Sulpicija

Sulpicija (lat. Sulpicia), otmena mlada Rimljanka, zapevala je nagnana ljubavlju iskrenom i snažnom, pa njene kratke elegije, ta kratka ljubavna pisamca, i pored nekih crta amaterizma, deluju snažnije no Ligdamove, začinjene retorikom. Ova učena devojka (docta puella) bila je kći Sulpicija Rufa, a po svoj prilici i nećaka Mesale Korvina. Stoga su njene pesme i stavljene u Tibulov korpus. To je krug oko Valerija Mesale Korvina (Valerius Mesalla Corvinus, 64. p. n. e. — 8. n. e.), poznatog vojskovođe i političara, besednika i pokrovitelja književnosti. Ovom književnom krugu pripadaju Tibul, Ligdam i Sulpicija. Oni su nastavljači Meceninog kruga kome pripadaju Horacije, Vergilije i drugi pesnici.

U svojim kratkim elegijama, koje bi mogli nazvati i prosto ljubavnim epigramima, strastvena i odlučna Sulpikija govori jednostavno i neposredno ο svojoj ljubavi za Kerinta. Ove pesme u tehničkom pogledu nesumnjivo zaostaju za Tibulovim. Njihova neposrednost i iskrenost ne zna za stilizaciju osećanja. Ali baš su stoga i privlačne. Α u nekonvencionalnom realizmu Sulpicijine pesme ima, pored sve predanosti, i dostojanstvene uzdržljivosti strogo vaspitane Rimljanke:

Ne tibi sim, lux, mea aeque iam fervida cura,

ac videor paucos ante fuisse dies,

si quicquam tota conmisi stulta iuventa,

cuius me fatear paenituisse magis,

hesterna quam te solum quod nocte reliqui,

ardorem cupiens dissimulare meum.

Kanda mi s istom žudnjom, oh srce, ne prilaziš sada,

kao što beše to, znam, ta još do pre neki dan.

Ε da sam išta ja mlada i luda sagrešila dosad,

za šta bih prizna. la sad kajanje dublje il' bol,

nego što ono te sinoć ja napustih, ostavih sama

želeć da prikrijem strast, čežnju i ljubavni žar.1

(1 Sulp. Corp. Tib. 4, 12. Prev. Ρ. Šalabalić)

Ovakvom neposrednošću i iskrenošću, koja je ravna Katulovoj ali nije izgrađena na osnovu rafinovane helenističke tehnike, deluju Sulpicijine pesme neobično savremeno.