Taika reforme

Taika reforme (jap. 大化の改新), uvođenje centralizovane države i birokratske vladavine (ricurjo) kineskog tipa u Japanu sredinom 7. veka.

Pozadina

Najon što je narod Jajoji (300. p.n.e do 300. n.e) na ostrvu Kjušu i zapadnom delu ostrva Honšu uveo japanska ostrva u bronzano i gvozdeno doba, sredinom 4. veka u centralnom delu ostrva Honšu formirana je država Jamato. Iz Koreje je oko 400. godine u Japan preneto kinesko pismo, a 552. budizam, zajedno sa kineskom kulturom i koncepcijom državnog uređenja. Od početka 7. veka politička i administrativna uprava u Japanu podešavala se prema kineskim uzorima, u čemu je odlučujuću ulogu imao princ Šotoku Taiši (574–622), koji je služio kao regent tokom vladavine svoje tetke, carice Suiko (554–628). Princ Šotoku podržavao je uvođenje budizma i prvih pisanih zakona (Ustav od sedamnaest članova), ali je posle njegove smrti vlast na dvoru pala u ruke klana Soga (porodica carice Suiko sa majčine strane), koji je zastupao novu religiju, na račun šintoističkog klana Mononobe. Hegemonija klana Soga slomljena je u Iši incidentu (645).

Reforme

Takozvanom Taika reformom (645) umesto starog plemenskog saveza udži, uređena je čvršća centralizovana činovnička država po kineskom uzoru. Car je postavljao vladu (trojicu ministara), namesnike u pokrajinama (kokuši) i činovnike, koji su dobijali zemljišne posede, što je, u stvari, bio početak feudalnog uređenja. Do tog vremena nije bilo jasnih razlika između vojničkih i civilnih funkcija, a sada su i na dvoru i u provincijama civilne službe bile strogo odvojene od vojničkih. U praksi, civilni dvorski činovnici preuzeli vlast i posede, dok je vojnički poziv izgubio prvenstvo i ugled. Ljudstvo je prisilno regrutovano u vojsku, kao i za druge potrebe - bio je to jedan od vidova poreza

Postavljajući temelje iz kojih će se razviti japanski carski sistem, vladari su sredinom 600-ih krenuli da centralizuju poreze, organizuju registre stanovništva, obezbede dvorsko imenovanje regionalnih guvernera i osmisle sistem državne dodele zemlje stanovništvu. Takođe su uveli porez u pirinču da bi zamenili dotadašnji sistem prinudnog rada i utvrdili da žene imaju pravo da se ponovo udaju. Njihov osnovni cilj je bio jasan: da uspostave potpunu kontrolu Jamato vladara. Kao što je rekao jedan od reformskih ukaza, rekonstruisan u Nihon šokiju: „Sada su naša srca jedno. Postojaće jedan suveren i ministri se neće protiviti njegovoj vladavini. Ako neko prekrši svoju zakletvu, Nebo će poslati katastrofe, a zemlja će poslati nesreće. . . . Ovo je jasno kao sunce i mesec.”

Suparničke porodice i frakcije nastavili su da se bore za vlast nad narednih nekoliko decenija, a uticaj reformi bio je neujednačen, pri čemu je uticaj dvora slabio kako se udaljenost od Kinaja povećavala, a čitava severna trećina Honšua bila je potpuno izvan carske vlasti, u posedu plemena Emiši.

Posledice

Taika reforme označile su početak prevlasti činovničkog nad vojnim plemstvom u Japanu, što će potrajati sve do uvođenja šogunata Kamakura (1192-1333). U 7. i 8. veku vojnička služba postala je krajnje nepopularna - neuspele borbe sa domorocima (Emiši) na severu Japana, krajem 8. veka, otkrile su slabosti japanskog vojničkog sistema. Uz to, centralizovanu državu kineskog sistema rastrzale su autonomističke tendencije plemstva koje je obavljalo najviše dvorske i državne funkcije, sticalo velike posede (šoen) i oslobađalo se poreza. Porodica Fudživara potisla je u zasenak i cara, i kroz 400 godina vladala zemljom. Vremenom se Japan iscepkao na mnoštvo feudalnih poseda (šoen), a istovremeno se javio i nasledni ratnički stalež samuraji, koji su činili pratnju i privatne vojske moćnih, gotovo nezavisnih zemljoposednika. Uporedo sa činovničkim plemstvom (kuge), s naslednim pravom na dodeljene posede, stvara se i vojno plemstvo (buši). Napredovanju vojnog plemstva išla je na ruku borba protiv domorodaca Emiši, pošto su istočne provincije Japana sve do sredine desetog veka bile pogranično područje prema domorocima, koji su držali severni deo ostrva Honšu.