Taktička balistička raketa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Američki sistem MGM-140 ATAKAMS ispaljuje taktičku balističku raketu
Ruski sistem OTR-21 Točka
MGM-140 ATACMS taktička balistička raketa i korpa sa šest raketa. Takođe i M270 i M142 HIMARS mogu da je nose i pucaju.

Taktička balistička raketa (akr. TBM, iz engl. tactical ballistic missile) je balistička raketa koja je konstruisana za upotrebu na kratkim rastojanjima prilikom upotrebe na bojnom polju u oblastima vojnih operacija. Njen uobičajan domet ugalavom se kreće između 50 i 300 km (31.1 - 186.4 mi). Ovi okviri nisu striktno definisani u zapadnoj terminologiji i prosečni domet raketne artiljerije se uzima kao donja granica, ili minimalni domet strateških borbenih projektila kao gornja granica. Prema sovjetskoj i ruskoj vojnoj nomenklaturi, termin „taktičke rakete“ ima drugačije značenje i odnosi se na one dometa do 50 km, dok su rakete dometa između 50 i 300 km grupisane kao „operativno-taktičke“. Sistemi odnosno, taktičke balističke rakete su obično pokretne kako bi smanjile šanse za napad na sebe, i zbog toga poseduju mogućnost brzog razmeštanja na novi položaj, prilikom čega mogu raznovrsnim bojevim glavama gađati razna neprijateljska postrojenja, zborna mesta (komandne centre), artiljeriju, i druge mete iza neprijateljskih linija. Bojeve glave mogu biti konvencionalne visoko-eksplozivne, kao i sa bojevim glavama koje u sebi nose hemijsko, biološko i nuklearno punjenje. Klasično taktičko nuklearno oružje je ograničeno u svom učinku u poređenju sa strateškim raketama.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Rakete V-1 i V-2 razvila je nacistička Nemačka, kao prve balističke rakete na svetu. Sa impresivnom vatrenom moći i brzinom, zadavali su savezničkim snagama muke dok nije otkrivena njihova najveća ranjivost: njihova lansirna platforma. U slučaju da baza bude otkrivena to je činilo lakom metom. Bez lansirne rampe, raketa je bila beskorisna. Kasnije je razvijena mobilna rampa za raketu V-2, ali nije bilo vremena jer su savezničke snage brzo napredovali i sužavali im prostor korišćenja. Saveznici su uništili stotine rampi do kraja rata. [1]

Nakon pada nacističkog režima, Amerikanci i Sovjeti su se utrkivali da osvoje ratni plen. Tako je tehnologija balističkih raketa V-1 i V-2 preneta u Ameriku i Sovjetski Savez jer su pohapsili njihove naučnike prilikom zauzimanja teritorije i odvodili ih svako na svoju stranu. [2]

Dok su Amerikanci sporo koristili tehnologiju, Sovjeti su razvili novu raketu. Da bi izbegli ranjivost fiksne lansirne rampe, razvili su koncept mobilne na vozilima. Tako je nastala taktička balistička raketa, koja je kombinovala veliku vatrenu moć sa dometom do 300 km od rakete-nosača, čija je mobilnost proširila listu mogućnosti upotrebe na bojnom polju, jednostavnim pozicioniranjem vozila u radijusu dometa rakete, što je značilo pucajte i promenite svoju poziciju da ponovo upotrebite lansirnu rampu i zaštitite je od neprijatelja. Godine 1952. počinje da se proizvodi sovjetska taktička balistička raketa R-11 Zemlia (NATO šifra „SS-1 Scud-A“). Sa maksimalnim dometom od 270 km (konvencionalna bojeva glava) i 130 km (nuklearna bojeva glava). U početku, raketa i njena lansirna platforma su transportovani vozilom guseničarom modela 2P-19. Tokom 1950-ih i ranih 1960-ih, Sovjeti su poboljšali raketni sistem, usvojivši kamion sa gumama 8Ks8, koji je doneo veću mobilnost lansiranja. Godine 1955. pojavila se verzija rakete za mornaricu, koja se koristila u podmornicama klase AV611 (NATO kod „Zulu”) i 619 (NATO kod „Golf”). [3] [4]

Taktička balistička raketa se može lansirati iz mobilnih vozila na kopnu ili sa brodova/podmornica na moru.

Opis[uredi | uredi izvor]

Taktitičke balističke rakete popunjavaju prazninu između konvencionalne raketne artiljerije (višecevni bacači raketa) i onih sa većim dometom u koje spadaju balističke rakete kratkog dometa. Taktičke rakete mogu nositi veoma teška punjenja i bacati ih duboko iza nepriajteljskih linija u poređenju sa raketama, višecevnim bacačima raketa i artiljeriju, dok uz to poseduje veću pokretljivost, a troškovi proizvodnje su manji od cene većine strateških bojišnih raketa. Uz to, one su dodatno sposobnie zbog svoje pokretljivosti, što taktičkim raketama omogućava veću delotvornost s kojom mogu odgovoriti na razvoj situacije do koje dolazi na bojištu.

