoid Hemorrhage Epidemiology in the WHO MONICA Stroke Study”. Stroke. 31 (5): 1054—1061. ISSN 0039-2499. doi:10.1161/01.str.31.5.1054. 
  11. ^ Hop, Jeannette W.; Rinkel, Gabriël J.E.; Algra, Ale; van Gijn, Jan (1997). „Case-Fatality Rates and Functional Outcome After Subarachnoid Hemorrhage”. Stroke. 28 (3): 660—664. ISSN 0039-2499. doi:10.1161/01.str.28.3.660. 
  12. ^ Nieuwkamp, Dennis J; Setz, Larissa E; Algra, Ale; Linn, Francisca HH; de Rooij, Nicolien K; Rinkel, Gabriël JE (2009). „Changes in case fatality of aneurysmal subarachnoid haemorrhage over time, according to age, sex, and region: a meta-analysis”. The Lancet Neurology. 8 (7): 635—642. ISSN 1474-4422. doi:10.1016/s1474-4422(09)70126-7. 
  13. ^ Carstairs, Shaun D.; Tanen, David A.; Duncan, Timothy D.; Nordling, Olaf B.; Wanebo, John E.; Paluska, Thomas R.; Theodore, Nicholas; Riffenburgh, Robert H. (2006). „Computed Tomographic Angiography for the Evaluation of Aneurysmal Subarachnoid Hemorrhage”. Academic Emergency Medicine. 13 (5): 486—492. ISSN 1069-6563. doi:10.1111/j.1553-2712.2006.tb00997.x. 
  14. ^ Hop, Jeannette W.; Rinkel, Gabriël J.E.; Algra, Ale; van Gijn, Jan (1997). „Case-Fatality Rates and Functional Outcome After Subarachnoid Hemorrhage”. Stroke. 28 (3): 660—664. ISSN 0039-2499. doi:10.1161/01.str.28.3.660. 
  15. ^ Powell, J (2004-08-01). „Psychosocial outcomes at 18 months after good neurological recovery from aneurysmal subarachnoid haemorrhage”. Journal of Neurology, Neurosurgery & Psychiatry. 75 (8): 1119—1124. ISSN 0022-3050. doi:10.1136/jnnp.2002.000414. 
  16. ^ „AWMF Leitlinienregister”. register.awmf.org. Pristupljeno 2024-10-06. 
  17. ^ Hunt, William E.; Hess, Robert M. (1968). „Surgical Risk as Related to Time of Intervention in the Repair of Intracranial Aneurysms”. Journal of Neurosurgery. 28 (1): 14—20. ISSN 0022-3085. doi:10.3171/jns.1968.28.1.0014. 
  18. ^ Castro, H. (2005-06-01). „Emergency Medicine: A Comprehensive Study Guide, 6th Edition: By Judith Tintinalli, Gabor Kelen, and J. Stapczynski, New York, NY: McGraw-Hill Professional, 2003, 2,016 pages, $175.00 (hardcover)”. Academic Emergency Medicine. 12 (6): 577—578. ISSN 1069-6563. doi:10.1197/j.aem.2005.03.024. 
  19. ^ a b Carpenter, Christopher R.; Raja, Ali S.; Brown, Michael D. (2015-11-14). „Overtesting and the Downstream Consequences of Overtreatment: Implications of “Preventing Overdiagnosis” for Emergency Medicine”. Academic Emergency Medicine. 22 (12): 1484—1492. ISSN 1069-6563. doi:10.1111/acem.12820. 
  20. ^ Harrigan, Mark R.; Deveikis, John P. (2012-07-10), Diagnostic Cerebral Angiography, Humana Press, str. 99—131, ISBN 978-1-61779-945-7, Pristupljeno 2024-10-07 
  21. ^ Seupaul, Rawle A.; Somerville, Geoffrey G.; Viscusi, Chad; Shepard, Andrew J.; Hauter, William E. (2005). „Prevalence of postdural puncture headache after ED performed lumbar puncture”. The American Journal of Emergency Medicine. 23 (7): 913—915. ISSN 0735-6757. doi:10.1016/j.ajem.2005.06.003. 
  22. ^ Euerle, Brian D. (2010), Spinal Puncture and Cerebrospinal Fluid Examination, Elsevier, str. 1107—1127, ISBN 978-1-4160-3623-4, Pristupljeno 2024-10-07 
  23. ^ Roost, Kenneth T.; Pimstone, Neville R.; Diamond, Ivan; Schmid, Rudi (1972). „The formation of cerebrospinal fluid xanthochromia after subarachnoid hemorrhage”. Neurology. 22 (9): 973—973. ISSN 0028-3878. doi:10.1212/wnl.22.9.973. 
  24. ^ Edlow, Jonathan A.; Bruner, Kathy S.; Horowitz, Gary L. (2002-04-01). „Xanthochromia”. Archives of Pathology & Laboratory Medicine. 126 (4): 413—415. ISSN 1543-2165. doi:10.5858/2002-126-0413-x. 
  25. ^ Chu K, Hann A, Greenslade J, Williams J, Brown A (septembar 2014). „Spectrophotometry or Visual Inspection to Most Reliably Detect Xanthochromia in Subarachnoid Hemorrhage: Systematic Review”. Ann Emerg Med. 64 (3): 256—264. . e255.
  26. ^ a b „Subarachnoid Hemorrhage Treatment & Management: Approach Considerations, Initial Management, Rebleeding and Clipping/Coiling Aneurysms”. emedicine.medscape.com. 2023-06-30. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Субарахноидално_крварење&oldid=28547231”