Tekstura

Tekstura je treći likovni element koji se, pored linije i površine, u likovnoj umetnosti direktno vezuje za samu materiju. Tekstura obaveštava o strukturalnom sastavu i građi površine predmeta. Možemo je saznati neposredno čulom dodira.

Na egipatskom reljefnom portretu iz Luvra možemo prepoznati glatke teksture lica i ritmički hrapavu teksturu kose.

Na detalju Leonardove slike Mona Liza možemo videti kako pukotine na slici stvaraju osobitu raspucanu teksturu.

Dok je vizuelna percepcija linije i površine, iako manje direktna od taktilne, pouzdanija od nje, i lakša za tumačenje u svesti, dotle je taktilna percepcija za shvatanje teksture od primarnog značaja. To se odražava i u govornom jeziku. Reči koje simbolišu teksturalne pojave označavaju taktilne osećaje. Pojmovi gladak i rapav spontano se u svesti vezuju za čulo dodira. Ovo ne znači da nas i čulo vida ne može, posredstvom svetlosti, izvestiti o tome da li je neki predmet gladak ili rapav. Vizuelna slika teksture je čak kompletniija, jer su čisto taktilnim osobinama glatkoće i rapavosti pridodate i osobine koje je svetlost izazvala i dodala taktilnim pojavama površine. Tako se pod uticajem svetlosti neka površina percipirane samo kao glatka ili hrapava, nego i kao mat ili sjajna. Usled toga dve osnovne grupe tekstura: glatke i hrapave, dele se na još po dve.

Glatke teksture dele se :

1. Glatke sa sjajem
2. Glatke mat

Hrapave se dele na :

1. Hrapave sa sjajem
2. Hrapave mat

Sjajne su one teksture koje dobro i pravilno odbijaju svetlost a mat su one koje svetlost odbijaju slabo i nepravilno.

Tekstura je likovni element koji najdirektnije govori o samoj prirodi materije, o njenoj građi, o njenom strukturalnom karakteru. Dok površina i linija opisuju kakav je izgled predmeta, tekstura govori o tome kakav mu je sastav.

Tekstura kroz istoriju umetnosti

Kao likovni element tekstura se javlja mnogo kasnije od linije i površine. Nikad nije samostalni element, uvek je u okviru likovnih celina, gde se pridružuje ostalim elementima, da bolje i bliže označi strukturu predstavljenih predmeta i time pojača njihovu materijalnost i njihovu predmetnu prisutnost u kompoziciji.

U primitivnim civilizacijama ona se tesno vezivala za primenjenu umetnost i jedino je tu korišćena kao gotovo samostalno likovno sredstvo za unošenje reda u sve vrste tkanja, pletenja, oplitanja, čipkanja, nizanja. Koristeći pruće, slamu, vunu, pamuk, školjke, šljokice, perlice, primitivni narodi ostvarili su veliko bogatstvo i raznolikost tekstura koje imaju čisto plastički značaj, značaj jednog ostvarenog reda i izraza u taktilno-vizuelnoj oblasti.

U modernoj umetnosti teksturi se posvećuje posebna pažnja. U nekim kubističkim kompozicijama ona je dominantan element, a kod enformela ona je tema slike i cela kompozicija ograničava se na igru teksture i traženje njihove specifične izražajnosti.

Naučni prodor u materiju, mikrofotografija i telefotografija i snimanje tela u vasioni svakako su odigrali značajnu ulogu u stvaranju klime za pojavu enformela i pop-arta, koji je isto tako jedan oblik pojačanog interesovanja za materiju, pa i za tekturu, kao najadekvatniji vid njene strukturalne građe.

Velika aktuelnost veštačkih tekstura u arhitekturi i primenjenoj umetnosti je verovatno posledica prodora plastičnih masa, koje u čovekovom životu zauzimaju sve više mesta i zamenjuju materijale, kojima se čovek sve do skora služio, a koje su po strukturi svoje građe uvek bogate i raznolike, pa pružaju oku kompletan vizuelni doživljaj, animirajući, aktiviraju i radnju. Plastične materije su, nasuprot tome, po prirodi amorfne, neizdiferencirane, siromašne i za oko dosadne i pasivizirajuće, negativnog dejstva na viziju pa usled toga i na psihu. Spas se traži u teksturi i boji. One treba da nadoknade prirodne vizuelne nedostatke veštačkih materijala.