Za mnoge države taktičke rakete predstavljaju gornju granicu u razvoju oružija kopnene vojne opreme. One obezbeđuju vrlo moćno oružije po vrlo ekonomičnoj ceni, a u nekim slučajevima mogu pomoći u izjednačavanju snaga na terenu kada se sa druge strane nalazi neprijatelj koji je očigledno superiorniji u svim ostalim oblastma vojne tehnologije. Trenutno je, tehnologija izrade balističkih raketa relativo dostupna državama koje koje ne mogu dostići druge savremenije vojne tehnologije, koje su znatno komplikovanije i skuplje.

Balističke rakete je još uvek teško poraziti na bojnom polju priikom dejstva. Noviji sistemi protiv vazdušne odbrane imaju unapređenije mogućnosti za presretanje taktičkih raketa, ali još uvek ne mogu biti pouzdana zaštita za ciljeve koji napadaju balističkim raketama koje im ostaju velika pretnja. Ovo omogućava relativno umerenu silu raketa koje prilikom upotrebe predstavljaju pretnju, odnosno ugrožavaju relativno superiornijeg neprijatelja prodirući kroz njegovu protivvazdušnu odbranu bolje od konvencionalnih aviona, uz to omogućujući dublji udar nego konvencionalne artiljerija.

Pogonsko gorivo[uredi | uredi izvor]

Ranije proizvedene velike rakete i projektili su pokretani raketnim motorima na tečno gorivo, da bi u najkraćem mogućem roku zamenjeni raketnim motorima na čvrsto gorivo. Tečna goriva uključuju kriogene (tečni kiseonik) ili korozivne (azotna kiselina) oksidatore. Oni moraju biti napunjeni pre lansiranja, odlažući vreme lansiranje rakete. Ovo kašnjenje je predstavljalo problem za velike strateške rakete, ali posebno za taktičke.

Rakete, posebno u Sovjetskom Savezu, prešle su na upotrebu tečnih goriva za skladištenje, kao što je IRFNA, inhibirala azotnu kiselinu. Oni su i dalje bili opasni za rukovanje, ali su mogli da se skladište unapred napunjeni u projektil. Ovo je takođe omogućilo razvoj lansera za podizanje transportera sa jednim vozilom (TEL), umesto prethodnog konvoja nosača, lansera, vozila na gorivo i servisnih vozila.

Zapadne rakete su umesto toga usvojile čvrsta goriva, koja su se sama po sebi mogla skladištiti, a kasnije su ih sledile rakete Varšavskog pakta. Taktičke rakete su sada skoro univerzalno na čvrsto gorivo, osim u nekim državama koje koriste autohtone derivate originalne platforme Skad.

Vrste taktičkih balističkih raketa[uredi | uredi izvor]

Specifikacije taktičkih balističkih raketa[uredi | uredi izvor]

NATO ime Pogon (Gorivo) Domet Uvedeno u naoružanje Povlačenje iz naoružanja Poreklo Operateri
Al-Samoud 2 Tečno gorivo 0160 180 km 2001 2003  Irak
Al-Hussein Tečno gorivo 600–650 km 1987 1991  Irak
Blue Water 1960 (prvi let) otkazan 1962  Ujedinjeno Kraljevstvo
MGM-140 ATACMS Čvrsto gorivo 0300 300 km 1986 2007 (program prekinut, projektil ostaje u upotrebi)  Ujedinjeno Kraljevstvo
MGM-52 Lance Tečno gorivo 0120 120 km 1972 1992  SAD
PGM-11 Redstone Tečno gorivo 92.5 km-323 km 1958 1964  SAD
MGM-18 Lacrosse 19 km 1959 1964  SAD
WS-1 0180 60–180 km ≈1990  Kina
WS-2 / WS-3 0180 70–200 km ≈2004  Kina
DTI-1 0180 60–180 km  Tajland
Grom (missile system) 0180 280–500 km  Ukrajina
Shaurya Dvostepeno čvrsto gorivo 700-1900 km 2011  Indija
Prahaar Čvrsto gorivo 150 km 2011  Indija
Pragati Čvrsto gorivo 170 km 2013  Indija
Pranash Čvrsto gorivo 200 km TBD

