Arhimandrit Tadej (Štrbulović)

Tadej
(Štrbulović)
Tadej ; (Štrbulović)
Lični podaci
Svetovno ime	Tomislav Štrbulović
Datum rođenja	19. oktobar 1914.
Mesto rođenja	Petrovac na Mlavi, Kraljevina Srbija
Datum smrti	13. april 2003. (88 god.)
Mesto smrti	Bačka Palanka, Srbija i Crna Gora
Grob	Manastir Vitovnica kod Petrovca na Mlavi
iguman Manastira Vitovnice
Godine	1962—2003
Prethodnik	Hrizostom (Pajić)
Naslednik	Lazar (Ranković)

Tadej (svetovno Tomislav Štrbulović; Petrovac na Mlavi, 19. oktobar 1914 — Bačka Palanka, 13. april 2003) bio je pravoslavni arhimandrit i iguman Manastira Vitovnice.^[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Otac Tadej rođen je 1914. godine kao nedonošče na vašaru sveti Toma u Petrovcu na Mlavi od roditelja zemljoradnika. Pošto nisu mislili da će preživeti pozvali su sveštenika da ga krsti. Posle krštenja dete je progledalo i roditelji su bili srećni što će preživeti. Majka mu je preminula još kada je bio mali. Zbog toga je odrastao uz maćehe. Više puta bi ga u kući tako istukli da je uzimao komad hleba i bežao od kuće. Kao mlad bio je jako slab i nije mogao da se bavi zemljoradnjom. Zato su ga, nakon što je završio osnovnu školu u rodnoj Vitovnici, roditelji dali na krojački zanat u zanatsko-trgovačku školu u Petrovcu. Po završenom zanatu on se zapošljava u Beogradu i tu ostaje 6 godina. Tu se i razboljeva i doktori mu prognoziraju još 5 godina života. Zbog toga je žudeći za Bogom otišao kod ruskih monaha u manastir Miljkovo kod Svilajnca. Tu je upoznao arhimandrita Amvrosija koji je dosta uticao na njega.

Zamonašen je 1935. godine u manastiru Gornjaku 10. marta, da bi 1/14. jula iste godine, bio rukopoložen u čin jerođakona, kao sabrat manastira Gornjaka. Upućen je odmah posle monašenja 1935. godine u ikonografsku školu u manastiru Rakovica. U čin jeromonaha rukopoložen je 3. februara 1938. godine u manastiru Rakovica. Rukopoložio ga je episkop harkovski Mitrofan. Oktobra 1938. godine, jeromonah Tadej je premešten u Pećku Patrijaršiju.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, starac Tadej je izbegao iz Peći i ponovo došao u manastir Rakovicu. Aprila 1947. godine starac Tadej u 34. godini života, vratio se u braničevsku eparhiju i postao sabrat manastira Gornjak. Po želji patrijarha Gavrila Tadej se ponovo vratio u Pećku Patrijaršiju 1949. godine, i postao njen namesnik. U čin igumana proizveden je 1949. godine Sabornoj crkvi u Beogradu. Uvođenje u čin je obavio vikar Njegove Svetosti Patrijarha episkop Visarion, bivši episkop banatski. Godine 1955. iz zdravstvenih razloga, po drugi puta se vratio u braničevsku eparhiju. U ovoj eparhiji je bio privremeni paroh pečansko-klenovački i šapinske eparhije, a zatim od 1957. godine starcu Tadeju podeljen je kanonski otpust za manastir Hilandar. Posle nepuna četiri meseca, starac Tadej je, voljom grčkih vlasti, vraćen iz Hilandara, sa Svete Gore u Srbiju. Tu je, privremeno, bio paroh bistrički, zatim starešina manastira Tuman. Sa ove dužnosti, po molbi 1962. godine premešten je za starešinu manastira Vitovnica. Na ovoj dužnosti je proveo deset godina, da bi najzad, kao paroh vlaškodolski, bio penzionisan, a zatim postavljen za starešinu manastira Pokajnica kod Velike Plane, pa za duhovnika manastira Tuman, a odatle po drugi put, za starešinu manastira Vitovnica. U čin arhimandrita proizveden je 1989. godine u manastiru Gornjak pred moštima kneza Lazara. Bio je duhovnik patrijarha srpskog Pavla.

Arhimandrit Tadej, vitovnički starac, umro je 13. aprila 2003. godine u Bačkoj Palanci, gde je živeo poslednjih godina svog života. Sahranjen je na manastirskom groblju u Vitovnici, bez svetske buke.^[2]^[3] Suočeni sa učestalim kanonizacijama u Rimokatoličkoj crkvi, sve više vernika SPC postavlja pitanje proglašenja za svetitelje pojedinih ličnosti iz srpske crkvene istorije. Na ikonama sa zlatnim oreolom mnogi bi voleli^[ko?] da vide patrijarha srpskog Pavla, oca Tadeja Vitovničkog, oca Gavrila Antonijevića, shiarhimandrita Stefana Svetogorca i mnoge druge.

„

Pažljivo je čitao molitve, na po nekoj reči osetio bi da mu se srce zagrejalo a u duši se razlio mir i radost, i posle bi se molio s osećanjem. Reči molitve je izgovarao s verom da ga Gospod gleda i sluša. A kad bi se za vreme molitve nešto podiglo u srcu, „uhvatio“ je to i zadržao se na tome - „stajao“ u tome.

”

— Starac Tadej o svetom Jovanu Kronštatskom^[4]

Bez đavola se ne možemo spasti!, kaže sveti srpski starac Tadej Vitovnički.^[4]

Starac Tadej Vitovnički među Srbima već slovi za svetog Božijeg čoveka i uz vladiku Nikolaja Velimirovića, avu Justina Popovića i patrijarha Pavla predstavlja vanredni duhovni dar verujućem narodu.