 Indija

Pralay Čvrsto gorivo 150-500 km TBD  Indija
Ghaznavi (missile) Čvrsto gorivo 0320290–320 km 2004  Pakistan
Nasr/Hatf IX Čvrsto gorivo 007070 km 2013  Pakistan
Abdali/Hatf-II Čvrsto gorivo 0180180 km 2002  Pakistan
Hatf-I Čvrsto gorivo 0100 70 km 1990  Pakistan
Hatif-1A Čvrsto gorivo 0100 100 km 1990  Pakistan
Hatif-1B Čvrsto gorivo 0100 100 km 1990  Pakistan
Sky Spear Čvrsto gorivo 0300 120–300 km 2001  Republika Kina
J-600T Yıldırım Čvrsto gorivo 0900 150–900 km 1998  Turska
TOROS Čvrsto gorivo 0160 100–160 km  Turska
Bora Tečno gorivo 0120 280–700 km 2017  Turska
T-300 Kasırga 0120 100–120 km  Turska
R-11 Zemlya SS-1b Scud-A Tečno gorivo 0700 180 km 1958  SSSR
2K1 Mars FROG-2 Čvrsto gorivo 0700 7–18 km  SSSR
R-17/R-300 Elbrus SS-1c Scud-B SS-1d Scud-C SS-1e Scud-D Tečno gorivo 0700 300–700 km 1964  SSSR
OTR-21 Tochka SS-21 Scarab Čvrsto gorivo 0185 70–185 km 1975  SSSR
OTR-23 Oka SS-23 Spider Čvrsto gorivo 0120 500 km 1979 1987  SSSR
2K6 Luna Frog-3, Frog-5 0050 10–50 km 1960 1982  SSSR
9K52 Luna-M Frog-7 0050 70 km 1964  SSSR
LORA 0120 400–800 km 2005  Izrael
KN-02 Toksa Čvrsto gorivo 0160 120–160 km 2008  Severna Koreja
KN-23 Čvrsto gorivo 450 km[5] 2018  Severna Koreja
KN-24 Čvrsto gorivo 410 km[6] 2019  Severna Koreja
KN-25 0160 380 km 2019  Severna Koreja
9K720 Iskander SS-26 Stone Čvrsto gorivo 0500 400–500 km 2006  Rusija
Predator Hawk 0120 300–400km 2016  Izrael
KTSSM Čvrsto gorivo 0500 120 km 2019  Južna Koreja
BRE8 King Dragon/Fire Dragon Čvrsto gorivo 0500 280–300 km 2014?  Kina
Burkan-1 0800 800 km 2016  Jemen
al-Najm al-Thaqib-1 045 45 km 2015  Jemen
al-Najm al-Thaqib-2 075 75 km 2015  Jemen
Fajr-5 Čvrsto gorivo 180 km 1990s  Iran
Shahab-1 0350 350 km 1987 ~2016  Iran
Shahab-2 Tečno gorivo 500 km 1990 2016  Iran
Fateh-110 Čvrsto gorivo 300 km 2002  Iran
Fateh-313 Čvrsto gorivo 500 km 2015  Iran
Qiam 1 Tečno gorivo 800 km 2010  Iran  Jemen
Zelzal-1 Čvrsto gorivo 160 km 1990  Iran
Zelzal-2 Čvrsto gorivo 210 km 1998  Iran
Zelzal-3 Čvrsto gorivo 200–250 km 2007  Iran  Sirija
Naze'at 6-H Čvrsto gorivo 80–100 km 1980's  Iran
Naze'at 10-H Čvrsto gorivo 100–130 km 1980's  Iran
Jerina-1 Čvrsto gorivo[7] 285-300 km 2017

 Srbija

Jerina-2 Tečno gorivo 75 km 2017

 Srbija

Galerija slika[uredi | uredi izvor]

  • Prva verzija SKAD-a lansirana je iz vozila adaptiranog iz tenka.
    Prva verzija SKAD-a lansirana je iz vozila adaptiranog iz tenka.
  • Američki sistem MGM-31 Peršing montiran na gusenično vozilo M474.
    Američki sistem MGM-31 Peršing montiran na gusenično vozilo M474.
  • Lansirna rampa za izraelsku raketu LORA, prilagodljiva različitim tipovima kamiona.
    Lansirna rampa za izraelsku raketu LORA, prilagodljiva različitim tipovima kamiona.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ I.V. Bočarnikov (2007) (13. 06. 2013). „Danas u istoriji: 1944 - Hitler počinje da baca bombe V-1 da bi pokušao da pobedi u Drugom svetskom ratu.”. Opera Mundi. operamundi.uol.com. Arhivirano iz originala 21. 10. 2022. g. 
  2. ^ „Agencija za zajedničke obaveštajne ciljeve.”. Nacionalna uprava za arhive i evidenciju SAD. archives.gov. Arhivirano iz originala 26. 07. 2013. g. 
  3. ^ „Elbrus (SS-1C Scud-B): Balistička raketa kratkog dometa.”. Military Today. military-today.com. Arhivirano iz originala 12. 05. 2022. g. Pristupljeno 20. 12. 2017. 
  4. ^ „R-11FM / SS-1b Scud.”. Federacija američkih naučnika. nuke.fas.org. Arhivirano iz originala 23. 12. 2021. g. Pristupljeno 20. 12. 2012. 
  5. ^ „KN-23”. Missile Threat (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-12. 
  6. ^ „KN-24”. Missile Threat (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-12. 
  7. ^ „EDePro, Engine Development and Production”. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тактичка_балистичка_ракета&oldid=25310487”